Аутор: мср Стево Лапчевић, политиколог
Мада је Срем већ од априла 1941. био готово у потпуности интегрисан у Независну Државу Хрватску, у „Велику Жупу Вука” са средиштем у Вуковару (неки његови делови, попут Инђије и Старе Пазове, то ће постати неколико месеци касније, у лето исте године, након коначног договора са Немцима), о страдању Сремаца за време Другог светског рата у нашој широј, али и стручној јавности, говорило се током последњих деценија знатно мање него о страдању на другим српским етничким просторима, укљученим у НДХ апарат. Тек недавно, почело је нешто веће интересовање за истраживања размере страдања Срба у Срему, као и за објашњавање устројства усташког управљачког апарата, при чему се нарочити акценат ставља на персонална решења: доносе се пописи чиновника, истражују се (у мери којој је то могуће) њихове биографије и судбине, а све у циљу потврђивања тезе Хане Арент о „баналности” зла.
Ова истраживања показала су да је Срем био једно од најстрадалнијих српских простора на целокупној територији некадашње Краљевине, а потом и Републике Југославије, што га аутоматски сврстава и у „црну тачку” на мапи Републике Србије. Према последњем попису извршеном у Краљевини Југославији 1931. године, укупан број житеља Срема износио је око 400.000 од чега нешто више од 210.000 чине православни, што се може узети као минимални број Срба. Током Другог светског рата, живот је изгубило, према последњем попису који је 2021. објавио Архив Војводине 42.000 Сремаца, што у тоталном прорачуну чини 10 процената становништва. Ако знамо, а тај податак се може утврдити простим прегледом пописа жртава, да више од 90 посто убијених чине Срби, те ако овај податак ставимо у однос 210.000 према 42.000 онда констатација угледног сремскомитровачког учитеља, школског надзорника, етичара, есејисте и националног радника Јована Удицког, изречена 1951, „усташе су нас добро проредиле”, добија на пуном значају.
Анализирајући структуру биланса смрти у Срему у периоду 1941–1945. (махом до 1944, будући да већ у јесен-зиму долази до постепеног формирања и даљег ширења „Сремског фронта” што је у значајној мери онемогућавало усташе да врше отворени терор), лако можемо утврдити да су у већини случајева (где је то утврђено) извршиоци злочина били Хрвати, а тек у мањој мери Немци. Овај податак посебно је значајан будући да су након прекида ратних дејстава и формирања нових власти, управо Немци били ти којима је, по свему судећи, било намењено да плате цех злочиначког, геноцидног деловања њихових савезника Хрвата. Тако, одмах по уласку партизанских јединица у сремске градове, долази до масовних репресалија над немачким становништвом, које неће престати ни наредне две године. Истини за вољу, у појединим местима, као што је Сремска Митровица, долази и до репресалија над хрватским живљем, због чега су морале да интервенишу и из Београда пристигле јединице, а што се може сматрати не само за недопустиво, већ и за логично, сходно чињеници да се у конкретном случају ради о освети коју су спроводили борци мобилисани махом из околних села, пре свега фрушкогорских која су током ратних година значајно пострадала од усташа.
У којој мери је однос страдања између села и града био несразмеран, можда најбоље сведочи пример града Сремска Митровица и општине Лежимир, па тако док у самој Митровици која је према попису из 1931. бројала око 13.000 становника, од чега је 70 посто било православних, према пописнику жртава има око 600 убијених, у Лежимиру, који је бројао нешто преко 1000 становника, имамо преко 500 жртава. Сличан је омер и у другим сремским местима, при чему се као најстрадалније тачке могу узети Сремска Митровица, Шид, Рума, Земун, Ириг, Вуковар. Нешто „боље” су прошли они делови Срема који су се ослањали на Београд, попут Инђије и Старе Пазове. Ако бисмо тражили разлоге оваквој „подели”, онда бисмо лако могли закључити да их је неколико: 1. Близина линије сукоба (Сремска Митровица, Шид, Ириг, Рума); 2. Величина и значај места: (Сремска Митровица, Рума, Вуковар, Земун); 3. Присуство немачког елемента: (Рума, Инђија).
Па ипак, за разлику од дешавања у, од Срема, удаљеним крајевима НДХ, у савско-дунавској равници ретко се може наићи на масовне „дивље” злочине који су на Банији, Лици, Кордуну, Херцеговини, Подрињу, били свакодневна појава, дело уобичајене праксе која је подразумевала упаде усташа у села, одвођења у логоре и масовне ликвидације. У Срему, масовне ликвидације вршене су махом у форми казнених експедиција, или пак у залеђини офанзива уперених пре свега против фрушкогорских партизана. Чињеница да је партизански покрет највећи број свих чланова мобилисао не, како се КПЈ, сходно свом марксистичком догматизму надала, у градовима, међу индустријским радништвом, већ у селима, међу паорима, то су села на линији разграничења која су претрпела највећа разарања. Таква су села на Фрушкој гори, где је оперисао Фрушкогорски одред, погранична села Сремска Рача и Босут, која су чинила засебну целину познату као Босутски одред, као и села Доњег Срема, данас махом у општинама Пећинци и Сурчин, која су, ослоњена на Саву и Београд, била згодна за комуникацију како са партизанским и равногорским покретом отпора, тако и са представницима Владе Милана Недића у Београду. Такође, ови простори били су погодни и за прихватање рањеника из „Недићеве Србије”, као и за транспорт хране и санитетског материјала, те за пренос обавештајних података.
У ове три групе, постотак губитака се креће од трећине до половине предратног становништва, а међу најтежим појединачним случајевима су они попут злочина усташа у селу Лежимиру од 27. новембра 1943. када је у парохијалном храму Светог Георгија убијено око 100 мештана, највећим делом цивила, међу којима и 20 деце, као и злочини Ханџар Дивизије извршени наредне године у селима Сремска Рача и Босут, када је у неколико дана убијено преко 500 мештана ових села. Овај злочин био је један од ретких „дивљих” злочина који ће по Срему бити приметни у највећој мери 1943, а починиће их припадници Прве козачке коњичке дивизије Хелмута фон Панвица и Андреја Шкура. Наиме, током сукоба са партизанима на Фрушкој гори, ова ће дивизија у више наврата упадати у сремска села и вршити пљачке, силовања, стрељања и клања локалног становништва под изговором да се ту ради о доушницима и сарадницима НОП. У неким случајевима то ће бити тачно (што никако не оправдава поступке), док ће у већини то бити тек изговор за непочинства.
Прва страдања у Срему започела су већ у априлу и мају 1941. када су на удару НДХ власти били носиоци националне политичке, културне и друштвене елите: учитељи, добровољци Великог рата, колонисти, официри, чланови националних удружења (Удружења Четника, ОРЈУНА, Јадранска стража и друга), предратни политичари и други, за које се веровало да би лако могли угрозити новоформирани поредак. Сви они одводе се најпре у логор Копривницу који је остао упамћен као место „за личну освету”, односно као логор у који су некадашњи чланови сремских огранака ХСС-а спроводили своје међуратне политичке опоненте (махом из радикалских редова). Из Копривнице ухапшеници су транспортовани за Јадовно, где су клани, бацани живи у јаме и живи спаљивани. Они који нису убијени у Јадовну, а по затварању овог система логора, транспортовани су у Јасеновац. Тек мали број ових ухапшеника имао је прилику да се у транспорту до Копринвице спасе (најчешће подмићивањем). Они који су од Копривнице отишли пут Јадовна, нису имали ту срећу и они се данас воде као жртве усташког злочина. Није потребно посебно истицати да у то време чланове КПЈ и њених организација усташке власти не само да не прогањају, већ су са њима, како се бележи у послератним изјавама, одржавали врло блиске контакте. У том смислу посебно је интересантан случај митровачке браће Малетић. Наиме, адвокати Слободан и Небојша Малетић били су блиски комунистима, бранили их скупа са истакнутим члановима радикалног десног крила ХСС-а др Петром Гвоздићем и др Марком Ламешићем, од којих ће први постати први човек НДХ апарата у Митровици, а други (иначе предратни заклети усташа) у Руми. По избијању рата, Небојша ће бити мобилисан, али ће побећи из војске и у првим данима НДХ доћи у Митровицу, где ће, сада као „одвјетник” наставити своју каријеру, скупа са братом.
У исто време, трећи брат, Светислав, официр, националиста, члан Соколског друштва и по свему судећи сарадник „Удружења четника” биће ухапшен, одведен у Копривницу, одатле пребачен за Јадовно и жив спаљен. Тек по нападу Немачке на СССР, митровачке власти издаће заповест за хапшење Небојше Малетића, али ће он, по свему судећи након дојаве, успети да побегне, те ће бити један од организатора бекства комуниста из Казнионе (чиме је фактички започет јачи уплив КПЈ у покрет отпора), биће високо котиран у Мачванском партизанском одреду, да би у Ужицу постао и члан Врховног штаба. Као такав, погинуће у октобру 1941. на путу за Равну гору, где је требао да се сретне са представницима ЈВуО.
Други значајан је случај адвоката др Јеврема Видића, сенатора, народног посланика, једног од оснивача митровачког „Српског културног клуба”. Видић ће бити ухапшен уочи Ђурђевдана 1941, отеран у Јадовно и тамо убијен. Захваљујући напорима Видићевих синова, који су након вишедеценијске потраге успели да пронађу документа из којих се види да је Андрија Артуковић директно одговоран за смрт њиховог оца, те је половином осамдесетих, испоручен Југославији, где је овом усташком министру полиције изречена смртна казна.
Скупа са Србима, од првих дана НДХ, страдавају и Јевреји. У лето прве ратне године рушене су синагоге, а до краја 1941. сремска насеља била су фактички испражњена од јеврејског живља.
Највећи масовни злочин у Срему, Хрвати и Немци (пре свега Хрвати) извешће крајем августа и почетком септембра 1942, а „заслуге” за ова непочинства припашће предратном усташи, Павелићевом интимусу и једно време челнику његовог „Телесног здруга” Виктору Томићу и од Еугена-Дида Кватерника формираном „Вишем редарственом поверенству”. Злочин, који је у сећању Сремаца остао упамћен под именом „Акција Виктора Томића” почео је након што су, одбивши да Немцима и Хрватима предају летину, у лето 1942. фрушкогорски сељаци започели са паљењем исте. Прве одмазде почеле су крајем августа у Вуковару, на Дудику, да би се убрзо потом, по изричитој наредби жупана Велике Жупе Вука, Немца Јакоба Еликера, акција преместила у Митровицу.
Укупан број Томићевих жртава никада није утврђен, али је познато да је у Митровици, на старом православном гробљу, у нешто мање од 10 дана убијено око 2500 Сремаца, у 95 посто случајева Срба. На ову бројку треба додати и 455 жртава убијених у Дудику, као и никада до краја утврђени број убијених на другим локацијама: у митровачкој казниони, на путу за село Велики Радинци, али и по фрушкогорским селима (међу којима је и прадеда потписника ових редова). Такође, велики број Сремаца том приликом је ухапшен и послат у Јасеновац. Значајан број ових страдалника чине Роми, за које не постоје никакве пописне књиге. Процене су да укупан број Томићевих жртава, ликвидираних у Митровици, широм Срема и отераних у логор свакако не иде испод 5000 што представља највеће страдање у Срему, уколико се изузме логор Старо Сајмиште који се налазио на територији Срема, али га, у овом контексту, треба посматрати изоловано од остатка савско-дунавског простора (иако и у њему има немали број страдалих Сремаца).
Поред геноцида, хрватске власти спроводиле су културоцид. Забрањена је употреба ћирилице, угашена сва српска и југословенска друштва (чињеница да иста неће бити обновљена након 1945. можда најбоље сведочи о својеврсном континуитету усташко-бољшевичке политике, чему треба посебно поклонити пажњу), „непоћудни” Срби отпуштани су из службе, а градови попут Сремске Митровице и Сремских Карловаца, променили су називе у „Хрватска” Митровица и „Хрватски” Карловци. Српски писци избачени су из наставних програма и чињено је све да се на широком сремском простору затре сваки помен на српско име.
Упоредо са овим процесом текао је и притисак на Српску православну цркву, која је до краја лета 1941. престала да постоји као таква. Врло брзо по успостављању хрватске управе, почиње се са прогоном свештенства. Део је протеран у Шабац, одакле је напорима Милана Недића касније смештен у околину Аранђеловца, а део је послат у хрватске логоре и казамате. Међу најпознатијим случајевима мучеништва је смрт игумана манастира Шишатовца Рафаила. Овај човек великог духа, академски сликар, биће ухапшен и одведен у Славонску Пожегу, где ће 3. септембра 1941. мученички пострадати. У Цапраг ће бити одведено и од белих Рускиња махом састављено сестринство Манастира Кувеждина, манастира у којем је испевана „Химна Светом Сави”.
Током рата, парохијалне цркве су, остављене без свештенства, биле често на удару Немаца и Хрвата: пљачкане, обешчашћиване, употребљаване као коњушнице, магацини, а неретко и као места насиља. Манастири су, након што је монаштво протерано и похапшено, предато у руке посебним управницима који су започели са пљачком. Црквени сасуди, иконе и друге драгоцености преношене су током читавог рата у Загреб, при чему су неки од највреднијих предмета постали део и Павелићеве приватне колекције. Део предмета је након рата, захваљујући пре свега Радославу Грујићу враћен у Београд, а део је трајно изгубљен. Оно што Хрватима није представљало вредност, било је ломљено, спаљивано, укључујући и мошти Светог кнеза Лазара које је уз доста напора од Хрвата успео да спасе управо Радослав Грјуић. Оне су из манастира Раванице на Фрушкој гори, пренете у Београд, а потом у Лазареву Раваницу где се и данас налазе.
Од лета 1942. у Срему и званично постоји „Хрватска православна црква”. Иако је ова тема у доброј мери још увек необрађена, на основу немалог броја прворазредних докумената до којих је потписник ових редова, током својих истраживања дошао, са сигурношћу можемо рећи да је живот ове неканонске цркве био у суштини формалне природе. Наиме, иако је општи став да она није имала ни своје чланове, новооткривена документа сведоче да их је у Митровици било најмање 1000, што би могло да сведочи о њеној извесној „снази”. Међутим, књиге улаза и излаза, као и друга акта показују да је она „живела” искључиво од парастоса, читања слава и „мртвачких кола”. Све то јасно указује да је приступ ХПЦ био израз потребе становништва за одржавањем обичаја, о чему између осталог сведочи и податак да су након неколико упућених молби градске власти, по свему судећи након приступа ХПЦ омогућиле горе споменутом Јовану Удицком да током 1942. сахрани рано умрлу ћерку. О „постојању” ХПЦ сведоче између осталог и споменици на митровачком православном гробљу, исписани латиничним словима.
Овакав однос према ХПЦ (и то само у градовима, пошто у селима која су била на првој линији одбране парохијалних свештеника није било, а „усташки” свакако нису ни смели да делују) условио је и однос према покушајима покатоличења. Тек нешто мало успеха било је у Петроварадину, али је, и поред силних напора Ђаковачког бискупа Антуна Акшамовића, који је активно радио на томе да се манастири Раваница и Јазак предају на управу „браћи Капуцинерима” који би у њима установили и Богословију, процес римокатолизације у Срему пропао.
Aко бисмо у завршници покушали да поцртамо усташки геноцид у Срему, можемо слободно рећи да се он у намерама није разликовао од остатка НДХ, али да извесна одступања постоје у реализацији. Разлог томе проналазимо не само у чињеници да је Срем, посебно онај његов део који се данас налази у Србији, био компактно српски, да су Хрвати осим у неколико села (Хртковци, Голубинци, Кукујевци) били присутни у промилима (што је отежавало мобилизацију и комуникацију), већ и у чињеници да су са појавом покрета отпора из готово свих српских села били протерани хрватски представници власти. Такође, не треба занемарити ни близину Шапца, а посебно Београда, што је код хрватских власти стварало додатну нелагоду и страх од могућег преласка разних војски преко Саве (укључујући и СДС и СДК). Коначно, значајно је напоменути и то да је Срем као плодно тло у пројекцијама хрватских власти у Загребу требао да покрије до 50 посто свих потреба „нове државе” за житарицама.
Сви ови фактори налагали су доста опреза у политици према Србима. Тај „опрез” могао се видети у сремским урбаним центрима, где су српска деца, за разлику од деце у Лици, Банији, на Кордуну… имала прилику да редовно иду у школе (по измењеном програму), њихови родитељи имали су могућност да раде (иако третирани као грађани другог реда и у сталном страху за себе), до тога да су већ од 1942. усташке омладинске организације („Узданица”, „Младеж”, „Старћевићанска младеж”, као и „Женска лоза”, биле отворене и за Србе, који им, истина, нису прилазили). Овај „опрез” није био приметан у селима, којима је, под изговором борбе против партизана, било намењено ако не да нестану, а оно да буду сведена на „задовољавајућу” меру.
У пројекцијама „победничке НДХ”, Срем је био замишљен као подручје у којем ће Срби бити постепено претапани најпре у римокатолике, а потом и у Хрвате, а не као простор који треба у потпуности физички „ослободити” од Срба. Таква судбина била је намењена оним крајевима НДХ где су Хрвати били доминантнији и самим тим значајно војно присутнији на терену.
Због свега тога као залог будућим генерацијама остаје не само да не забораве „добра дела” која су иза себе у Срему током Другог светског рата оставили Хрвати, већ и да покушају да дају одговор на питање како се у такву позицију уопште дошло. А да би се то сазнало, потребно је значајну пажњу посветити истраживању међуратних српско-хрватских односа и грешкама које је у свом прелету ка „светлој будућности”, а преко неповољних чињеница, прелетало Југословенство.
Али, то је тема за наредно предавање.
Остави коментар