Autor: Lazar Slepčev, politički analitičar i filozof
Ustavna pitanja nisu uvek kroz istoriju bila primarna tema političko-teorijskih rasprava. Teorija je često pratila „modne trendove“ raznih drugih političkih tema, od ekonomskih do ideoloških, da bi sedamdesetih godina 20. veka, ustavna pitanja ponovo stekla status značajne teme. U tom periodu niz zemalja prilagođava vlastiti politički sistem duhu vremena, te se vrše ozbiljne ustavne reforme u Portugaliji, Španiji, Švedskoj, Kanadi, Holandiji… Ustav kao politička tema ponovo postaje jedan od najznačajnijih postulata političke teorije i prakse.
Ovaj kratki prikaz ima za cilj da nam ustavnu materiju prikaže na jezgrovit način, sa svim njenim osnovnim elementima.
Ustav je, uopšteno govoreći, skup pravila, pisanih i nepisanih, kojima se određuju obaveze, ovlašćenja i funkcije različitih institucija vlasti, njihovi međusobni odnosi, kao i odnosi između države i pojedinca. Ravnoteža između pisanih (legalnih) i nepisanih (običajnih ili tradicionalnih) pravila razlikuje se od sistema do sistema.
Pojam Ustav takođe se koristi i u užem značenju, kojim se označava jedan, najviši dokument („pisani“ ustav), čiji je cilj kodifikovanje najznačajnijih ustavnih odredbi. To je najviši zakon u zemlji.
Ideja o kodeksu pravila koja bi usmeravala ponašanje vlasti potiče još iz drevnih vremena. Ovi kodeksi tradicionalno su se zasnivali na ideji o višoj moralnoj snazi, uglavnom verskog karaktera, prema kojoj bi trebalo da se vode svetovne stvari. Egipatski faraoni priznavali su vlast Mata, tj. pravde, kineski imperatori potčinjavali su se Tjenu ili „nebu“, jevrejski kraljevi su poštovali Mojsijeve zakone, dok su se islamski kalifi držali šerijatskog prava.
„Viši“ principi su često bili uključeni u obične zakone, što se, na primer, vidi u razlici koja se u Ustavu Atine pravi između nomosa (zakoni koji se mogu menjati samo posebnom procedurom) i psefismata (dekreti koji se usvajaju u skupštini). Međutim, ovi stari kodeksi nisu bili ustavi u savremenom značenju. Zato je o ustavima najbolje razmišljati kao o relativno novijim pojavama.
Iako se ponekad evolucija britanskog Ustava prati do Povelje o pravima iz 1689. godine i Akta o nastanjivanju iz 1701. godine, pa i do Velike povelje o slobodama iz 1215, o ustavima je bolje govoriti kao o tvorevinama kasnog osamnaestog veka. „Doba ustava“ započelo je stupanjem na snagu prvih „pisanih“ ustava, američkog Ustava iz 1787. i francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789. godine.
U političkom smislu, usvajanje ustava znači definitivan prekid političkog kontinuiteta. Ovaj prekid obično je posledica turbulencija kao što su rat, revolucija ili ostvarenje nacionalne nezavisnosti. Ustavom se, pre svega, uspostavlja novi politički poredak, koji nastaje posle odbacivanja ili propasti starog.
Generalno, moglo bi se reći da politički sukobi dobijaju ustavnu dimenziju samo onda kada oni koji zahtevaju promene traže i izmenu, a ne samo prilagođavanje pravila političke igre. Promena ustava je, u stvari, preraspodela moći i političke vlasti.
Podela ustava
Ustavi se mogu klasifikovati na različite načine:
- u zavisnosti od oblika i statusa njegovih odredaba (da li je pisan ili nepisan, kodifikovan ili nekodifikovan);
- u zavisnosti od načina na koji se može promeniti (da li je čvrst ili mek);
- u zavisnosti od stepena u kojem se primenjuje (da li je delotvoran, nominalan ili „fasada ustav“);
- u zavisnosti od sadržine i institucionalnog uređenja koje uspostavlja (da li je monarhijski ili republikanski, federalan ili unitaran, predsednički ili parlamentaran).
Tradicionalno, naglašava se razlika između pisanih i nepisanih ustava. U teoriji, pisani ustavi su sadržani u zakonima, dok se nepisani oslanjaju na običaje i tradiciju. Međutim, ovaj sistem klasifikacije uglavnom je odbačen.
Prvo, ogromna većina država ima osnovne pisane dokumente koji određuju najznačajnije ustavne odredbe. Samo tri liberalne demokratije (Izrael, Novi Zeland i Velika Britanija) kao i manji broj nedemokratskih država (Butan, Saudijska Arabija i Oman) nemaju pisane ustave. Takođe, nijedan ustav nije u potpunosti nepisan, u smislu da njegove odredbe nemaju pravnu suštinu, odnosno da su sve konvencije, običaji i tradicija.
Otuda, svaki ustav je mešavina pisanih i nepisanih pravila, iako se ravnoteža među njima znatno razlikuje.
Mnogo značajnija, i u savremenom smislu svrsishodnija, je podela na kodifikovane i nekodifikovane ustave.
Kodifikovani ustav ključne ustavne odredbe sakuplja na jednom mestu, u okviru jednog pravnog dokumenta, koji je opštepoznat kao „pisani ustav“, ili jednostavno „Ustav“. U kodifikovanom ustavu, dokument je sam po sebi najviši, pošto predstavlja „više“ pravo, u stvari, najviši zakon u zemlji.
Nekodifikovani ustav se zasniva na običajnom pravu, konvencijama i statutarnim zakonima.
U smislu mogućnosti promene ustava, kodifikovani ustavi su uglavnom čvrsti i teško se menjaju, uz veoma složenu proceduru. Nekodifikovani ustavi su meki i menjaju se dosta lako, najčešće odlukom u parlamentu.
Kada je reč o mogućnosti primene ustava, najbolji su tzv. efikasni (delotvorni) ustavi, koji zahtevaju ne samo postojanje ustavnih pravila, već i mogućnost da se tim pravilima ograniči vlada i ustanovi konstitucionalizam. Postoje takođe i nominalni ustavi, karakteristični za komunističke zemlje, kao i tzv. „fasada ustavi“, koji karakterišu diktatorske režime.
Svrha ustava
Jedna od ključnih svrha ustava je davanje ovlašćenja državama. Naime, iako države nastaju na različite načine, može se smatrati da one i postoje tek kada dobiju ustav.
Određivanje vrednosti i ciljeva je takođe jedna od značajnih svrha ustava. Osim što uspostavljaju obrazac vladavine, ustavi uvek sadrže i širi skup političkih vrednosti, ideala i ciljeva, i to je razlog zbog kojeg ne mogu da budu neutralni.
Ustavi, takođe, obezbeđuju i stabilnost vlasti, u smislu postavljanja jasnih „pravila igre“ svim akterima na javnoj sceni.
Jedna od neizostavnih svrha ustava je i zaštita slobode, u smislu uspostavljanja ravnoteže između prava pojedinca i autoriteta države.
Kada sagledamo sve rečeno, jasno je da ustav, ukoliko pledira da bude efikasan, mora da bude utemeljen na, s jedne strane univerzalnim civilizacijskim vrednostima, dok sa druge strane mora uvažavati istorijske i kulturološke specifičnosti države i naroda na koji se donosi. U protivnom, može da se svede na puku formu, bez stvarnog sadržaja i učinka.
Ostavi komentar