ПОВЛАЧЕЊЕ РУСКЕ ВОЈСКЕ ИЗ ЧЕЧЕНИЈЕ И ОКОНЧАЊЕ
ПРВОГ РУСКО-ЧЕЧЕНСКОГ РАТА
Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Јуна месеца, Шамил Басајев је са још 150 себи лојалних бораца извршио напад на градић Будјоновск у Ставропољском крају. Том приликом је заузео болницу и преко 2000 руских цивила држао као таоце. Након неколико дана огорчених борби руских специјалаца, започети су преговори у формату Черномирдин – Басајев.
Руске власти биле су принуђене да дозволе Басајеву повратак у Чеченију заједно са 120 заробљеника које је пустио по уласку на територију под контролом ЧРИ.
У овом нападу је погинуло преко 140 Руса од чега 46 припадника специјалних снага, док је истовремено погинуло 19 Басајевљевих пратилаца.
Након овог акта, Москва је одлучила да покуша са успоставом примирја и отпочињањем преговора са представницима ЧРИ. Преговори су довели до мира који је био константно нарушаван и водио ка новој ескалацији насиља.
Ипак, овај период који је Москва искористила за спровођење избора на делу територије Чеченије коју је контролисала, припадници ЧРИ су користили за прегруписање и спремање за нове нападе.
И заиста, до новог великог напада и то поново изван Чеченије, дошло је у јануару 1996. године. Мета је био град Кизлјар у Дагестану, са доминантно руским становништвом. Том приликом је у локалној војној бази убијено близу 80 руских војника. У исто време, присталице ЧРИ започињу са сличним акцијама напада на руске грађане и ван граница РФ.
У Истанбулу долази до напада на брод на ком је у том моменту било преко 100 руских туриста и радника. Након дводневних преговора припадници ЧРИ су се предали турским властима, док је догађај изазвао и релативно масовне демонстрације подршке Чеченима у градовима широм Турске.
Како је време одмицало, тако су припадници ЧРИ постајали све амбициознији у својим наумима, када је о повратку контроле над чеченским градовима реч. Марта месеца је уследио напад на Грозни који јесте био преурањен, али је узроковао нове, велике жртве на руској страни и потребу за слањем додатних снага у Чеченију. Све дезоријентисанији руски официри почели су да праве и озбиљније грешке.
Надомак села Јаришмарди, снаге ЧРИ су начиниле заседу руским трупама које су се кретале у великом броју са више десетина оклопних возила. Чечени су се организовали у локалном кланцу и користивши конфигурацију терена, као и очито лоше информисање руских снага извршили напад који је узроковао један од највећих покоља руских трупа у овом рату.
Готово сваки други припадник 245. моторизованог пука је погинуо, док је готово комплетна техника уништена. Ово је истовремено била једна од највећих битака у којима је на страни ЧРИ учествовао одред авганистанских муџахедина. Само пет дана касније, долази до једног од кључних момената у новијој чеченској историји.
Руски обавештајци су успели да спазе сигнал сателитског телефона који је Дудајев користио ради разговора са представницима, како руске власти, тако и опозиције. Убрзо су се на небу нашла два авиона СУ-25 који су деловали по месту одакле је сигнал сателитског телефона допирао.
Након више десетина неуспешних атентата, руске снаге су успеле 21. 4. 1996. године да ликвидирају вођу чеченских сепаратиста Џохара Дудајева.
Па ипак, руске снаге нису овим дошле до одлучујуће психолошке предности. Председнички избори који су били на реду те године, условили су нешто пацификованији приступ Москве, која је желела окончање оружаних дејстава и предупређивање нових терористичких напада. Стога је недуго након Дудајевљеве смрти, започето са преговорима између представника власти РФ и ЧРИ.
Почетком јуна, започети су кључни преговори у Москви, који су резултирали разменом заробљеника, а потом и доласком самог Јељцина у Грозни, који је прогласио победу над „дудајевским режимом“ и најавио последично повлачење дела војних снага. Притисак јавности у РФ, али и споља на Москву, је тих година био велик.
Рату се није назирао крај. Став по ком је мање лоша опција препуштање Чеченије сепаратистима, у односу на наставак крвопролића је преовладао. И заиста, у ингушком Назрању је нешто пре Јељциновог доласка потписан споразум у неколико тачака :
1.Снаге ЧРИ одустају од насилног вида борбе.
2.Снаге РФ напуштају Чеченију, изузев две бригаде.
3.Спроводе се демократски избори.
Ипак, одмах по победи Јељцина у јулу 1996. године у борби за нови мандат над лидером комуниста Генадијем Зјугановим, ратна дејства су обновљена.
Руске снаге су покушале да поврате територију коју су у међувремену сепаратисти преузели, док су снаге ЧРИ извршиле офанзиву на Грозни и упркос чињеници да су нападали са мање снага у односу на број руских трупа које су браниле град, успеле су да преузму контролу над највећим делом града, иако то није ни био приоритетни циљ.
Око 2000 припадника ЧРИ заузело је кључне институције и виталне саобраћајнице у Грозном током августа месеца. Према руским подацима у обновљеним борбама у Грозном и околним градовима погинуло је или нестало близу 500 руских војника, док су опозиционе чеченске снаге у граду потпуно уништене. Кремљ је након овог пораза, привремено капитулирао у Чеченији.
Потписан је Хасавјуртовски споразум са две кључне тачке:
– Снаге РФ у потпуности напуштају Чеченију.
– Питање статуса Чеченије решаваће се након 31. 12. 2001. године.
Након готово две године сурових борби, према званичним подацима, у Првом чеченском рату живот је изгубило или је нестало преко 5.300 руских војника. На чеченској страни страдало је од близу 2.900 припадника оружаних формација (чеченска тврдња) до близу 18.000 (процена руске војске). Цивилне жртве међу Чеченима су свакако биле велике. Од 30.000–40.000 погинулих (процена РФ) до преко 120.000 убијених (процена Дудајевљевог наследника Аслана Масхадова).
Чеченија је поново де факто самостална, без прерогатива федералне власти на својој територији.
Остави коментар