Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Усвајању устава претходили су политички догађаји који су се догодили неколико година раније. Суштински, ти догађаји представљали су почетак процеса тзв. „федерирања федерације“, односно конфедерализације Југославије. У лето 1966. године смењен је са свих државно-партијских положаја у земљи Александар Ранковић, један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита, који је био противник даљег замаха конфедерализације. Победила је струја коју је предводио Едвард Кардељ и тако је почела постепена конфедерализација. У периоду од 1968. до 1971. године усвојени су амандмани на тадашњи савезни Устав из 1963. године на основу којих је установљен нови државни орган, Председништво СФРЈ као колективно политичко-правно тело „шефа“ државе. Крајем 1971. године, смењено је комплетно републичко руководство Социјалистичке Републике Хрватске које је заступало политику дезинтеграције Југославије путем процеса њене конфедерализације, уз захтев за уздизањем степена хрватске националне самосталности у оквирима једне „лабаво“ повезане конфедералне политичке заједнице. Наредне године, извршена је „кадровска чистка“ у партијско-републичком руководству Социјалистичке Републике Србије. Након описаних политичких поступака приступљено је процесу креиарања и усвајања новог савезног устава.
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, усвојен 21. фебруара 1974. године извршио је значајне промене у државном и друштвено-економском уређењу земље. Без обзира што се материја новог устава највише односила на кодификацију већ важећих прописа усвајаних у вези са друштвено-економским системом устројеним према крајњим дометима теорије самоуправног социјализма, највише контроверзи и историјских последица проистекло је из одредби устава о државном устројству СФРЈ, које су касније коришћене као правни темељ за процес распада СФРЈ, те су и различито тумачене од стране сукобљених страна у току ратова из деведесетих година претходног столећа на простору бивше Југославије. Устав СФРЈ тадашњим југословенским републикама (а посебно покрајинама унутар СР Србије – Војводини и Косову) пружио је широка права и овлашћења, чиме је савезна држава била практично развлашћена. Покрајине су добиле право вета на одлуке које би усвајала Србија на својој територији. Такође, на основу Члана 333. устава за југословенског шефа државе омогућен је статус „председника без ограничења трајања мандата“. На тај начин, Јосип Броз Тито постао је „доживотни председник Југославије“, чиме је његова историјска улога комунистичког диктатора добила још један „повесни печат“.
Према одредбама устава организација власти била је конципирана према принципу „јединства у организацији власти“, која припада „радничкој класи и радним људима“. Такође, радничка класа и радни људи у организацији власти били су представљани путем делегатског система у конветски конструисаним народним представништвима од нивоа локалних самоуправа, преко покрајина, република, па до савезног нивоа. У погледу државног уређења, покрајине у саставу СР Србије (Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина и Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово) добиле су још већа права него што су их имале према одредбама претходног устава и амандмана усвајаних на његов текст. Покрајине су имале своја државна и партијска председништва, законодавну, извршну и судску власт, а њихова територија није могла бити промењена без одлуке покрајинске Скупштине. У току јавне дискусије о предложеним реформама устава, професор београдског Правног факултета др Михаило Ђурић осуђен је на казну затвора након публиковања његовог јавног излагања у коме се успротивио спровођењу планираних уставних промена. Уз истицање чињенице „да Југославија постаје само географски појам на чијем се тлу под маском доследног развијања равноправности између народа успоставља неколико независних, чак и међусобно супротстављених националних држава“, професор Ђурић је упозорио да предложена уставна промена не само што из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа, већ и одбацује саму идеју једне такве државне заједнице. Наглашавајући да уколико нешто „…још од ње и остане, то је само зато да бисмо у следећој фази промене имали шта да приведемо крају…“.
Много је контроверзније питање да ли су републике имале правну могућност за сецесију из СФР Југославије. Устав је овде остао недоречен. Међутим, оно што је прецизирано у уставу о праву на сецесију дефинисано је у преамбули устава. На почетку преамбуле, у основним начелима текст устава јасно указује да „полази од права сваког народа на самоопредељење укључујући и право на отцепљење“. Ова одредба би, можда, могла имати овакав смисао када би се изоловано посматрала. Проблем може да настане, јер је она део шире реченичне конструкције у којој се алудира на уједињење република у социјалистичку заједницу радних људи СФР Југославије. Уколико применимо телеолошко тумачење можемо да закључимо да је интенција уставотворца била да нагласи опредељење народа за живот у Југославији пошто су историјске околности биле такве да је већина република СФРЈ била у саставу неких других држав. Стварност је била таква да су се републике позвале управо на ову одредбу приликом растурања Југославије. Републикама се признало право на сецесију и то у авнојевским границама, а веома је упитан легитимитет тих граница. Право на самоопредељење дефинисано је на основу бројних међународних докумената. Првенствено, Повеља Уједињених нација из 1948. године стриктно дефинише наведено право. У члану 1, тачки 2. Повеље УН прецизирано је да је „циљ Уједињених нација развијање пријатељских односа између народа заснованих на поштовању начела равноправности и самоопредељења народа“. Међутим, то не значи да се самоопредељење може постићи употребом силе или претњом употребе силе о чему говори члан 2, тачка 4. Повеље. Управо се то догодило на примеру Југославије.
Уводни део Устава из 1974. године излаже 10 основних начела: А) Државно уређење: Југославија се дефинише као савезна република равноправних народа и народности, слободно уједињених на принципу братства и јединства у остварењу посебног и заједничког интереса, са правом народа на самоопредељење до отцепљења. Носиоци суверенитета народа и народности су републике и покрајине у границама својих уставних надлежности. Одлучивање у федерацији заснива се на споразумевању и узајамности права и обавеза република и покрајина. Друштвено-економски односи устројавају се као социјалистички самоуправни систем; Б) Друштвено-економско уређење: Као основ друштвено-економског система наводи се друштвена својина над средствима за производњу, право радног човека на самоуправљање и уживање плодова рада, солидарност и узајамност права и обавеза свих друштвених чинилаца. Супротним уставу сматрају се сви облици приватизације друштвених средстава, као и „бирократска“ или „технократска“ узурпација средстава или монополизација одлучивања; В) Економски систем: Друштвена својина нема правног титулара, носилац својинских права нису ни политичке институције, ни економски субјекти, ни грађани. О расподели дохотка одлучују радни људи ограничени друштвено утврђеним мерилима расподеле на потрошњу и репродукцију. Друштвена својина и радни људи организују се у Основне организације удруженог рада. Економију карактеришу новчани, кредитни и тржишни систем а као основ регулаторних механизама замишљају се повезивање, самоуправно споразумевање, друштвено договарање, планирање рада и развоја између организација удруженог рада, самоуправних и друштвено-политичких организација и заједница. Друштвене делатности као образовање, наука, култура, здравство организују се у Самоуправне интересне заједнице које представљају спој између организација удруженог рада и јавног интереса. Рад у самосталним делатностима у приватној својини и рад пољопривредника уређују се на истим принципима као и у организацијама удруженог рада. Као општи интерес на нивоу СФРЈ утврђује се усклађени развој привреде кроз финансирање развоја недовољно развијених република и покрајина; Г) Социјалистичка самоуправна демократија: дефинише се као посебан облик диктатуре пролетаријата који се осигурава кроз забрану друштвено-економског и политичког организовања усмереног на успостављање капиталистичких односа. Власт радних људи остварује се кроз самоуправљање и одлучивање у основним организацијама удруженог рада, самоуправним интересним заједницама и месним заједницама и кроз делегирање представника на више нивое, у органе управљања самоуправних организација и у скупштине друштвено-политичких организација. Прокламују се принципи јавности рада свих органа власти и самоуправљања, личне одговорности, друштвене контроле и смењивости носилаца функција, заштите уставности и законитости, али се доминантна улога у спровођењу ових принципа задржава у оквирима Уставом одређених политичких организација. Друштвена самозаштита дефинише се као активност свих друштвених чинилаца на заштити самоуправног уставног уређења. Утврђује се слобода друштвено-политичког организовања радних људи, али уз обавезу поштовања оквира самоуправног социјалистичког система којим доминира Уставом надређена политичка организација.
Највише примедби на државно уређење према одредбама устава из 1974. године имала је СР Србија, што је било најприродније имајући у виду њену територијалну структуру. У почетку, од савезних власти захтевано је да изврше притисак на аутономне покрајине, како би оне исправно интерпретирале устав, где је Србија била дефинисана као суверена република са одговарајућим степеном аутономије за њене аутономне јединице. Међутим, након Кардељеве (1979) и Титове смрти (1980) комплексна процедура арбитрирања у споровима између република и покрајина постала је још тежа. Средином наредне деценије претходног века српско руководство тражило је промену устава, а не више само његову исправну интерпретацију. Почетком 1987. године, захваљујући настојањима српског руководства, Председништво СФРЈ иницирало је усвајање више од 130 амандмана. Међутим, нешто касније дошло је и до обрачуна унутар српског руководства. На Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, у септембру 1987. године, победила је струја Слободана Милошевића која је енергично и оштро захтевала раскид са уставом из 1974. године. Тако је крајем 1988. године дошло до смене комплетних руководстава у обе покрајине, а у пролеће 1989. године усвојени су амандмани на устав Србије, који су знатно сузили овлашћења и права покрајина. Коначан раскид са уставним решењима из 1974. године Србија је завршила у септембру 1990. године, када је добила потпуно нови устав.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Ђурић, Михаило (1971). „Смишљене смутње”. Анали правног факултета у Београду. 3: 230–233.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Петрановић, Бранко (1980). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит.
Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије 1918–1988. 3. Београд: Нолит.
Остави коментар