Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
ШАМИЛ БАСАЈЕВ И УСПОН ТЕРОРИЗМА
Заседу у центру града су припремили и извели џихадисти Шамила Басајева, који су директно учествовали у рату у Абхазији и суделовали у протеривању локалног не чеченског становништва, као и опозиционих снага. Басајев је руководио акцијом лично, а операцију је осмислио заједно са Дудајевим.
У заробљеништву се тако нашло близу 30 припадника руске армије, више десетина чеченских опозиционара, живот је изгубило преко 500 руских војника и опозиционара (од 1.200 колико их је учествовало у нападу на град), док је од 40 тенкова колико је ушло у град, Грозни напустило свега 18. Остали су убијени или заробљени.
Још једна, касније веома важна личност, која је узела учешће у овој битки на страни ЧРИ јесте Рамзан Кадиров. Данас председник Чеченске Републике, односно апсолутни господар овог субјекта Руске Федерације, тада је као младић стицао своја прва борбена искуства и баш као и његов отац Ахмад Кадиров, муфтија чеченски, био на страни Џохара Дудајева у првој половини деведесетих година прошлог века.
И отац и син Кадиров, доцније први и други председник Чеченске Републике под контролом Руске Федерације, у то време су блиско сарађивали са Шамилом Басајевим у испуњавању ратних задатака. Клан којим је доминирала њихова породица био је изузетно важан како због високог религијског образовања и утицаја, тако и због веома изражених ратничких склоности.
У предвечерје Првог чеченског рата, владало је јединство готово свих чеченских кланова, изузев већ описаних опозиционих снага са северозапада Чеченије.
Каснији лидери међусобно супротстављених фракција Масхадов, Басајев, Кадиров, Умаров, Закајев били су под више или мање израженом контролом Дудајева и њихове дубоке идеолошке, интересне и политичке разлике нису долазиле до пуног изражаја.
На конференцији за штампу 1995. године Басајев говори дословно: „Ми ћемо и даље ратовати. Ми ћемо заузимати… Владивосток ћемо заузети, Хабаровск ћемо заузети, Москву ћемо заузети, ратоваћемо до краја и нико нас осим Алаха неће зауставити на том путу“.
Одмах до Басајева на овој конференцији седи Ахмед Кадиров. Ова серија претњи изречена је у време најжешћих окршаја снага ЧРИ и Војске РФ. Тадашњи савезници, који седе раме уз раме, убрзо ће постати љути противници. Прво концепцијског типа, а онда и на личном нивоу.
Управо ће Басајев бити одговоран за терористички акт 2004. године 9. маја, на паради приређеној у част Дана победе, на фудбалском стадиону ФК Динамо у Грозном. У том нападу, живот је изгубио управо муфтија Кадиров, који је био и главна мета напада. Басајев је декларисани терориста.
Након слома ЧРИ, он се повукао прво у чеченске, а онда у дагестанске и ингушке шуме. Заједно са џихадистичким саборцима организовао је серију терористичких напада како на снаге новоуспостављене Чеченске Републике, тако и на руске војнике у Чеченији, али и на руске цивиле.
Одговоран је за напад на стамбене блокове у предграђу Москве 1999. године, за масакр деце у граду Беслану у Северној Осетији, на први дан школе 2004. године, када је живот изгубило 334 цивила. Басајев и његови терористи су одговорни и за напад на позориште „Дубровка“ у Москви, 2002. године, када је живот изгубило 130 цивила, као и бројне друге акте злочина.
Басајев је Чеченију замишљао као део Кавкаске Исламске Конфедерације, државе која ће почивати на шеријатском праву, у којој неће бити места за „неинкорпориране мањине“, државу која ће бити темељ европског дела, будућег светског калифата.
Ни Ахмед ни Рамзан Кадиров, иако верујући муслимани, никада се нису слагали са оваквом политиком. Упркос томе што нису априори секуларисти и противници шеријатског права, не искључују ни националну компоненту чеченског бића, али такође не желе да створе друштво које ће у потпуности искључити све цивилизацијске тековине које су дубоко уграђене у чеченско биће и које овај народ чине делом „руског света“ и у ширем смислу – Европе.
Басајева је рат затекао у Москви, где је радио као продавац видео-игара. Одмах по избијању чеченске револуције, нашао се међу првим присталицама издвајања Чеченије и врло брзо се наметнуо као лидер милитаната.
Војно знање које је стекао у СССР унапређивао је у директним окршајима, а незнање надомешћивао окрутношћу и суровошћу, прво над Грузинима у Абхазији и Јерменима у Азербејџану, а потом и над Русима у Чеченији. Басајев је био присталица политике „неузимања талаца“.
У ЧРИ је досегао титулу „генерала“, а постхумно и „генералисимуса“. Убијен је јуна 2006. године у специјалној акцији ФСБ у Ингушетији, иако постоје информације како је погинуо грешком, приликом састављања експлозива у припреми новог терористичког недела.
Последњих година живота на био је оптужен и за ковање завере која је за циљ имала лишавање живота појединих лидера из западне Европе, попут Тонија Блера. Басајев је један од главних криваца за унутарчеченски сукоб до ког је дошло након погибије Дудајева у широком обиму.
Његови антицивилизацијски светоназори, непатворена мржња према свему и свакоме ко се не уклапа у његов профил „истинског муслимана“, склоност ка конфликтима и наглост, одредили су даљи развој ЧРИ, њену изолацију, интерне сукобе и напослетку распад под ударом федералних снага. Након новембарске катастрофе Јељцин је одлучио да потпише указ 9. децембра 1994. године, којим је донета одлука о отвореном стављању у борбено дејство Војске Руске Федерације на простору Чеченије.
Остави коментар