ВЕЛИКАН НАЈТРАГИЧНИЈИХ И НАЈСЛАВНИЈИХ ДАНА У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ – ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ

31/01/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У дому Ивана и Радојке Степановић у селу Кумодражу, близу Београда, 20. марта 1856. године родио се трећи син, а четврто дете, Степа. Тај малишан ће шездесетак година касније постати прослављени српски војвода и поред Путника, Мишића и Бојовића биће једно од најславнијих имена српске ратне историје. Презиме је добио, као и његов отац по деди, Ивановом оцу Степану, по којем је и он добио име Степа. Није тачно утврђено одакле су њихови преци досељени у Кумодраж. Неки подаци говоре да су дошљаци из Херцеговине или Лике, а други да су из Лесковца или Пирота. У првој половини 18. века у Србију су долазили досељеници из свих ових крајева, па су све те претпоставке могуће. Детињство је Степа, као и остала сеоска деца, провео по пашњацима око Кумодража чувајући говеда. Трогодишњу основну школу завршио је у Кумодражу, јер су четвороразредне постојале само у градовима. Гимназију је Степа учио у Београду, а имао је срећу да буде послужитељ код директора гимназије, Ђорђа Милетића. Тај хумани човек много је допринео да Степа успешно заврши школу и, уместо свештеничке мантије, како је његов отац планирао, Степа је обукао униформу артиљеријског питомца војне академије. Од тада започиње његова блистава војничка каријера. Као и војвода Мишић, учествује као академац у Српско-турским ратовима, а касније и Српско-бугарском рату на Сливници који је војвода до краја живота сматрао највећом српском срамотом. Све касније прослављене војсковође, а у првом реду српске војводе из тих ратова, извукли су поуке и почели се озбиљније припремати за будуће ослободилачке и одбрамбене ратове.

У новој организацији српске војске уочи Балканских ратова ђенерал Степа Степановић је наименован за команданта Друге српске армије. Остале српске армије више пута су мењале команданте, једино је Друга армија за све време од 1912. до 1918. године имала само једног команданта – војводу Степу Степановића. У доба Првог балканског рата Степина Друга армија имала је само две дивизије, а једна од њих била је бугарска Седма рилска дивизија. Још у доба Кумановске битке Бугари су почели да извлаче један по један пук из Седме рилске дивизије да би на крају повукли целу дивизију. Иако Друга армија није непосредно учествовала у Кумановској бици, њено дејство на десном крилу турске армије Зеки-паше допринело је кумановској победи коју је извојевала Прва српска армија. По завршетку Кумановске битке Бугари су захтевали, мада то уговором није било предвиђено, да се њихова операција под утврђеним тракијским градом Једреном помогне једном читавом српском армијом. Формирана је нова Група армија од две комплетне српске дивизије и на челу са командантом Степом Степановићем упућена је под Једрене у помоћ Бугарима. Тамо је Степа повео 47.275 људи са 72 артиљеријска оруђа, 4.142 коња и волова и 3.046 кола. Тако се против Шукри-паше и његових 60.000 бранилаца нашла модерна српска Друга армија која је располагала најсавременијим топовима, што је било битно у опсадним борбама. „Дејли телеграф” је о српској армији испод Једрена написао следеће: „Официри и војници били су стасити људи, живахни и добро опремљени као најбоље трупе у Енглеској. Српска коњица је одлична, коњи добро однеговани и врло добро оседлани. Видело се да су српски коњаници много бољи од бугарских. Њиховој артиљерији, најмодернијег модела, није ништа недостајало. Опрема је била одлична и многобројна све до ранаца, чутурица, ашова, шаторских крила итд. Што се тиче њихове коморе, санитетског материјала и других потреба, све је било најмодерније, исто онако добро као и код нас. Коморска кола била су лака и издржљива, солидне израде, са врло добрим запрегама, кадра да извуку и најтежи терет. То нису била тетурава и спора бугарска воловска кола, с точковима врло често без гвоздених шина, већ брижљиво однеговани коњи и добра, јака кола која су могла сваког тренутка да полете и у кас. У контроли и управљању целог није ништа недостајало”. Српске трупе, односно Друга српска армија под Једреном је одиграла одлучујућу улогу. Посебно треба нагласити ефикасну паљбу најмодернијих српских топова. И сами Турци су ценили много више Србе него Бугаре. Њихов командант, Шукри-паша, када је видео да одбране нема, понудио је војводи Степи предају града, његових 100.000 становника и 60.000 бранилаца. Степа је одговорио да није овлашћен да преговара о миру па је препоручио да се делегација пошаље генералу Иванову. Сам Шукри-паша ипак се одлучио да остане у фору где ће га Срби заробити. После пада Једрена Степа је формирао један комбиновани одред који је са бугарским трупама продефиловао кроз освојено Једрене. После пада Једрена Степа је наредио да се на Черномену одржи помен на месту где се 1371. године одиграла битка на Марици и где је погинуо краљ Вукашин. У доба прославе, Степа је опомињао своје официре да се они који прослављају веселе, а они који чувају страже да буду опрезни и да не пију, како се не би поновила трагедија из 1371. године. Када је једренска операција била завршена, Степа се припремао да са својом армијом крене за Србију. Бугари су оклевали да му дају возове јер су припремали рат против Србије. Када је славни војвода приметио да се његов повратак у Србију саботира, одлучно је поставио захтев да му се возови ставе на располагање, или ће он у противном са својом армијом за Србију кренути пешке. После овог одлучног става додељени су возови за пребацивање Степине армије за Србију.

Није дуго прошло од Степиног повратка из Бугарске, а Бугари су мучки напали српске предстраже и отпочели операције против српске армије. Они исти официри, подофицири и војници који су под Једренима примили највиша бугарска одличја за храброст, сада су се морали бранити од напада Бугара. Посебну пажњу Степа је посветио одбрани пиротског утврђеног логора, јер му је Дунавска дивизија послата на Брегалницу, тако да је он одбрану морао организовати само са Тимочком дивизијом првог позива и пет пукова трећепозиваца. Познато је да су Бугари на Брегалници претрпели незапамћен пораз, којем су допринели Друга српска армија и њен командант ђенерал Степа Степановић. Први светски рат затекао је генерала Степу на положају заменика начелника штаба врховне команде, јер је војвода Путник био на лечењу. С помоћником начелника штаба, генералом Мишићем, генерал Степа је до Путниковог доласка фантастично брзо извршио мобилизацију и концентрацију снага српске војске и извршио стратегијски развој тих снага у очекиваној најезди освајача. Пошто су Аустроугари сматрали да је боље да старог Путника пусте да дође у своју земљу из њихове бање, где је био на лечењу, јер су сматрали да ће један стари генерал слабије извршити припреме за одбрану Србије него неко од млађих генерала. Када је војвода Путник дошао и преузео положај начелника штаба, Степа је поново стао на чело своје Друге армије. Ако је у Балканским ратовима Друга армија била бројно најслабија она је Први светски рат дочекала као најјача српска армија. Имала је у свом саставу четири дивизије првог позива: Моравску, Дунавску, Шумадијску и Комбиновану. Пошто је аустроугарска врховна команда, на опште изненађење, пошла у напад преко Дрине према Церу, а не како се очекивало – долином Мораве, најјачој српској Другој армији додељена је одлучујућа улога. Она је имала задатак да формира ударну групу на Церу и да ту групу штити на њеном десном крилу. Ђенерал Степа је у овој бици као командант армије учинио више него што му је од стране Врховне команде наложено. Он је од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије створио церску ударну групу са задатком да у најкраћем временском периоду овлада доминантним положајима планинског масива Цера. На десно крило дао је Шумадијску дивизију првог позива да штити десни бок церске ударне групе и да на себе привуче већи део аустроугарских трупа. Док је Шумадијска дивизија уз ефикасне операције Коњичке дивизије савршено извршила свој задатак, дотле је ђенерал Степа наредио церској ударној групи да усиљеним маршем ноћу крене на Цер. Он је лично отишао на лице места да координира рад Комбиноване и Моравске дивизије. Окршаји првог дана Церске битке 16. августа 1916. године били су жестоки. Већ другог дана битке могло се проценити да Срби имају иницијативу, а трећег дана 18. августа било је све јасно – да је церска победа на помолу. Четвртог дана све је било готово. Према званичним подацима Аустроугарске, у овој бици изгубило је живот 600 официра и 23.000 подофицира и војника. Заробљено је 4.500 људи. Но, и Срби су ову прву српску и прву савезничку победу у Првом светском рату скупо платили. Изгубили су 259 официра, и 16.045 подофицира и војника избачених из строја, од тога 2.107 погинулих.

У време када савезницима готово ништа није полазило за руком ни на једном фронту, церска победа је примљена као мелем на рану. На захтев председника француске републике, звона познате париске цркве Нотр Дам звонила су 24 часа без престанка у част српске победе на Церу. На најпознатијим војним академијама света и данас се Церска и Колубарска битка проучавају као најуспешније битке у сусрету. За ову сјајну победу командант Друге армије, ђенерал Степа Степановић, други по реду добио је чин војводе. Као што је познато, између Церске и Колубарске битке вођена је битка на Дрини јер се Аустроугари нису смели одлучити да тако брзо крену преко Дрине. И не само то. На захтев савезника Срби су, иако то није било реално према њиховој снази, једном читавом армијом прешли у Срем да помогну савезницима принуђавањем непријатеља да са њихових фронтова повлачи трупе и усмерава их према Србији. Неки историчари хтели су да ставе на терет војводи Степи пораз Тимочког пука код Чеврнтије. Међутим, њега је ђенерал Владимир Кондић обавестио да је понтонски мост готов и да пребацивање тече по плану, што није било тачно. Када је ово сазнао војвода Степа је Врховној команди упутио следећу депешу: „Из моје депеше број 891 видеће се у коликој је мери командант Тимочке дивизије ђенерал Владимир Кондић био спор, скоро нехатан, у коликој је мери био неспособан и збуњен да се снађе у тешкој ситуацији и умањи несрећу своје дивизије. Због тога ја сматрам за дужност да Врховној команди предложим његово смењивање са дужности команданта дивизије. На његово место предлажем пуковника Живановића… За начелника штаба Тимочке дивизије предлажем ђенералштабног мајора Петра Костића“.

Посебну улогу имала је Друга армија у одбрани Мачве. Одатле се Друга армија према плану Врховне команде повукла према Церу. После повлачења српске војске на десну обалу Колубаре и ка Љигу, Друга армија се развила на лазаревачким положајима. Интересантно је напоменути да је после повлачења Мишићеве Прве армије према Горњем Милановцу од стране Врховне команде Степи препоручено да са својом армијом брани своје положаје и, ако је потребно, да се постепено повлачи. Степа је то одмах учинио због чега је војвода Путник морао наредити Одбрани Београда да Београд напусти без борбе и да се сврста са Првом и Другом армијом за одбрану. То је револтирало нарочито политичаре, због чега се лично Пашић као председник Владе заложио да се са положаја команданта армије, због напуштања Београда, смени војвода Степа Степановић. Војвода Путник није био тога мишљења. Одговорио је својој Влади да он није крив што је некоме пало на памет да престоницу постави тамо где треба да буде гранична караула. Када је Прва српска армија у Колубарској бици кренула у контраофанзифу, армија војводе Степе жестоко је напала непријатеља са својих положаја тако да му није пошло за руком да ниједну чету извуче и пошаље у помоћ својим трупама према армији војводе Мишића. Напротив, он је прво једну, а затим и другу дивизију послао према Космају у помоћ Одбрани Београда да према плану Врховне команде снажним гоњењем заузму Београд, не дозволивши непријатељу да организује одбрану, а још мање да остави мостобран на десној обали река. Тиме је Друга армија сјајно извршила свој задатак и у Колубарској бици. Колубарска победа обострано је, у односу на број жртава, и код непријатеља и код српске војске, била стравичнија од Церске. Службени подаци непријатеља казују да су из строја изгубили 7.592 официра и 266.212 подофицира и војника. То је натерало Поћорека да затражи пензију и напусти активну службу. Осим њега пензионисан је и командант Пете армије, Либеријус Франк. И Срби су скупо платили своју другу победу. Из строја је избачено 163.557 људи. Од тога 2.110 официра, 8.074 подофицира, и 153.373 војника.

Армија војводе Степе одиграла је значајну улогу у одбрани Србије 1915. године. И у оном најкритичнијем тренутку пре одступања, када је опасност запретила да буду одсечене и заробљене веће јединице, војвода Степа је формирао једну маневарску групу од три дивизије изнад Лебана и за команданта ове групе наименовао Љубомира Милића команданта Моравске дивизије другог позива, са задатком да снажним ударом одбаце бугарске трупе према Лесковцу и тиме омогуће заосталим деловима, комори и избеглицама да избегну заробљавање. Милић је овај маневар извршио тачно онако како му је наложио војвода Степа. Када је српска војска прешла Ситницу и када је у Пећи било колебања да ли одступати преко Албаније или прећи у контраофанзиву, што је заговарао вечити оптимиста војвода Мишић, војвода Степа, као најстарији генерал и командант Армије председавао је свим седницама у Пећи и приволео све команданте и начелнике штабова, укључујући и војводу Мишића, да се ипак крене на одступање преко Црне Горе и Албаније, онако како су предложили краљ, српска влада и врховни командант регент Александар. Када се српска војска реорганизовала на Крфу, војвода Степа је поново био командант армије. Он је задржао положај команданта Друге армије и после Кајмакчаланске битке када је укинута Трећа армија. Као искусном команданту и најстаријем генералу, његовој армији је додељена Југословенска добровољачка дивизија. Тој дивизији Степа је, пошто је поразговарао са војницима и официрима, одржао следећи говор:

„Јунаци,

Желео сам жудно да видим вас соколове, који нам први долетесте из великог вашег јата, преко толиких земаља и мора, да заједно ослободимо нашу велику отаџбину Југославију, па Вас поздрављам братски: Добро нам дошли.

Браћо,

Ја немам потребе да Вам говорим о нашим великим заједничким дужностима, јер сте ви већ дали доказа да су Вам оне познате исто тако добро као и мени, нити ћу да Вас позивам да своје заставе држите високо, јер сте их ви до сада држали високо и сјајне као сунце. Ја желим само да Вас подсетим на наш завет: да ми нећемо савити наше заставе пре него што ослободимо Отаџбину и ујединимо цео наш народ!“

У наредби трупама која је прочитана у Другој армији и у читавој српској војсци начелник штаба врховне команде генерал Петар Бојовић је рекао: „Бављење Југословена у нашој војсци, поред помоћи у војном погледу, треба још да учврсти и развије идеју о братству, једнакости и заједници Срба, Хрвата и Словенаца, као и осталих Словена. Напори свих старешина треба да теже стварању уверења код свих војника о потпуној једнакости и равноправности свих чланова југословенске нације. Потребно је сузбијати сваки покушај сепаратизма или доминирања Србијанаца над осталима и обратно. Сваки члан ове заједнице треба да сам осећа да није ниуколико потлачен нити потчињен и да има пуно право да се по својој вољи назива Србином, Хрватом, Словенцем, Чехом, Пољаком итд. као год што ће увек имати право да исповеда без икакве замерке ону веру коју он жели. Нарочито је од великог значаја да Срби из Краљевине Србије не показују никакве идеје или намере превласти над осталим елементима, како би се искоренила свака зебња и бојазан која можда постоји код Хрвата, Словенаца и Црногораца у овом погдеду. У том правцу вршена је од стране наших непријатеља јака пропаганда међу њима, пропаганда која није била без успеха и која ће можда и на македонском фронту бити продужена. Разне препирке, објашњења и замерке за минуле догађаје, па чак и поједине алузије, могу донети више штете но што се то обично мисли: због тога их треба избегавати, и оставити на страну све дискусије које могу унети неспоразум и злу крв међу елементе из разних крајева. Крфску декларацију, коју су израдили највиђенији представници свих делова Југословена, треба сматрати као свршен и обавезан акт и све раније размирице оставити забораву. Главна и једина пажња свих војника треба сада да се усредсреди на извојевање победе над непријатељем и привођење у дело југословенског уједињења…“

Осврћући се на третман Југословена у јединицама, у наредби се даље каже: „Дисциплина и ред морају се одржавати и код Југословена исто онако као и код наших војника… Ни најмање не сумњам у њихов здрав разум и зрело расуђивање, да овако велико дело може да изврши само војска прожета патриотизмом и чврстом дисцилином. Међутим, нарочито желим да нагласим да средства за одржавање дисциплине морају бити строго по нашим законима, уредбама, правилима и прописима. Туча и псовке апсолутно су забрањени… Официри и подофицири који се буду огрешили о ову препоруку нека се одмах узму на одговорност и нека за то искусе за сву законску строгост… Једном речи, сви војници, без разлике одакле је ко родом, треба да живе међу собом као права браћа и најискрекренији другови; треба да имају пуно поверење у своје старешине и да буду уверени да ће их они увек са највећом савесношћу и бригом водити у овим тешким и озбиљним временима…“

До пуног изражаја поново је дошла енергија и способност војводе Степе Степановића у Добропољској бици 15. септембра 1918. године, када је после двадесеточасовне канонаде из свих артиљеријских оруђа војвода Степа повео у јуриш своје Шумадинце, Тимочане и Југословене. У гоњењу разбијеног непријатеља према Вардару придружила му се и Коњичка дивизија из састава Прве армије. Брзо напредовање Друге армије отежало је снабдевање његових трупа па је, према споразуму војводе Мишића и генерала д’Епереа, одређено да се трупе Друге армије снабдеју из база 122. колонијалне дивизије француске војске. За само неколико дана трупе војводе Степе нашле су се на бугарској граници. Ту су их савезници зауставили под изговором да не изврше одмазду због злочина које су Бугари чинили по Србији за време окупације. Иза тога уследила је безусловна капитулација Бугарске. Међутим, Франше је Другу армију задржао на бугарској граници као претњу да ће јој дозволити марш на Софију ако Бугари у свему не поштују услове примирја, односно, ако не положе оружје. И док је Прва армија војводе Бојовића била битку за ослобођење Ниша, Степина армија је још увек била на бугарској граници. Када је бугарска војска положила оружје Степина армија је преко Скопља, Косова, Рашке и Црне Горе одмаршовала према Сарајеву. Степа је у Сарајеву био командант армије, а затим командант армијске области. Сарајлије су га заволеле као најрођенијег, посећивале су га и позивале на свечаности које су организовали. У знак признања за огромне војне заслуге Степа је други војсковођа српске војске који је добио чин маршала. Тај чин је пре имао само војвода Радомир Путник. За заслуге на бојном пољу и осведочено јунаштво војвода Степа Степановић, маршал српске војске, један је од тројице који су одликовани са сва четири реда Карађорђеве звезде са мачевима.

Последње године војвода Степа је провео живећи мирно у својој скромној кући у Чачку. Живео је обичним животом. И данас се у Чачку и околини прича, да када је једног дана у свом дворишту тестерао дрва, а наишао један човек и поздравио га:

„Помози бог, стари“, ословио га је сељак.

„Бог ти помого!“

„Ово ли је кућа нашега војводе Степе?“

„Јесте“.

„А ти стружеш му дрва?“

„Стружем, ја шта ћу!“

„А пошто си погодио?“, распитивао се сељак.

„Нисам погађао“, одговорио је војвода. „Знаш, ја радим код војводе, стално, па ми плаћа месечно“.

„Ако, ако, добро је то. Имаш и код кога да служиш“, рече сељак и продужи својим путем.

Степа се 1928. године разболео и био је прикован за постељу пуних осам месеци. За то време он је од своје уштеђевине припремио све што треба за његов погреб. Пола уштеђевине дао је супрузи за погреб, а пола за њен даљи живот. Предвидео је све: коју ће му униформу обући, колико ће и која одличја на његове груди ставити, а зажелео је да његов најдражи дар – једну заробљену сабљу коју су му официри као команданту шестог пука 1898. године поклонили да однесе са собом. Жеља му је испуњена у свему како је захтевао и та крива сабља положена је у његов ковчег. Степа је 27. априла 1929. године у 10 сати и 30 минута умро. Вест о његовој смрти болно је одјекнула код свих наших људи. Посебно су били ожалошћени борци и официри његове Друге армије. Војвода Степа Степановић је, уз све војне почасти које припадају војсковођи његовога чина и угледа, сахрањен на чачанском гробљу, у гробници коју је војвода сам себи саградио за живота. Чак се љутио на предузимача што је то урадио луксузније него што је он захтевао. На четири угла његове гробнице од мермера урађена су четири артиљеријска метка повезана ланцима, а на сваком метку исписана је година најзначајнијих битака које је водила Друга армија. На скромном споменику постоји бронзани лик војводе Степе и бронзана ловорова грана и натпис да у тој гробници почива командант Друге армије.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Бјелајац, Миле (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије.

Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод.

Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (1998). Министри Војни Кнежевнине и Краљевине Србије 1862—1918. Војноиздавачки завод.

Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић. Београд: БеоСинг.

Скоко, Саво; Опачић, Петар (1990). Војвода Степа у ратовима Србије 1876—1918. Београд: Београдски издавачко-графички завод.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања