Velika narodna skupština i prisajedinjenje Vojvodine (Banata, Bačke i Baranje) Kraljevini Srbiji 25.11.1918.

02/12/2016

 Velika narodna skupština i prisajedinjenje Vojvodine (Banata, Bačke i Baranje)  Kraljevini Srbiji  25.11.1918.

 

 Autor:  Saša Marković, Univerzitet u Novom Sadu, Pedagoški fakultet, Sombor, Srbija

 

Istoriografski je zabeleženo da su u jesen 1918. godine politička zbivanja u Vojvodini dobila obeležje pokreta za nacionalno oslobođenje i otcepljenje Južnih Slovena od Ugarske. S obzirom na brojnost i nacionalni potencijal inteligencije, Srbi su predvodili ovu borbu. Politička situacija bila je neizvesna uprkos odlučnoj vojnoj pobedi saveznika. Predstojala je vrlo složena diplomatska igra i srpska unutar stranačka borba Pripreme za donošenje politički utemeljene odluke o načinu ulaska Vojvodine u sastav nove jugoslovenske države obavljene su u Novosadskom odboru 17. novembra 1918. godine.  Trijumf nacionalnih ideja  ostvaren je na ‘’Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji” održanoj 25. novembra 1918. godine Brojnost delegata i njihov organizovan dolazak u Novi Sad ilustrovao je solidnu organizaciju, pre svega, srpskog stanovništva, ali i potpuno odsustvo neslovenskog življa. U okolnostima koje su postojale, organizacija izbora skupštinskih predstavnika nije mogla da ispoštuje demokratsku izbornu proceduru, već se oslanjala na većinsku političku volju slovenskog stanovništva, ponajpre Srba u Vojvodini.  Odlukama skupštine Vojvodina je prisajedinjena Kraljevini Srbiji i formirani su novi organi uprave – Veliki narodni savet i Narodna uprava.

U susret ratu

Nacionalni položaj Srba u Austro-Ugarskoj monarhiji, neposredno uoči ”Velikog rata” bio je višestruko uslovljen. Na ovaj položaj, svojim kontekstom podjednako su uticale i unutrašnje političke okolnosti društvenog razvoja Monarhije i međunarodne okolnosti. U vezi sa stanjem u zemlji, mnogonacionalna Monarhija, uprkos deklarativne modernizacije svog društvenog urećenja i promovisanja ideje državnog univerzalizma kroz projekat tzv. ”Austrijske ideje”[1], a uz podršku uticajnih političkih krugova naklonjenih katoličkoj ideologiji, nasuprot veri[2], bila je očigledno opterećena diskriminacijom i ostrašćenim nacionalizmom.

Refleksija ove politike u vezi sa Srbima u Monarhiji, a pre svega u Južnoj Ugarskoj (današnjoj Vojvodini), zbog njihove demografske koncentacije na ovom prostoru  osvedočena je u ukidanju crkveno-školske autonomije 1912.  To se dogodilo uprkos željama srpske intelektualne elite da se ostvari i politička autonomija po uzoru na tekovinu revolucionarne 1848/49. kao i na postojanje Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat iz vremena 1848 – 1860. godine.  Osim ove unutrašnje političke ostrašćenosti, Monarhija je, početkom 20. veka – kada je svoju politiku imperijalne ekspanzije usmerila prema Balkanu (drang nach osten), otvoreno i neskriveno smatrala Kraljevinu Srbiju za remetilački faktor stabilnosti kako regiona, tako i same Monarhije.

U predvečerje ”Velikog rata” situacija u vezi sa nacionalnim identitetom Srba u Austro-Ugarskoj bila je vrlo labilna, nedorečena, na momente bezidejna i bezizgledna.[3] Tu situaciju nije mogao da poboljša niti uspeh vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim ratovima čak i uprkos tome što je o njemu pisano vrlo pomno i obimno u srpskoj štampi u Monarhiji.[4]  Poraz  narastajućeg srpskog nacionalizma, tumačen je u Beču i Pešti kao način obračuna sa remetilačkim faktorom koji direktno ugrožava integritet dunavske monarhije. Ovu nameru Austro-Ugraske monarhije nije mogla da pokoleba ni uočena ideja slovenske uzajamnosti koja se oslanjala na Carsku Rusiju koja, polemički ističući nije doslovno podržavala nacionalizme malih slovenskih naroda. ”Zaista da li je vredelo da Rusija strada i bori se hiljadu godina, da postane hrišćanska sa Svetim Vladimirom i evropska sa Petrom Velikim, neprestano pri tom zauzimajući naročito mesto između Istoka i Zpada,  da li je vredelo da sve to učini samo da bi u poslednjem obračunu  postala oruđe ”velikoj ideji” srpskoj ili ”velikoj ideji” bugarskoj. ”[5] Beč je smatrao da kalkulisanjem oko teritorijalnih aspiracija, kao u vreme aneksione krize 1908, a diferencirajući svoj interes od interesa Nemačkog rajha[6],  postoje argumenti koji će Rusiju odvući dalje od centalnog Balkana i Srbije.

Procep između nacionalne solidarnosti sa sunarodnicima u Kraljevini Srbiji i rigidnog pritiska na lojalnost prema državi u kojoj žive, a koji je zloupotrebljavao osećaj odgovornosti običnog građanina srpske nacionalnosti i koji je ovekovečen i u umetničkom stvaralaštvu[7] uticao je na osećaj bezizglednosti koji je prerastao u nacionalnu letargiju koja se osećala i tokom nastupajućih ratnih godina.

Otpočinjanjem ratnih dejstava avgusta 1914. godine i inače nacionalno neuravnotežena i isključiva politika poprimila je razmere legislativne diskriminacije nemađarskog stanvoništva. U Ugarskoj je stupio na snagu Zakon o vanrednim merama, koji je kao posledicu imao zamiranje svih nacionalnih aktivnosti kako u vezi sa stranačkim radom, tako i na kulturnom i umetničkom polju.[8]  I Srbi iz Vojvodine su bili mobilisani, ali su i mnogi istaknuti javni i kulturni radnici bili konfirnirani i internirani. ”Na početku Prvog svetskog rata i ja sam, sa većim brojem srpskih javnih radnika Vojvodine bio uhapšen  i deportiran  u aradske kazamate kao politički sumnjiv”[9] Zavladao je strah i atmosfera neizvesnog iščekivanja vesti o ishodu vojnih operacija na frontovima.  ’’Tih dana sam osetio  šta je to smrtni strah i šta to znači gledati smrti u oči. Ostavljeni i napušteni od sviju, opkoljeni i napadnuti od nahuškane svetine u ovo ratno vreme i u ovu uzbuđenost i bez pomoći vlasti, mogli smo doista i glavom platiti.’’[10] U skladu sa tim Mađari i nemađari, pre svih Srbi doživljavali su pozitivna ili negativna nacionalna osećanja. ”Što je srpska vojska bolje napredovala u Bosni, što je ona snažnije odbijala napadaje na Crni Vrh i liniju Drine, time su Mađari postajali mekši i pristupačniji. A čim je srpska vojska kod Romanije suzbijena, čim su Rusi izgnani iz Karpata prilikom prvog upada njihovog i opet se pojavljuje oholost njihova, te evo danas kada se očekuje pad Valjeva i opet nas plaše nekim pokoljem. Neoboriva je istina dakle, da je naša sreća i naš napredak tesno spojen sa srećom i napredkom naše braće Srba u Srbiji. Što je njima bolje i nama je lakše, što oni bolje napreduju i naše stanje se poboljšava, a što je njima gore i teže i nama je gore i teže”.[11]

Euforičnost pobede ili sakrivena potištenost, istovremeno inspirisane identičnim događajem na frontu, bila su osećanja koja su svedočila o kontinuitetu jedne neuspešne politike. Nacionalna dominacija i politička nivelacija narodnosti, kao oličenje predratne ideologije Monarhije, u novonastalim ratnim okolnostima, uprkos pojedinačnim upozorenjima[12], nije izgubila na svom kontinuitetu. Šta više ona je od trijumfalnog ishoda ratnih operacija očekivala i svoj trijumfalan ishod, ne obazirući se na još prodorniji antagonizam nacionalnog pitanja, već, uzdajući se u silu i odlučan državni aparat, negovala je svoju političku postojanost. Bez obzira na povremene samokritične tonove i veoma teške situacije sažete u izrazu: ”da nije kože, duša da izleti”[13], lojalnost slovenske populacije Vojvodine sve do pred kraja rata bila je ostvarena kako u segmetnu vojne regulative tako i u administrativnom kontekstu.  ”Prvi dani rata su bili, verovatno, odvratna pozornica kukavičluka i podlosti kod Srba u Ugarskoj. Volim što od toga ništa ne videh…Vi poznajete, draga sestro, srpski narodni ponos. Neko je gledao na Hrvate, Slovence, Slovake, pa je ispevao stihove: Niko nema što Srbin imade. Prema ovim susedima našim, naša nacionalna svest je možda jača i krepča je kohezija među članovima naše nacije. A ja ipak mislim da je naše društvo 1914 uglavnom bilo prestravljeno, da je uz malo više prosvećene hrabrosti moglo čak jeftinije proći muški se držeći. Neka bi isto toliko kazni pristiglo Srbe u Ugarskoj, ali bi bar bile obrazložene; ili bar osuđeni se ne bi osećao odbačen od svog naroda.”[14] Jedini predratni intelektualac iz Vojvodini koji je uspeo da emigrira u Ženevu i da uzme  aktivno političko učešće u ostvarenju jugoslovenske državne ideje bio je književnik Veljko Petrović. On je bio član Jugoslovenskog odbora i, koliko su mu mogućnosti i uticaj dozvoljavali brinuo je o svojim istaknutim sunarodnicima.[15]

Kulminacija podređenosti, ambivalentnog stava i političkog nihilizma[16] prekinuta je oktobra 1918. godine kada je međunarodna vojno-politička situacija iznenada postala mnogo izvesnija za Antantu, a neizvesnija za Centralne sile. Proboj Solunskog fronta, dalje vojno napredovanje saveznika i njihovo izbijanje na granice Monarhije uslovili su anarho-aktivnosti širom carstva i pojavu tzv. ”zelenog kadra”[17], odnosno paravojnih jedinica koje su činile dezerteri sa fronta kojima je svega bila dosta. U kom smeru će se razvijati geopolitički položaj Vojvodine uveliko je bilo određeno vojnim pristustvom Kraljevine Srbije na južnoslovenskim prostorima Austro-Ugarske. Ona je ulivala sigurnost i kuražila buduće poteze Srba.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Protagonisti organizovanijeg i radikalnijeg istupa Vojvođana, iako su bili različitog političkog identiteta, izražavali su jedinstvo o nužnosti raskida državno-pravnih veza sa Ugarskom, ali i različitost stavova o načinu otcepljenja – da li da se ostvari sa integracijom južnoslovenskog pokreta u preostalom delu Monarhije  ili direktnim pripajanjem  Kraljevini Srbiji.[18]

U jesen 1918. godine politička zbivanja u Vojvodini su dobila obeležje pokreta za nacionalno oslobođenje i otcepljenje Južnih Slovena od Ugarske. S obzirom na brojnost i nacionalni potencijal inteligencije, Srbi su predvodili ovu borbu. Politička situacija bila je neizvesna uprkos odlučnoj vojnoj pobedi saveznika. Predstojala je vrlo složena diplomatska igra i srpska unutar stranačka borba.[19]  ”Sam politički položaj Vojvodine ostao je nerešen. Budućnost i sudbina te naše pokrajine ostali su otvoreno pitanje a  ta neizvesnost je širom otvarala vrata svima prevarantima a prema našim nacionalnim idealima neprijateljski raspoloženim tendencijama’.’[20] U ovakvim istorijskim okolnostima  bilo je potrebno obezbediti što širu saglasnost pre svega slovenskog stanovništva Vojvodine za jednu ideju čija je politička realnost bila izvesnija. Uprkos postojanu određenih kontakta pristalica Radikalne stranke sa novoformiranom vladom Ugarske[21] koje možemo tumačiti u okviru političke predostrožnosti, vojno-politička situacija i odlučnost Kraljevine Srbije odredili su karakter političke atmosfere. ”Mi Srbi iz Ugarske”, pisao je tada Glas, ”hoćemo da smo slobodni ljudi, hoćemo da ujedinimo svoj duh i svoju dušu sa duhom svog jugoslovenstva”.[22] Srbi, ali i Bunjevci, Slovaci, Rumuni i Rusini počeli su da formiraju svoje narodne odbore često i u mešovitom sastavu u zavisnosti od lokalnog rasporeda etičke strukture stanovništva.

U Subotici[23] i Somboru[24] su krajem oktobra osnovani mešoviti Srpsko-Bunjevački narodni odbori. U Pančevu su u osnivanju Odbora učestvovali i Srbi i Mađari i Nemci i Rumuni, ali je vremenom došlo do nacionalne podele usled različitih političkih interesa.[25]  Odbor u Novom Sadu pretežno je bio sastavljen od predstavnika Srba i bio je najznačajniji tokom prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji. Na njegovom čelu bio je Jaša Tomić, lider Radikalne stranke.[26]

Raspadom dvojne monarhije, formirana je i nova mađarska vlada na čelu sa Mihaljom Karoljijem. Namera ove vlade bila je da očuva teritorijalnu celovitost države, a legislativno uporište za ovu političku aktivnost bio je sporazum Mađarske sa Antanom kojim je precizirano vojno prisustvo saveznika ali i predviđao administrativno očuvanje celovitosti mađarske teritorije.[27] Otud je Karolji, u više navrata tokom oktobra i novembra isticao svoju odlučnost sa raskidom predratne imperijalne politike Ugarske i za otpočinjanje procesa demokratizacije države koji bi uvažavao nacionalnu šarolikost. On je poručio svim narodima koji žive u Vojvodini: ”No poslušajte vi nas: svi smo mi takovi ljudi koji smo se uvik za intetres puka borili, koji smo uvik propovidali bratstvo i jednakost Bunjevaca, Nemaca, Rumuna, Slovaka i Srba, te koji smo od gospode stare Ugarske, zbog toga našega uvirenja mnogo patili.’’[28]  Osim deklarativne privrženosti demokratskoj perspektivi mađarske republike, Karolji je izašao i sa konkretnim ponudama nekim srpskim političarima iz Vojvodine (Jaši Tomiću, Kosti Hadžiju[29] ) mada su oni to demantovali. Identičan stav osporavanja Karolji je odlučno dobio i od Slovaka.  ”Uzalud nam nude Vekerle i Karolji ministarske portfelje, nema više Slovaka koji bi ga primio iz ruke Mađara.”[30] Jedina stranačka organizacija Slovaka u Vojvodini, Slovačka narodna stranka se priklonila jugoslovenskoj državi kroz inkluziju u Jugoslovensku demokratsku stranku i prihvatanje njenog programa.

I pored izvesnih kolebanja, preovladao je stav o odlučnom otporu nameri mađarske vlade. Uporište u ostvarenje nacionalnih interesa kroz stvaranje nove države južnih slovena, na međunarodnoj političkoj sceni, bio je program 14. tačaka o pravu naroda na samoopredeljenje američkog predsednika Vudro Vislona, a što se tiče situacije na terenu, respektivna snaga prisutne srpske vojske, ulivala je političku sigurnost i podsticala je jugoslovensku ideju.  ”Evo i naša vlada je primila za osnov pregovaranja Vilsonovo načelo o  samoodređenju naroda, držim dakle da ne bi bilo nikakvoih prepreka sa strane vlasti da se i mi sastanemo te konstatujemo šta ćemo i kako ćemo.”[31] Do kraja novembra veći deo Vojvodine bio je ispreprletan mrežom Narodnih odbora koji su, bez obzira na iskušenja, delovali poprilično organizovano, koherentno i posvećeno. Takvom zajedništvu uveliko je doprinela i ambicija Mađara ali i politička neodlučnost Nemaca. Stanovništvo Vojvodine nalazilo se u političkoj kvadraturi kruga oivičenoj političkim voljama Srba, Bunjevaca, Hrvata, Slovaka i Rusina sa jedne strane, Mađara, Rumuna i Nemaca sa preostalih strana.

