Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Само два дана касније, руски војници ушли су на територију која се налазила под контролом „дудајеваца“. Борбе су биле оштре и свакодневне, а жртава све више на обе стране. Разарања која је Грозни доживео у новембру су била неупоредива са девастирајућим бомбардовањем и са земље и са неба током децембарског окршаја.
У другој половини месеца, руске снаге напокон стижу до Грозног. Упоредо са ратним окршајима водили су се и преговори Москве и представника ЧРИ, али безуспешно. Тадашњи министар одбране РФ Павел Грачјов најављивао је брзи слом ЧРИ истичући како су само два десантска пука руске војске довољна да заузму Грозни. Наравно, истина је ипак била другачија. У том моменту још увек у великој мери уједињени, Чечени показују завидан ниво војне организованости.
ЗАОШТРАВАЊЕ ОРУЖАНОГ КОНФЛИКТА
Након победе у битки за Ханкалу и заузимања аеродрома и стратешки важног простора надомак Грозног, започет је силовит удар на Грозни федералних снага из три правца. Након оштре и неселективне артиљеријске припреме која је изазвала велики број избеглица и цивилних жртава, у град је ушло преко 250 оклопних возила и тенкова руске војске 31. 12. 1994. године.
Поновила се историја. Руске снаге су се релативно лако пробиле до центра града, заузеле седиште администрације председника, парламента, железничку станицу. И доспели у окружење. Након четири дана огорчених борби, батаљон Мајкопске бригаде је изгубио близу 160 војника, њих преко 100 је заробљено, а живот је изгубио и командант Савин.
Сличну судбину су доживели и војници Петракувског моторизованог пука. Након само једног дана борби, у строју је остало свега 30% војника у односу на број оних који су ушли у град последњег дана претходне године. Руске снаге ипак нису одустајале.
Уз подршку авијације и артиљерије, успели су да заузму градски аеродром, седиште председничке администрације и још неке привредно важне објекте у центру града. Но, након 20 дана огорчених уличних борби руски војници су владали само једном трећином града. Стога, почетком фебруара пристиже појачање руској војсци.
У том моменту, у Грозном се борило преко 70.000 припадника федералних снага. Током фебруара, нове снаге су покушале и након велике борбе и озбиљних губитака успеле да пресеку магистрални пут Баку – Ростов и на тај начин окруже град са све четири стране.
Када је 6. марта Шамил Басајев са својим „Абхаским батаљоном“, сачињеним од Чечена који су се борили против Грузина 1992. и 1993. године у Абхазији, напустио град – он је у потпуности прешао под контролу руске војске. Москва је убрзо формирала себи лојалну администрацију на чије чело је стао Автурханов.
Ипак, ратна победа је била далеко. Потпуно девастирани, разорени Грозни није био подесан не само за живот чеченских цивила, већ ни за снабдевање руских војника.
Снаге ЧРИ су се повукле у тешко доступне планине и започеле са герилским типом ратовања.
Руске војне жртве су биле велике и расле су из дана у дан. Континуирани сукоби доводили су и до пораста међусобне нетрпељивости оружаних снага на свим нивоима. Кулминација је уследила у пролеће 1995. године када је при операцији „чишћења села од терориста“ ликвидирано више стотина чеченских цивила сходно подацима ОУН, односно 114 лица према подацима руске организације „Меморијал“.
Овај сукоб је изазвао како још израженији антагонизам према руским снагама међу Чеченима, тако и веома негативне реакције широм РФ. Поред великог броја страдалих руских војника, слика разарања и других ратних ужаса, још један елемент је допринео све израженијем отпору руске јавности рату у Чеченији – тероризам.
Иако ће касније заправо мотивисати руску јавност на борбу, средином деведесетих година, комбинован са ужасавајућим друштвено-економским стањем, допринео је деморализацији, вишем степену страха и све израженијем осећају неспокоја међу грађанима нарочито урбаних целина РФ.
Чеченски напади су били континуирани, усмерени на тачно одређене циљеве и углавном извођени подметањем бомби и употребом других експлозивних направа. Истовремено, на терену су масивне руске снаге биле исцрпљене.
Мета константних герилских удара, у окружењу које дефинитивно није било пријатељски оријентисано, припадници руских оружаних снага су бивали све деморализованији да учествују у рату ком се није видео крај.
Остави коментар