УЗБУДЉИВО И ИСКРЕНО (О роману „Небеска дворишта“ владике Григорија)

02/11/2022

Аутор: Ђорђо Сладоје

Књижевно дјело владике Григорија, па и овај роман, може се тумачити у контексту наше црквене књижевности која почиње, као много шта, да не кажем готово све идентитетски битно – са Светим Савом. Та моћна духовна линија води преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Велимировића све до Амфилохија Радовића, да набројим само најзначајније. А на другој страни јединствене наше књижевности која потиче из народнога епа. Као претходници владике Григорија могли би се издвојити Кочић, Андрић, као приповиједачка  парадигма, Селимовић, Ћопић или један Данило Киш са којим владика дијели љубав према жељезници и возовима, а повезује их и чињеница да су обојица прерано остала без оца. А то се догодило знатном дијелу наших најзначајнијих писаца – Андрићу, Црњанском, Ћопићу, Десанки, Бећковићу, Ногу, Братићу… Отуда би се могло рећи да су најљепше странице наше књижевности написала сирочад.

Ти рани сусрети са смрћу и дубока доживотна позлијеђеност производе нарочиту врсту осјетљивости из које извире књижевност. Роман „Небеска дворишта“ одвија  се у три основна тока са наративним рукавцима који додатно обогаћују главну причу.

Прво поглавље носи помало шлагерски наслов „Април у Београду“, али ту ништа шлагерског нема, јер већ је почињао комад са пјевањем и пуцањем, односно рат за растурање Југославије. У  Београду  хаос и кошмар, општа пометња. Рањеници  пристижу са далеких и ближих ратишта, навиру избјеглице – жене, дјеца,  старци. Неке од њих ће пожртвовани студент теологије, односно главни јунак књиге, у недостатку простора, смјестити у Владичански двор у Вршцу. Заљуљао се стари поредак, а ваља се нешто силно и страшно што ће из темеља промијенити живот заједнице и појединца. У Београду, те 1992. трају студентске демонстрације против рата и власти, у којима је главни јунак један од истакнутих актера. Историја ће се још једном наругати младалачким побунама и заносима производећи стварност гору од оне  против које су се бунили. Меша Селимовић вели – највише што човјек може да уради јесте да покуша и да не успије.

Друга чворишна тачка романа јесте пишчев завичај – Планиница код Вареша гдје су остали његови ближњи – мајка, брат, рођаци, дугови из дјетињства и комшије. Завичај и дјетињство су опсесивне теме овог аутора о којима ће написати најљепше и најпонесеније странице, представљајући се као одличан пејзажиста. Млади студент теологије покушава у Београду да нађе  начин како да својима помогне, прије него буду побијени. Притом наилази на различите паравојне и параполитичке вође који у рату виде шансу да стекну славу и новац. Једини који ће му помоћи јесте извјесни пуковник В. који ће тако спасити образ војске и официрску част.

У ратном окршају наћи ће се на супротним странама школски другови и комшије, а брат главног јунака биће рањен, али ће га уз помоћ мајке успјети да спасе и допреми до Београда. Кључна фигура Планинице, као и владикиног живота, па дакле и овог романа, јесте мајка Савка – храбра, отресита, пожртвована жена за коју нема нерјешивих ситуација, па макар то био бијесни коњ или наоружани непријатељски војници које ће  празном пушком разоружати и размијенити за рањеног сина. Ту су, дакле, и његов брат, својта и рођаци, школски другови и јединствени учитељ Вехбија о коме аутор пише са много љубави и поштовања.

Трећа тематско-мотивска цјелина у знаку је унутрашње драме младог теолога који је одлучио да се замонаши. Међутим, на путу до манастира вребају многе препреке, изазови и искушења, од којих су неки везани за ближње, веома болни. Ту су и прелести  који велики град нуди од забаве, спорта, политике, жена…Он је ипак чврст у одлуци да се, како каже на једном мјесту, изађе из крви историје и буде прва бескрвна жртва у породици, принесена Христу. Ови основни наративни токови слиће се у далеку имагинарну тачку на духовном хоризонту у свијетлећу жижу која се зове манастир у који ће јунакове књиге упркос препрекама стићи. То није пуко бјекство од свијета који је, иако млад, добро упознао и с лица и с наличја, већ жеља да се он сагледа и разјасни са више духовне тачке. Јунак ове књиге постаће епископ у 31. години и до данас служи господу и народу, а као писац  из књиге у књигу очигледно напредује. Иако није донио неке формално-стилске новине, нити се то од њега очекивало, владика Григорије написао је занимљиву, искрену књигу, засновану на грађи из сопственог живота и управо је та аутобиографска основа залог њене аутентичности.

 

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања