Vatikan i savremeni međunarodni odnosi

11/09/2018

Vatikan i savremeni međunarodni odnosi

 

 Autor: Milorad Vukašinović

 

Analiza uloge Vatikana u savremenim međunarodnim odnosima, posebno iz ugla geopolitike kao discipline koja se bavi izučavanjem odnosa prostornog i političkog (po R. Paviću „geopolitika je oprostorenje politike“) predstavlja poseban izazov. Ima više razloga zbog čega je to tako. Najpre, Rimokatolička crkva jedan je od najznačajnijih duhovnih centara hrišćanske civilizacije koji vrši ogroman uticaj na svim kontinentima okupljajući pod svoje okrilje zajednicu od oko milijardu i dvesta miliona vernika. Vatikan održava diplomatske odnose sa 180 država, dok je pri Svetoj stolici akreditovano 69 diplomatskih misija, što mu omogućava da svakodnevno ima najpreciznije informacije iz svih delova sveta. Snaga vatikanske diplomatije, osim na unutarcrkvenom ustrojstvu, počiva na brojnim društvenim, političkim, ekonomsko-finansijskim, kulturnim i drugim organizacijama koje se nalaze pod njenim presudnim uticajem. Ekonomska moć Vatikana zasniva se na ogromnoj imovini koja je grubo procenjena na oko 40 milijardi dolara, zatim na enormnim udelima u bankarskom sektoru (samo u Italiji 32 milijarde dolara), obradivom zemljištu, kao i prihodima od poseta vernika koji godišnje dostižu do 100 miliona dolara. Kao moćna podrška vatikanskoj diplomatiji služe i mnogobrojna sredstva masovne propagande, pre svega radio i televizija, ali i novine, časopisi, literatura, i svakako u novije vreme uticajni internet portali. Sve to upućuje na jedan logičan globalni diskurs Svete stolice u pitanjima međunarodne politike.

Postoji još jedan činilac koji vatikansku diplomatiju razdvaja u odnosu na druge svetske centre moći. To je njena duga tradicija i tajnovitost. Mada je vatikanska obaveštajna služba zvanično prestala sa radom 1922. godine u vreme pape Benedikta XV, nema nikakve sumnje da je ovaj centar moći nastavio da postoji do danas. Papska obaveštajna služba posebno je osposobljena za izvođenje specijalnih operacija o čemu postoje publikovani dokazi. Pored već dobro poznate podrške poljskom pokretu „Solidarnost“ osamdesetih godina prošlog veka, manje je poznata odlučujuća uloga ove službe u svrgavanju Salazara u Portugalu i Franka u Španiji, a što je bilo na fonu strateškog saveza koji je još tada uspostavljen sa SAD-om. Po toj istoj matrici razbijena je devedesetih i Jugoslavija.

Za razumevanje versko–političke uloge Vatikana u svetskim poslovima, posebno su važni procesi koji su se dešavali posle održavanja Drugog vatikanskog koncila (1962 – 1965). Bio je to bez sumnje najambiciozniji skup u istoriji Rimokatoličke crkve, sazvan s namerom da pruži ključne odgovore na teološke i strateške izazove koje je nametao proces globalizacije. Papa Đovani XXIII zalagao se za otvaranje dijaloga sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim crkvama koji su prilagođeni ondašnjem „duhu vremena“ i hladnoratovski podeljenoj Evropi. Veoma brzo, u martu 1963. godine, u Vatikanu je boravio Nikita Hruščov, a zauzvrat je Sovjetski Savez dopustio obnovu biskupata u Mađarskoj. Nakon toga dijalog s pravoslavnima podignut je na najviši nivo, a sve je kulminiralo 7. decembra 1965. godine kada su dokument o međusobnom skidanju anatema iz 1054. godine potpisali papa Pavle VI i vaseljenski patrijarh Atinagora. Ovaj čin se u verskim analizama događaja opisuje kao „kamen temeljac ekumenizma“. Ne ulazeći detaljnije u ovu problematiku, sa ove distance nema sumnje da „ekumenski dijalog“, uprkos učešću pravoslavnih jerarha na brojnim skupovima s rimokatolicima i protestantskim denominacijama, nije dao nikakve praktične efekte. Duboke podele unutar hrišćanstva i dalje su opstale, a  Rimska crkva, i pored retoričkog zaokreta, nije suštinski promenila ekskluzivistički odnos prema „pravoslavnim šizmaticima”, o čemu ubedljivo svedoče aktuelna dešavanja u Ukrajini i na postjugoslovenskom prostoru.

