Vasa Stajić – Srpski Sokrat i poslednji apostol stare Vojvodine

Vasa Stajić – Srpski Sokrat i poslednji apostol stare Vojvodine

Autor: dr Miloš Savin

Vasa Stajić nije imao sreću da, kako bi savremenici rekli, živi u dosadno vreme. Život je otpočeo u Ugarskoj nakon nagodbe, koja se konačno oslonila na pangermanski nacionalizam i ekspanzionizam, šireći na svom užem državnom području politiku „svemađarstva i velikomađarstva“, tj. nacionalne i jezičke asimilacije i hegemonije nad nemađarskim narodima, koji su pak činili većinu stanovnika Ugarske. Aktivno je učestvovao u formiranju demokratskih politika među vojvođanskim Srbima, borio se za srpsko i jugoslovensko ujedinjenje. Odricanjem od sopstvenog komfora, zarad ideje, završio je u Austrougarskom zatvoru i pre nego što je došlo do izbijanja Velikog rata. Ostavio je tragove u procesu razgraničenja i borbe za teritorijalni maksimalizam nove jugoslovenske države. Nezadovoljan stepenom demokratije i odnosa nove države prema Vojvodini, Stajić se kritički odnosio prema režimu kralja Aleksandra, a razočaran potom napušta bavljenje dnevnom politikom i posvećuje se društvenim naukama. Svedoči ekspanziji fašizma i podržava antifašistički pokret, prelaskom na oslobođenu teritoriju. Svedoči stvaranju druge, socijalističke Jugoslovenske države, predsedava komisiji za utvrđivanje ratnih zločina, koja je kao glavnog zločinca nad Srbima u Bačkoj imenovala lično Mikloša Hortija, čijoj rehabilitaciji danas svedočimo. Životni put Vase Stajića uveliko određuje karakter njegove ličnosti. Skromnost, istrajnost, posvećenost, zanesenjaštvo u bolje sutra, ranjiva pravdoljubivost, humana socijalnost i poverenje u moralnost naroda samo su poneke od prepoznatih osobina kod Vase Stajića tokom njegovog života. Rođen je 10. februara 1878. u Mokrinu, a preminuo je na isti dan 1947. u Novom Sadu. NJegova porodica je bila skromnog materijalnog statusa, ali je odatle Stajić usvojio i doživotno sprovodio ideju o poštenju. Nakon završetka osnovne škole u Mokrinu, gimnaziju je pohađao, prvu godinu u Kikindi, a potom u Sremskim Karlovcima. Već tada se nije mirio sa oportunim stavovima srpske građanske prosvete u Austrougarskoj monarhiji, držeći do stava da je bezidejna, komformistička i nacionalno destruktivna. Zbog svojih istupa bio je izbačen iz gimnazije u Sremskim Karlovcima, pa je školovanje završio u Senju. Studirao je pravo i filozofiju u Parizu, Lajpcigu i Budimpešti gde je i diplomirao 1902. Do početka Prvog svetskog rata Stajić je bio posvećen nacionalni radnik koji je radio, između ostalog i u Pakracu, a potom i kao profesor na Učiteljskoj školi u Somboru od 1906. godine.

Neustaljenost u stvaranju karijere prosvetnog radnika proisticala je iz njegove nepomirljivosti prema dogmatizovanom klerikalizmu i njegovom uticaju na školstvo kod Srba u Habzburškoj monarhiji kao i iz zapuštenog odnosa prema nacionalnoj ideji. Tragajući za identitetom srpskog patriotizma on je pokrenuo časopis Novi Srbin i uključio se u Srpsku narodnu odbranu, organizaciju čija je namera bila negovanje i jačanje ideje srpstva. Zbog toga je bio na udaru organa vlasti. U ratnom vremenu, i dok je služio kaznu ostao je dosledan svojim idejama. I nakon Velikog rata Stajić je nastavio sa prosvetnim radom najviše kroz svoj spisateljski opus i kroz rad u Matici srpskoj. Povremeno je učestvovao i u njenom organizacionom radu. Bio je njen sekretar (1920 -1922) i predsednik (1935-1936; 1947). Za Stajića, srpska nacionalna ideja se ostvarila kroz jugoslovensku državu i bilo je potrebno učiniti sve da ona funkcioniše kao država. Otud njegova orijentacija od Novog Srbina prema časopisu Nova Vojvodina. Ipak, Stajićeva doslednost u prosvetnim idejama i u političkoj misli, protumačena od političke elite kao krutost, anahronost i nesnalažljivost, imala je refleksiju kroz njegovu postepenu političku marginalizaciju. Politikanstvo ispred političke misli nije bila evolutivna vodilja Stajićevog stvaralaštva. Susret sa stvaralaštvom Vase Stajića ostavlja utisak teško dostižnog, obzirom na brojne hiljade strana koje je napisao. NJihovo upoznavanje i tumačenje upućuje u novu stvarnost koja sve iznova preispituje i traži odgovore. Stajić je poklonik ideja on je i socijalista i nacionalista. NJegov socijalizam nije onog tipa kakvim ga svojataju njegove nazovi pristalice nakon Drugog svetskog rata. Stajić nije ideolog već idealista. NJegov nacionalizam kritikuju ostrašćeni jer nedovoljno uzdiže delo sopstvenog naroda, dok u drugim narodima, naročito bliskim, ne vidi potencijalnu opasnost već potencijalnu srodnost.

Ono što predstavlja zajedničku nit Stajićevih socijalnih i nacionalnih ideja bio je humanizam. ‘“Sva pitanja nacionalne politike i patriotizma svode se meni…na ovo: koliki će biti pedalj zemlje što će ga humanizovati ljudi što govore našim jezikom.“ NJegova istrajnost u ideji izgledala je naivno u sudaru sa politički realizmom, a Stajić nije često bio spreman da to prihvati. Nije bio spreman na kompromis koji je motivisan sitnim interesom. Stajićevo prihvatanje kompromisa podrazumevalo je uzrastanje u ideji, a ne uzrastanje u interesu.

 Stajić je bio Srbin, Jugosloven i demokrata, ali je svoju podršku uskratio svakom nedovoljno osmišljenom integrativnom projektu, uprkos tome što su ga mnogi svojatali. U naporu da ga razumeju oni su pracijalizovali njegovu misao i, svojstveno sopstveno utilitarizmu svrstavali ga u svoje redove.

Početkom dvadesetog veka, kada je kao mlad počeo da se zanima za pitanja u vezi sa identitetom  srpskog naroda, Stajić je pripadao širokom sloju nacionalno opredeljenih intelektualaca. Karakter njegovih nacionalnih ideja uvažavao je kontekst kako međunarodnih odnosa onog vremena tako i kompleksnu unutrašnje-političku situaciju u Austro-Ugarskoj monarhiji. NJegove ideje bile su zasnovane na proučavanju evropskog liberalizma, socijalnih ideja tako i ideja o nacionalnom identitetu. Bio je blizak intelektualcima okupljeni  oko Srpskog književnog glasnika, odnosno Jovana Skerlića, koji je u to vreme bio “idejni vođa revolucionarne jugoslovenske omladine, koju je usmeravao ka Evropi i evropskoj tradiciji liberalnog demokratizma, ka načelu socijalne pravde i nacionalnog oslobođenja – tim najprogresivnijim idejama s početka 20. veka“. To je bio krug intelektualaca, pokretača građanske ideologije o kojima se relativno značajnije pisalo, ali nam se čini da su mnoge društvene ideje tog koncepta ostale nedorečene i neistražene.

 Stajić piše “ja neću biti politički strateg, nego samo politički pedagog, zidar a ne kombinator.“ Hteo je da izbegne sve zamke stranačkog političkog delovanja, njihov uskogrudi interes i ekskluzivizam. U tom smislu njegove reči su više izgledale kao nadstranački eho moralizma koji je mnogima smetao. Nije krio svoju razočaranost u predstavljeno politikanstvo. NJegovi zahtevi za eventualno stranačko angažovanje bili su izuzetno visoki za ondašnji stranački potencijal, a zapravo su bili sasvim normalni uslovi za uspeh u odgovornom političkom životu. Oni su tražili obrazovanog pojedinca i obrazovano društvo kao demokratski regulator bilo koje političke elite. “Očekujem  od stranke da mi pomogne do položaja ih koga ću najbolje moći raditi na omladinskom i narodnom prosvećivanju.“ “Ispred orgija naših stranaka, političara-špekulanata, lažljivaca i defraudanata hteo sam se povući u arhive i biblioteke, proučavajući prošlost da ne bi doznavao sadašnjost.“ Podjednako kritičan odnos prema strančarenju Stajić je imao i nekoliko decenija ranije u vezi sa politikanstvom Srba u Monarhiji. “Politiku već niko ne iskoreni iz života naroda. Ona sama po sebi i nije zlo. Takva ona postaje tek onda kad u sebe upije sve sokove narodnoga organizma, proguta sve kulturne, prosvetilačke težnje, kad veže i parališe svaki drugi pokret. Takvih isključivo partijskih ljudi ima među školovanim Srbima…“

Jugoslovenstvo je za Vasu Stajića predstavljalo sinergiju ostvarenja nacionalnih ideala Srba i Hrvata, te kulminaciju svih narodnih stremljenja Južnih Slovena. “U prve dane oslobođenja stadoše se javljati prohtevi plemenske hegemonije, pansrbizma. Većinom ljudi koji su se kompromitovali služeći  nemačko-mađarskoj nepravdi, htedoše se preko noći oprati, nudeći Beogradu svoje usluge protiv Zagreba, vičući netrpeljivost i mržnju. Protivnici Male Srbije stadoše propovedati Veliku Srbiju i vikati: Dole Jugoslavija! Bilo ne ponovilo se!“ Bilo je međutim, među Srbima u Vojvodini i onih koji nisu politički posrnuli u komformizam sa Austro-Ugarskom monarhijom, a ipak su bili ubeđeni u neostvarivost jugoslovenskog projekta. “Jedan narod koji ima svoju istoriju, svoju tradiciju, on se ne da pretočiti. Obratno se postizava.“ Aleksa Ivić, pripadnik Radikalne stranke, čiji je rad Stajić često kritikovao i potonji univerzitetski profesor nije prihvatao koncept jugoslovenske ideje jer je, na osnovu iskustva sopstvenog susreta sa hrvatskim nacionalnim egoizmom, smatrao i njenu državnu konstrukciju utopijom. “Zagreb je danas hrvatskiji nego ikad, Srbi su danas građani drugog reda, gore nego ikad.“ Imajući u vidu i ovakve stavove, a podsećajući na greške mađarske  nacionalne ostrašćenosti, Stajić je smatrao da oni treba da se izbegnu i kod jugoslovenskih naroda. Za njega je velika nesmotrenost bila da se jugoslovenski projekat gradi kroz zadovoljenje etničkih nacionalizama. To je bio put u neuspeh kome su se mnogi nadali. “Mađarske patriote koji ne umeju da prežale Hungariju, već likuju: I kod vas se za novac svako i svašta može kupiti…i vi ćete propasti.“ Stajić se nije protivio  nacionalnom osećanju, naprotiv, on je za njega bio izraz humanističkih težnji. On je dezavuisao nacionalizam utemeljen na šovinizmu, jer je on “nesposobnost  jednog čoveka ili naroda da prizna opravdane težnje i zahteve i drugim narodima i njegovo slepo držanje uz zahtev, da se njemu, odnosno njegovoj naciji, zadovolje svi zahtevi: ne pokazujući pritom ni volje ni sposobnosti da ti zahtevi idu na štetu često opravdanih zahteva drugih naroda. Pod nacionalizmom pak razumemo želju jednog naroda, da bude nacionalno slobodan, da ima pravo na punu slobodu razvijanja svoje nacionalne kulture i na osnivanje svoje slobodne i nacionalne političke zjednice.“

Socijalno odgovorni pristup, po Stajiću, morao je da prati posvećenost nacionalnoj emancipaciji. Nacionalna emancipacija je pak podrazumevala razvitak demokratskog društva i kritički raspoloženog pojedinca. Iako je deklarativno ovo bila poštapalica svih poltičkih predstavnika Srba u Austro-Ugarskoj monarhiji, jedan broj pripadnika srpske građanske inteligencije pokušao je i stranački da uobliči prihvaćene liberalne tendencije. “Demokratizam kao oružje i sredstvo za oslobođenje naše i za obezbeđenje slobodnog narodnog nam života, koristan je, potreban je, dobar je. Ali demokratizam kao krajnja cilj, kao pravac koji vodi internacionalizmu nije još za nas, štetan je i ubitačan…Jer ako je istina da će nas demokratija osloboditi današnjih okova, istina je i to da nas neće demokratija, nego jedino nacionalizam održati i sačuvati od odnarođenja. Demokratizam je mač, nacionalizam je štit; u borbi za opstanak i napredak potrebni su nam oboje.“

 “Srdita otpornost“ kako je pisala Isidora Sekulić, a koja karakteriše Vasu Stajića u njegovoj potrazi za istinom podjednako je kritikovala političke koncepte i centralizma i federalizma nove Jugoslavije ukoliko su njihovi motivi bili inspirisani boljim materijalnim položajem, ozakonjenom korupcijom i obojenom praznom demagogijom. U tom svetlu Jugoslavija je morala da ponudi novu kulturnu matricu čija bi posledica bila i primereno društveno uređenje, Vojvodina je bila deo tog šireg konteksta. U njoj je trebalo sačuvati kulturni obrazac koji se zameće sa Dositejom Obradovićem i prosvetiteljstvom upriličenim kroz školski sistem.

Restauracija bilo kakve slike o slobodarskoj Vojvodini u Dunavskoj monarhiji bez ovog segmenta značilo je, po Stajiću, razbuktavanje arogancije, samoveličanja i antagonizma. U toj perspektivi svojatanje istorijskih događaja kao delo nekog posebnog naroda kome zahvalnost duguju svi drugi je mimohod površnosti. Srpski narod u Vojvodini ali i na čitavom svom prostoru, je bio zaslužan u prošlosti tokom  borbe za nacionalno oslobođenje ne zato što je na toj predstavi insistirao i nametao je drugima već zato što je imao spospobne intelektualce i političke predstavnike poput Svetozara Miletića koji su bili uzori za nacionalna pregnuća i drugih neostvarenih naroda i koji su im otvarali vrata za dijalog i komunikaciju. Stajić je istraživao i pratio razvoj takvih ideja i sve više bio razočaran u ono šta su savremenici od toga prihvatali. Sebični interesi, gromoglasno saopštavani kao “politička volja naroda“ od neminovnog razmatranja složene državne organizacije za Jugoslaviju, utirali su put etatistički iznijansiranom federalizmu koje je gradilo barijere, a sputavalo dijalog prema prihvatljivom rešenju. “Ponosite se time što su problemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, širi zamah i duži dah.“ U atmosferi odsutnih rešenja na političkoj sceni države gde dominira ostrašćenost, reči Jovana Cvijića, nažalost za Stajića, bili su još uvek jedinstven način stvaranja političkog identiteta Vojvodine. “Naročito, vaspitajte se za veću borbenost, Jovan Cvijić koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme.“