Pripreme za donošenje politički utemeljene odluke o načinu ulaska Vojvodine u sastav nove jugoslovenske države obavljene su u Novosadskom odboru 17. novembra 1918. godine.  Sam tok sednice i pripremne konferencije ili pretkonferencije bile su izuzetno napete s obzirom da je tada došlo do ”sudara”  dveju ranije pomenutih koncepcija o ujedinjenju. Jedna je bila za prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji, a druga za povezivanje Vojvodine sa Narodnim vijećem Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, a potom stvaranje jedinstvene južnoslovenske države sa Kraljevinom Srbijom. ”Na dnevnom redu ove konferencije bila je svega jedna tačka i to da se reši kuda se priključiti nakon otcepljenja. Prvu reč je dobio Petar Konjović kao izaslanik iz  Zagreba. On je prema direktivi, a na osnovu izjave Momčila Ninčića, ministra inostranih poslova predložio da se Vojvodina priključi Zagrebu, odnosno Hrvatskoj a ne Beogradu odnosno Kraljevini Srbiji. Ovaj predlog je propraćen burnim negodovanjem. Nastaje žučna debata u kojoj su najaktivniji bili Jaša Tomić, koji je tvrdio, da mu je Ninčić rekao da se Vojvodina priključi Srbiji. Dr. Žarko Miladinović i takoreći svi ostali bili su mišljenja da se Vojvodini priključi Srbiji. Debata je dostigla vrhunac kada je dr. Stjepan Matijević[32] delegat iz Subotice /zastupnik Bunjevaca/ podržao predlog iz Zagreba odnosno Petra Konjovića…. Nastaje žučna debata. Po mnogima ova debata beše prvi znak sukoba ‘velikosrpske ‘ i ‘jugoslovenske’ ideje koja se proteže kroz svih 23 godine postojanja Jugoslavije”.[33]

Trijumf nacionalnih ideja  ostvaren je na ‘’Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji” održanoj 25. novembra 1918. godine ”Najzad dođe veliki istorijski dan 25/12/ novembra 1918. Na Velikoj Narodnoj skupštini konačno i sjajno je pobedila teza Jaše Tomića. Toj pobedi mnogo je doprineo i g. Blaško Rajić toplim i fulinantnim partiotskim govorom[34] pledirajući za predog Jaše Tomića. I tako je uz neopisano oduševljenje donešena rezolucija”.[35] U radu skupštine učestvovalo je 757 poslanika. Među njima bilo je 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin[36], tri Šokca, dva Hrvata, šest Nemaca i jedan Mađar. Brojnost delegata i njihov organizovan dolazak u Novi Sad ilustrovao je solidnu organizaciju, pre svega, srpskog stanovništva, ali i potpuno odsustvo neslovenskog življa. U okolnostima koje su postojale, organizacija izbora skupštinskih predstavnika nije mogla da ispoštuje demokratsku izbornu proceduru, već se oslanjala na većinsku političku volju slovenskog stanovništva, ponajpre Srba u Vojvodini.[37]  Odlukama skupštine[38] Vojvodina je prisajedinjena Kraljevini Srbiji i formirani su novi organi uprave – Veliki narodni savet i Narodna uprava.[39]

Neobjavljeni izvori:

Arhiv Vojvodine (AV):

Istorijski arhiv Sombor:

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS):

Literatura:

  • Vasa Stajić – misao i delo (2008), Zbornik radova, Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, Novi Sad.
  • Bridge, F.R. (1969), The British Declalration of War on Austria-Hungary in 1914; Slavonic&East European  Review,  London, vol 47, 401 – 422.
  • Ekmedžić, Milorad (1989), Stvaranje Jugoslavije, 1790-1918, knjiga 2, Beograd, 1989.
  • Đere, Zoltan (1992), Prilog proučavanju zakona o ravnopravnosti narodnosti iz 1868 godine, Istraživanja br. 14, Novi Sad.
  • Đerđ, Gal (1989), Javno mnjenje Ugarske o jugoslovenskom pitanju u toku Prvog svetskog rata, Zbronik Matice srpske za istoriju, br. 39, Novi Sad.
  • Janjetović, Zoran (2005), Deca careva, pastorčad kraljeva, Beograd.
  • Judin, Ljubomirka (1968), O radu Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju 1918-1919, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, Novi Sad, br. 51.
  • Kirilović, Dimitrije (1935), Pomađarivanje u bivšoj Ugarskoj, Novi Sad.
  • Končar, Ranko i Marković, Saša (2009) Vojvodina beetwen Serbian and Yugoslav option during the establishment of the Kingdom SCS, tematski zbornik radova sa međunarodnog skupa ’’Yugoslavia through Time. Ninety Years since the Formation of the First State of Yugoslavia”, Oddelek za zgodovino Filozofske fakultete v Ljubljani, Ljubljana, str. 93-105.
  • Krkljuš, Ljubomirka i Rakić, Lazar (1992), Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji 1918, Muzej Vojvodine, Novi Sad.
  • Lebl, Arpad (1979), Građanske partije u Vojvodini 1887-1918, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Institut za istoriju, Novi Sad.
  • Lebl, Arpad (1963), Politički lik Vase Stajića, Novi Sad.
  • Oskar Jasi (1996), Budućnost Monarhije: propast Dvojne monarhije i sjedinjene podunavske zemlje, Knjižara Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci.
  • Oskar Jasi (1914), Narodnosno pitanje i budućnost Ugarske, Tiskara Hungarija, Subotica.
  • Oskar Jasi (1912), Uzroci i posledice krize u Ugarskoj, Štamparija Steve Milenkovića, Velika Kikinda.
  • Marković, Saša (2011), Politička biografija Jovana Joce Laloševića, Pedagoški fakultet u Somboru, Sombor.
  • Marković Saša, (2012), Politikanstvo ili prolegomena Demokratske stranke kod vojvođanskih Srba Austro-Ugarske monarhije, Istraživanja, broj 23, str. 415-432.
  • Marković, Saša, (2013), Portret srpskog vojnika u ratnim dopisima za Srbe iz Vojvodine 1912, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, Kosovska Mitrovica, 2013, br. 43-1, str. 389-410.
  • Marković, Saša, (2016), Vasa Stajić, Prometej, Novi Sad.
  • Mikavica, Dejan (2007), Mihajlo Polit.Desančić, Filozofski fakultet, Novi Sad.
  • Mikavica, Dejan, Gavrilović, Vladan, Vasin, Goran (2007), Znamenita dokumenta za istoriju srpskog naroda 1538-1918, Filozofski fakultet, Novi Sad.
  • Milutinović, Kosta (1966), Vojvodina između Beograda i Zagreba, Starine, knj. 53, Zagreb.
  • Milenković, Toma (1985), Banatska republika i mađarski komeserijat u Banatu : (31. oktobar 1918 – 20. februar 1919), Zbornik Matice srpske za istoriju, br. 32.
  • Narodы Gabsbursgskoй monarhii v 1914-1920 gg.: ot nacionalьnыh dviženiй k sozdaniю nacionalьnыh gosudarstv, (2012), Institut slavяnovedeniя Rossiйskoй akademii nauk, Centralьnoevropeйskie issledovaniя, vыpusk 6, tom 1, Moskva.
  • Njegovan, Drago (2001), Prisajedinjenje Srema, Banata, Bačke i Baranje Srbiji 1918, dokumenti i prilozi, Muzej Vojvodine, Novi Sad.
  • Ostojić, Tihomir (1902), Konferencija u Matici srpskoj o ’’knjigama za narod’’, Izveštaj referenta Redakcijskog odbora, Novi Sad.
  • Pal, Tibor (2009), Mađarsko političko javno mnjenje i srpsko pitanje na Balkanu 1903-1914, doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Novi Sad.
  • Petrović, Veljko (1954), Vremena i događaji, Matica srpska, Novi Sad.
  • Polit-Dečančić, Mihajlo (1910), Besede,  III deo, prva knjiga, Novi Sad.
  • Popov, Dušan (1983), Srpska štampa u Vojvodini između dva rata (1918-1941), Matica srpska, Novi Sad.
  • Rakić, Lazar (1971), Radikalna stranka u Vojvodini 1902-1919, Filozofski fakultet, Novi Sad.
  • Rakić, Lazar (1986), Jaša Tomić, (1856-1922.), Novi Sad.
  • Sekulić, Isidora (1985),  Šumanovići, Zapisi o mome narodu, Beograd.
  • Hrabak, Bogumil (1990), Dezerterstvo, zeleni kadar i pravratna anarhija u jugoslovenskim zemljama 1914 – 1918, Novi Sad, 1990.
  • Siton-Vatson Hju (Hugh Seton-Watson) (1977), Nacije i države, Globus, Zagreb.
  • Spomenica oslobođenja Sombora 1918-1939 (1938), Sombor.
  • Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918 (1929), Novi Sad.

[1] ”Avstriйskaя ideя – utverždenie spravedlivosti sredi različnыh vzaimosvяsannыh i vzaimozavisimыh narodov. Ni odno drugoe bolьšoe gosudarstvo ne яvlaяtsя nositelem etoй idei, ni odno drugoe gosudarstvo, krome Avstrii, ne možet statь idealom meždunarodnoй spravedlivosti.”; Karlik R. Der Beruf Osterreichs, Wien, 1915, 31; Citirano prema: O. I. Veličko, Nacionalьniй vopros v avstriйskoй obšestvenno-političeskoй mыsli (1914-1920), Narodы Gabsbursgskoй monarhii v 1914-1920 gg.: ot nacionalьnыh dviženiй k sozdaniю nacionalьnыh gosudarstv, Institut slavяnovedeniя Rossiйskoй akademii nauk, Centralьnoevropeйskie issledovaniя, vыpusk 6, tom 1, Moskva, 2012, str. 63.

[2] Bliže vidi: Milorad Ekmedžić, Stvaranje Jugoslavije, 1790-1918,  knjiga 2, Beograd, 1989.

[3] Marković  Saša, Politikanstvo ili prolegomena Demokratske stranke kod vojvođanskih Srba Austro-Ugarske monarhije, Istraživanja, broj 23, 2012, str. 415-432.

[4] Bliže vidi i: Saša Marković, Portret srpskog vojnika u ratnim dopisima za Srbe iz Vojvodine 1912, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, Kosovska Mitrovica, 2013, br. 43-1, str. 389-410.

[5] Vladimir Solovjov, Svetlost sa istoka, Logos,  Beograd, 2006, str. 106.

[6] ”V protivpoložnostь Pangermanskomu soюzu v vilьgelьmovskoй Germanskoй imperii,avstriйskie pangermancы bыli antiimperialistami, želavšimi osvoboditьsя od drugih nacionalьnosteй v Vostočnoй i Юgo-Vostočnoй Evrope.”; L. Hёbelьt, Avstriйskie pangermancы v mirovoй voйne: (anti)imperialistы, ”sredneevropeйcы” ili nemecko-bogemskie ”partikulяristы”?; Narodы Gabsbursgskoй monarhii v 1914-1920 gg.: ot nacionalьnыh dviženiй k sozdaniю nacionalьnыh gosudarstv, Institut slavяnovedeniя Rossiйskoй akademii nauk, Centralьnoevropeйskie issledovaniя, vыpusk 6, tom 1, Moskva, 2012, str.72.

[7] ”Čudne su naše srpske sudbine. Ko može dovesti u sklad naše živote sa narodnim zadatkom, kad smo rastureni na sedam strana. Što dobro uradimo, od toga je dobro caru koji nas hrani. A što rđavo uradimo, od toga sramota narodu čija smo deda. A kako da budem dobar i na jednu i na drugu stranu.”; Isidora Sekulić, Šumanovići, Zapisi o mome narodu, Beograd, 1985, str. 271.

[8] ”Tako je zamro skoro svaki politički život…”; Arpad Lebl, Građanske partije u Vojvodini 1887-1918, Filozofski fakultet u Novom Sadu,  Institut za istoriju, Novi Sad, str. 124.

[9] Nikola Milutinović, Autobiografija, Rukopisno odeljenje Matice srpske (u daljem tekstu ROMS), M 18453. ”Tihomir Ostojić je 21. septembra 1914. godine konfiniran u Baju, zatim u Stoni Beograd, a mlađi činovnici su mobilisani.”; Živan Milisavac, Matica srpska, Novi Sad, 1965, str. 131. ”Vasa Stajić će svoj rad da nastavi na robiji u Aradu i Segedinu ili u Ilavi…”; Arpad Lebl, Politički lik Vase Stajića, Novi Sad, 1963, str. 287.

[10] Triva Militar, Beležnica, ROMS,  M 14606; ’’Za vreme trajanja prvog svetskog rata bio je zabranjen rad i novosadskom srpskom narodnom pozorištu i svim srpskim kulturnim ustanovama u Austro-Ugarskoj’’,  Triva Militar, Događaji i ljudi iz prošlosti Novog Sada i Vojvodine, ROMS, M 14618;,

[11] O prvim danima rata, po sećanjima dr Jovana Joce Laloševića, Istorijski arhiv Sombor, F-56, inv. broj 549

[12] Bliže vidi: Oskar Jasi,  Budućnost Monarhije: propast Dvojne monarhije i sjedinjene podunavske zemlje, Knjižara Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1996; Oskar Jasi,  Narodnosno pitanje i budućnost Ugarske, Tiskara Hungarija, Subotica, 1914; Oskar Jasi, Uzroci i posledice krize u Ugarskoj, Štamparija Steve Milenkovića, Velika Kikinda, 1912

[13] Isidora Sekulić, Marica, Zapisi o mome narodu, Beograd, 1985, str. 300..

[14] Vasa Stajić, Učešće srpskog društva u mojoj sudbini, ROMS, M 8.756. ”Mi  smo kukavice kojima je srpstvo samo na jeziku, a kada bi trebalo delom, pa i glavom i krvlju posvedočiti to – onda se odričemo i imena svog.”; O prvim danima rata, po sećanjima dr Jovana Joce Laloševića, Istorijski arhiv Sombor, F-56, inv. broj 549.

[15] ”U izveštaju čitam da je Vasa zdrav, a da su i njegovi. Vi se za njih ne brinite, ja ću, naročito, odovuda, moći da vodim dalje brigu o njima.”; Pismo Veljka Petrovića  Joci Laloševiću, 10. januar, 1918. godine, ROMS, 9682.

[16] O tadašnjim prilikama u Vojvodini uverljivo je pisao i književnik Milan Kašanin koji se čudio ”da se ne miču oni slavni političari oko bivše Zastave i Branika…Gde su sada?”  Pismo Milana Kašanina Tihomiru Ostojiću od  22. oktobra 1918,   ROMS,  5544.

[17] Bliže vidi: Bogumil Hrabak, Dezerterstvo, zeleni kadar i pravratna anarhija u jugoslovenskim zemljama 1914 – 1918, Novi Sad, 1990.

[18] Ranko Končar, Saša Marković ,  Voj vodina beetwen Serbian and Yugoslav option during the establishment of the Kingdom SCS, tematski zbornik radova sa međunarodnog skupa ’’Yugoslavia through Time. Ninety Years since the Formation of the First State of Yugoslavia”, Oddelek za zgodovino Filozofske fakultete v Ljubljani, Ljubljana, 2009,  str. 93-105.

[19] ”Sad tek osećamo kakav je gubitak što nemamo naših novina, te se ne znamo orijentisati.”; Joca Lalošević iz Sombora Tihomiru Ostojiću,  29. 10. 1918, ROMS,  5671.

[20]  Naše oslobođenje i ujedinjenje, Književni sever, knj.5, sv. 1, Subotica, 1929.

[21] ”Srbi u Ugarskoj nemaju nikakvih eksteritorijalnih težnji, da rado ostaju u državnom sklopu uže Ugarske, ali da traže da im se zajemče potpuna ravnopravnost i sloboda kulturnog razvoja.” Kosta Milutinović, Vojvodina između Beograda i Zagreba, Starine, knj. 53, Zagreb, 1966, str. 341.

[22] Dušan Popov, Srpska štampa u Vojvodini 1918-1941, Matica srpska, Novi Sad, 1983,  str. 13.

[23] Bliže vidi: Joso Šokčić, Subotica. Pre i posle oslobođenja, Subotica, 1938.

[24] Bliže vidi: Oslobođenje Sobmora 13. novembra 1918, preuzimanje vlasti, Istorijski arhiv Sombor, F-56, inv. broj 571.

[25] Među članovima odbora bili su i: Dušan Duda Bošković, Nikola Milutinović, Štefan Graf, Munćan-Munteanu i drugi. Magistratski skupštinski zapisnik od 28. 10. 1918. Vanredna sednica, br. 33. Arhiv Pančevo.

[26] Srpski narodni odbor u Novom Sadu osnovan je 21. oktobra (po starom kalendaru) 1918. godine. ”Dr Ignjat Pavlas pozvao je Odbor da se konstituiše. Jednoglasno su izabrani za predsednika Jaša Tomić, za potpredsednika Arkadije Varađanin i dr Ignjat Pavlas, za sekretara Mita Đorđevići dr Milan Petrović…”; Prvi zapisnik sednice Srpskog narodnog odbora u Novom Sadu od 21. oktobra 1918;  Arhiv Vojvodine (u daljem tekstu: AV), F. 76 Narodna uprava za Banat, Bačku i Baranju, Novi Sad (1918-1919), Z-1.

[27] Vojna konvencija o primirju, potpisana je između delegata komande savezničkih vojnih snaga i predstavnika nove vlade Mađarske, 13. novembra 1918. godine. Odredbama Konvencije celokupna civilna uprava sa administracijom u Banatu, Bačkoj i Baranji ostala je u nadležnosti mađarske vlade.

[28] Politički pamflet ugarske vlade Mihaila Karoljija, Svima narodima nemađarskog jezika pučke republike! Bunjevci, Nijemci, Rumuni, Sasi, Srbi, Slovaci!; Istorijski arhiv, Sombor; Lični fond Đorđa Antića, F-56, inv. br. 370.

[29] Bliže vidi: Ljubomirka Krkljuš,  Lazar Rakić, Vojvodina i stvaranje jugoslovenske države, u monografiji Draga Njegovana, Prisajedinjenje Srema, Banata, Bačke i Baranje Srbiji 1918, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2001, str. 235; Lazar Rakić, Radikalna stranka u Vojvodini, 1902-1919, Filozofski fakultet, Novi Sad, 1983,  str. 184-185.

[30] Nový stav národnostnej politiky, Slovensky tuždennik, 18.  10. 1918.

[31] Pismo Joce Laloševića Tihomiru Ostojiću,  12. 10. 1918,  ROMS, 5672

[32] ,,Dr Stipan Matijević… bio je predsednik Bunjevačke matice u Subotici, i jedan od osnivača i glavnih saradnika Jugoslovensko-nacionalno prosvetnog društva ’Ivan Antunović’ u Subotici’’, Triva Militar, Biografije – Dr Stipan Matijević, ROMS, M 14656.

[33] Pripreme za Veliku narodnu skupštinu 25. novembra 1918, Istorijski arhiv, Sombor, F-56, inv. br. 577. Iako je ovo, ispostaviće se, bio krupan politički problem u zapisnicima sa sednica Srpskog narodnog odbora on se ne pominje. Posredno mi u zapisniku sa dvadesetsedme sednice od 11. novembra 1918. saznajemo o karakteru razmimoilaženja i relativnom značaju koji je vlada Kraljevine Srbije pridavala tom pitanju. ”Potpredsednik dr Ignjat Pavlas referiše o svom putu u Beograd, povodom izviđaja šta je istina u iskazu ministra Ninčića, da li ono što je rekao Jaša Tomić, ili ono, što je rekao Petru Konjoviću i drugima. Dr Pavlas uverio se, da je ministar zaista rekao Jaši Tomiću, da Narodna skupština Banata, Bačke i Baranje neposredno preko Beograda radi na oslobođenju i ocepljenju od Ugarske, a sa druge strane, da je zaista rekao i Petru Konjeviću i dr. da glas našeg naroda iz ovih krajeva prenese Zagrebačko Narodno Vijeće u Beograd i na mirovnu konferenciju, zbog koji je navoda izbio nesporazum u pretkonferenciji, koja je bila 4. novembra o. god.  u Novom Sadu. Ministar je zato rekao, jedno i drugo, da bi ostavio odrešene ruke Velikoj narodnoj Skupštini u Novom Sadu, da u ovom otvorenom pitanju zauzme svoje stanovište”, Dvadeset i sedmi zapisnik sednice Srpskog narodnog odbora u Novom Sadu od 11. novembra 1918; AV, F. 76, Narodna uprava za Banat, Bačku i Baranju, Novi Sad (1918-1919), Z-27.

