Васа Стајић – Српски Сократ и последњи апостол старе Војводине

29/12/2018

Васа Стајић – Српски Сократ и последњи апостол старе Војводине

 

Аутор: др Милош Савин

 

Васа Стајић није имао срећу да, како би савременици рекли, живи у досадно време. Живот је отпочео у Угарској након нагодбе, која се коначно ослонила на пангермански национализам и експанзионизам, ширећи на свом ужем државном подручју политику „свемађарства и великомађарства“, тј. националне и језичке асимилације и хегемоније над немађарским народима, који су пак чинили већину становника Угарске. Активно је учествовао у формирању демократских политика међу војвођанским Србима, борио се за српско и југословенско уједињење. Одрицањем од сопственог комфора, зарад идеје, завршио је у Аустроугарском затвору и пре него што је дошло до избијања Великог рата. Оставио је трагове у процесу разграничења и борбе за територијални максимализам нове југословенске државе. Незадовољан степеном демократије и односа нове државе према Војводини, Стајић се критички односио према режиму краља Александра, а разочаран потом напушта бављење дневном политиком и посвећује се друштвеним наукама. Сведочи експанзији фашизма и подржава антифашистички покрет, преласком на ослобођену територију. Сведочи стварању друге, социјалистичке Југословенске државе, председава комисији за утврђивање ратних злочина, која је као главног злочинца над Србима у Бачкој именовала лично Миклоша Хортија, чијој рехабилитацији данас сведочимо. Животни пут Васе Стајића увелико одређује карактер његове личности. Скромност, истрајност, посвећеност, занесењаштво у боље сутра, рањива правдољубивост, хумана социјалност и поверење у моралност народа само су понеке од препознатих особина код Васе Стајића током његовог живота. Рођен је 10. фебруара 1878. у Мокрину, а преминуо је на исти дан 1947. у Новом Саду. Његова породица је била скромног материјалног статуса, али је одатле Стајић усвојио и доживотно спроводио идеју о поштењу. Након завршетка основне школе у Мокрину, гимназију је похађао, прву годину у Кикинди, а потом у Сремским Карловцима. Већ тада се није мирио са опортуним ставовима српске грађанске просвете у Аустроугарској монархији, држећи до става да је безидејна, комформистичка и национално деструктивна. Због својих иступа био је избачен из гимназије у Сремским Карловцима, па је школовање завршио у Сењу. Студирао је право и филозофију у Паризу, Лајпцигу и Будимпешти где је и дипломирао 1902. До почетка Првог светског рата Стајић је био посвећен национални радник који је радио, између осталог и у Пакрацу, а потом и као професор на Учитељској школи у Сомбору од 1906. године.

Неустаљеност у стварању каријере просветног радника проистицала је из његове непомирљивости према догматизованом клерикализму и његовом утицају на школство код Срба у Хабзбуршкој монархији као и из запуштеног односа према националној идеји. Трагајући за идентитетом српског патриотизма он је покренуо часопис Нови Србин и укључио се у Српску народну одбрану, организацију чија је намера била неговање и јачање идеје српства. Због тога је био на удару органа власти. У ратном времену, и док је служио казну остао је доследан својим идејама. И након Великог рата Стајић је наставио са просветним радом највише кроз свој списатељски опус и кроз рад у Матици српској. Повремено је учествовао и у њеном организационом раду. Био је њен секретар (1920 -1922) и председник (1935-1936; 1947). За Стајића, српска национална идеја се остварила кроз југословенску државу и било је потребно учинити све да она функционише као држава. Отуд његова оријентација од Новог Србина према часопису Нова Војводина. Ипак, Стајићева доследност у просветним идејама и у политичкој мисли, протумачена од политичке елите као крутост, анахроност и несналажљивост, имала је рефлексију кроз његову постепену политичку маргинализацију. Политиканство испред политичке мисли није била еволутивна водиља Стајићевог стваралаштва. Сусрет са стваралаштвом Васе Стајића оставља утисак тешко достижног, обзиром на бројне хиљаде страна које је написао. Њихово упознавање и тумачење упућује у нову стварност која све изнова преиспитује и тражи одговоре. Стајић је поклоник идеја он је и социјалиста и националиста. Његов социјализам није оног типа каквим га својатају његове назови присталице након Другог светског рата. Стајић није идеолог већ идеалиста. Његов национализам критикују острашћени јер недовољно уздиже дело сопственог народа, док у другим народима, нарочито блиским, не види потенцијалну опасност већ потенцијалну сродност.

Оно што представља заједничку нит Стајићевих социјалних и националних идеја био је хуманизам. ‘“Сва питања националне политике и патриотизма своде се мени…на ово: колики ће бити педаљ земље што ће га хуманизовати људи што говоре нашим језиком.“ Његова истрајност у идеји изгледала је наивно у судару са политички реализмом, а Стајић није често био спреман да то прихвати. Није био спреман на компромис који је мотивисан ситним интересом. Стајићево прихватање компромиса подразумевало је узрастање у идеји, а не узрастање у интересу.

 Стајић је био Србин, Југословен и демократа, али је своју подршку ускратио сваком недовољно осмишљеном интегративном пројекту, упркос томе што су га многи својатали. У напору да га разумеју они су працијализовали његову мисао и, својствено сопствено утилитаризму сврставали га у своје редове.

Почетком двадесетог века, када је као млад почео да се занима за питања у вези са идентитетом  српског народа, Стајић је припадао широком слоју национално опредељених интелектуалаца. Карактер његових националних идеја уважавао је контекст како међународних односа оног времена тако и комплексну унутрашње-политичку ситуацију у Аустро-Угарској монархији. Његове идеје биле су засноване на проучавању европског либерализма, социјалних идеја тако и идеја о националном идентитету. Био је близак интелектуалцима окупљени  око Српског књижевног гласника, односно Јована Скерлића, који је у то време био ”идејни вођа револуционарне југословенске омладине, коју је усмеравао ка Европи и европској традицији либералног демократизма, ка начелу социјалне правде и националног ослобођења – тим најпрогресивнијим идејама с почетка 20. века”. То је био круг интелектуалаца, покретача грађанске идеологије о којима се релативно значајније писало, али нам се чини да су многе друштвене идеје тог концепта остале недоречене и неистражене.

 Стајић пише ”ја нећу бити политички стратег, него само политички педагог, зидар а не комбинатор.” Хтео је да избегне све замке страначког политичког деловања, њихов ускогруди интерес и ексклузивизам. У том смислу његове речи су више изгледале као надстраначки ехо морализма који је многима сметао. Није крио своју разочараност у представљено политиканство. Његови захтеви за евентуално страначко ангажовање били су изузетно високи за ондашњи страначки потенцијал, а заправо су били сасвим нормални услови за успех у одговорном политичком животу. Они су тражили образованог појединца и образовано друштво као демократски регулатор било које политичке елите. ”Очекујем  од странке да ми помогне до положаја их кога ћу најбоље моћи радити на омладинском и народном просвећивању.” ”Испред оргија наших странака, политичара-шпекуланата, лажљиваца и дефрауданата хтео сам се повући у архиве и библиотеке, проучавајући прошлост да не би дознавао садашњост.” Подједнако критичан однос према странчарењу Стајић је имао и неколико деценија раније у вези са политиканством Срба у Монархији. ”Политику већ нико не искорени из живота народа. Она сама по себи и није зло. Таква она постаје тек онда кад у себе упије све сокове народнога организма, прогутa све културне, просветилачке тежње, кад веже и паралише сваки други покрет. Таквих искључиво партијских људи има међу школованим Србима…”

Југословенство је за Васу Стајића представљало синергију остварења националних идеала Срба и Хрвата, те кулминацију свих народних стремљења Јужних Словена. ”У прве дане ослобођења стадоше се јављати прохтеви племенске хегемоније, пансрбизма. Већином људи који су се компромитовали служећи  немачко-мађарској неправди, хтедоше се преко ноћи опрати, нудећи Београду своје услуге против Загреба, вичући нетрпељивост и мржњу. Противници Мале Србије стадоше проповедати Велику Србију и викати: Доле Југославија! Било не поновило се!” Било је међутим, међу Србима у Војводини и оних који нису политички посрнули у комформизам са Аустро-Угарском монархијом, а ипак су били убеђени у неостваривост југословенског пројекта. ”Један народ који има своју историју, своју традицију, он се не да преточити. Обратно се постизава.” Алекса Ивић, припадник Радикалне странке, чији је рад Стајић често критиковао и потоњи универзитетски професор није прихватао концепт југословенске идеје јер је, на основу искуства сопственог сусрета са хрватским националним егоизмом, сматрао и њену државну конструкцију утопијом. ”Загреб је данас хрватскији него икад, Срби су данас грађани другог реда, горе него икад.” Имајући у виду и овакве ставове, а подсећајући на грешке мађарске  националне острашћености, Стајић је сматрао да они треба да се избегну и код југословенских народа. За њега је велика несмотреност била да се југословенски пројекат гради кроз задовољење етничких национализама. То је био пут у неуспех коме су се многи надали. ”Мађарске патриоте који не умеју да прежале Хунгарију, већ ликују: И код вас се за новац свако и свашта може купити…и ви ћете пропасти.” Стајић се није противио  националном осећању, напротив, он је за њега био израз хуманистичких тежњи. Он је дезавуисао национализам утемељен на шовинизму, јер је он ”неспособност  једног човека или народа да призна оправдане тежње и захтеве и другим народима и његово слепо држање уз захтев, да се њему, односно његовој нацији, задовоље сви захтеви: не показујући притом ни воље ни способности да ти захтеви иду на штету често оправданих захтева других народа. Под национализмом пак разумемо жељу једног народа, да буде национално слободан, да има право на пуну слободу развијања своје националне културе и на оснивање своје слободне и националне политичке зједнице.”

Социјално одговорни приступ, по Стајићу, морао је да прати посвећеност националној еманципацији. Национална еманципација је пак подразумевала развитак демократског друштва и критички расположеног појединца. Иако је декларативно ово била поштапалица свих полтичких представника Срба у Аустро-Угарској монархији, један број припадника српске грађанске интелигенције покушао је и страначки да уобличи прихваћене либералне тенденције. ”Демократизам као оружје и средство за ослобођење наше и за обезбеђење слободног народног нам живота, користан је, потребан је, добар је. Али демократизам као крајња циљ, као правац који води интернационализму није још за нас, штетан је и убитачан…Јер ако је истина да ће нас демократија ослободити данашњих окова, истина је и то да нас неће демократија, него једино национализам одржати и сачувати од однарођења. Демократизам је мач, национализам је штит; у борби за опстанак и напредак потребни су нам обоје.”

 ”Срдита отпорност” како је писала Исидора Секулић, а која карактерише Васу Стајића у његовој потрази за истином подједнако је критиковала политичке концепте и централизма и федерализма нове Југославије уколико су њихови мотиви били инспирисани бољим материјалним положајем, озакоњеном корупцијом и обојеном празном демагогијом. У том светлу Југославија је морала да понуди нову културну матрицу чија би последица била и примерено друштвено уређење, Војводина је била део тог ширег контекста. У њој је требало сачувати културни образац који се замеће са Доситејом Обрадовићем и просветитељством уприличеним кроз школски систем.

Рестаурација било какве слике о слободарској Војводини у Дунавској монархији без овог сегмента значило је, по Стајићу, разбуктавање ароганције, самовеличања и антагонизма. У тој перспективи својатање историјских догађаја као дело неког посебног народа коме захвалност дугују сви други је мимоход површности. Српски народ у Војводини али и на читавом свом простору, је био заслужан у прошлости током  борбе за национално ослобођење не зато што је на тој представи инсистирао и наметао је другима већ зато што је имао споспобне интелектуалце и политичке представнике попут Светозара Милетића који су били узори за национална прегнућа и других неостварених народа и који су им отварали врата за дијалог и комуникацију. Стајић је истраживао и пратио развој таквих идеја и све више био разочаран у оно шта су савременици од тога прихватали. Себични интереси, громогласно саопштавани као ”политичка воља народа” од неминовног разматрања сложене државне организације за Југославију, утирали су пут етатистички изнијансираном федерализму које је градило баријере, а спутавало дијалог према прихватљивом решењу. ”Поносите се тиме што су проблеми многонародне Војводине тежи од осталих наших проблема, што је за њихово решавање потребан шири видокруг, сталоженија памет, мирнији темпо, шири замах и дужи дах.” У атмосфери одсутних решења на политичкој сцени државе где доминира острашћеност, речи Јована Цвијића, нажалост за Стајића, били су још увек јединствен начин стварања политичког идентитета Војводине. ”Нарочито, васпитајте се за већу борбеност, Јован Цвијић који је добро познавао Србију, говорио нам је да ће у новом склопу државе Војводина добити оно што буде умела себи да отме.”

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања