ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА У РУСИЈИ 1917. ГОДИНЕ

query_builder

ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА У РУСИЈИ 1917. ГОДИНЕ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

                Још од античког периода многи философи су упорно трагали за формулом којом би уредили међуљудске односе тако да они истовремено буду одраз стабилности, али и подстицаја просперитету целокупног човечанства. Теоретичари државе и друштва самим тим су били креатори епохалних промена насталих на њиховим прокламованим начелима. Понекад би се те промене релативно безболно извршиле, еволутивним путем, али много чешће рушење старог и уздизање новог поретка захтевало је покрете маса, оружје и насиље, једном речју револуцију. Под утицајем философа просветитељства крајем XVIII и почетком XIX века, одиграла се највећа и најпознатија Француска револуција. Процес њене реализације и начела тада прокламованих, постали су узор за све оне који су деценијама па и вековима после сањали радикалне промене и у својим друштвима. Као што нам је познато, њих је било много, због чега су и XIX и XX столеће, између осталог, обележени бројним покушајима насилних промена друштвених поредака управо насталим по угледу на Велику француску револуцију. Ипак, оно што је задесило Руску царевину фебруара и октобра 1917. године по далекосежности последица превазилази све сличне догађаје који су се и пре и после догодили. Бољшевичка револуција је у потпуности променила карактер једне од најмоћнијих држава тог времена. Омогућила је примену лево-радикалних идеологија у тадашњем руском друштву, а на међународну политичку сцену искорачила је нова империја, комунистичка, жељна да свој културно-политички образац наметне остатку човечанства. Међутим, Октобарска револуција је специфична по још једном важном сегменту. Вероватно је то прва револуција која је финансирана и иницирана из иностранства у складу са интересима других држава. Самим тим она је постала модел према коме су велике силе на један прикривени начин, са више или мање успеха, наметале своје интересе на друге обично слабије и мање државе кроз цео XX, али и XXI век.

Почетком XX века Руска царевина је политички била једна од најмоћнијих држава света. Огромна територијална пространстава су јој давале неслућене економске могућности када су у питању привредни ресурси. Око 130 милиона становника уз велики природни прираштај чинио је Русију тог времена једном од најмногољуднијих држава у свету. Индустријализација је условила развој милионских градова, Санкт Петербурга и Москве. Процене економских стручњака су јасно говориле о томе да је Русија у том периоду била пета економска сила света са јасном тенденцијом да до половине столећа преузме и улогу водеће индустријске силе. Све то је неоспорно говорило о великом потенцијалу државе којом је у том периоду владао цар Николај II Романов, али истовремено то није могло прикрити бројне проблеме са којима се његова земља суочавала. Иако је кренула путем индустријализације, Русија је и даље у великој мери била пре свега аграрна земља. Више од 80% становништва се бавило пољопривредом суочавајући се са проблемом нерешених феудалних односа који су стварали незадовољство и успоравали убрзани развој села. Становништво руских индустријских центара носило се са уобичајеним проблемима радничке класе тог времена: незапосленост, предугачко радно време и тешки материјални и технолошки услови рада. Урбани центри су самим тим постали „погодно тло“ за деловање разних социјал-радикалних и левичарских организација опредељених на борбу за заштиту радничких права и против постојећег система. Незадовољни радници су организовано изражавали своје незадовољство бројним штрајковима, а 1904. Године, после пораза Русије у рату са Јапаном. то незадовољство је ескалирало. Суштински, тај рат је само оголио све прикривене проблеме са којима се царевина носила. У први план ставио је незадовољство грaђана изражено на улицама у виду демонстрација које су попримиле револуционарни карактер. Притиснут околностима, цар Николај је комбинацијом употребе оружаних снага и одређеним попуштањима у правцу демократизације друштва смирио побуну. Русија је добила устав, а парламент односно руска Дума је изабрана на изборима. Реформе су само донекле ублажиле тензије у друштву, али их нису у потпуности отклониле. Најбоље се то уочавало по броју штрајкова који су из године у годину драматично расли. Током 1910. Године, у Русији је регистровано 222 штрајка, а 1913. године тај број се попео на 2.404, да би 1914. године њихов број порастао на 3.534 протеста радника. Управо у тим околностима Руска царевина је 1914. године ушла у до тада највећи сукоб који је свет икада видео, Велики рат.

                Током Првог светског рата, као део Антанте, Русија се борила заједно са Великом Британијом и Француском, против Централних сила, Немачке, Аустроугарске и њихових савезника. Учешће у том сукобу напрегнуло је до максимума како војне тако и економске капацитете свих зараћених страна. После само неколико месеци борбе, војним стратезима оба савеза било је јасно да се рат претворио у дуготрајну исцрпљујућу борбу и да ће у тим околностима одлучујућу улогу имати економско-технички капацитети и издржљивост како војника тако и свих људи у позадини бојишта. Свесна тих околности, немачка влада је желела склапање сепаратног мира са Русијом. Немачка ратна машинерија би се на тај начин ослободила обавеза на Источном фронту и могла да концентрише своје снаге на Западни фронт против Француза и Британаца. Међутим, цар Николај није био спреман да изневери своје дотадашње партнере и било какав споразум са непријатељем за њега није долазио у обзир. Непомирљив став руског цара навео је Немачку да траже други начин за реализацију свог плана о избацивању Русије из рата. Једина преостала могућност била је изазивање нереда у самој Руској царевини чиме би она била паралисана и онемогућена да значајније делује против снага Централних сила. Преко свог посланства у Истанбулу, немачке обавештајно-безбедносне власти ступиле су у везу са Израељом Лазаровим Гилфандом, познатијим под псеудонимом Александар Парвус. У првој половини 1915. године Парвус је допутовао у Берлин како би се тајно састао са немачким званичницима у циљу постизања договора на обострану корист. Парвус је уистину био једна контроверзна личност занимљиве биографије и човек чије се име у предратном периоду „провлачило“ кроз бројне афере. Рођен је 1867. године у малом месту Березиново у царској Русији. Студирао је у Швајцарској, а по повратку у земљу заступао је лево-радикалне идеје. Значајну улогу одиграо је у Револуцији 1905. године, али после њене пропасти био је ухапшен и осуђен на три године прогонства у Сибиру. Након доласка у Сибир искористио је прву прилику да побегне из Русије. Обрео се у Немачкој где је одржавао везе, како са руским комунистима у емиграцији тако и са Розом Луксембург и другим немачким левичарима. Заступао је позоришне представе које су организоване у Немачкој по делима Максима Горког. Финансијска средства прикупљена од тих представа требало је да усмери у заједничку касу руских левичара. Међутим, око 140 000 марака Парвус је задржао за себе чиме се компромитовао и изазвао велику аферу у руској социјалистичкој емиграцији. Касније је цинично тврдио да је та средства потрошио у току путовања у Италији, на које је отишао управо са чувеном левичарком Розом Луксембург. После те афере обрео се у Истанбулу. Наредних пет година углавном је био у Турској бавећи се бизнисом, али и сумњивим пословима у вези са шверцом оружја. Временом је остварио веома добре контакте са властима у Истанбулу и тесну сарадњу са немачким обавештајно безбедносним круговима. Сматра се да је управо он одиграо кључну улогу у убеђивању турских званичника да се током Првог светског рата определе за немачку страну. Парвус се немачким властима самим тим доказао као човек од поверења и идеалан избор када је у питању деловање у самој Русији. Перфектно је познавао руску спољну, а поготово унутрашњу политику. Такође, са немачким војно-политичким круговима је делио заједничке ставове око судбине своје домовине, јер су и званични Берлин и он желели хаос у Русији. Наравно, Немачка како би Русију избацила из рата, а Парвус како би започети револуционарни посао из 1905. године успешно довршио. Став да је револуција у Русији изводљива једино у ратним околностима несумњиво га је определио у правцу мишљења да су тадашње околности биле идеалне за ступање у акцију.

                Због тога, сарадња између Парвуса и владе у Берлину је веома лако успостављена. Немачка је издвојила значајна финансијска средства за Парвусов пројекат изазивања револуције у Русији. Већ у марту 1915. године добио је прву траншу у износу од милион немачких марака. Отпутовао је потом у Швајцарску како би успоставио контакт са руским радикалним социјал-демократама у емиграцији, а посебно са Владимиром Иљичем Уљановим Лењином. Парвус и Лењин су били стари знанци, али и особе неподударних карактера са предисторијом ривалства и лоших односа. Међутим за посао који је Парвус планирао да спровде, управо је Лењин био идеална личност. Гилфанд га је добро познавао као бескрупулозног човека који би био спреман, чак и у време рата, да узме новац од непријатеља и делује против сопствене Отаџбине. На пружену руку Лењин је позитивно одговорио и укључио се у Парвусове планове. После Швајцарске, Парвус се упутио у Данску где је отворио увозно-извозну компанију са циљем да омогући што лакше пребацивање својих агената и неопходних финансијских средстава у Русију. Време је углавном проводио у својој вили у Шведској одакле је надзирао ситуацију и повремено долазио у Данску где се на челу те компаније налазио његов близак сарадник, Јаков Генетски. Основане су и друге компаније како у Копенхагену тако и у Русији, али све су оне имале један задатак – да омогуће прање „немачког новца“ неопходног за подстицање немира. Јануара 1916. године Парвус је покушао да изазове револуцију у својој домовини. Манипулисао је вредношћу руске рубље, како би подстицао незадовољство људи. Истовремено је плаћао штампу која је заступала антиратне и антидржавне ставове. Финансирао је штрајкове и демонстрације, али све то није било довољно да се изазове револуција. У том тренутку народ није реаговао како је он то очекивао и план је доживео фијаско. После тог неуспеха немачке власти су почеле да му ускраћују средства и тиме су му јасно ставили до знања да губи њихово стрпљење и поверење. Међутим, ни ова околност Парвуса није обесхрабрила. Наставио је своју агитацију у Русији упорно покушавајући да поново придобије наклоност својих ментора. Експлозија на једној руској крстарици у Црном мору је проузроковала смрт више од две стотине руских морнара. Парвус је и то покушао да искористи како би се поново препоручио својим немачким партнерима.  Финансирао је велики број новинара да би писали о том чину и самим тим изазвали што већи антиратни медијски ефекат у руском друштву.

                Међутим у фебруару 1917. године по старом календару, а 8. марта 1917. године по новом, у Русији је избила Фебруарска револуција. Узроци њеног избијања налазили су се пре свега у тешким последицама рата. На фронту, руске снаге су трпеле велике губитке. Снабдевање градова намирницама било је отежано услед великих потреба које је изискивало само ратиште. После пораза које је претрпела његова војска 1915. године, цар је одлучио да лично преузме команду над трупама, што се испоставило као лош потез. Практично тиме је сва даља одговорност за војне неуспехе пала лично на њега. Управу над државом Николај је препустио својој супрузи, царици Александри и дворском свештенику Распућину, који је уживао њихово велико поверење. Раскалашно понашање Распућина, али и његов све већи утицај у самом управљању државом, навело је руско племство да се окрене против цара. Сељаштво је генерално било незадовољно како критеријумима приликом мобилизације тако и падом производње што је дошло као логична последица таквих околности. У градовима, бољшевици су водили упорну кампању сатанизације царске породице приказујући их на најприземнији и највулгарнији начин као марионете у рукама развратног свештеника Распућина. Цару су на крају леђа окренули и његови генерали. Остао је без подршке у друштву и његова аутократска владавина се ближила крају. Сама револуција је кренула из парламента, руске Думе, где је огромна већина посланика тражила право да они именују владу. На улицама су почели протести хиљада незадовољних због проблема у снабдевању хлебом. Демонстранти су ослободили политичке затворенике из Петропавловске тврђаве, а влада је поднела оставку. Након што је нестала службена власт, формирана је нова између Извршног комитета Думе (либерала и буржоазије) и Совјета радника и војника (социјалиста). Између ове две групације постојало је размимоилажење у становиштвима. Социјалисти су тражили безрезервну абдикацију цара, док су либерали били против његове абдикације, али уз наметање цару владе по њиховој вољи. Заједничко решење је пронађено на тај начин што је Дума пристала да тражи абдикацију цара у корист неког другог члана породице Романов, тачније младог царевића Алексеја, где би императоров брат Михаило обављао регентске дужности. Такође, постигнут је договор између две стране о подели министарстава. Дана 16. марта цар Николај Романов се одрекао власти у корист свог брата Михаила. Међутим, следећег дана, у Думи велики кнез Михаило није добио подршку свих, већ само либерала. Михаило је закључио да монархија нема будућност, па је сам 17. марта потписао абдикацију. Тог дана 1917. године Русија је постала република.

                Нова руска влада није кренула путем сепаратног мира са Немачком, већ је одлучила да испоштује обавезе према својим савезницима из Антанте. Званичном Берлину то је био јасан знак да треба одмрзнути финансијску подршку Парвусу, што је и учињено. За реализацију планова под новонасталим околностима био му је неопходан Лењин, али не у Швајцарској, него у Русији. У свим другим ситуацијама, држављанин зараћене стране приликом преласка непријатељске територије морао је бити ухапшен, али за Лењина и његове сараднике то правило није важило. Уз благослов немачког кајзера група руских револуционара је без проблема прошла целу територију Немачке, од Швајцерске до Данске, како би преко неутралне Шведске коначно дошла у Русију. Немачке власти су добро знале важност путника у возу којим је Лењин путовао тако да су истом дали приоритет у кретању немачким железницама, чак и у односу на војничке композиције. Након доласка у Петроград Лењину је приређен грандиозан дочек уз цвеће и музику од стране његових сарадника. Чињеница је да су руске безбедносно-обавештајне структуре биле више мање упознате са разлозима Лењиновог повратка у земљу. Међутим, ништа конкретно осим упозорења и претњи није учињено на неутрализацији ове групе. Један од разлога за пасивност је сигурно лежао у томе што су и левичари били део Привремене владе у Русији. Лењин је већ наредног дана прокламовао своје чувене Априлске тезе које су суштински подривале саме темеље како војске тако и државног система. Прва теза је говорила о „братимљењу“ са непријатељем на фронту што је било погубно само по себи, јер је узроковало хаос и дезетерство међу руским војницима. Када томе придодамо и дозволу Привремене владе да се политички агитатори активирају на фронту, уз благослов за формирање комитета војника, који смеју да смењују надређене официре, онда нам постаје јасно да су све те одлуке погубно утицале на даљи ток рата. У таквим околностима, велика офанзива Александра Керенског унапред је била осуђена на неуспех. Пропаст те војне операције обележене великим губицима у људству додатно су утицали на пад популарности Привремене владе, а раст популарности Лењинових следбеника. Уредан прилив немачког новца омогућио је бољшевицима да штампају јефтине новине и бесплатан пропагандни материјал. Самим тим њихова пропаганда је била веома успешна. Незадовољство народа је ескалирало у виду масовних протеста на улицама Петрограда почетком јула 1917. године. Ови догађаји су познати као Јулски дани, али упркос тешкој ситуацији у којој се нашао, председник владе Керенски је тада успео да сузбије бољшевике. Да би избегао хапшење, Лењин се повукао у илегалу. Керенски је у том моменту чврсто држао позиције у Привременој влади и Совјету, али се убрзо суочио са потенцијалном побуном Лава Корнилова, заповедника војних снага у Петрограду. Корнилов је по именовању на ту изузетно важну и осетљиву позицију заиста исказао „преторијанске намере“, међутим сами његови људи већином нису били расположени на борбу. После разговора са браниоцима града, они су се повукли. Побуна која је била у најави суштински није се ни догодила, али уплашени Керенски је већ био поделио оружје бољшевицима како би му помогли око одбране града. На тај начин они су у својим рукама имали оружје, а истовремено народ их је сматрао спасиоцима Револуције. Тиме је углед председника Привремене владе био неповратно уништен. Бољшевици су постали најјача снага у Совјету, а њихов истакнути члан Лав Троцки је у септембру 1917. године постао председник Совјета.

                Увидевши колико им је популарност у народу порасла, а колико је Привремена влада слаба и нефункционална, бољшевици су закључили да морају деловати. Бољи историјски тренутак за преузимање власти нису могли очекивати. Троцки је преузео кључну улогу у организацији пуча. Детаљно је испланирао целу акцију која се сводила на блокаду града и његових кључних раскрсница, уз брзо преузимање и стављање под контролу свих важних државних и војних институција. Револуција је почела 25. октобра по старом, а 7. новембра по новом календару 1917. године. Испоставиће се да је то суштински био одлично испланиран и спроведен државни удар уз минималан отпор, а самим тим и незнатне жртве. Највећи окршај се догодио приликом заузимања Зимског дворца. Бранили су га козаци, одред кадета војне академије и један женски батаљон. Након бомбардовања дворца са крстарице Аурора, уследили су јуриши одреда Црвене гарде и око два сата после поноћи 7. новембра дворац је пао у руке бољшевика. На тај начин успостављена је бољшевичка владавина у Русији. Међутим, колико је њихова власт била нестабилна и суштински неутемељена у руском друштву видело се већ наредних месеци. Парвус је непосредно после Октобарске револуције писао својим налогодавцима у Берлин да хитно у Русију упуте 15 милиона марака неопходних за пропаганду у корист бољшевичке власти. Из тог писма видимо да је Парвус исправно проценио да нова власт нема већинску подршку народа, што су децембарски избори и показали. Бољшевици су организовали те изборе како би добили већинску подршку народа и учврстили власт, али резултати су били такви да су освојили тек око четвртине гласова. Тиме је њихова владавина практично била онемогућена директно израженом вољом народа на изборима. Међутим, Лењин и другови нису били спремни да се повуку. Онемогућили су рад изабране скупштине и успоставили сопствену бољшевичку диктатуру. На тај начин, руско друштво остало је дубоко подељено и постепено је склизнуло у крвави грађански рат. Милиони људи су изгубили животе, а земља је била девастирана. Једна од највећих тековина бољшевичке власти био је и Брест-Литвовски мир из марта 1918. године. Само неколико месеци пред крај рата Лењин је пристао на капитулацију пред Централним силама, на основу чега је Русија изгубила огромне територије, скоро дупло веће од саме површине Немачког царства. Тим миром Лењин је испунио обећање народу да ће зауставити рат, али и свој дуг према влади која је финансирала његов долазак на власт. За њега то није био превелики уступак Немачкој, јер је тим миром њему омогућено да стабилизује своју власт у Русији, а затим да се обрачуна и са неистомишљеницима. Бољшевичким револуционарима је све имало своју цену која се може платити и територија и национални интереси и животи унесрећеног јерменског народа који су тим миром препуштени на милост и немилост Турака. Само једна ствар за њих није имала цену, а то је револуција, за коју су били спремни све да жртвују. Занимљиво је да поменемо да су скоро сви учесници у организацији Револуције нашли ухлебљење на високим позицијама нове власти у Кремљу. Сви, осим Парвуса, за кога је Лењин рекао да се нова власт не може градити уз помоћ компромитованих људи. Тако је пропао Парвусов план да постане контролор банака у Русији. До краја живота боравио је у Берлину живећи у луксузу који му је обезбедио крвави новац добијен за издају сопствене земље. Из његове преписке можемо закључити да је био веома незадовољан маргинализовањем од стране нових власти у Москви. Остаје питање колико му је тако стечено богатство могло донети срећу. Једна реченица из писма упућеном пријатељу можда то најбоље и осликава. Наиме, Парвус га је упитао да ли можда зна где може да се купи домовина.

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language