[34] ’Naša buduća jugoslovenska država je kao jaje, iz koga će se izleći orao, koji će se dići nebu pod oblake. No kao što jaje, ako je u njemu samo belance, ne vredi ništa, jer nema u njemu sadržine, žumanceta, tako ni Jugoslovenstvo samo za sebe ne vredi ništa; ono bi bilo samo belance u jajetu, a sadržaj je ovoga jajeta srpski narod u Srbiji.’’; Zapisnik skupštine od 12. (25.) novembra, ROMS, M.7417; Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, str. 160–167; Drago Njegovan, Prisajedinjenje Srema, Banata, Bačke i Baranje Srbiji 1918, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2001, strt. 52, Joso Šokčić, Subotica pre i posle oslobođenja, Subotica, 1938, str. 167.

[35] Joca Lalošević, Naše oslobođenje i ujedinjenje, Istorijski arhiv Sombor, fond 57, inv. broj 448.

[36] Rusini u Austro-Ugarskoj monarhiji nisu imali svoju političku stranku, već se njihovo nacionalno opredeljenje stvaralo na osnovu kulturnog života. Ono što su Bunjevci otpočeli sa Ivanom Antunovićem, prikupljanjem narodne književnosti i očuvanjem narodnog jezika, to je kod Rusina pokrenuo Volodimir Hnatjuk prikupljanjem etno-književne zaostavštine Rusina u Vojovodini. Učešće na Velikoj narodnoj skupštini bilo je prvo značajnije političko artikulisanje Rusina do tada. ”Tako je došlo do toga da se na velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. 11. 1918. Pojavio – pored Srba, Hrvata, Slovaka itd. – takođe i 21 Rusin. To je, čini mi se, prvi slučaj u istoriji naših Rusina da su se negde pojavili kao prestavnici svih Rusina u  Jugoslaviji.”; Kosta Milutinović, Vojvodina i stvaranje  Jugoslavije, Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, Novi Sad, 1928, str. 161.

[37] ’’Izbori za Veliku narodnu skupštinu bili su daleko od demokratičnih. Pripadnici neslovenskih manjina (treba istaći da niti Mađari niti Nemci se u ovom trenutku ne osećaju kao manjinski narodi u Vovjodini – primedba S.M.) (za razliku od Slovaka, Rusina i Čeha) nisu imali pravo glasa. Šta više čak ni svi Sloveni nisu učestvovali u izboru posalnika’’, Zoran Janjetović,  Deca careva, pastorčad kraljeva, Beograd,  2005, str. 126.

[38] Odluke Velike narodne skupštine:

  1. ”Molimo vladu bratske Srbije da na Konferenciji o miru zastupa naše interese.
  2. Priključujemo se Kraljevini Srbiji koja svojim dosadašnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost i napredak u svakom pravcu ne samo nama, nego i svim slovenskim pa i neslovenskim narodima koji s nama žive.
  3. Ovaj naš zahtev hoće da pomogne ujedno i težnju sviju Jugoslovena, jer je i nama iskrena želja da srpska vlada, udružena sa Narodnim vijećem u Zagrebu učini sve da dođe do ostvarenja jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca pod vođstvom kralja Petra i njegove dinastije.
  4. I zato da bi ova skupština pomogla sa svoje strane ostvariti jedinstvenu državu sviju Srba, Hrvata i Slovenaca, bira dva člana koji će stojati na usluzi srpskoj vladi: Jašu Tomića (Novi Sad) i Blaška Rajića (Subotica) i bira dva člana koji će stajati na usluzi Narodnom vijeću u Zagrebu: dr Jovana Manojlovića (Subotica) i Vasu Stajića (Novi Sad).

Dopunske Odluke:

  1. Nesrpskim i neslovenskim narodima, koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo, kojim žele da kao manjina očuvaju i razvijauju svoje biće. A isto tako, zahteva skupština ova, da se onim Srbima, Bunjevcima i Šokcima, koji i dalje ostaju izvan naših granica u drugim državama, obezbedi pravo zaštite manjina, njihov narodni opstanak i razvitak na načelu reciprocitetea.
  2. Banat, Bačka i Baranja u granicama koje povuče Antantina balkanska vojska,proglašavaju se danas 12_25. novembra 1918. na Narodnoj skupštini u Novom Sadu, na osnovu uzvišenog načela narodnog samoopredeljenja, otcepljeni kako u državnopravnom tako i u političkom pogledu od Ugarske. Zbog toga Narodna skupština postavlja Veliki narondi savet kojem je izvršni organ Narodna uprava. Narondi savet čine 50 članova izabranih iz ove Narodne skupštine. Narodni savet donosi potrebne uredbe i naredbe, postavlja Narodnu upravu i vrši nadzor nad njom.’’; Odluke Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji, donesene 12. (25.) novembra 1918. u Novom Sadu; Srpski list br. 17 od 14. novembra 1918.  D. Njegovan (2001), Prisajedinjenje Srema, Banata, Bačke i Baranje Srbiji 1918, dokumenti i prilozi, Muzej Vojvodine, Novi Sad, str. 49-56. O prisajedinjenju Vojvodine Kraljevini Srbiji vidi bliže: Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, ROMS,  M 7417.

[39] Odluke Velike narodne skupštine bile su u suprotnosti sa odredbama Vojne konvencije o primirju, ali su se nametala kao politička realnost koja mora da se uvaži.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja