Век евроазијства

23/02/2022

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Појава руског емигрантског зборника радова под насловом Излаз ка Истоку (Софија, 1921) најчешће се означава као почетак организованог деловања евроазијског покрета. Настала под утицајем драматичних историјских догађаја изазваних не само грађанским ратом и револуцијом, него и спољном интервенцијом западних сила, једна група мислилаца (Трубецки, Савицки, Сувчински, Флоровски) започела је огроман рад на успостављању новог модела и правца културно-цивилизацијске, етнонационалне, државотворне, идеолошке, економске и у крајњој линији геополитичке оријентације, која би била утемељена у „истинској руској традицији“. Све то подразумевало је „ревизију руске историографије“ која је била под непосредним западноевропским утицајима, а коју су, подсетимо, најпре захтевали руски словенофили (Достојевски, Данилевски, Леонтјев) залажући се за не-романско-германски приступ, да би у вези с овим питањем евроазијци исказали још ригиднији став инсистирајући на потпуно различитим историјским путевима Европе и Русије-Евроазије, о чему је детаљно писао Трубецки у својој књизи Наслеђе Џингис-кана. Поглед на руску историју не са Запада, већ са Истока, коју је објавио у Берлину 1925. године.

Не улазећи овом приликом детаљније у различите правце евроазијског покрета у емиграцији између два светска рата, па и подели до које је дошло 1929. године (тзв. Кламарско скретање), указујемо на два суштинска става који су дубоко уткани у „уверења евроазијаца“. Реч је о две међусобно проткане негације – негације прошлог и негације туђег. У евроазијској интерпретацији руске историје појам прошлог везује се за царску Русију, која је истовремено била и узрок и последица прихватања туђег романско-германског утицаја и система вредности (Н. Трубецки, О истинском и лажном национализму), посебно од времена владавине Петра Великог, када се услед преузимања западноевропског модела затире „руска културна самобитност“. Трубецки је писао да је баш због тога временом нестао истински руски национализам, као и да су се укорењивали његови мутирани и лажни облици. Он је такође уочавао и дубок културни раскол између елите и обичног народа, а покушај словенофила да на неки начин премосте овај проблем није сматрао нарочито успешним, јер словенство није искључива компонента руског идентитета. Трубецки је као и већина евроазијаца указивао на татарско-монголске и угро-финске елементе у руском идентитету.

Петар Савицки је такође у свом првом огледу Заокрет ка Истоку покренуо питање преиспитивања руског идентитета у измењеном историјском контексту. Реч је о проблематизовању географске, културне и политичке располућености Русије између Истока и Запада, односно Европе и Азије. То двојство (располућеност) исказало се после готово двовековног наметања европејства које се слабо укоренило у најширим народним масама. На тим претпоставкама у „постреволуционарној Русији“ настала је идеја евроазијства која није вештачки спој европских и азијских утицаја на њен ток историје, него једна самодовољна и самобитна целина која се може спознати из више различитих углова. У чланку Евроазијство који је објављен у Евроазијском времеплову (Берлин, 1925) Савицки је на особен начин реинтерпретирао идеје В. Ламанског о постојању три макроцелине у Евроазији (Ламански наводи три света азијско-европског континента) урушавајући дотадашње „европоцентрично становиште“ о постојању два континента – Европе и Азије, које дели планина Урал. Полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе, Петар Николајевич уводи појам Евроазије „као трећег континента“ у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Миломир Степић уочава да је теза о географској интегралности и централности Русије-Евроазије послужила као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне самоспознаје, тј. „да из географског јединства произилази историјско, културно, економско и политичко јединство“ (Географске особености Русије, 1927).

За ову прилику издавајамо његову детаљнију географску анализу простора Евроазије коју је објавио 1927. године. Под Азијом је подразумевао систем источних, југоисточних и јужних периферија Старог света у које спадају: Јапан, Кина (иза Кинеског зида), Индокина, Индија (тада још у проширеним колонијалним оквирима Британске Индије), Иран и тзв. предња Азија, тј. Блиски исток и Мала Азија. У овој варијанти јужним границама Евроазије, заједно са Русијом (СССР-ом) обухваћени су још Монголија и читав западни и југозападни део Кине (пустиња Гоби, Синкјанг, Тибет), уз напомену да Корејско полуострво и Манџурија нису изричито поменути као део Евроазије, не само због тога што нису у саставу Русије (СССР-а) већ и због маритимних утицаја, па је логично да припадају периферији – тј. Азији. Према овој географској анализи Европа обухвата само Западну Европу и Централну Европу, док је простор Источне Европе интегрални део евроазијског копна. Са становишта разграничења Русије-Евроазије и Европе веома је важно питање да ли су евроазијци прихватали западну границу Русије до 1917. године или западну границу касније створеног Совјетског Савеза. Наиме, нова граница Совјетског Савеза се у односу на претходну померила ка истоку, дуж линије Одеса на Црном мору – Нарва у Финском заливу (ампутирани су Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Бесарабија и западни делови данашње Белорусије и Украјине). Врло је индикативно да се Балкан у оба случаја налази западно од назначених граница и да не припада Русији-Евроазији. Друга дилема је заиста суштинске природе и односи се на то да ли су евроазијци под границама Русије-Евроазије подразумевали границе државе Русије (СССР-а), или су своја виђења заснивали на ономе што колоквијално називамо руском (совјетском) интересном сфером. Тако је Савицки у једном тексту из 1919. године писао о линији Трст – Чешке планине – Познањ „као западној граници руских интереса“, из чега следи да се граница помера ка западу, на стратешко централноевропско континентално сужење дуж линије Трст на Јадрану – Гдањск на Балтику, што значи да у овој варијанти Балкан припада Русији-Евроазији.

Већ смо напоменули да је геополитичка улога Совјетског Савеза била у основи евроазијског карактера. Уопштено говорећи, и поред међусобних разлика, бели евроазијци су у емиграцији исказивали родољубив однос према совјетској држави и новонасталој реалности изградње комунистичког друштва. Процеси који карактеришу совјетско друштво током тридесетих година наилазили су на њихово одобравање, а у неким сегментима и на отворену подршку. Нема сумње да су бели евроазијци одржавали тајне контакте са совјетском државом – посебно оним структурама (црвеним евроазијцима у оквиру ГРУ) које су, упркос комунистичкој идеологији, настојале да реализују њихове идеје. Има много индиција да су бели евроазијци сарађивали на реализацији континенталистичких пројеката с немачким Институтом „Наслеђе предака“ чије су првобитне геополитичке пројекције „немачке централности“ биле потпуно ослоњене на сарадњу, а не сукобљавање са Совјетским Савезом. Нема сумње да је пакт Молотов–Рибентроп из 1939. године дело немачких и руских евроазијаца, а које је у тадашњим околностима обезбеђивало „мирну слику Европе“, ослобођену атлантистичких утицаја. Нажалост, Хитлерова расистичка политика, лишена елементарне геополитичке логике, гурнула је свет у катастрофу Другог светског рата (1941–1945).

Подела интересних сфера на евроазијском континенту после 1945. године такође говори о постојању евроазијских структура у Совјетском Савезу. Мапа послератног разграничења са Западом  само се делимично поклапала са картом Савицког из 1927. године. Иако је Совјетски Савез ставио под контролу подручје Источне Европе, изван совјетске западне интересне сфере, остала су подручја Трста, Западне Немачке и СФРЈ, што је стратешку позицију у Европи чинило врло сложеном. Ситуација се веома закомпликовала после раскола са Титовом Југославијом 1948. године и каснијег сукоба са Кином, која је од седамдесетих година прошлог века ступила у неприродни савез с атлантизмом. Нема сумње да је оваква геополитичка позиција била дугорочно неодржива и као таква је допринела одлуци о „самораспуштању Совјетског Савеза“ 1991. године. Ипак, веома брзо, једна група руских теоретичара обновила је интересовање за евроазијство, разуме се, у битно другачијим међународним околностима. У извесној мери поновила се историја. Као што је класично евроазијство настало на темељима Октобра 1917. године, тако је „ново евроазијство“ настало на развалинама „друге руске револуције“ 1991. године. За разлику од белих евроазијаца који су били осуђени на емиграцију, неоевроазијци су, нарочито у периоду јељциновске Русије, били принуђени на једну врсту „унутрашње емиграције“ која је била последица изразито прозападне политике власти. До преокрета је дошло после доласка Владимира Путина на чело Русије, када је, нарочито од 2007. године, исказано интересовање за реализацију одговарајућих пројеката континенталистичке природе. На тим основама је формирана Евроазијска економска заједница која је данас „најреспектабилнији чинилац међудржавног повезивања на постсовјетском простору“. Овај савез ће, према признањима водећих западних геополитичара, имати све више утицаја у будућности јер се клатно глобализације све више помера ка Истоку, где се појављује нови тежишни центар глобалне економије који предводе Кина, Индија и Јапан. Реч је о  својеврсној противтежи глобализму који је суштински савремени постмодернистички пројектован концепт атлантизма.

ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, ИКП „Никола Пашић“, Београд 2009; Србија и Евроазијскисавез, Центар академске речи, Шабац 2016; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања