Autor: Milovan Balaban, istoričar
Stav Britanije prema Srbiji kroz noviju istoriju, od početaka stvaranja srpske moderne države, bio je sve samo ne jednostavan i jednodimenzionalan. Bez obzira na sklonost da se stvari vide crno-belo moramo podvući da je odnos Britanije prema srpskoj državi bio složen te da se ne može jednostavno definisati. No, iako je on varirao u zavisnosti od situacije možemo konstatovati da postoji kontinuitet negativnog doživljaja, kako Srbije kao geopolitički, civilizacijski i kulturološko-duhovno naklonjene Rusiji tako i prema Srbima kao faktoru koji najčešće ugrožava britansku imperijalnu balansirajuću politiku. Taj stav se formirao vrlo brzo posle prvih diplomatskih kontakata dve države, a aktuelan je i danas što nas upućuje da proučimo i usvojimo neke lekcije iz prošlosti kada je u pitanju ova moćna imperija, danas ojačana svojim američkim prekookeanskim “bratom”.
Istorija diplomatskih odnosa Britanije i Srbije počinje od 5. juna 1837. godine kada je Velika Britanija uspostavila prvi britanski generalni konzulat u Kragujevcu. Pukovnik Hodžes je tada postao konzul i predao svoje akreditive knezu Milošu. Dolazak stranih diplomata, čime Srbija jača statuse autonomije kao što strane diplomate doprinose i međunarodnoj potvrdi Srbije kao nezavisne zemlje, pada u vreme pokušaja Rusije da posle pobede u ratu sa Turskom 1829. kontroliše Osmanlijsku imperiju. Naime, Rusija je želela da kontroliše oslabljenu Tursku, nije htela da pokuša njeno uništenje smatrajući da bi se tome opirale zapadne sile na čelu sa Britanijom. Upravo pretnja ovladavanja Rusije Jugoistočnom Evropom i Malom Azijom podstakla je Britaniju da se življe uključi i ojača svoje prisustvo na Balkanskom prostoru gde su se odvajanjem od Turske počele stvarati male državice.
Pošto Rusija u tom trenutku pokušava da održi i kontroliše oslabljenu Tursku kod kneza Miloša (a naročito njegovih naslednika – ustavobranitelja) pojavljuje se blagi otklon prema velikoj pravoslavnoj imperiji, iako se ne dovodi u pitanje njen najveći doprinos u stvaranju srpske države. Otud se tu stvara prostor za Britance koji od starta podstiču u Srbiji politiku koja podrazumeva otklon od bilo kakvog saveza sa Rusijom. Generalno Britanija je pokušavala da ostvari višeslojno mešanje i upliv u unutrašnju i spoljnu politiku Srbije. Drugim rečima prisustvo Britanije je išlo do te mere, da se smatra da su Britanci imali uticaj i na samog Garašanina prilikom pisanja “Načertanija“, što je period vladanja kneza Aleksandra Karađorđevića (1842-1858) kada i nastaje Načertanije – prvi srpski nacionalni program. Iako se Načertaniju ne može negirati autentičnost ono je ipak napisano pod uticajem poljske emigracije koja je sarađivala sa Britanijom i njenim obaveštajnim strukturama.
Posle Hodžesa, misiju u Srbiji je imao Tomas Grenije de Fonblank. U to vreme, uprkos izvesnim približavanjima sa Ustavobraniteljima, Britanci dobivši kontrolu nad turskom imperijom počinju da definišu Srbe, uvek spremne na borbu za slobodu i ugrožavanje Turske, kao faktor koji narušava ravnotežu kojom se neutrališe Rusija na Balkanu. Od tada praktično, dakle od polovine XIX veka, Srbi se vide kao remetilački faktor i politika koju vodi imperija prema mladoj srpskoj državi to nikada ne gubi iz vida.
Kada se tome doda da je Fon-blank tokom svog boravka u Srbiju video samo ono što je najgore, ne trudeći se (ili ne mogući) da vidi i dobre strane zemlje koja mu se nije baš svidela, može se reći da stav Britanije (danas i Amerike) prema Srbiji, osim što je dobrim delom konstantan, vuče koren još od tih diplomatskih misija i praktično prvih diplomatskih dodira. Razlozi za Fon-blankov negativan stav prema Srbima su još i političari koji su, kako je on to video, bili odvratni, kneževi koji su bili marionete Rusa i Austrijanaca. Srbi su ratovali protiv britanskih miljenika, Mađara u Revoluciji 1848/49. godine itd. Kao vrhunac njegovih animoziteta i netrpeljivosti prema zemlji u kojoj je službovao desilo se da ga je zadesila bolest u Srbiji. Usled svega toga konstantno je slao u pravcu Britanije i Forin ofisa sadržaje koje su znatno kritikovale Srbe. No, nisu njegovi animoziteti bili presudni za negativan stav i odnos prema državi i narodu već svakako gore navedena britanska geopolitička procena situacije i britanski strateški interesi.
Usled toga Britanija je i tokom Krimskog rata (1853-1856) pratila buduće držanje Srbije i Srba, i sve karte je bacala na svog saveznika u Carigradu, te se zbog toga trudila da Srbija u najmanju ruku zauzme neutralan stav u ratu, kao uostalom i Rusija što je bilo povoljno po Srbiju u tom trenutku. Odredbe Pariskog mirovnog ugovora potvrdile su vazalnost Srbije prema Turskoj ali je i sada protektorat iz ruskih ruku dospeo pod okrilje evropskih garantnih sila među kojima je bila i Britanija. Dvadesetak godina kasnije, tokom Velike istočne krize (1875-1878), braneći se od ruskog napada i ruske opasnosti Turska se bacila u naručje Britanije, čime je ova zadobila potpunu dominaciju nad Osmanlijskom imperijom i postala njena najsnažnija zaštitnica na uštrb balkanskih naroda, što je gore pomenuti negativan stav prema Srbima i srpskoj državi konačno učvrstilo i uobličilo.
To se vidi iz poteza koje je imperija vukla prema Srbima do Prvog svetskog rata. U vreme Velike istočne krize 1878. Britanija je bila protiv ujedinjenja Bosne i Srbije. Lord Robert Solzberi i protiv ujedinjenja Srbije i Crne gore. Lord je ovu mogućnost video kao pretnju stvaranja velike slovenske države pod srpskom dominacijom. Britanija je bila takođe nevoljna da prizna Srbima pravo na zadovoljenje nacionalnih aspiracija i 1908. podržala je aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Habzburške monarhije. Edvard Grej, šef Forin ofisa je tada rekao da ne treba rizikovati rat zbog Bosne. Isto tako od strane Britanije ne postoji razumevanje za Srbiju i 1912. Britanija je protiv širenja Srbije u Albaniji i izlaska na Jadransko more. Naredne godine imperija je uzdržana u pretenzijama Srbije na desnu obalu Vardara. Generalno, pretenzije Srbije na Bosnu i pokušaj izlaska na more u Britaniji se gledalo kao na oživljavanje ideje Velike Srbije sa mogućnošću da se država proširi na Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju. Otud će Britanci i jugoslovenski program srpske vlade s početka Velikog rata, iskazan u Niškoj deklaraciji, doživljavati kao velikosrpski i pokušavati da ga suzbiju nuđenjem manjih teritorija u vidu takozvane Velike Srbije, ali sve u haosu rata kada su obećanja nesigurna i na dugom štapu, a zahtevi tipa da se odmah Bugarima preda Vardarska Makedonija, realna i obavezujuća bez odlaganja.
Kao što je gore naglašeno Prvi svetski rat donosi promenu stava Britanije prema mogućnostima proširenja Srbije. U haosu rata prekompozicije teritorija malih država se nisu mogle izbeći i otud je Britanija pokazivala (možda samo naizgled) razumevanje za interese Srbije, što nije bio slučaj do tada. Britanija je i ušla u rat zbog pretećih poteza Nemačke. Moćna Nemačka je pokušala da preuzme kontrolu nad Turskom, u skladu sa tim da obezbedi izgradnju pruge Berlin-Bagdad kako bi došla do izvora energenata i na kraju sve opasniji britanski globalni konkurent je počeo sa izgradnjom mornarice, što je u budućnosti moglo da ugrozi dominaciju imperije u svetu.
Sve ovo je opredelilo gordog Albiona da uđe u rat ali treba razdvojiti jednu značajnu stvar. Naime, Britanija je u ratu imala cilj da uništi Nemačku ali ne i Austro-Ugarsku. Dvojnu monarhiju je sve do pred kraj rata pokušavala, istina reformisanu, da sačuva, što je bitno da se zna kada se razmatra njen stav prema Balkanu, uključujući i Srbiju i njeno viđenje buduće proširene (ili njeno navodno viđenje) srpske države (na uštrb srpskog zalaganja za Jugoslaviju) koje je bilo u igri gotovo do kraja rata. Inače, može se reći da je Britanija, i kada je počela da razmišlja o zadovoljenju srpskih interesa, to činila nevoljno u buri svetskog rata kada je prosto morala da pristane na neke ustupke koji su više ličili na obećanja, a bili su uvek na dugom štapu.
Za vreme trajanja Velikog rata, Britaniju su vodile dve ličnosti na mestu premijera. Herbert Askvit koji je rođen 12. septembra 1852. godine. Služio je kao liberalni premijer Ujedinjenog Kraljevstva od 1908. do 1916. On je predvodio imperiju na početku Prvog svetskog rata, ali niz vojnih i političkih kriza doveo je do njegove zamene Dejvidom Lojdom DŽordžom krajem 1916. god. Isto tako treba reći da do 1916. Britanija nema jasno definisane ratne ciljeve. Cilj je obuzdati pruski militarizam i obezbediti nezavisnost Belgije te sprečiti promenu postojeće ravnoteže snaga. U početku rata, iako već ima govora o proširenjima Srbije, Velika Srbija nije najbitnija, bitnije za imperiju je očuvanje Austro-Ugarske. Tek od 1917. postoji raspoloženje da se objave ratni ciljevi, kada i dolazi do odlučnog stava da se uništi Nemačka ali ne i dvojna monarhija.
Britansku imperijalnu politiku su vodila dva načela. Načelo narodnosti i načelo ravnoteže snaga, pri čemu je ovo drugo, kada bi izbio sukob pomenutih načela, često bilo prioritetno. Iako je Ser Edvard Grej, ministar inostranih poslova, podržavao načelo narodnosti, Britanija najčešće nije bila, ili je nerado gledala, na primenu načela narodnosti u Istočnoj Evropi, najviše zbog očuvanja Austro-Ugarske. Otud kada se razmatraju predlozi za proširenje Srbije koji dolaze iz Forin ofisa uvek se mora imati na umu da istovremeno Britanija teži da sačuva dvojnu monarhiju. A Srbima i Srbiji se mogu ponuditi samo delovi Austro-Ugarske, te usled toga britanska diplomatija je često u neskladu. Ili je izuzetno složena ili u nekim značajnim delovima neiskrena. Pre nego što pređemo na spisak konkretnih ponuda koje je Srbija dobila od Britanije ove činjenice treba imati u vidu.
Još jednu stvar treba uzeti u obzir kada razmatramo da li je Britanija bila za stvaranje velike Srbije ili Jugoslavije. To je postojanje različitih struja u Vladi, Forin ofisu i ratnom generalštabu, koje su problem često različito videle, ali ipak na kraju krajeva u skladu sa britanskim imperijalnim interesima. No, različiti pogledi iz same Britanije čine složenijim razmatranje i procenu britanske politike kada je u pitanju stav imperije po mnogim pitanjima, pa tako i po pitanju Srbije.
Kao što je gore već navedeno početkom rata Britanija počinje da nudi Srbiji ono što je tokom prethodnih, gotovo sto godina odbijala da učini. Prve ratne 1914. godine Britanija iznosi svoje viđenje Jugoistočne Evrope i počinje da komponuje Balkan tako što Srbima i Rumunima nudi delove Austro-Ugarske, a Bugarima delove Srbije. Ono što je zanimljivo, prvi put u ovom trenutku Britanci vide Srbiju proširenu Bosnom i Hercegovinom, delom Albanije i izlaskom na Jadran, ali pod uslovom da se Srbija odrekne Makedonije, dakle teritorije koju je stekla u Drugom Balkanskom ratu posle pobede nad Bugarskom. Na početku naredne 1915. godine Edvard Grej, ministar spoljnih poslova, isto razmišlja, a ustupke Srbiji i ono što bi eventualno nastalo posle realizovanja tih ustupaka naziva Velikom Srbijom.
Ratna 1915. donosi novu dinamiku u ratu. Neopredeljene sile, kao što su Rumunija, Bugarska i naročito Italija, dva zaraćena bloka pokušavaju da privole na svoju stranu. U tom kontekstu treba posmatrati pokušaj Antante da pridobije Italiju i napore koje je uložila kako bi jedinu neopredeljenu veliku silu privukla u svoj tabor. Zbog toga se britanski stavovi tokom aprila i pregovora o ulasku Italije u rat kristalizuju i dobijaju na jasnoći. Kao rezultat toga dolazi do potpisivanja čuvenog Londonskog ugovora kojim se Italija svrstala na stranu Antante.
Londonski ugovor je išao za tim da održi načelo narodnosti, ali zbog ustupaka Italiji teritorija Severnog Jadrana, gde su pretežno živeli Jugosloveni Habzburške monarhije, on je ipak preovlađujuće značio pobedu načela ravnoteže snaga, te je kao takav išao na uštrb Jugoslovena u monarhiji, ali i srpskih ratnih ciljeva proklamovanih Niškom deklaracijom. Po Londonskom ugovoru Britanci odbijaju jugoslovenski program, vrlo verovatno smatrajući da time suzbijaju još veće srpske aspiracije, zadovoljavaju Italiju ali, što je zanimljivo, istovremeno ne razmišljaju da rasture Austro-Ugarsku, pri čemu od Srbije traže da ustupi Makedoniju Bugarskoj odmah, kako bi ova slovenska država ušla u rat na strani Antante. Dakle, velika obećanja za kraj rata, a zauzvrat se od Srbije traže momentalni ustupci.
Rumunija je tada tražila ceo Banat, a Bugarska Makedoniju. Srbija, ali ni Edvard Grej nisu bili voljni da izađu u susret Rumuniji po pitanju Banata što je odložilo ulazak Rumunije u rat za godinu dana, dok je sa druge strane ne ustupanje Makedonije Bugarskoj opredelilo istočnog srpskog suseda da potraži sreću sa Centralnim silama.
Sredinom avgusta 1915. šef Forin ofisa Edvard Grej uobličio je teritorije koje se nude Srbiji. U pitanju su bile Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem sa Zemunom, Bačka i jadranska obala di rta Planke 10 km južno od Cavtata. Ono što je odmah uočljivo je to da je predlog britanskog diplomate bio u suprotnosti sa koncepcijom britanske politike očuvanja Austro-Ugarske. Ono što takođe podgreva sumnju u iskrenost imperijalne politike prema Srbiji jeste i kontakt Edvarda Greja i Frana Supila. Naime, Grej je Franu Supilu izjavio 30. avgusta kako je spreman da predloži samoopredeljenje za Bosnu i Hercegovinu, Slavoniju, Južnu Dalmaciju i Hrvatsku. Možda je šef Forin-ofisa hteo da amortizuje nezadovoljstvo Hrvata i Slovenaca nepovoljnim odredbama Londonskog ugovora, ali ne može se oteti utisku da je britanska politika bila zamršena, više obećavajuća a manje realna sa ne baš velikim garancijama da će se dogovoreno ispoštovati.
Sledeća godina, ratna 1916. donela je nove predloge što se tiče Balkana i Srbije. Treba istaći da je u tom trenutku Srbija bila poražena od Mekenzenove armije potpomognute Astro-Mađarima i Bugarima, srpska vojska i deo civila proterani iz Srbije (odnosno preko Albanije evakuisani ne želeći da dočekaju okupaciju) te zbog toga zemlja u nepovoljnijem položaju i statusu kod saveznika, naročito Britanaca. Nova situacija na frontovima makar oficijelno nije uticala da Britanija potpuno napusti svoje stavove o Velikoj Srbiji. No, ipak je to sada zagovarano neodređeno i bez mnogo oduševljenja. Sa druge strane intelektualci i uticajni ljudi u Britaniji kao što su Seton Vatson, Artur Evans, Henri Stid, okupljeni oko časopisa Nove Evrope ogorčeni su protivnici ove ideje. Seton Vatson je najizraženiji predstavnik i zagovornik jugoslovenske države u kojoj bi dominirao nesrpski element. Osim što je gajio jak animozitet prema Srbima i uopšte pravoslavnoj civilizaciji, smatrao je da bi to bila država koja bi bila u interesu Britanije i u kojoj bi se mogao efikasno suzbiti srpski faktor.
Takođe, i visoki funkcioneri Forin ofisa Tirel i Pidžet traže avgusta 1916. stvaranje Jugoslavije na federalnim osnovama, što takođe kao i kod Seton Vatsona implicira državu sa dominacijom nesrpskog elementa i rasturanje Austro-Ugarske. Plan nije naišao na odobravanje Forin ofisa, a načelnik generalštaba Robertson se istovremeno zalaže za stvaranje Velike Srbije sa Bosnom i Hercegovinom, Slavonijom i rasturanje Austro-Ugarske.
Slično kao general Robertson misli i Artur Balfur (smenio Greja na mestu ministra inostranih poslova 1916.), prvi lord admiraliteta, koji na inicijativu premijera Askvita predlaže stvaranje Velike Srbije sa Bosnom i Hercegovinom, ali o drugim teritorijama se ne izjašnjava. U prilog maglovitog stava Britanije u pogledu navodne Velike Srbije treba istaći i mišljenje Morisa Henkija, sekretara ratnog kabineta, koji krajem 1916. samo kaže da Srbija treba da bude obnovljena. Dakle, ni traga o proširenjima, a kamoli o teritorijalnom opsegu Srbije koji je nudio Londonski ugovor. Isto tako, krajem 1916., lord Sesil kaže kako Srbija treba da bude obnovljena i obeštećena, a da li to znači i politika Velike Srbije nije jasno. Ne pominje nikakva teritorijalna proširenja. Kao da je pitanje Srbije u imperijalnim krugovima postalo manje aktuelno, a prethodna obećanja, u skladu sa tim, kao da su na neki način pala u zaborav.
Da je stanje po Srbiju i ostvarenje njenih ratnih ciljeva sve nepovoljnije, pokazuje i stav novog premijera Lojda DŽordža, koji zajedno sa vladom početkom 1917. zauzima jasan i još čvršći stav o očuvanju Austro-Ugarske. Sa druge strane Lord Harding, podsekretar u Forin ofisu, za ovakav stav nalazi smetnje zbog obaveza prema saveznicima na Balkanu. NJegov stav je da Srbija dobije Bosnu i Hercegovinu i izlaz na more, a Jugosloveni da se organizuju u monarhiji kao autonomna ili federalna jedinica. Erik Dramond je proširio Hardingov predlog. On je predložio organizovanje Jugoslovena sa jednakim statusom u monarhiji koji uživaju Mađari, a Srbiji proširenje koje bi obuhvatilo Bosnu i Hercegovinu i eventualno prisajedinjenje Crne Gore. Ostao je i kod Dramonda stav da Srbija ustupi Makedoniju Bugarskoj, iako je Bugarska tada ušla u rat i ratovala na strani Centralnih sila.
Što je više rat odmicao Britanija se sve značajnije odricala svog prvobitnog stava i načela narodnosti i bila sve raspoloženija da krajnje rešenje granica posle rata reši svojim starim i oprobanim modelom očuvanja ravnoteže snaga. No, palicu načela narodnosti na kraju rata će, opet u skladu sa svojim interesima, preuzeti Amerika. U duhu britanske politike, koja je sve više ignorisala načelo narodnosti, novi premijer Lojd DŽordž bio je spreman, najviše zbog očuvanja Austro-Ugarske, da se potpuno odrekne načela narodnosti. Takođe, ono što je najzanimljivije, on tada odbija, uprkos Grejovih obećanja iz 1915. da prihvati preuzete britanske obaveze prema Srbiji, što govori o krajnjem licemerstvu prema svom vernom savezniku. U tom trenutku, u očima Britanije gotovo da su bolje stajali Austro-Ugarska i Bugarska, države koje su bile tri godine u protivničkom rovu, od saveznice Srbije, koja je podnela možda najveće žrtve za savezničku stvar.
Da je načelo narodnosti kod Britanaca sporno pokazuje i stav Vikonta Milera, člana ratnog kabineta. Miler je sumnjao u valjanost načela narodnosti, tražio je očuvanje Austro-Ugarske, a stvaranje Jugoslavije, Čehoslovačke, a proširenje Rumunije smatrao neprihvatljivim. Centralne sile po njemu treba da se povuku iz Srbije, ali da ova ne dobije nikakvo proširenje. Ovakvim licemernim stavovima se protivio Balfur, novi šef Forin ofisa.
Uprkos Balfurovom stavu, i ne samo njegovom, u leto 1917. intenzivirani su pokušaji da se sklopi separatni mir sa Austro-Ugarskom, što govori da je u tom trenutku ideja proširenja Srbije bila gotovo stavljena ad akta, pre svega voljom Lojda DŽordža. U tom duhu od strane premijera poslat je General Smats da sa grofom Mansfordom razgovara o zaključenju primirja. Možda najzanimljiviji, ali i najlicemerniji predlog je imao Dramond, koji je smatrao da Austro-Ugarska treba da se pretvori u federalnu monarhiju i da u njen sastav uđe jugoslovenska država zajedno sa Srbijom. Po tom neverovatnom predlogu Karađorđevići ostaju monarsi, a u odnosu na Habzburgovce imali bi status kakav su imali bavarski i saksonski kraljevi prema Hoencolernima. General Smats se složio sa ovakvim rešenjem. Smatrao da Velika Srbija treba da uđe u sastav monarhije i da reši pitanje statusa sa Bečom. Šef Forin ofisa, ali još neki njegovi članovi kao i drugi britanski velikodostojnici su shvatili nerealnost, pa i bezobrazluk ovog predloga te su oštro bili protiv. Međutim, General Smats je podržan od Lojda DŽordža što znači da ova priča nije građena baš na pesku, a dokaz za to je i njegovo putovanje u Švajcarsku kako bi radio u korist separatnog mira sa dvojnom monarhijom.
Stanje na frontovima, kao i čvrsto vezivanje Austro-Ugarske za Nemačku uticalo je da ovi krajnje nepovoljni predlozi po Srbiju budu odbačeni, ali ostaje gorak ukus svakom istraživaču, kao i saznanje da se Britanija, ignorišući saveznike, do krajnjih granica zalagala za očuvanje Austro-Ugarske, protivnice Antante. Ovaj stav je bio snažan, pa čak u nekim trenucima i preovlađujući u Vladinom kabinetu, Ratnom kabinetu pa čak i Forin ofisu. Očuvanja dvojne monarhije (da je Britanija uspela u tome) raspršilo bi maglovita obećanja o nekakvom proširenju Srbije, verovatno i najminimalnijem, a da ne govorimo o rešenjima iz Londonskog ugovora. Britanija se jednostavno nije osećala obavezna prema svom malom savezniku i kako je nešto obećavala i nudila tako je bez problema to posle izvesnog vremena poricala ne osećajući se obaveznom da ispuni i realizuje dogovoreno.
Naredna godina, ratna 1918. kao da je najavljivala stidljivo promene koje će se dogoditi u stavovima Britanije, ali i ulazak u aktivnu politiku Amerike, naročito sa 14 tačaka američkog predsednika Vilsona, koje su afirmisale načelo narodnosti. U januaru se i na sastanku imperijalnog ratnog kabineta raspravljalo između ostalog i o Srbiji. Rečeno je da se granice balkanskih naroda treba da uspostave u skladu sa načelom narodnosti, bez priče o konkretnim teritorijama, kao i da oni (narodi) dobiju teritorijalno obeštećenje, kakvo nije rečeno i nije precizirano.
Marta meseca iz Forin ofisa se čuo neodređen stav da Srbija treba da bude obnovljena, ispostavilo se da ni tad nisu potpuno bili napušteni stavovi o očuvanju dvojne monarhije. Istog tog meseca, i pored neuspeha Smatsove misije, Britanci ponovo pokušavaju da nagovore monarhiju da zaključi separatni mir. No, 21. marta nemačke trupe započele su ofanzivu i time je ideji o separatnom miru nanet težak udarac. Tek tada imperijalna politika vrši zaokret počevši da hrabri narode monarhije na borbu kako bi se došlo do konačne pobede u ratu. Tek maj 1918. može da se uzme kao trenutak kada je Britanija napustila politiku očuvanja habzburške monarhije (mada ima indicija da je i u Versaju bilo stidljivih zauzimanja za Beč). Lord Sesil tada obaveštava ambasadora u Parizu da se politika odvajanja Austro-Ugarske od Nemačke mora napustiti kao besmislena.
Krajem jula Balfur je izrazio saglasnost da se Srbi i Hrvati i Slovenci ujedine u jednu državu, što je bio put za Versaj i stavove koje će zastupati Britanija na mirovnoj konferenciji. Ulaskom Amerike u rat, proklamovanjem čuvenih 14 tačaka Vilsona, dolaskom prekookeanske misije na mirovnu konferenciju, kao i težnjom Amerike da postane svetska sila, šanse za stvaranje Jugoslavije, ono za šta se Srbija zalaže još od Niške deklaracije 1914. su se rapidno povećale. Jugoslavija, najviše protežirana od Amerikanaca, zamišljena je, sa jedne strane kao zajednica u kojoj srpski faktor neće imati dominaciju te će, kako je vreme pokazalo, biti potiskivan i sa druge strane kao brana eventualnom novom germanskom prodoru na jugoistok i još više kao odbrambeni zid od pretećeg boljševizma. Pokušaji srpske delegacije, naročito Nikole Pašića da se odrede prvo granice proširene Srbije, a potom da se tako proširena Srbija ujedinjuje sa Hrvatima i Slovencima nije naišao na razumevanje. Ovo govori da je Jugoslavija stvorena i kao neka vrsta zamene za Austro-Ugarsku, ali i da je ona, bez obzira što je bila u planu značajnog dela srpske evropeizirane elite, stvorena pre svega voljom velikih sila, naročito Amerike.
Ostavi komentar