Аутор: Мирослав М. Јовичин, историчар
Први део
Увод
За друштвени живот новосадских Грка и Цинцара у првој половини деветнаестог века од изузетне важности била је гостионица Зелени венац (у званичним документима града Viride sertum или Grüner Kranz). Кафана је имала дугу традицију и деценијама је била место где су се радо састајали Новосађани свих вера и језика. Зелени венац ће постати место окупљања Грка и Цинцара у време када су је купили и водили Цинцари Димитрије и син му Георгије Кода. Вредно радећи у својим занатским радионицама и тргујући на пијацама, вашарима и дућанима преко недеље, Грци нису пропуштали вечерња дружења сваке суботе у Зеленом венцу. Долазили су са породицама (што је код Срба био редак случај, који су са женама излазили у шетњу или на балове и игранке, али су избегавали кафански амбијент, где су радије одлазили у друштву пријатеља и кумова) и живо се веселили уз грчке песме из Македоније, а туговали уз сетну музику Цариграда и Мале Азије.
Ретко су кад Грцима свирали Цигани јер они нису имали довољно осећаја за грчку музику и јужњачки дерт. Углавном би на својим дуговратим жичаним инструментима свирали неки од градских Грка, међу којима је увек било добрих свираца и певача. Вече грчке музике није се могло замислити без карактеристичних игара, углавном из Македоније, Епира и Тесалије. Играле су се зеибекико, димитрула, заико и друге грчке, углавном мушке народне игре. У кафани су склапани послови, уговаране свадбе и венчања и решавани лични и пословни проблеми који су се јављали у јелинској заједници. На грчка дружења и прославе долазили су и Срби, углавном о свецима који су били слављени као заштитници појединих цехова.
Посебно је занимљив био један дискретан обичај новосадских Грка којега су се држали све до Буне. Иако су им посао и зарада били светиња којој су много шта подређивали, сваког последњег уторка месеца маја Грци своје радње и радионице после ручка нису отварали. То је био дан када су обележавали пад Цариграда, који се десио последњег уторка у мају ‒ двадесет деветог дана тога месеца 1453. године. Међу новосадским Јелинима било је оних који су потицали из мегалополиса са Босфора, као например Полити, Стам(б)ули и други. Они су са посебним емоцијама преживљавали овај дан. Са дубоким пијететом грчке породице би одлазиле у Николајевску цркву на парастос, молили се свевишњем и палили свеће за оскрнављени и потурчени Константинопољ, за покој душе свог последњег цара и свих мученички страдалих хришћана. Губитак светога града није био само један далеки догађај из трагичне грчке прошлости, била је то велика, чудно узвишена колективна туга, али и снажна инспирација свим потоњим поколењима Грка. После паљења свећа и служења парастоса за пострадале Цариграђане, Грци би сређивали своје трговачке дефтере а увече су се окупљали у својој кафани Зелени венац. Музике тада није било и свирци су тог уторка имали слободно вече.
Свим Грцима, оним у отаџбини и широм дијаспоре, Константинопољ је био узвишени светионик – мученик, симбол минуле величине и славе, у који су генерације гледале и потајно сањале његово васкрснуће. Снага овог симбола присутна је и код осталих православних народа, стога бих наредни простор посветио овом готово митском граду.
Настанак града и његово име
Морнари из Мегаре су 657. године пре Христа основали град Византион на најистуренијем делу Европе, тамо где Босфор прелази у Мраморно море и дадоше му име по своме краљу Визасу. Те обале су биле добро знане грчким морнарима, јер су неколико година раније други Мегарани основали град Халкедон, на супротној, азијској обали. Због тога су ушли у пословицу која их назива слепима, што су превидели боље место преко воде. Оснивачи Византиона нису могли да знају да су ударили темеље славном царском мегалополису и дали име хиљадугодишњој царевини.
Једно кратко време у III веку град је носио име Август Антонин, како га је назвао цар Септимије Север у част свога сина. Када је Константин Велики подигао град и учинио га источном престоницом царства, званично га је назвао Други Рим, или Secunda Roma, да би од V века у употреби био назив Нови Рим, или Nova Roma. Када је велики цар на самртноме одру примио хришћанство из руку аријанског јеретика Евсевија Никомедијског па блажено издахнуо и постао светац, народ његов прозва град Константинополис, ваљда због грчке већине становништва. Осим овога имена, у позније византијско доба често се град називао Краљицом градова, а у колоквијалном говору његових житеља и оних који су чезнули да то буду обично се користио израз И Поли, једноставно Град. Исламски народи су користили назив исти као и Грци, само му дадоше свој израз. Тако Арапи, молећи се Алаху, пре него што запловише у VIII веку да са мора освоје Ал-Кустантинуахт. Турци Османлије су град из снова звали Костантинуе. Када су снови постали јава и Турци загосподарили лепотицом на Босфору, овај назив је остао званичан у турском језику, те су га они и њима сродни користили до укидања Отоманског царства и прокламовања Републике Турске 1923. године, када су променили име својој, тада већ бившој престоници у Истанбул. И ово име вуче корене од грког израза είς τήν Πόλιν (ис тин полин) или на српском „у граду“. У персијском језику користили су се и називи као Римует ал Кубра / Велики град Римљана или Тахт-и-Рум / Престоница Римљана, Ромеја.
Назив Истанбул први пут се помиње у X веку у јерменским и арапским, а онда и у турским изворима. У источнословенским и јужнословенским језицима, па тако и у српском, пре се користио и сада се користи када се означава византијски период града назив Цариград, из кога је прешло у румунски Тсариград. Иако турска влада намеће у свим језицима службени назив Истанбул, у многим језицима још увек опстају традиционална имена за тај град. Тако се на модерном грчком језику непрежаљени град још увек назива Константинуполи, на јерменском Болис, на хебрејском Кушта итд.
Европа је од југозападне Азије одељена двема великим водама, Црним и Јегејским морем. Између та два мора избочила се Тракија и пришла Малој Азији, толико близу да два континента раздвајају два уска канала, Босфор и Хелеспонт (Дарданели, Ҫanakkale Boǵazi) и Мраморно море између њих. Од та два канала Босфор је мање приступачан са азијске стране јер путници избегавају битинијски успон Иду, а далеко је приступачнији из Европе због оштрог угла којим трачки Херсонез избија да би формирао Хелеспонт. Тако људи и роба када би путовали са једног континента на други, неизбежно би пролазили кроз млади град на Босфору, док су бродови, пловећи између Црног и Јегејског мора, свакако морали да прођу крај његових докова. Европска страна има једну предност над азијском, источном обалом: пре но што воде Босфора пређу у Мраморно море, пружа се у унутрашњост, према северозападу, величанствен залив у дужини од седам наутичких миља, повијен као срп или рог бивола и због тога је у историји познат као Златни Рог. Између Мраморног мора и Златног рога штрчи брдовита избочина у облику грубог равнокраког троугла са затубастим теменом окренутим ка Азији. Насеље који би било постављено на ту избочину имало би природну луку, која би била кадра да флоту од мноштва бродова чува у савршеној сигурности, а и само би било заштићено морем са свих страна.
Једина велика неповољност овога места била је клима. Током зиме и пролећа скоро непрестано дува преко Црног мора северни ветар из хладних степа, прожимајући колонисту-путника хладноћом до костију, навиклог на пријатну медитеранску климу Грчке. Тај ледени ветар удружен с јаком југозападном струјом у Босфору често је спречавао једрењаке да заобиђу рт и стигну у Златни рог. Лета су пак изузетно врела и спарна, чинећи ваздух сланим и влажним, што је код становништва изазивало прекомерну жеђ и знојање, а код старијих и болесних проблеме са дисањем. Ваљда је та негостољубива клима спречавала Византион скоро хиљаду година да постане велики град. Поред климе било је још неких мањих недаћа. Дуги низ година, у великим данима предхеленистичке Грчке, за азијску робу и трговце било је сигурније и брже да прелазе у Европу из Смирне или Ефеса, с обзиром на варварско стање и друмско разбојништво у Тракији. Ипак, стратешка важност овог места као добре тврђаве била је ускоро уочена. У Пелопонеском рату око њега су се грабиле обе зараћене стране, због контроле над улазом у Црно море, због житних поља на његовим северним обалама која су хранила читаву област. Филип Македонски и његов син Александар препознали су у њему главну капију ка Истоку.
Римски цареви су Византион у рукама противника доживљавали као озбиљну претњу. Веспазијан је поништио привилегије града; Север, против чијих се трупа град држао две године на страни Песценија Нигера, порушио је сва његова утврђења, али их је Каракала поново саградио. Галиен је следио Северов пример, што је имало за последицу да су готски гусари слободно пловили кроз теснаце у Јегејско море, због чега је Диоклецијан био приморан да још једном подигне и наоружа градска утврђења. И онда, као безброј пута пре и после тога, наизглед случајни догађај у грађанском рату између Константина и Лицинија креирао је историју. Када је Лициније 322. године од Византиона створио стожер своје борбе против Константина и у поморском окршају у Хелеспонту изгубио флоту, његова копнена војска је код Хрисополиса потучена, само се посада Византиона успешно држала. Константин је уочио потенцијале Византиона и био очаран природним амбијентом града и његове околине до те мере да је одлучио да Византион не казни, већ га је начинио својом престоницом.
Неколико деценија раније, римски цареви осетили су потребу за новим политичким и административним средиштем големог царства. Сам град Рим, иако елитно место у царству, постао им је незгодан због јаких републиканских традиција с једне, и све чешћих социјалних превирања с друге стране. Сваки грађанин империје је знао да се у Риму дешавају пресудне ствари за будућност државе и без обзира на количину насиља и крви био је спреман да у њима учествује. Због сопствене безбедности Максимијан је владао из Милана, Диоклецијан се окренуо ка истоку и од Никомедије створио своје главно седиште. Константин је све више пажње обраћао јерменско-сиријској граници и лимесу на Дунаву, па се пре ратова са Лицинијем забављао сентименталном идејом да од свог родног места Наисуса (Ниша) створи нову престоницу. Када цар спознаде Византион, све претходне замисли нестадоше, те се он без оклевања баци на посао, издвоји велика новчана средства, доведе пробране инжењере и почетком новембра 324. године издаде налог да започне изградња новога града на развалинама древног Византиона. Радови су вршени по царевим пројектима и под његовим сталним надзором па је пет и по година касније, 11. маја 330. године, свечано обављено освећење града под именом Нови Рим, али су људи више волели да га по његовом оснивачу називају Константинополис. Два века доцније надолазећи Словени га назваше Цариград.
Годину 330. наука узима за почетак византијске ере. Римско државно уређење, хеленистичка култура (која ће неколико векова доцније потиснути латински језик и наметнути грчки ‒ језик елите и етничке већине) и хришћанска црква устројена у православљу Халкедона, три су стуба на којима је ново царство почивало. Спајањем грчког и оријенталног културног синкретизма са хришћанством и римском државном формом, чврсто утегнутим законима, настала је она историјска формула коју називамо Византијским царством. До тог спајања дошло је услед померања тежишта Римске империје на Исток, изазваног великом кризом III века. Оно се најјасније огледа у христијанизацији империје и оснивању нове престонице на Босфору. Првобитно, византијска историја је само наставак римске историје, а Византијско царство само продужетак Римске империје. Назив Византија је дошао знатно доцније, сами Византинци га нису познавали. Сам назив први пут се јавља 1557. године у делу Corpus Historiae Byѕantinae немачког историчара Јеронима Волфа. Византинци, како их знамо данас, називали су себе Римљанима, Ромејима, именима која јасно указују на универзалне атрибуте Рима. Њихови владари су се сматрали римским царевима, наследницима старих моћних императора са Тибра и током неколико династија владали су у стилу традиције својих претходника. Све дотле док је трајало њихово царство, славно име Рима задржало је за њих своје чари, а римске државне традиције давале су правац њиховој политичкој мисли и личним осећањима. Идеја римске државе одржавала је јединство етнички шареног царства, а римски универзализам одређивао је њихов став према спољашњем свету.
Иако је Византија била свесна своје везе са старим Римом и ма колико се чврсто држала свога римског наслеђа временом се она, ношена снагом своје специфичне енергије, све више удаљавала од својих првобитних римских основа. Док се у култури и језику све јаче испољавала хеленизација царства и његова теократизација, економски, друштвени и политички развој неизбежно је водио формирању новог привредног и социјалног поретка, али и новог, оригиналног државног уређења, са новом управном организацијом. Развој Византије као државе био је пун динамике у којој је све било у покрету, у сталном мењању и изградњи. На крају свога историјског пута царство Византинаца није са Римском империјом имало више ничег заједничког, сем имена, корена и преживелих традиција.
Нема пуно градова у свету које су подигли владари, назвали их својим именом дарујућу их историјском величином и значајем да креирају повест своје микрокозме кроз велике улоге у развојном процесу људске цивилизације. У овом невеликом низу Цариград свакако заузима онолико изузетно место колико је изузетан његов историјски и сваки други значај. Као политичко, војно, привредно, културно, а касније и црквено средиште Византијског царства, Константинов царски град је током једанаест векова вршио јединствен утицај на тадашња светска политичка збивања и на културни развитак човечанства. Велики византолог Георгије Острогорски пореди Константинопољ са Александријом и Петроградом и цитира средњовековног византолога Грегоровијуса, који каже:
„Од оснивања Рима није на свету подигнут значајнији град“, а затим наставља: „Од како је Александар подигао велеград у Египту, ниједно оснивање града није у толикој мери упутило историју новим правцем као претварање опустеле грчке варошице у моћни град који и данас својим остацима сведочи о некадашњој величини својој и снажном духу свога оснивача…“
Становништво
Док је од средине IV века значај и број становника Рима стално опадао, нова престоница је непрекидно расла. Непуних сто година по оснивању, Цариград је већ надмашио Рим бројем становника, тако да је у V веку имао преко пола милиона житеља. То је био Нови Рим, који је имао да наследи стари и да његову баштину проследи вековима који су долазили. Чак и по плану по којем је грађена, нова престоница је по свему имитирала стару, на њу су пренете све традиције везане за стари Рим; привилегије које је уживао Рим додељене су и њој. Константин је настојао да подигне сјај и богатство свога града, да га по лепоти и функционалности што више приближи узору, ако не и надмаши. Украсио га је велелепним грађевинама и уметничким споменицима, сакупљеним по читавом царству. У царевом урбанистичком концепту посебно је било заступљено подизање цркава. Цариград је од почетка имао хришћански карактер, исто тако од почетка његово становништво је по језику и по култури било грчко. Много бисмо ускратили овом историјском прегледу уколико, барем укратко, не бисмо приказали демографски метаморфозис овог велеграда. За једанаест векова колико је прошло од првог до последњег Константина, сви услови живота су се више пута променили, а са њима и број, етничка и социјална структура становништва. Грађанин Константинополиса остао је до краја византијске ере најцивилизованији продукт људске расе, свесно Ромеј, свесно православац и свесно баштиник грчке префињености. Али аристократа обријаног лица из петога века, одевен у широку набрану тогу, који је говорио чистим и правилним латинским језиком, никада не би препознао свога наследника из петнаестога века, брадатог, са источњачким турбаном на глави, огрнутог масивним огртачем од броката, који је говорио грчки. Колико је први био свесни пример имитације Рима, за миленијум млађи полит био је чиста персонификација Оријента.
Временом се расна основа, како царства, тако и престонице, стално мењала. Царство је на свом почетку било космополитско и обухватало је сав тадашњи цивилизовани свет. Док се на западу стара империја распадала, ново васељенско царство се стабилно осовило не на националној основи, већ на православљу од петог, и на грчком језику од седмог века. Етнички профил престонице као репрезента државе је од почетка до краја остао сложен. У почетку, проценат чистих Грка је вероватно био мали. Нова крв, илирска, трачка, скитска и азијска помешала се са грчком још током хеленистичког доба. Под Римљанима све расе Средоземља ступале су без икаквих ограничења и забрана у брачне везе између себе и мешале се, дајући производ који познају само универзална царства. Хамити из Египта, Семити и хетерогени Асирци арамејског језика из Сирије спајали су се са племенима из Европе. Добар, али не знамо колики је међу Византинцима престонице био проценат гена најстаријег народа на Балкану, Влаха (Армана), које Срби прозваше Цинцарима. Цар Филип је био Арапин, Хелиогобал, римско-сиријски мешанац. Ова универзалност потрајала је и у византијској ери. Аркадије, пореклом Шпанац, оженио се Готкињом Евдоксијом, а њихов син Теодосије II чистокрвном Гркињом. Становници Цариграда били су родом из свих племена, иако је племство волело да тврди како је чистог римског порекла. Дејство melting pot-а на Босфору давало је чистокрвног Ромеја.
У седмом веку Арапи заузимају Сирију и Египат, што је ограничило могућност даљег мешања гена. Од тада етногени основ нације чине Грци и њихове мешавине са народима Мале Азије: Фригијцима, Хетитима, Иранцима, Семитима и многим другим, у пропорцијама које је тешко одредити. Ипак су пристизали нови народи, понајвише Словени и Јермени. Први словенски упади у шестом веку пореметили су етничко стање балканских провинција, а потом и грчког полуострва. Док се Византија током периода иконоборства (726–787) кроз немире и крвави грађански рат бавила сȍбом, море плавокосих и високих варвара светле пути преплавило је читаву континенталну Грчку. Словенска племена су без отпора заобишла утврђене градове, спустила се на Пелопонез и изашла на обале Егеје. Многима од њих су грчке природне лепоте прирасле за срце, па су се трајно населили на опустелој земљи. Када су се прилике у царству коначно средиле, држава узима ствар у своје руке и решава га крајње рационално: све насељенике је прихватила као царске поданике, приморала их да плаћају порез, покрстила их и уз помоћ цркве извршила снажну хеленизацију. Тиме је Византија добила велики број радно и ратно способног и здравог становништва. Није прошло много, повећао се број мешовитих бракова и почетком деветог века, тако да се у следећим генерацијама многи Грци рађају плавооки, светлијег тена. Расне промене се манифестују и на друштвеном плану. Људи мешаног па чак и чистог словенског порекла почели су да заузимају високе положаје у царству. Тома, претендент на престо био је тек покрштени Словен, као и многи великаши десетог и једанаестог века – царица Софија, жена Христифора Лакапена, или патријарх Никита. После освајања Бугарске, аристократија се даље помешала узајамним женидбама са бугарским краљевима и осталим племенитим породицама. До краја једанаестог века Словени су на Балкану били потпуно асимиловани, или су се повукли у свoје независне државе у унутрашњости Балкана. Као што видесмо, процесу асимилације Словена највише је допринела њихова христијанизација.
Долазак Јермена био је знатно друкчији. Они су се досељавали не као цела племена, изузев када је било присилних пресељавања, него више као појединци – пустолови, у потрази за својим парчетом среће. Исувише плодна и живахна за своје ограничене долине, ова кавкаска раса је непрестано слала предузимљиве и способне синове да траже моћ и богатство у пространствима које је нудило царство. Већ у шестом веку имамо Јерменина уз самог цара: Јустинијанов славни војсковођа Нарзес био је Јерменин. У деветом и десетом веку тај покрет је достигао врхунац: цар Лав V је као млади пустолов стигао у Цариград управо из Јерменије; Василије I је био син јерменског прогнаника; Јован Цимискин је високи племић рођен као Јерменин. Када је Роман из рода Лакапина владао државом (919–944), његов син Теофилакт седео на трону Цариградске патријаршије, а Јован Куркуас био је главни командант војске. Тако је читаво Ромејско царство било у јерменским рукама.
Поред царева, принцеза и високих службеника јерменске крви, у сваком граду и варошици живело је мноштво занатлија и трговаца Јермена. Јерменски усељеник је улазећи у царску службу морао да се одрекне свога монофизитизма као јереси и званично прихвати халкедонско верско учење, мада црквене власти нису волеле конвертите и сумњале су у искреност њиховог преобраћања. Једино је патријарх Теофилакт (917−956) на волшебан начин успео не само да уђе у црквене структуре, већ и да заузме сам њен врх. Селџучки упади у Малу Азију и каснија ускомешаност на тим просторима одсекла је Јермене од царства и њихов прилив је постепено престајао. Прекид веза је резултирао губитком на обе стране: Јермени су изгубили везу са моћним хришћанским центром са којим су били блиски по много чему и постали обесправљени поданици туђинских владара мрске им вере. У Византији су Јермени дали не само многе најенергичније владаоце, него и велик број најбољих пословних мозгова. Поред свега, они су имали велики утицај на византијску уметност и занатство.
Током византијске историје река авантуриста долазила је из разних, ближих или удаљенијих земаља да тражи бољи живот под царем. Код Византинаца је било изузетно мало расних предрасуда, јер је и њихова крв била исувише измешана. Свако ко је био православан и говорио грчки за њих је био прихватљив као суграђанин, или зет. Њихов дубоки презир није био усмерен према странцима, већ према јереси и простаклуку, које су многи од дошљака доносили са собом и тиме нарушавали префињеност цивилизације царства. Странац који се верски преобратио, културно изобразио и као човек одомаћио, могао је слободном вољом да се ожени Византинком, без обзира на своје порекло. У познијим вековима, због све већег додира са Западом и постепеног исцрпљивања царства од стране италијанских република, људи су све више мрзели странце у Цариграду. Туђа цивилизација пре него туђа крв била је анатемисана, што показује однос према Словенима који су дуговали своју веру и културу Витантији, према којима није било изражене нетрпељивости, сем у време ратова. Парадоксално, али и сами Турци, који су позајмили византијски спољни сјај, изгледали су у очима обичног Византинца бољи и прихватљивији од католика из Италије и другде из Европе.
Једина раса насељена у царству која никада није могла да буде асимилована због чврстог односа према својој вери били су Јевреји, који у Византији никада нису били многобројни. Било је јеврејских насеља у Малој Азији где се говорио грчки и до дванаестог века. У сваком византијском граду живеле су јеврејске колоније, од којих је најбројнија била у Цариграду. У пословима они нису били оштроумнији од Грка и Јермена, а ипак су били допунско опорезивани и изложени повременим прогонима. Међутим, када би се покрстили, што је било реткост, могли су чак да уђу у редове аристократије. Сестра царице Ирине удала се за потомка неког Сарантапекиса, покрштеног Јеврејина из Тиберијаса.
Опис града
Већ у седмом веку становништво Цариграда је без предграђа бројало милион људи и оно је остајало на том нивоу до латинског освајања 1204. године, после чега је перманентно опадало. Турско присуство је учинило да се становништво Цариграда крајем XIV века сведе на доста испод сто хиљада. У пролеће 1453. године, у данима непосредно пред сам пад под турску власт, у Цариграду живи једва педесетак хиљада људи, што је најмање житеља византијске престонице икада. Енглески византолог Пирс је у свом делу Destruction of the Greek Empire дао занимљив опис метрополе пре латинске најезде 1204. године:
„Градски атар био је чак и већи него што је толико становништво захтевало. Основица троугла у којем се језгро града налазило била је дуга око пет миља, где су се зидине, које је саградио Теодосије II, пружале у двострукој линији од Мраморног мора до Златног рога, и биле пробијене са једанаест капија, војних и цивилних, наизменично. С оба краја ове основе зидови су ишли уз море нешто више од седам миља сваки, пре него што би се састали под тупим углом на Босфору. Унутар зидина било је разних збијених квартова, одељених воћњацима и парковима. Као и стари Рим, тако се и Цариград могао похвалити са својих седам брежуљака. Ови су се дизали стрмо над Босфором и Златним рогом, али су према Мраморном мору падине биле блаже и раван простор до воде је био већи.
Путник који би стизао морем са југа или запада, видео би, када би се приближавао граду, на десној страни, кубета и црепом покривене тремове Великог дворца, са Светом Софијом (Црквом Пресвете Мудрости, М. Ј.) која се дизала у позадини, и вртове како се пружају до Босфора. Затим, велики криви зид који још подржава јужни крај хиподрома и који се диже изнад украшеног дворског пристаништа и Цркве Светог Сергија и Светог Ваха, и низак простор пун мањих палата. У размацима, на лево зид уз море, са местимичним кулама, прекидао се како би омогућио да се подигне мало пристаниште за бродове који нису хтели да уђу у Златни рог. Око тих малих пристаништа куће су биле густо начичкане; иза њих, нарочито у долини речице Ликус, било је воћњака, па чак и поља са житом, али врхом гребена доминирале су грађевине, Црква Светих Апостола и друге велике зграде. Још даље лево, предео постаје равнији.
На обали се налазио јако насељен кварт Стадиум са својим чувеним манастиром. У позадини, могли су се видети врхови зидова како се спуштају према мору, али чак и иза зидина куће у предграђима стојале су густо уз обалу у дужини за још око две миље. Изглед града преко великог пристаништа у Златном рогу много се разликовао. Ту, испред зидова, видео се део обале покривен водом за време плиме, који се постепено, током векова, повећавао, покривен доковима и магацинима и кејовима за које су били привезани трговачки бродови, а даље, изнад воде су на стубовима чак и куће биле изграђене. Мање капије водиле су у трговачке квартове иза зидова. Овде је било мало зеленила. Оштрије падине које су водиле до централног гребена, биле су покривене кућама, изузев једино на источном крају, где се налазила цитадела и пространи кварт Влахерне, на крајњем западу, где су један царски двор и једна јако поштована црква давали кварту изглед достојанствености. Између се налазио центар градске трговачке активности, канцеларије бродовласника и извозника и предузећа страних трговаца. Италијанским трговцима баш ту је први пут било дозвољено да се населе.
Најотменији трговачки центар налазио се више унутра. Дуж центалног гребена, од улаза у двор и хиподром, водила је две миље према западу улица Мезе, главна улица, широка, с аркадама на обе стране, која је пролазила кроз два форума – отворена простора, украшена статуама – Константинов форум, близу двора и још већи Теодосијев форум. На крају се улица рачвала у два главна пута, један који је ишао кроз форуме Бика и Аркадија до Стадиума, затим до Златне капије и до Капије Пеге, а други поред Цркве Светих апостола до Влахерне и Харизијанске капије. Дуж аркада улице Мезе налазиле су се најважније трговине, сортиране по групама према својој роби – златари кујунџије и до њих трговци одећом, продавци покућства, и тако даље. Најбогатије трговине налазиле су се близу двора, код купатила Зеуксипос. Главна стоваришта свиле налазиле су се у главном базару, међу Цариграђанима познатом као Кућа светлости, зато што су његови прозори и ноћу били осветљени.
Није постојао кварт за становање који би био нарочито у моди. Палате, страћаре и куће за издавање, све се то тискало једно уз друго. Куће богаташа су биле саграђене на стари, римски начин, на два спрата, са равном фасадом према улици а лицем унутра. Грађевина се пружала око дворишта, често покривеног и обично украшеног водоскоком и егзотичним украсима. Куће сиромашнијих су грађене са балконима или прозорима изнад улице, са којих су доконе жене могле да надгледају свакодневну интиму својих суседа. Улице у којим се становало углавном су подизали приватни предузимачи, али је један закон цара Зенона Исавријанца покушао да у то уведе неки ред. Требало је да улице буду широке најмање дванаест стопа, с тим да се балкони нису смели протезати преко десет стопа од супротног зида и морали су да буду петнаест стопа изнад земље. Закон је забранио прозоре према суседима, већ само кружне рупе са решеткама ради проветравања. Овај закон је остао основна повеља византијског урбанизма. Постојали су строги закони о канализацији. Сви канали су водили до мора, а нико сем неких царева није могао да буде сахрањен у граду. Санитетски службеници су у свакој четврти пазили на јавно здравље.
У супротности са уским улицама постојали су пространи јавни паркови који су били одржавани на општински трошак. Велики дворац и његови паркови заузимали су југоисточни угао града, а његове грађевине протезале су се готово миљу. До њега се налазила Патријаршија, са свим својим помоћним зградама; широм града било је и других царских палата. Свака четврта је имала, готово на сваком углу своју цркву; било је великих цркава, Света Софија, или Црква Пресвете мудрости, храм Светих апостола, Нова базилика Василија I и стотине мањих храмова. Многе од њих имале су манастире у великим, озбиљним зидовима, болнице, сиротишта, преноћишта. Затим, ту су биле универзитетске зграде, библиотеке, аквадукти, цистерне, јавна купатила и нарочито је велики био хиподром. Афродитина статуа обележавала је једину јавну кућу у граду, у кварту Зеугма на Златном рогу. Главне улице, те форуми и хиподром, били су музеји на отвореном где су били изложени најодабранији примерци античких скулптура. У ранијим вековима постојао је прави музеј, Лаузосова кућа, али је био несрећно спаљен са читавим својим благом 476. године. Статуе по граду су остале све док их нису уништили или покрали латински крсташи…“
***
Око града низала су се предграђа, нека као Халкедон или касније италијанска Пера или Галата, живи трговачки квартови. Друга приградска насеља су била као Хиерон, где је Теодора имала омиљену палату, или села на Босфору, углавном летовалишта, у која се за време топлих и спарних лета повлачио богат цариградски свет. У Пеги, одмах изван одбрамбених зидина, налазио се Богородичин олтар. У Хебдомону, од миљоказа на капији Великог дворца, налазило се чувено место за смотре јединица царске гарде, где су се одвијле многе важне сцене из византијске историје.
Дворци Цариграда
До дванаестог века византијски цареви су живели скоро искључиво у Великом дворцу, иако су с времена на време могли да посећују остале царске палате по граду и његовој околини. Велики дворац, који су путници са Запада звали Буколеон, добио је име према имену дворског пристаништа у коме се налазила статуа бика који се бори са лавом. Већ на први поглед дало се запазити да је овај царски дом био несистематски грађен, чинио га је конгломерат зграда, дворана, капела, купатила, стамбених крила. Овај двор су у етапама градили разни цареви, руковођени својим укусима, потребама и хировима. Мало шта је наследник рушио, углавном је дограђивао на већ нагурану целину неколико својих претходника, тако да је овај двор био све само не архитектонска лепота Цариграда. Други цариградски двор био је из Јустинијановог времена и о њему знамо веома мало. После седмог века појединим деловима овог дворца била је потребна оправка, па су на овом послу ангажовани најбољи мајстори. Неимар Теофило је саградио чувену дворану за пријеме, Триконхос.
Цар Василије I извршио је многа дозиђивања, док је Нићифор Фока подигао једно крило покрај мора у коме је волео да борави и у коме је убијен. Комнени, Алексије и Јован II, више су волели дворац Влахерне на Златном рогу, у северозападном углу града. И Јованов син, цар Манојло је становао скоро искључиво у њему. Био je страствени ловац, па му је више одговарало да живи близу зидина, уместо да мора да јаше преко пет миља кроз улице пре него што би изашао ван града у природу. После првог пада Константинопоља, први крсташки цареви населили су се у Велики дворац, али Балдуин II није имао средстава да га одржава. За време његове владавине чак је и чувени Влахерне допао таквог стања да се морао поправљати. Када је Михајло Палеолог 25. јула 1261. године протерао Латине и са војском ујахао у град, Велики дворац је био у тако лошем стању да га није вредело оправљати, с обзиром на опште сиромаштво међу становништвом опљачкане и девастиране престонице. Требало је неколико недеља да се Влахерне очисти пре него што је био спреман за употребу. Сви Палеолози су живели у Влахерну, а у време турског освајања само је неколико зграда преостало од Великог дворца.
Дворац је представљао средиште Цариграда, целим царством управљано је иза његових зидова. Контрола дворца значила је контролу царства и, природно, то је била најбогатија кућа у царству. Производња и трговина свилом били су царски монопол у Гинеасеуму, женским одељењима двора, и тамо су се налазили разбоји на којима су ткане најскупоценије тканине. Поред јавних надлештава и пространог дела за цара, постојале су зграде у којима је становала царица и њезина свита, собе под њеном искључивом контролом, где цар никада није долазио без њене дозволе. Међутим, када је царица Теодора умрла 548. године а њен удовац Јустинијан прегледао својину покојне супруге, нашао је у једној соби скривеног јеретика, бившег патријарха Антима, кога је царица скривала претходних дванаест година. Иако је улаз у Гинеасеум био строго контролисан, чували су га евнуси, а мушкарци у њега нису никада (барем не јавно и слободно) долазили. Царице су имале слободу да Гинеасеум напуштају када год пожеле. Оне су из крила свога Гинеасеума посећивале свога мужа – цара у његовим одајама да би вечерале или ручале са њиме у његовим трпезаријама, или провеле ноћ у његовој ложници као свака обична жена у пристојном браку. Када је цар бивао одсутан, царица би као регенткиња виђала своје министре када год би хтела. У самом дворцу она је била равна супругу, ако не и моћнија од њега.
Хиподром
У непосредној близини дворца налазила су се два друга центра јавног живота Цариграда: Црква Превете Мудрости и хиподром. Хиподром (Ιππόδρομος της Κωνσταντινουπόλεως) или у раној, латинској фази града Circus Maximus Constantinopolitanus, било je пространо здање овалног облика под отвореним небом, попут данашњих фудбалских стадиона. У прво време хиподром је био центар спортских, а касније друштвено-политичких збивања у граду. Како је временом његова улога у животу престонице бивала већа, тако је и грађевина расла, па је у време Јустинијана на трибинама могло да седи 100.000 људи.
Иако нас овај историјски појам подсећа на славне дане византијске државе, његови први темељи су ударени док се насеље још увек звало Византион и у сваком погледу било провинцијалног значаја. Када је цар Септимије Север 203. године обновио град и проширио одбрамбене зидине, подарио је становницима нови хиподром, арену за трке кочија и друге видове забавних активности. Константин Велики је после победе у бици код Хрисополиса одлучио да подигне град на највиши ниво друштвеног значаја и назвао га Нови Рим. Град је у новој улози значајно проширен, а један од већих архитектонских пројеката било је реновирање хиподрома. Тиме је грађевина добила нове, веће димензије, дужину од 450 и ширину од 130 метара. Четири стартне капије за коње биле су постављене на северној страни стазе, док је закривљена трибина у облику слова „U“ била на југу. Катисма, царска ложа, била је постављена на источној трибини, при крају трасе, те је за потребе чланова царске породице била дискретним пасажем повезана са двором.
Ову грађевину су од њених првих дана из античке ере, од V века пре Христа, красиле статуе Лисиповог Херкула, Ромула и Рема са вучицом Лупом, Змијски спирални стуб и многе друге. У византијско доба Теодосије Велики је 390. године из Египта донео чувени обелиск Тутмеса III и поставио га у средиште поља, између тркачких траса. Колосални обелиск, грађен од ружичастог гранита у време Тутмеса III, првобитно је красио храм у Луксору од 1490. године пре Христа. Како би што сигурније био допремљен преко мора, Теодосијеви инжењери су обелиск исекли на три дела, које ће поново саставити на одредишту, у средиту хиподрома. Висина постављеног обелиска са постаментом била је 30 метара, док данас овај велелепни стуб досеже 18,54 метара. Током времена нестало је више од 11 метара ружичастог гранита. Вероватно најпознатији украс хиподрома била су четири бронзана коња, позната као Коњи Св. Марка. Ова статуа представља четири коња у тркачкој формацији и она је током пада Цариграда под крсташку власт била опљачкана и пренета у Венецију. Данас четири бронзана коња у касу красе базилику Св. Марка у Млецима.
У помоћним зградама које су биле нагомилане око Хиподрома налазиле су се штале свих гладијаторских животиња и страћаре безбројних циркуских слуга. Забаве у циркусу биле су бесплатне, њих је финансирала држава. Гледање игара на хиподрому, борбе са дивљим зверима и трке бојних кола представљале су велику разоноду за становништво. На хиподрому се формирао политички живот престонице и образовале прве политичке струје у царству, странка Плавих и странка Зелених, које су по правилу имале опречне ставове по свим питањима. У споровима између циркуских странака, страсти су се толико разбуктале да су проузроковале политичке компликације и немире. Ради здравог политичког стања у Цариграду, цар и царица су морали да присуствују представама. У ранијим вековима хиподром је постао место где је цар могао јавно разговарати и давати изјаве свом народу. Аријадна је ту објавила својим поданицима кога је изабрала за мужа и цара. Јустинијан је на хиподрому расправљао са љутитим вођама побуне Ника, пре него што ће изгубити стрпљење и предати их огњу и мачу. Каснијих векова, од десетог па надаље, такви догађаји обично су се дешавали на великом тргу испред дворца. Одатле су Цариграђани захтевали Константина VII за свога цара 944. и Зоју за своју царицу 1032. године. Хиподром је временом губио популарност, а самим тим и друштвени значај.
У петом и шестом веку возачи бојних кола, као Порфирије, за владавине цара Анастасија, били су идоли града, а хиподромске интриге, као оне о детаљима из Исидорине младости, могле су да утичу и на политику царства. У деветом веку то се у знатној мери изменило. Професионални возачи бојних кола отишли су у други план, да би на сцену изашли јахачи-аматери. Василије Македонски, одличан јахач, када год би му то царске дужности дозвољавале изводио је разне вратоломије на својим бираним коњима. Један коњушар, Филореос, у десетом веку постао је главна атракција царства због галопирања које је изводио око циркуса стојећи на коњу и играјући се мачем обема рукама. Цар Манојло Комнен уводи западњачко витештво и хиподром за неко време постаје место одржавања ритерских турнира. Под Палеолозима хиподром је за јавност изгубио своје дражи и готово опустео, само су принчеви понекад тамо одлазили да вежбају јахање и играју поло.
Архитектура цариградских цркава
Разне гране византијске уметности откривју различите односе источњачких и хеленистичких елемената. У сликарству и вајарству хеленизам се непрестано изнова појављивао. Архитектура је међутим рано нашла своју синтезу и пратила сопствени правац. Главни византијски допринос архитектури била је тајна уравнотежености куполе над четвртастом основом грађевине, што је настало као последица захтева нових времена и новог света. Овај развитак можемо најбоље уочити у црквеној архитектури, јер су се до данас само цркве сачувале у довољном броју. Суровост векова учинила је да велике световне грађевине Константинопоља готово у потпуности нестану. Нови господари друге вере сачували су грађевине цркава за своје богомоље, док су све остале грађевине вековима служиле градској сиротињи као извор бесплатне опеке и камена.
У раном хришћанству скромним верницима једноставна дворана је била довољна за молитву. Тадашња базилика имала је исто тако једноставну унутрашњост као и класични пагански храм. Али постепено, већ у четвртом веку, црква је следила државни церемонијални ритуал. Баш као што су нове генерације царева-полубогова захтевале палате са пространим дворанама, исто тако је и црквени ритуал постајао незадовољан једноставном и ограниченом унутрашњошћу цркава. Захтевао је сложенија решења, не напуштајући јединство и литургијску строгоћу плана. Купола постављена изнад средишњег наоса базилике имала је за последицу поделу ентеријера, што је у потпуности мењало просторност храма. Тренутно се добијао утисак величенствености, али је настао технички проблем како куполу поставити. Купола изнад округле грађевине, као купола Пантеона у Риму, била је одавно позната архитектама, а овде ју је требало поставити на носеће зидове, постављене у квадратну основу. Најједноставнији начин „зидати па подупирати“ није одговорио изазову јер је био груб и често давао нежељени ефекат елипсе. Не зна се одређено ко је решио овај проблем, али куполе сачуваних цариградских црквава с краја петог века и доцније стоје и до данашњих дана. Архитекте и протомајстори су, поуздано се зна, били Грци и Јермени, јер су били за те послове тражени код сасанидских владара у Персији.
Стубови подупирачи, које су користили архитекте готике, били су страни византијском духу који се ослањао на класичне форме, тако да се придржавало планова зграда које су по структури биле сличне. Цркве са само једном четвртастом или полигоналном просторијом, као и куполом прилагођеном квадратној основи, постале су веома модерне и од ктитора тражене. Ту се притисак који је вршила тежина куполе преносио подједнако свуда унаоколо. У осмоугаоној Цркви Светог Сергија и Ваха у Цариграду (данас Кучук Аја Софија), саграђеној на почетку Јустинијанове владавине, овакав тип се може видети као најбољи пример. Побожност је навела градитеље да покушају да подигну богомоље са крстом у основи. Јустинијанова и Теодорина Црква Светих Апостола у Цариграду, са централном куполом и кубетима изнад сваког крака, била је прихваћена као савршен пример. Ту цркву су копирали градитељи Светог Марка у Венецији. Коначно, сва три типа: базилика, четвртаста основа и основа у облику крста, сјединили су архитекти Антемије из Талеса и Исидор из Милета у великој Цркви Пресвете Мудрости (Аја Софија). Дугим редом стубова сачуван јој је тип базилике, али основа је практично квадратног облика, док су бочна напрезања примили попречни бродови или наоси, подупрти и крунисани полукуполама. Овде је прелазак из квадратне основе, на којој почива зграда, у кружну основу на којој је купола којом се зграда крунише, решен помоћу пандатива, троуглова са сферном хипотенузом који елиминишу рогљеве и на тај начин се директно прелази из квадратне у кружну основу куполе. Најстарија централна купола срушила се у земљотресу 558. године, и друга је прошла исто 989. године, док је садашњу саградио Јерменин Тридат, искусни градитељ јерменских цркава. Овај детаљан опис градње цариградских цркава дао нам ја Стивен Рансимен у књизи Византијска цивилизација, цитирајући The Church of Saint Sophia Летабија и Свејнсона, и наставља:
„Света Софија, или Црква Пресвете Мудрости, остала је врхунац византијских архитектонских достигнућа. Чак су је и Византинци сматрали као такву и дуго је користили као узор. Ова највећа православна богомоља читавог средњег века саграђена је на темељима паганског храма, одмах до простора на којем ће се развијати царска палата, а поред мање и већ постојеће Цркве Свете Ирине, која је служила као саборни храм града у изградњи, док Црква Пресвете Мудрости није завршена. Цариградски хроничар Сократ обавештава да је градњу ове цркве започео Константин Велики у време подизања града, између 325. и 330. године, а да је завршена, освећена и почела са службом 15. фебруара 360. године у време Констанција II. Ово је прва Црква Пресвете Мудрости која је свакако била међу најмонументалнијим грађевинама свога времена. Другу Цркву Пресвете Мудрости саградио је Јустинијан, и она је са мањим изменама остала до доласка Турака.
Али византијска архитектура је и даље напредовала. Постепено, сигурно због истог проблема спољног притиска, развио се тип основе познат као грчки крст. Овде су попречни бродови високи и полулоптасто засвођени и обично, као и уздужни брод и хор, са ниским забатима на крововима; на краковима крста смештене су ниске одаје, оне на западној страни служиле су као бочна крила брода, а оне на источној биле су одвојене да би послужиле као просторије за ђаконе. У овом стилу најславнији пример у Цариграду је Нова црква коју је саградио Василије I у склопу свога двора. Ову цркву Турци су срушили одмах по освајању, јер нису хтели да грађевину са основом грчког крста претварају у џамију…“
***
Цркве са основама грчког крста временом су се развијале и мењале. Као последица утицаја са Запада постeпено су увођени звоници, са звонима која су имала да замене симандре, дрвене гонгове који су позивали вернике на молитву. Грчки крст био је и остаје основа скоро целе православне архитектуре. Био је заступљенији у византијским провинцијама више него у Цариграду и архитекте које су га преносиле православним светом били су Јермени подједнако колико и Грци. У српско срењовековно градитељство стил грчког крста улази после Милутинових освајања Македоније и северне Грчке.
О аутору:
РАДНО ИСКУСТВО
Мој први ангажман у струци био је 1987. године, када сам краће време радио као професор историје у Средњој педагошкој школи у Новом Саду. Нешто касније сам ангажован у Основној школи „Васа Стајић“ у Новом Саду где сам у периоду између 1987. и 1990. године радио као професор историје.
У наведеном времену, током јесени 1989. године (од септембра 1989. године до јануара 1990. године), паралелно сам радио као хонорарни новинар ИПП редакције у Телевизији Нови Сад и као наставник у Основној школи „Васа Стајић“. Од септембра 1990. до децембра 1993. године предавао сам историју у Основној школи „Лаза Костић“ у Ковиљу. Тада сам положио стручни испит.
Наредних десет година обављао сам радне задатке руководиоца Службе физичког обезбеђења у „Дневник-холдингу“. Током рада у овој новнско-издавачкој кући, написао сам бројне чланке у листу „Дневник“, као и у недељном часопису „Недељни дневник“; аутор сам фељтона „Велика географска открића“, који је излазио крајем 1999. године; У распону између 2001. и 2003. писао сам чланке за „Риборевију“. Од 1997. до 2000. године учествовао сам као хонорарни сарадник у великом пројекту „Српски биографски речник“, чији је покретач Матица српска.
Због лоше пословне ситуације напустио сам „Дневник“ почетком 2004. године, и од тада сам формално без запослења. Наредних година, од 2005. до 2008. године предавао сам историју у Првој приватној економској школи „Свети Никола“ у Новом Саду и у Основној школи „Доситеј Обрадовић“.
Последњи пословни ангажман у струци био је на привремено-повременим пословима архивисте у Архиву Војводине у трајању од седам месеци (март – септембар 2019. године).
ИСТОРИОГРАФСКИ РАДОВИ
Последњих година бавим се историографијом. Моја прва књига „Синдикати кроз историју“ обајвљена је 2010. године; друга књига је такође из историје синдикалног покрета, под насловом „Синдикати Новог Сада“. Трећа књига је монографија „Јелини старог Новог Сада као део грчке дијаспоре“, обајвљена 2013. године; 2017. године изашле су две моје књиге: студија ретроспектива „Водоснабдевање, канализација и лековите воде Новог Сада у 18. и 19. веку“ и „Оде и химне новосадског Грка“, факсимилна представа 39 борбених песама у рукопису на грчком језику, насталих 1824. и 1825. године као подршка Грчком рату за независност.
Маја месеца 2020. године из штампе је изашло друго допуњено издање „Јелини старог Новог Сада као део грчке дијаспоре“.
Фото: приватна архива
Остави коментар