Drugi vatikanski koncil nije uspeo da prevaziđe duboke podele i protivrečnosti unutar Rimske kurije. Nasuprot „reformatorskoj“ struji koju su predvodili pape Đovani XXIII i kasnije Pavle VI, formirana je tvrda „konzervativna opozicija“ koju su predvodili uticajni poljski kardinali, a koja se nije mirila sa novim spoljnopolitičkim smernicama i distanciranjem od tvrdokornog antikomunizma. Sedamdesetih godina ova struja je naišla na podršku američke administracije, što je rezultiralo izborom Poljaka Karola Vojtile za papu u oktobru 1978. godine. Mada je u društvenom i teološkom smislu bio zagovornik tradicionalnih vrednosti, u spoljnoj politici se opredelio za strateški savez sa Vašingtonom i bio ključna duhovna podrška mondijalističkoj ideji „novog svetskog poretka“. U istoriji Rimokatoličke crkve ostaće upamćen kao jedan od najkontroverznijih papa. Naime, u njegovom delovanju nastojao je da spoji nespojivo: podršku doktrini američkog „humanitarnog intervencionizma“ i opredeljenje za „ekumenski dijalog“ sa drugim religijama. Vojtila je bio prvi rimski papa koji je posle hiljadu godina raskola otišao u posetu carigradskom patrijarhu, kao i prvi katolički poglavar  koji je  pohodio sinagogu i džamiju, a u Damasku 2001. godine ušao u islamski hram. Ipak, to ga nije ograničavalo da aktivno podržava proces nasilnog razaranja SFRJ i bombardovanje Srba, kao i da uz američku pomoć odlučno guši pokrete „teologije oslobođenja“ u Latinskoj Americi. Njegova podrška razaranju Istočnog bloka i Sovjetskog Saveza pokazala se kao delimično uspešna, jer su društva nastala na razvalinama komunizma danas daleko od onih vrednosnih i moralnih ideala kojima teži Rimokatolička crkva.

Nakon smrti Jovana Pavla II, za njegovog naslednika izabran je Nemac Jozef Racinger (Benedikt XVI). Mada je važio za najbližeg saradnika pape Vojtile, Benedikt XVI je vodio umerenu i obazrivu spoljnu politiku. Za vreme njegovog pontifikata izostala je podrška američkim vojnim intervencijama u Iraku, Avganistanu i drugim područjima Bliskog istoka. U vođenju ekumenskog dijaloga bio je oprezan, a u svom regenburškom govoru citirao reči vizantijskog cara Manojla II Paleologa i ukazao da islam nasiljem nikakva dobra nije doneo. Konačno, osuđivao je Holokaust, ali je i spram judaizma bio uzdržan. Prema nekim izvorima, na zahtev „svetske zakulise“ uklonjen je u februaru 2013. godine. Za njegovog naslednika izabran je nadbiskup Buenos Ajresa Horhe Mario Bergoljo koji je izabrao ime u čast Svetog Frančeska (Franciska) Asiškog koji se brinuo za dobrobit siromašnih. Njegov izbor je po svemu revolucionaran jer je prvi put posle 1300 godina izabran papa koji nije sa evropskog kontinenta. Bergoljo je pre izbora za papu bio veliki kritičar MMF-a i liberalnog kapitalizma, a dane je provodio u siromašnim delovima argentinskih gradova. Posećivao je bolesne i u novije vreme iskazao neobično tolerantan stav prema migrantima. Utisak je da će se za vreme njegovog pontifikata dogoditi važne promene u životu Rimske crkve. Papini stavovi o položaju žena u društvu i crkvi, seksualnim manjinama, migracijama, smrtnoj kazni, klimatskim promenama, izazovima i nejednakostima slobodnog tržišta, izazvali su pažnju liberalnih krugova i kao takvi predstavljaju otklon u odnosu na konzervativne stavove ranijeg pape Racingera. Svega pola godine posle izbora, u septembru 2013. godine, papa Francisko uputio je dramatično upozorenje o opasnosti od trećeg svetskog rata koji se vodi „parcijalno, uz zločine, masakre i uništavanja“. Za rusku analitičarku Olgu Četverikovu ova izjava je još jedan dokaz da se Vatikan nalazi pod velikim pritiskom nekog moćnog finansijskog centra koji želi da ovu državicu „pretvori u sistem globalne vlasti, ali i da stavi pod kontrolu njegove tajne strukture “. U dosadašnjem pontifikatu pape Franciska najvažniji događaj je susret sa ruskim patrijarhom Kirilom u februaru 2016. fodine u Havani. Tom prilikom usvojena je deklaracija od 30 tačaka koja sadrži zajednički poziv za okončanje progona hrišćana na Bliskom istoku, kao i pažljivo sročenu izjavu o Ukrajini gde se sve strane uključene u sukob pozivaju na oprez, a što je izazvalo razočaranje grkokatolika u ovoj zemlji.

Nema nikakve sumnje da su posle susreta u Havani, stvorene pretpostavke za normalizaciju odnosa dve crkve, ali će posledice ovog događaja umnogome zavisiti od sposobnosti Rimske kurije da disciplinuje svoje sveštenstvo na terenu u smeru praktične primene ovog dokumenta. U tom smislu treba posmatrati i događaje na postjugoslovenskom (srpskom) prostoru gde je Katolička crkva bila direktno angažovana u progonima nad srpskim narodom (setimo se podrške pape Vojtile bombardovanju Republike Srpske). Ipak, izvesni događaji, pre svega formiranje komisije koja se bavila ličnošću kardinala Stepinca, kao i nepriznavanje „nezavisnosti Kosova“ od strane Vatikana daju izvesne nade u produktivan „dijalog“ dve crkve i na našim prostorima, što je prvenstveno uslovljeno širim strateškim odnosima između velikih sila. Naravno, pri tom ne treba gajiti iluzije da će se odnosi brzo normalizovati, tim pre jer postoje mnoga pitanja koja kako na teološkom, tako još više na istorijsko-psihološkom planu kod pravoslavnih Srba i Rusa izazivaju otpor prema vatikanskoj politici.

Konačno, na buduću spoljnu politiku Vatikana svakako će bitno uticati i sve očiglednija promena strukture sveštenstva i vernika unutar same crkve u korist neevropskog elementa. Naime, sve analize pokazuju da je uporedo sa dehristijanizacijom Evrope, na delu proces „nove evangelizacije“ Afrike i Azije, što će svakako uticati na strateške prioritete vatikanske diplomatije i postepeno otvaranje uticajne Rimske kurije za stavove i ovog do skoro defavorizovanog dela sveta. U traganju za novim geopolitičkim identitetom, Katolička crkva će nastojati da svoju „univerzalnu duhovnu misiju“ prilagodi navedenim okolnostima zahtevajući od svoje pastve „kreativan pristup izazovima nove evangelizacije“. Ipak, radikalnu promenu vatikanske spoljne politike ne treba očekivati. Ekonomski i finansijski interesi na tlu Evrope suviše su važni za Svetu stolicu koja strateške prioritete planira decenijama unapred. Otuda bi se pre moglo govoriti o nastojanju vatikanske spoljne politike da se, za vreme pontifikata pape Franciska, na osoben način prilagodi promeni globalne geopolitičke paradigme koja se evidentno kreće u smeru višepolarnosti.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja