UTICAJ PATRIOTIZMA NA SPORT OD PRISAJEDINJA PA DO DANAS
Autor: Stevan Babić
Danas je sport, a naročito fudbal, kao komercijalno najeksploatisanija grana istog, na planetarnom nivou, nevezano od meridijana, društvenog položaja i drugih finansijskih ili geostrateških mogućnosti, zabava broj jedan.
Pažljivi hroničari sportskih aktivnosti, mogli bi iz „topa“ nabrojati nekoliko situacija gde je konkretno fudbal bio više od igre, počev od nešto svežijih momenata kao što je Maradonin čuveni gol rukom Englezima kao osveta za invaziju na Foklandska ostrva i to u finalu Svetskog prvenstva, preko epskih okršaja Zapadne i Istočne Nemačke na vrhuncu hladnog rata, ili susreta Rusa i Amerikanaca, ne samo u ovom, nego i u brojnim drugim sportovima.
Situacija nije bila mnogo drugačija, ako izuzmemo prisustvo masmedija, društvenih mreža i multimilionerskih sponzorskih pultova, ni na početku dvadesetog veka. Naročito na ovim prostorima, gde je pojava lopte, odnosno fudbala kao sporta, donela svojevrsnu histeriju i jedan istinski bum.
Mnogi poznavaoci prilika i okolnosti oko prisajedinjenja, naročito vrsni istoričari, međutim, propustili su ne samo priliku, već imajući u vidu i celokupnu situaciju, pre svega obavezu da u različite, formalne ili neformalne monografije, uvrste i jedan sportski kolektiv i jednog sportskog radnika.
Naime, 1914. godine, osnovan je najnacionalniji od svih nacionalnih kolektiva na ovom području, iako su se kasnije svi silno trudili da mu dodaju komunistički prefiks – FK Vojvodina.
O nacionalnom zanosu, ali i opasnosti onih koji su takvu vrednost propagirali pod austrougarskom vlašću, u osim rata i progona, svedoče dve izuzetno bitne činjenice: prvo, klub je ime dobio po sećanju na političko teritorijalnu jedinicu „Vojvodstvo Srbije i tamiški Banat“ gde je postojala neka autonomija na papiru i drugo, osnovan je gotovo tajno, a o karakteru svedoči i česta parola navijača Vojvodine danas „jer vas su osnovali drugovi, a nas gospoda“.
A ta gospoda, redom su, u štrikerskoj radnji Save Šijakova, bili: budući tekstilni industrijalac Milenko Sijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Upravo je ovo poslednje ime izuzetno bitno.
Prvu i jedinu utakmicu do kraja rata i oslobođenja, ovi nacionalno svesni Srbi, sa isključivo srpskim igračima, odigrali su u Šajkašu protiv Kovilja i slavili sa 5:0.
Posle rata, klub nastavlja da funkcioniše u drugačijim okolnostima, ali izuzetno bitno za temu, postaje mesto okupljanja nacionalne misli, progresivnih i patriotskih ideja i konačno intelektualaca.
Prvi predsednik postaje doktor Živko Bajazet, dugogodišnji predsednik srpske trgovačke banke i starešina Sokolske organizacije. O nacionalnom ubeđenju svedoči činjenica i da je novoizgrađeni stadion Vojvodine, simbolično otvoren na Vidovdan, dobio ime Karađorđe: tog juna 1924. godine, pobedile su ideje prisajedinjenja i to je najveći simbolički značaj od kako se iz rovova ušlo u slobodne gradove severno od Dunava.
Vratimo se ipak Kosti Hadžiju: njega na kraju rata nalazimo u Srpskoj vojsci na mestu sekretara Komande posadnih trupa u Pečuju. Sa vojskom se razdužuje 1919. godine i zatim nastavlja borbu za sticanje akademskog zvanja. Od 1919-1922. godine se nalazi na studijama prava u Parizu i Kanu. Po završetku studija vraća se u Novi Sad i prolazi životni put jednog mladog pravnika od prakse u sudu pa sve do polaganja advokatskog ispita 1927. godine. Kosta je bio aktivan advokat od 1927-1961. godine (sem u periodu okupacije 1941-1944).
Kostin život opisuje vrsni istoričar advokature Milorad Boltić: „Nacionalni revolucionar (u mladosti), sportista i sportski radnik (do kraja života), kulturni poslenik (kada su i prilike iziskivale), politički prvak (opozicioni), socijalni radnik (za vreme rata) i uglednik advokatskih organizacija (posle rata)“. Stvarno je začuđujuće da se toliko energije našlo u venama ovog čoveka.
Ostaće upamćen kao veliki prijatelj Matice Srpske, njen ktitor i zaštitnik u teškim vremenima, a kasnije i član Upravnog odbora, do Drugog svetskog rata. Do tada je učestvovao u baštinjenju, očuvanju i jačanju svih tekovina prisajedinjenja.
Početak Drugog svetskog rata, dočekao je na voljenom mu mestu: u fotelji predsednika FK Vojvodina. Klub je, kao prosrpski, kao i sve ostalo što je jačalo i čuvano od 1918. godine, pa do tada, zabranjen, a imovina konfiskovana.
Dr Kosta Hadži bio je član Srpske pravoslavne crkve i prijatelj Vladike Irineja Ćirića, on pokreće akcije za pomoć deci i ljudima zatočenim u zloglasnom logoru Šarvar, izlažući se ličnoj opasnosti.
Zbog ovih akcija, kasnije je nazvan „Šarvarskim ocem“, a Novi Sad je tada, ponovo okupiran, ponovo pokazao ponos i snagu i primio oko tri hiljade dece i osam stotina odraslih koji će po improvizovanim bolnicama tražiti spas od neumoljivih mađarskih fašista.
Hadži se srpske nacionalne ideje ne odriče ni kada je ona gotovo ugušena u komunizmu: on je prvo bio sekretar Anketne komisije za utvrđivanje nedela i zločina okupatora, a kasnije je pokušao nemoguće u crvenoj diktaturi: da osnuje Samostalnu demokratsku stranku!
Čuvao je eparhiju Bačku u vreme užasnog terora i zastupao na sudu mnoge „ratne zločince“, u suštini misleće Srbe, protivnike komunističkog sistema. NJega su zbog neodricanja od svojih stavova hteli da izbace iz advokatske komore, pa je jedan od kolega prokomentarisao „kako stvarno ide u crkvu, ali uvek sedi za levom pevnicom (što bi značilo da je levičar“). Hadži nije ostao dužan odgovora: „ Za desnom pevnicom se čitaju Očenaš i simbol vere, dok se za levom ili ćuti ili otpevava ili potvrđuje. To je ono što tražite od mene u komori“.
U januaru 2014-te godine svečano je otkriven spomenik dr Kosti Hadžiju, spomenik je postavljen ispred fudbalskog stadiona FK Vojvodina pred oko 500 prisutnih poštovalaca dr Hadžija, a svečanosti je prisustvovao i sin dr Hadžija.
Ostavi komentar