USTAŠKI KONCENTRACIONI LOGOR ZA DECU – JASTREBARSKO UMILJATE OČI ZORKE DELIĆ SKIBA

USTAŠKI KONCENTRACIONI LOGOR ZA DECU – JASTREBARSKO UMILJATE OČI ZORKE DELIĆ SKIBA

Autor: msr Ognjen Karavović, istoričar

Jednom prilikom, prvi demokratski predsednik Republike Hrvatske, dr Franjo Tuđman, izjavio je da …Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz kako političkih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom, tako i spoznaja međunarodnih čimbenika, a u ovom slučaju vlade Hitlerove NJemačke, koja je na ruševinama Versajskog mira krojila novi europski poredak… Bez obzira što ova izjava kod svih žrtava „tog političkog izrazaˮ izaziva, u najmanju ruku, opor utisak gorčine, ista je i besprekorno istinita i nesporna. Međutim, dr Tuđman je zaboravio da napomene da je ta samostalna država hrvatskog naroda bila i monstruozni „domaćinˮ nekoliko desetina koncentracionih logora smrti, od kojih su mnogi u svojim kompleksima imali i specijalna odeljenja za decu (Stara Gradiška, Jasenovac, Lobograd, Gornja Rijeka). Prema nepotpunim podacima iz 2015. godine u, za ljudski um, nepojmljivim „industrijama smrtiˮ pomenutih ustaških kazamata, na najsvirepije načine umoreno je između 23. 500 i 52. 238 mališana oba pola, do uzrasta od 15 godina, dominantno srpske pravoslavne, zatim jevrejske i romske etničko-nacionalne i konfesionalne provenijencije. Ukupno, od posledica ustaških zločina, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj stradalo je preko 74. 000 maloletnih lica sa prethodno opisanim ličnim karakteristikama. U sagledavanju razmera učinka pomahnitalih genocidnih akcija ustaških krvoloka, pred kojima su i sami italijanski i nemački okupatori često ostajali potpuno zatečeni, kao večni spomen na civilizacijski sram, ostala je i činjenica da je antifašistički svet izgrađen posle Drugog svetskog rata, u velikoj meri zaboravio na postojanje koncentracionog logora u naselju Jastrebarsko pored Zagreba, čija jedinstvenost se sastojala u tome  da u pomenutom kazamatu nije bilo odraslih osoba, već da je isti bio formiran isključivo za decu. Sličnog primera u istoriji Drugog svetskog rata ne možemo da pronađemo nigde u svetu. Istoriografija nas obaveštava da je logor formiran 12. jula 1942. godine. Sastojao se iz nekoliko celina, a da li baš slučajno ili ne, segment logora namenjen za utamničenje najmlađe dece i odojčadi, uglavnom ženskog pola, nalazio se pod nadzorom časnih sestara iz kongregacije reda Svetog Vinka Paulskog. Zapravo, najveći užasi i brutalni pokolji srpske nejači dogodili su se, upravo u pomenutom segmentu koncentracionog logora Jastrebarsko, na lokaciji i u prostorijama dvorca plemićke porodice Erdedi. Na ovom mestu, uz nekoliko preživelih maloletnih rođaka bila je utamničena i junakinja, odnosno mučenica ustaškog genocida nad Srbima, ali i heriona naše priče Zorka Delić, udata Skiba, šestogodišnja zatočenica evidentirana pod brojem 97. Svoju priču o svedočanstvu nezapamćenim zločinima, koje je i sama preživela, kako su joj govorili „zbog njenih umiljatih očiju, koje su rashladile i ubilački plamen u srcima ustaša“, a u kojima je ubijeno ili umrlo 3. 336, uglavnom srpskih mališana, Zorka je ispričala u nekoliko svojih knjiga (Djetinjstvo moje ukradeno, Spasile me umiljate oči, Zločin pod plaštom milosrđa i Bili smo djeca logoraši), ali i u desetinama javnih nastupa na skupovima preživelih logoraških mučenika, kao i u gostovanjima u različitim televizijskim emisijama. Međutim, Zorkina priča, istovremeno je i ispovest svih stradalih mališana iz zločinačke NDH, ali to je i priča svih nas, njihovih potomaka, zbog čega nam nije dozvoljeno da je zaboravimo. Moramo da je pamtimo i prepričavamo, ne samo iz razloga empatije, još manje da bismo u mentalnom pogledu ostali zarobljeni u vihoru užasa i smrti, već da bismo „izlečiliˮ i sopstvene rane „na dušiˮ i razumeli da narodu koji ne pamti, nije dozvoljeno ni da bude upamćen. Zbog toga moramo da pamtimo i Zorku Delić, koliko i Milunku Savić, jer one predstavljaju dva lica našeg identiteta, dve slike naše prošlosti. Ukoliko nas je istorija nečemu naučila, onda bi to znanje bilo sadržano u tri postulata opstanka: da budućnost imaju oni narodi kojima se deca rađaju, koji ne neguju osvetničku, već milosrdnu svest i koji pamte svoje žrtve i pobednike…

Mučna i grozomorna priča o koncentracionom logoru Jastrebarsko, počela je nekoliko meseci pre, u istoriografiji, zvanično usvojenog datuma zanivanja ove specifične „ustaške fabrike smrti i užasaˮ. Naime, u dvorcu Erdedi, u samom širem centru gradića Jastrebarsko, još pre rata funkcionisao je svojevrsni zavod za nezbrinutu decu ili „sirotišteˮ, koje se nalazilo pod nadzorom Rimokatoličke crkve i pomenute kongregacije. Međutim, nekoliko meseci nakon uspostavljanja nacističke marionetske kreature od države NDH, „zavodˮ je promenio svoju namenu. Sada sa prisustvom ustaških vlasti, na spratovima starog i memljivog dvorca, bila su smeštena deca hrvatske nacionalnosti i rimokatoličke konfesionalne provenijencije. U ratnim okolnostima i stalnim egzistencijalnim oskudicama, pomenuta deca, ipak su dobijala adekvatne uslove smeštaja i nege. Međutim, u podrumima zdanja nalazili su se mališani, uglavnom ženskog pola, do pubertetskog uzrasta, dominantno srpske nacionalne i pravoslavne konfesionalne provenijencije, uz nekoliko jevrejskih i romskih devojčica. Uslovi njihovog života u „zavoduˮ bili su daleko od bilo koje humanosti i pristojnosti. Spavali su na zemljanim ili betonskim podovima, na tek sporadično raspoređenim snopovima slame, bez „sanitarnog čvoraˮ, sa odsustvom i najosnovnijih mera zdravstvene i higijenske zaštite. Glad i oskudica prehrambenih namirnica predstavljali su stalnog pratioca života diskriminisane grupe „erdedijevskih mališanaˮ. Stopa smrtnosti dece bila je velika, a posebno je predstavljala rezultat nemilosrdne torture „časnih sestaraˮ koje su bile zadužene za brigu o unesrećenoj deci. Povodi za preduzimanjem mera kazni koje su izvođene metodama fizičkog nasilja, odnosno „premlaćivanjemˮ, bili su raznovrsni i svakodnevni. Usled odsustva higijenskih uslova života, deca su obavljala svoje fiziološke potrebe svuda u kompleksu, često u tim zastrašujućim „podrumskim spavaonicama i boravištimaˮ i to na mestima gde su spavala, ležala ili sedela. Navedeni podatak bio je jedan od osnovnih povoda za monstruozna „bičevanjaˮ, izvođena „glogovim prutomˮ umočenim u slanu, morsku vodu. Deca nisu mogla da koriste svoja imena i prezimena, njihovi identiteti bili su poništeni, a umesto imena po dolasku u „zavodˮ, dobijali bi, u početku, pločicu od kartonskog papira ili drveta na kojoj bi bio ispisan broj. Samo na taj broj deca su imala dozvolu da se „odazivajuˮ. Nakon izvesnog vremena, promenjen je materijal pločice sa brojevima, pa su deca dobijala cifre ispisane na „limenim pločicamaˮ. Razlog ove promene nalazi se u činjenici da bi, do neuhranjenosti izgladnela deca, „pločiceˮ napravljene od organskih ili poluorganskih materijala ubrzo pojela. U logoru su permanentno „carevaleˮ različite kombinacije teških oboljenja i brojnih masovnih zaraza, epidemiološkog karaktera. Hrvatski crveni krst i dobročinitelji iz organizacije srpskog Oskara Šindlera, odnosno „pravednice među ljudima“, blaženog spomena, Dijane Obekser Budisavljević (spasiteljke 12. 000 srpskih mališana iz „čeljustiˮ ustaško-nacističkog „Molohaˮ), u Jastrebarskom su zabeležili nekoliko čestih oboljenja kod dece: dizenteriju, difteriju, „pegavi tifusˮ, „stomačni tifusˮ, vašljivost, tuberkulozu, opštu telesnu i fizičko-mentalnu iscrpljenost, uz neizbežnu pothranjenost organizma.

„Nadstojnicaˮ ili upraviteljka „zavodaˮ bila je časna sestra Ana Barta Pulherija, inače svastika ustaškog doglavnika Mileta Budaka, upamćenog po zlu čuvenoj „recepturiˮ konačnog rešenja za egzistenciju srpskog življa u NDH (trećinu pobiti, trećinu protjerati i trećinu pokrstiti). NJena zamenica, ekonom doma, bila je Marija Inovšek, časna sestra Gracioza, rodom iz Osijeka, iz koga je u Jastrebarsko došla 1941. godine. Gracioza je bila zadužena i za „vjersku nastavu i preodgoj djeceˮ, kao i za fizička kažnjavanja mališana. Strahotne metode koje je koristila duboko su ostale ukorenjene u turobnom sećanju i „mentalnom zdravljuˮ hiljada zatočenih devojčica i dečaka. Često bi devojčicu, koju je želela da povredi ili ubije hvatala za nogu ili ruku, da bi je potom bez ravnoteže „vuklaˮ uz ili niz stepenice, pri čemu bi lobanja deteta ostajala trajno oštećena, nakon čega bi njegov nejaki organizam umirao u najgorim mukama. Bestijalnosti sestre Gracioze i drugih redovnica Svetog Vinka Paulskog, najviše bi se očitovale u redovnom prebijanju dece u toku „verske nastaveˮ koja je bila organizovana u lokalnom rimokatoličkom hramu Crkvi Svetog Paula. Naime, odmah po dolasku u jastrebarske kazamate, pa i pre samog čina „pokrštavanjaˮ, sva pravoslavna i jevrejska deca bila bi podvrgnuta izuzetno napornim, rigoroznim časovima „veronaukeˮ koje bi organizovala sestra Gracioza. Bez obzira na uzrast i „pedagošku podobnostˮ, sva deca imala su dužnost, na prvom mestu, da „napametˮ usvoje znanja o istorijatu ustaškog pokreta, kao i „katekizamˮ rimokatoličke veroispovesti. Eventualni propusti u procesu usvajanja navedenog znanja, surovo su kažnjavani premlaćivanjem dece ili korišćenjem „specijalne kazneˮ koju su prisutne časne sestre i ustaše izvodile pod nazivom „krampusˮ. U lokalnom govoru stanovnika jastrebarskog područja, reč „krampusˮ imala je značenje „đavoˮ. Sama kazna sastojala se u postupcima koje ćemo sada pokušati detaljnije da opišemo. Kako je „nastava veronaukeˮ izvođena u podrumskim prostorijama hrama Svetog Paula u Jastrebarskom od pet časova ujutro, u slučaju „težeg vaspitnog prekršajaˮ (recimo pospanosti kod dece), časna sestra Gracioza naredila bi kaznu „krampusˮ. Zatim bi svu decu (bez razlike, da li su učestvovala u „prekršajuˮ ili ne) iz podrumskih prostorija odvodili u tavanski prostor i tu ih na časak ostavljali u potpunom mraku. Nakon toga, ustaški soldat koji je imao zadatak da neposredno izvrši kaznu, pred prestravljenom decom pojavljivao bi se prerušen u kostim „đavolaˮ, sa baterijskom lampom, kojom bi osvetljavao svoje „demonski iskeženo liceˮ u jednoj ruci i teškim lancem od gvožđa u drugoj ruci. Potom bi snažno „vitlaoˮ tim lancem nasumice udarajući decu po njihovim malenim telima. Nakon navedenog premlaćivanja, mnogo dece bi ostajalo „na mestu usmrćenoˮ sa smrtnim povredama i krvarenjima unutrašnjih organa ili razbijenim lobanjama, a preživeli bi često bili trajno osakaćeni i sa vidljivim ožiljcima na telu, ali i onim nevidljivim u njihovim pravednim i nevinim dušama. Jednom prilikom, u toku izvođenja zločinačkog „krampusaˮ, jedna devojčica je uspela da uhvati svoje oko u ruku, koje je joj bilo izbijeno kada ju je u glavu pogodio gvozdeni lanac. Pomenutu devojčicu sestra Gracioza je odvela u kuhinju i poslužila joj čaj, za koji je rekla da će od njega „vječno zaspatiˮ. Takođe, ostala su mučna svedočanstva da su časne sestre tukle i prisiljavale decu, posebno devojčice da neprestano odaju poštovanje i divljenje ustaškom poglavniku Anti Paveliću, NDH, da pevaju ustaške pesme, ali i da obavljaju poslove posluživanja sestrinstva i njihovih „uglednih gostijuˮ iz reda ustaških rukovodioca, među njima i Budaka, koji su logor u Jastrebarskom često posećivali. Među tim milosrdnim sestrama, pored Gracioze, isticala se i „milosrdnaˮ sestra Božimira.

Usmrćenu decu sahranjivao je gradski grobar Franjo Ilovar, koji je o ukopima vodio brižljivu evidenciju u svojoj beležnici, a istu je istoriografija upamtila pod nazivom Dnevnik Franje Ilovara. Pomenuti istorijski artefakt, zapravo ne poseduje taj, pomalo eufemistički opisan, „dnevnički karakter“. Franjo Ilovar je vodio svoje lične statističke beleške sa povremenim kratkim narativnim opisom „poslaˮ koji je obavljao za potrebe sistema logora Jastrebarsko. Uvidom u navedene zapise, ali i kasnijim svedočenjem Ilovara pred istražnim i pravosudnim organima Druge Jugoslavije, nepobitno je utvrđena smrt preko 1. 000 dečaka i devojčica, koje je potom gradski grobar sahranjivao van gradskog groblja u masovnim i neobeleženim jamama ili grobnim mestima. Pomenuti način sahranjivanja srpskih dečijih žrtava izričito su nalagale časne sestre, u prvom redu Pulherija, jer su smatrale da srpsko-pravoslavnim pokojnicima, pa ni „šizmatičkoj deciˮ nije mesto na zvaničnom gradskom groblju. Prema svedočenju Ilovara, nadstojnica logora, u „sumraku umaˮ, savetovala je gradskog grobara kako da postupa sa telima dece-mučenika: …NJih treba dalje u šumu, da im se mjesto ne zna… Mrtva dečija tela polagali bi u kištre i neugledne sanduke, nekada i po desetak posmrtnih ostataka mališana u jedan neugledni sanduk. Ilovar nije vodio evidenciju iz altrustičkih ili humanih razloga, koji bi se sastojali u težnji da postratnim generacijama, ali i „neizbežnojˮ pravdi, ostavi neposredne dokaze prvog reda o užasima i primerima genocida nad srpskom decom, koji su se odvijali u jastrebarskim kazamatima. Franjo Ilovar je zapise unosio da bi „po evidentiranom učinkuˮ, odnosno u skladu sa brojem ubijene ili umorene, a potom sahranjene dece, kod ustaških vlasti i sestrinstva logora mogao da naplati svoja potraživanja za obavljene poslove. Tako su zapisi ostali veoma šturi i često opisani samo crticama i reckama, gde su navedeni znaci ukazivali na broj sahranjene dece, nekog, konkretnog datuma. „Dnevnikˮ je vodio od 22. jula do početka novembra 1942. godine, a sledećim rečima i znacima opisivao je detalje „učinjenog poslaˮ i zahteva za novčanu naknadu: …Primio na račun kopanja grobova 10. 000 kuna za 100 komada djece pokopane… Jedan od poslednjih unosa odnosi se na broj od 468 „komadaˮ ukopane dece, na osnovu čega je, kako je napisao, Ilovar zaradio 38. 456 kuna. Račune koje je podnosio Ilovar, svojim potpisom verifikovala je časna sestra Gaudencija. Ustaška propaganda bestijalno je iznosila neistine o dešavanjima i stanju dece koja su se nalazila u sistemu kazamata logora Jastrebarsko. Zahvaljujući preživelom detetu-logorašu Dragoju Lukiću, potonjem predsedniku Udruženja preživele dece logoraša Jastrebarsko, saznali smo za razmere date propagande, koja je tvrdila da je Jastrebarsko ustvari samo prihvatilište za ratnu siročad u kome se o deci brinu časne sestre. Gotovo istovetan narativ može se pronaći i u istoriografiji o Jastrebarskom u modernoj i demokratskoj Hrvatskoj od 1990. godine. Pravu istinu o pomenutoj propagandi saznajemo iz redova kataloga i pratećih materijala izložbe Bili smo samo djeca, autora Dragoja Lukića, organizovane u Muzeju žrtva genocida u Beogradu, pre nekoliko godina: „…I upravo onoga julskog dana kada je Franjo Ilovar sahranio 107 komada djece, list „Nova Hrvatskaˮ od 23. jula 1942. godine, objavio je preko čitave stranice reportažu u kojoj se između ostalog kaže: Djeca koja su oslobođena od partizanskog ropstva, oporavljaju se od pretrpljenih patnji na državnom dobru u Jastrebarskom. U nedavnim poduhvatima koji su već sada urodili velikim uspjesima, hrvatske vojničke postrojbe u suradnji sa saveznicima oslobodile su i spasile, među velikim brojem življa, i mnogobrojnu djecu. S područja bojnih djelatnosti, ona su upućena u privremene sabirne logore, kako ne bi bili izloženi pogibeljima ogorčenih borbi. Među onima koje je hrvatska vojska oslobodila partizanskog ropstva i nasilja našlo se mnogo djece koja su u ropstvu partizana dovedena u vrlo loše stanje. Pošto su djeca bila u velikim skupinama, s toga je trebalo u najkraće vrijeme djecu iz logora smjestiti u dječije domove i druga skloništa… Franjo Ilovar imao je dužnost da svakog dana preuzima mrtvu decu iz svih lokacija logora, njihova tela „tovariˮ na svoju zaprežnu prikolicu i da ih potom prenosi do mesta ukopa. Ilovar je posvedočio da je jednom prilikom, kada je došao u podrume dvorca Erdedi, kako bi preuzeo tela mučeničke dece, na jednoj gomili zatekao na desetine pobacanih mališana. Pred tim prizorom, „ubilački nadahnutaˮ časna sestra Pulherija Barta, sa velikim zanosom i strašću izjavila je: Zar nije krasno?! Podsjeća me na Isusa u betlajemskoj pećini…

U delimično opisanim strahotama Jastrebarskog mogu se uočiti i razlozi za postojanje različitih nedoumica i nepoznanica, koje ni večito „pospanaˮ srpska istoriografija, ali i istorijska nauka u celini nisu uspele do kraja da osvetle, iako su faktografski podaci o istoj i te kako dobro poznati. Pomenuli smo da je Franjo Ilovar obavljao „posloveˮ u svim lokacijama, odnosno u celokupnom kompleksu „sistemaˮ logora Jastrebarsko. Takođe, uvidom u istorijsku literatiru, ali i publicističko-periodičke radove, možemo da saznamo kako je logor Jastrebarsko „radioˮ samo mesec dana, od jula do kraja avgusta, tačnije do 26. avgusta 1942. godine, kada su isti oslobodili partizanski borci iz Četvrte ličke brigade Narodno-oslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije. O čemu se tu zapravo radi, odnosno u kojim podacima možemo da pronađemo poluistinite nepoznanice ili nedorečenosti. Naime, sve do okončanja Bitke na Kozari u rano leto 1942. godine, u logoru Jastrebarsko, odnosno u „zavodu za siročadˮ u dvorcu Erdedi, boravila su deca, uglavnom ratna siročad, čije su roditelje, staratelje i rodbinu, ustaške snage ubile ili internirale u koncentracione kampove u periodu od leta 1941. godine, pa sve do, najkasnije, maja 1942. godine. Nakon Bitke na Kozari i pogroma nad srpskim narodom Potkozarja i niske Bosanke Krajine, preživelo je, a potom i zatočeno na desetine hiljada srpskih mališana. Deo pomenute dece, koji je preživeo torture i „usiljene marševeˮ do koncentracionih logora Jasenovac i Stara Gradiška, ustaške vlasti su internirali u logore za decu, između ostalih i u Jastrebarsko. Navedenu decu, ustaške vlasti su nameravale da „prevaspitajuˮ u duhu hrvatske nacionalne i rimokatoličke konfesionalne svesti sa izraženim proustaškim političkim opredeljenjima. Preko Zagreba i Doma za gluhonijeme (kao prvobitne stanice), u kome su nad mališanima preduzimane najosnovnije mere zdravstvene zaštite, stočnim vagonima „dopremljenoˮ je u Jatrebarsko u toku jula 1942. godine nekoliko srpskih dečaka i devojčica (pouzdan broj nije poznat). Tada se, zapravo, dogodio najintenzivniji „prilivˮ malenih i nedužnih zatočenika u Jastrebarskom. Lično, Ante Pavelić je izdao naredbu da se u Jastrebarskom formira koncentracioni logor za decu pod nadzorom ustaša i časnih sestara, a sa službenim nazivom Sabiralište za djecu. Dakle, formalan početak rada „Sabiralištaˮ, zaista možemo da datujemo u jul 1942. godine, ali sasvim je jasno da je logor postojao i pre navedenog perioda. Sva pristigla deca bila su raspoređena na četiri (ne na tri, kako tvrdi istoriografija) lokacije logora u Jastrebarskom. Prva i najpoznatija lokacija nalazila se na potezu gradskog groblja, u blizini železničke pruge i stanice u Jastrebarskom i to u napuštenim barakama, zapravo zgradama ekonomata franjevačkog samostana Svete Marije, koje je ranije koristila italijanska okupaciona vojska. Ovde su smeštena deca, uglavnom muškog pola, starijeg maloletničkog uzrasta (od 10 do 14 ili 15 godina života). Po dolasku, dečaci su dobijali ustaške uniforme, nakon čega bi počinjali „mučenički daniˮ njihovog prevaspitanja u zatočnike ustaške ideologije. Posebnu okrutnost u ophođenju prema deci pokazivala je časna sestra Mercedes, odnosno Ana Pušnik, inače poreklom iz Slovenije. Najpoznatija i svakako najužasnija metoda mučenja dečaka i to mučenja sa smrtnim ishodom, sastojala se u postupku u kome bi decu dovedenu na mesto egzekucije ubijala udarcima pijukom ili motikom u glavu. Na taj način, časna sestra Mercedes ubila je na desetine srpskih dečaka. Druga lokacija logora nalazila se u samom, tada franjevačkom, danas cistercitskom samostanu Svete Marije u gradskom centru Jastrebarskog, nekoliko stotina metara od prve lokacije logora. Na ovoj lokaciji bila su smeštena ostala deca starijeg uzrasta, uglavnom ženskog pola. Treća lokacija nalazila se u već opisanom ambijentu memljivog dvorca grofova Erdedi, gde su bila zatočeni najmlađi mališani, uglavnom ženskog pola, uzrasta od odojčadi do desete godine života. Sve do sedamdesetih godina prošlog veka za istoriografiju i širu javnost bila je nepoznata četvrta lokacija logora, koja se nalazilau naselju Reka, udaljenom oko tri kilometara od Jastrebarskog. Na ovoj lokaciji bilo je smešteno oko 2. 000 srpskih dečaka.

Nakon izvršenja diverzantskog zadatka zaposedanja i uništenja žandarmerijske i železničke stanice i pruge u Jastrebarskom, partizanski borci iz Četvrte ličke brigade Narodno-oslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije, pod komandom Nikole Vidovića i Mileta Trkulje, 26. avgusta 1942. godine privremeno su oslobodili delove grada. Posle slučajne dojave lokalnog građanina da se u barakama pomenute prve lokacije Logora nalazi zatočeno blizu 1. 000 srpskih dečaka, partizani su samoinicijativno oslobodili dati segment logorskog kompleksa, pri čemu su na slobodne teritorije u Liku i na Kordun poveli preko 700 oduševljenih i iscrpljenih mališana. Oko 200 najbolesnijih dečaka, koji nisu mogli da se kreću, ostalo je zarobljeno. Među oslobođenim zatočenicima, mnogi borci prepoznali su i sopstvenu decu za koju su do tada mislili da su usmrćena u bestijalnim genocidnim akcijama pomahnitalih ustaških krvoloka u prethodnim periodima. Navedeni događaj bio je i tema prepiske između Tita i sovjetske vlade, pri čemu je vrhovni komandant partizanskog pokreta otpora, zaboravio da pomene da su oslobođena deca bila žrtve ustaškog pogroma u NDH. U datoj prepisci, Tito je krvoloke identifikovao kao „fašističke i okupacione zločinceˮ. Iz navedenog razloga, pomenuti datum iz poslednjih dana avgusta 1942. godine, istoriografija i nauka u celini, determinisali su kao precizno vreme okončanja „radaˮ logora za decu u Jastrebarskom. Iz stotina svedočenja preživele dece-logorskih zatočenika, na osnovu iskaza zarobljenih ustaša i pojedinih časnih sestara posle završetka Drugog svetskog rata, uvidom u impozantnu arhivsku građu nastalu u radu „administracijeˮ logora, ali i delatnošću organizacije Dijane Budisavljević, kao i na osnovu drugih materijalnih dokaza (analizom „Dnevnika Franje Ilovaraˮ, npr.), potpuno je jasno da je ustaški kazamat u Jastrebarskom funkcionisao sve do kraja postojanja zločinačke NDH. Međutim, tačno je da su se uslovi boravka dece u lokacijama logora znatno „poboljšaliˮ posle avgusta 1942. godine i partizanske akcije. Verovatno iz razloga potencijalne mogućnosti novog „napada na Jastrebarskoˮ i iscrpnijih saznanja o zločinima koje su počinili, ustaške vlasti ublažile su metode tretmana nad zatočenom srpskom decom, posebno u segmentu masovnih pokolja i pojedinačnih ubistava srpske nejači. Drugi razlog, promene u „raduˮ logorskih čuvara i nadzornika i njihovog ophođenja prema deci, možda leži i u potrebi uspešne realizacije prvobitnih ciljeva formiranja logora za decu, i to ne samo u Jastrebarskom. Od 1944. godine, stotine srpskih dečaka i devojčica, za koje su časne sestre i ustaški čuvari procenili da je u „raduˮ sa njima dostignut poželjan stepen njihovog „prevaspitanjaˮ i brisanja prethodnog, „srpskogˮ identiteta, bilo je predato na usvajanje hrvatskim porodicama u drugim mestima, naročito u Zagrebu i to često baš u porodice ustaških oficira i političara. Na taj način, prevashodni cilj stvaranja „širokih bioloških osnovaˮ za uvećanje „socioloških kapacitetaˮ populacije hrvatskog nacionalnog i rimokatoličkog konfesionalnog identiteta, bio je makar delimično uspešno realizovan. Za to vreme, deca u logoru su živela u sličnim higijenskim i egzistencijalnim uslovima, kao i pre akcije partizanske brigade. Tortura i prisilni fizički rad na ekonomijama samostana i dvorca Erdedi, uz nastavak „preodgojaˮ srpske dece u svojevrsne „ustaške janičareˮ, podrazumevali su se u svakodnevici života nedužnih mališana u komleksu kazamata Jastrebarsko. Opšta oskudica u ishrani nadomeštana je izdašnom humanitarnom pomoći, obezbeđivanom od strane Crvenog krsta, ličnim zalaganjem Tatjane Marinić i organizacije Dijane Budisavljević, ali i od brojnih humanitarnih društava iz cele Evrope. Naime, ustaške vlasti i časne sestre dostavljale su fotografije stotina unesrećenih i potpuno iznurenih dečaka i devojčica brojnim novinskim redakcijama najpoznatijih evropskih štampanih medija. U pomenutim dopisima, ustaške vlasti i časne sestre navodile su da su date fotografije dokaz ophođenja partizanskih snaga prema hrvatskoj deci i mladeži, te da su samo zahvaljujući ustaškoj državi i dobrotvornoj misiji Rimokatoličke crkve, navedena deca „spasenaˮ od sigurne smrti. Na osnovu ovih lažnih informacija dopremana je humanitarna pomoć u prehrambenim namirnicama, higijenskim i sanitarnim sredstvima. Međutim, najveći deo date pomoći ustaške vlasti i časne sestre zloupotrebljavali su za svoje lične potrebe ili su istu dostavljale nekolicini rimokatoličkih samostana u Zapadnoj Hercegovini. Na opisani način, najmanju korist od date pomoći imali su zatočeni mališani.

Pomenuli smo nedovoljno naučno istražene motive i razloge zbog kojih su ustaške vlasti preduzele bestijalni genocid nad srpskim narodom u NDH 1941. godine. Brojne istorijske i sociološko-teorijske studije, putem rezultata svojih analiza nesumnjivo su potvrdile da su se motivi pogroma nalazili u namerema ustaških vlasti da, u ime realizacije „hrvatske politike istorijskog i državnog pravaˮ trajno unište i ponište „biološko-fizičkuˮ egzistenciju srpskog nacionalnog identiteta i populacije istog na prostorima zločinačke NDH. Slično namerama nacističkih zločinaca u njihovoj politici „konačnog rešenja jevrejskog pitanja u Evropiˮ, ustaške vlasti su putem masovnih ubistava pripadnika srpske populacije, datu politiku pokašali da realizuju. Međutim, ostaje pitanje zbog čega su u životu ostavljali srpsku decu, koju bi prethodno otimali iz naručja njihovih umorenih roditelja, a potom smeštali u monstruozne koncentracione kazamate, pa između ostalih i u Jastrebarsko. Da li se razlozi pomanjkanja svesti ustaških krvoloka očitovanih u razmerama i metodama preduzimanih strahota u genocidu nad Srbima mogu objasniti samo prisustvom sadističkih elemenata u duhovnom karakteru samog ustaškog pokreta ili u pukoj spremnosti da svoje mračne planove izvrše na „najefikasniji načinˮ? Ustvari, možda bi razloge nedoumica mogli da postavimo na platformu „inverzijeˮ navedenih pitanja! Da li su, pored bestijalnog karaktera, ti nelogični masovni zločini preduzimani, upravo kako bi ustaške vlasti na najlakši način mogli da dođu do srpske dece. Dakle, pored „socio-patološkihˮ uzroka izbijanja genocida nad Srbima, da li se razlozi realizacije istog nalaze i u „čisto pragmatičnim političko-ideološkim potrebamaˮ monstruozne NDH? Jednom kada bi fizički uklonili biološki najproduktivniji i najreproduktivniji, radno sposobni deo srpskog stanovništva, odnosno segment „odrasle populacijeˮ srpskog etničkog i duhovnog kolektiviteta, ustaškim zločincima bio bi potpuno „otvoren putˮ da, bez „roditeljskog autoritetaˮ nad decom, u mentalni sklop potomaka likvidiranih, ugrade sveobuhvatnu, društveno prihvatljivu hrvatsku nacionalnu, rimokatoličku konfesionalnu i ustaško-ideološku i političku svest, odnosno da prethodno, nepovratno ponište i svaki trag srpskog nacionalnog i pravoslavnog duhovnog identiteta u profilima njihovih ličnosti. Najbolji dokaz pomenutoj tezi možemo da pronađemo u sumornoj sudbini zatočenice dečjeg logora u Jastrebarskom, ali i heroine naše priče, dame blaženog spomena, Zorke Delić Skiba. Zorkino svedočenje o užasima koje je zajedno sa hiljadama drugih mališana i sama preživela u kazamatima Jastrebarskog, nimalo se ne razlikuju od desetina ispričanih sudbina drugih dečaka i devojčica, logoraša i njenih sapatnika, od kojih su neki, zahvaljujući Božijem proviđenju, iako u ozbiljnim životnim godinama, i dalje sa nama. I dalje svedoče, i dalje pričaju, nikada do kraja i nikada dovoljno ispričane priče. Ovo je Zorkina priča:

Zorka je rođena u selu Kruhari, nedaleko od Sanskog Mosta, u današnjoj Bosni i Hercegovini, tada u Kraljevini Jugoslaviji, na Savindan, 27. januara 1936. godine. NJeni roditelji Drago i Dragica (rođena Praća) bili su imućni trgovci i poljoprivrednici koji su pripadali brojnoj i uglednoj srpskoj porodici Delić. Do napada na Kraljevinu Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu, Zorka je imala srećno detinjstvo u velikoj porodičnoj zajednici, u kojoj su pored njenih roditelja i četvoro braće i sestara, živeli i njen stric (njegova supruga je preminula prilikom porođaja nekoliko godina pre Drugog svetskog rata) i četvoro braće i sestara od strica. Prvi zlokoban susret Zorke i njene porodice sa zverskim namerama nove ustaške vlasti dogodio se na svečanom ručku koji su Delići organizovali u povodu porodične krsne slave na Đurđevdan 1941. godine. Ustaški soldati, uglavnom hrvatske i muslimanske komšije i poznanici, na taj svečani dan upali su u Zorkinu kuću i uz pretnje da će „… to biti poslednji Đurđevdan koji će Delići dočekati…ˮ devastirali su pokućstvo i nameštaj, a potom i prekinuli slavsku gozbu. Mesec dana kasnije, uz lažni izgovor da će biti preseljeni u Treći rajh na prinudan rad, uhapšeni su Zorkini otac i stric, a potom i utamničeni u podrume stare školske zgrade u Sanskom Mostu. U zatočeništvu su bili podvrgnuti strahovitim mučenjima koje su nad njima sprovodile prve komšije iz Kruhara, poput pripadnika ustaškog pokreta, inače komšije hrvatske nacionalnosti, Dina Vranića. Verovatno 30. jula, otac i stric Zorke Delić brutalno su ubijeni, da bi potom njihova izmrcvarena tela bila bačena u masovnu grobnicu u Šušnjaru, delu Sanskog Mosta, gde se danas nalazi spomen-područje i memorijalni centar postradalih 5. 500 Srba i 50 Jevreja koji su ubijeni u ustaškom masovnom pokolju 2. avgusta 1941. godine. Samo nekoliko dana kasnije, upravo tog crnog 2. avgusta, negde posle 5 časova ujutro, ustaše predvođene Omerom Alagićem, zvanim Omerica, inače najamnim radnikom na imanju porodice Delić (čiju je familiju Zorkin otac materijalno izdržavao, a koji je i živeo kod Delića), ušli su u selo Kruhari i ubrzo počeli da vrše torturu nad srpskim stanovnicima sela, uz neizbežnu pljačku pokretne imovine i spaljivanje njihovih domova i nepokretnosti. Kada je pomenutu grupu zločinaca primetila majka Dragica, Zorku i njene sestre, braće i rođake odvela je u zaklon u obližnje polje kukuruza, a sama je pokušala da spasi 18 zatočenih rođaka iz porodice Delić, koje su ustaše zatvorile u porodičnu štalu, a istu potom zapalili. Prilikom pokušaja spasavanja, lično Omerica je naočigled prestravljene dece, koja su sve to posmatrala iz zaklona u kukuruzu, ubio Zorkinu majku pucnjem iz puške u glavu, da bi se nakon toga zapaljena štala, u kojoj su već postradali brojni rođaci porodice Delić, u plamenu sručila na mrtvo telo Zorkine majke. Prizori majčine smrti i plamena koje je zahvatilo telo iste, pratili su Zorku sve do 1950. godine, jer je scene užasa iz noći u noć u tminama svojih košmara neprekidno proživljavala. Nakon neuspešne potrage za odbeglom decom, kada je pominjani Dino Vranić čak i pucao na mališane Delića, najmlađi Zorkin brat, Jovica koji je imao svega devet meseci, preminuo je, dok su se ostala deca, između 5. i 8. avgusta, predata ustaškim vlastima. NJih osmoro, u pratnji očeve rođake Marije Majkić (kojoj su ustaše pobile oko 80 članova uže i šire porodice na Šušnjaru 2. avgusta), odvedeni su kod lokalnog rimokatoličkog župnika, gde su bez posebnih obreda, „prevedeniˮ u rimokatoličku veroispovest. Sve do aprila 1942. godine, petoro dece Delića (najstarija sestra Nevenka i brat od strica Petar, pridružili su se partizanskom pokretu otpora), živeli su kod Dina Vranića u statusu kućne posluge i štalskih radnika, gde su uglavnom brinuli o imovini i domaćim životinjama koje je Vranić opljačkao sa imanja Delića.

Na osnovu naredbi poglavnika Ante Pavelića, ustaške vlasti su sredinom aprila 1942. godine, njih petoro, uključujući i Zorku, zajedno sa stotinama druge srpske siročadi i nejači, u stočnim vagonima prevezli prvo u Jasenovac. U potpuno stranoj sredini i sumornom ambijentu, blizu vagona kojima su „dopremljeniˮ, a nakon iscrpljujućeg puta koji je trajao tri dana, narednih pet do sedam dana deca su bila zadržana na lokalnoj poljani bez hrane i pitke vode. Nakon dolaska, stariji dečaci imali su dužnost da stočni vagon „očisteˮ od fekalija, kao i da iz njega „izbace tela desetine mališana koji put nisu preživeli. U tom poduhvatu učestvovao je i Zorkin stariji brat Draško, koji je mrtva tela dece bacao u obližnju Savu. Kako u logoru nije bilo mesta za nove zatočenike, čak ni „tranzitneˮ, deca su uglavnom boravila na „otvorenom poljuˮ pored reke ili bi spavali u vagonu u kome su došli u Jasenovac. Ustaše su ih terale da vodu piju iz obližnjih močvara koje su bile prepune leševa umorenih logoraša, a Zorka i mnogi drugi unesrećeni mališani, upamtili su da su u toj vodi bili prisutni neidentifikovani crvi „crvene bojeˮ. Zorka i njeni rođaci nisu pili tu vodu, već im je Draško, krišom, noću, u odbačenim otpacima i praznim konzervama hrane za ustaše, donosio vodu iz Save. Potpuno iznureni, uplašeni i na ivici između života i smrti, deca su potom ugurana ponovo u iste vagone, nakon čega su nastavili put za Zagreb. U Zagrebu su predati službama Crvenog krsta u Domu za gluhonijeme, koji je tada služio za pružanje osnovne higijenske i zdravstvene nege. Snalažljivošću njenog brata Draška, nakon gotovo deset dana, deca su tu prvi put dobila obed, koji se sastojao iz jednog tanjira izvesne kaše, koja je podeljena na pet delova. Pre toga, preduzete su mere osnovne higijensko-zdravstvene zaštite nad decom u „borbiˮ protiv vašljivosti. Nakon jednodnevnog boravka u Domu, deca su ponovo upućena u vagone i „otpremljenaˮ u Jastrebarsko. Odmah po dolasku u logor, Zorkina dva starija brata smeštena su u prvu lokaciju logora, dok je ona u društvu dve sestre (dve godine starije sestre od strica Slavke i dve godine mlađe sestre Rade), smeštena u podrume dvorca grofova Erdedi. Svi su dobili brojeve utisnute na pločice koje su morali da nose oko vrata, uz pretnju da od momenta „evidencijeˮ imaju dužnost da se na prozivkama, kao i u drugim prilikama „odazivajuˮ isključivo na pomen dobijenog broja. „Novo imeˮ Zorke Delić bilo je 97, njena sestra Rada dobila je broj 98, a Slavka 48. Mnoge užase koje je Zorka preživela u Jastrebarskom, pamtila je do kraja života, a određene pojedinosti, koje eventualno nije upamtila ili nije razumela iz pozicija svesti šestogodišnjeg nedužnog deteta, saznala je putem svedočenja svojih starijih rođaka ili drugih zatočenika u ustaškom kazamatu, posle Drugog svetskog rata. Iz razloga što su jednom zaspale u toku „verske nastaveˮ, časna sestra Gracioza i ustaški nadzornici naredili su sprovođenje kazne „krampusˮ. Nakon svršetka monstruznog kažnjavanja, Zorka i njene sestre nisu bile ozbiljnije fizički povređene, što je kod Gracioze izazvalo bes. Časna sestra naredila je Slavki da Zorku pridržava za ruke. Zorka je prethodno bila prinuđena da se savije u stomaku preko male klupe, čime je dostupnim učinila svoju golu kožu pozadinskog dela tela kako bi mogla biti bičevana. Gracioza je potom uzela prut namočen u slanu vodu i uz reči … da će Zorka dobiti udarce glogovim prutom u broju koji se nalazio ispisan na pločici… koju je nosila oko svog malenog vrata, počela je divljački da bičuje nedužno dete. Nakon pedesetak udaraca, kada je Zorka već bila u potpunoj nesvesnosti, Slavka je molećivo upitala Graciozu: Zbog čega je još bijete, pa zar ne vidite da je ona mrtva?. Graciozin odgovor bio je: U redu, sklonite je i bacite na hrpu (mrtve dece – primedba autora), ali zašto ti plačeš? Na odgovor da je Zorka njena sestra od strica, Gracioza „se složilaˮ da će sada Slavka biti kažnjena na isti način. Slavka je dobila 48 udaraca.

Zajedno sa desetinama mrtvih mališana, Zorkino obamrlo telo je do masovne grobnice u blizini gradskog groblja, u svojim zaprežnim kolicima prevezao Franjo Ilovar. Zorka ni sama nije znala kako je preživela ovaj užasni zločin. Međutim, ostala je pretpostavka da je usled činjenice da je u prikolici ležala ispod drugih tela, Zorki bio dostupan, uslovno rečeno svež vazduh koji je dopirao iz razmaknutih drvenih letvi kojima je bilo obloženo dno kolica. Kada je Ilovar počeo da „ubacujeˮ mrtva tela umorene dece u jamu, Zorka (koja je u prikolici ležala na samom dnu), sada je „bačenaˮ na površinu, odnosno preko drugih tela. Iznenada je došla do svesti kada je zemlja sa lopate Franje Ilovara dospela u predeo njenog lica. Svojim rukicama počela je da razgrće zemlju sa lica i dolazi do daha, što je uplašilo grobara Ilovara i nateralo ga u bezglavi beg. Nekoliko sati Zorka je mukotrpno pokušavala da izađe iz masovne gorbnice, što joj je na kraju i pošlo za rukom. Ostala je živa, a scene „izlaska iz grobaˮ pratile su je sve do 1979. godine, kada je prvi put nakon Drugog svetskog rata boravila u Jastrebarskom. Međutim, ni ta činjenica nije Zorku mogla pripremiti na novi grozomoran zločin koji će biti izvršen nad njom i nekolicinom drugih dečaka i devojčica. Nakon „spasenja iz grobaˮ, Zorku je primetio ustaški čuvar Slavko Dasović. U jednom trenutku Zorka je čula komandu izgovorenu na nemačkom jeziku: Reks, bandit. U sledećem momentu pored nje se „stvorioˮ pas rase nemačkog ovčara, koji je bio dresiran da na pomenutu komandu onesposobi, a potom i rastrgne dete koje bi se našlo „na metiˮ ustaškog čuvara. U zadnjem trenutku, čuvar je izdao komandu opoziva, pa je pas odstupio ne povredivši Zorku, a ona se uskoro našla pred čovekom u uniformi crne boje koji ju je optužio da je pokušala da pobegne iz logora. Dasović je potom Zorku vratio u dvorac i predao je u ruke časne sestre Pulherije, uz reči koje je Zorka dobro upamtila: … Ova mala je pokušala da bježi, ja sam je uhvatio, a sada joj Vi sudite… Odgovor Pulherije bio je strastveno zlosudan: Ah, pa zna se koja je kazna za bandite koji pokušaju umaknuti… Zorka je izvedena u dvorište i to u grupi nekolicine mališana oba pola, koji su tu dovedeni iz sličnih ili nepostojećih razloga. NJena sestra dobila je zadatak da čvrsto zadrži Zorkinu glavu povijenu „u nazadˮ, kako bi njen vrat bio što više dostupan i istaknut. U drugim prilikama, odnosno u situacijama kada su na isti način „kažnjavana ostala decaˮ, Slavkin zadatak obavljala je Gracioza. Časna sestra bi, dakle držala glave dece na opisani način. Pred „stroj malenih kažnjenikaˮ, poredanih u vrstu, istupio je ustaški egzekutor Petar Lovrin, koji je za likvidacije dece koristio dugački i tanki nož, naoštren sa obe strane. Lovrin je decu ubijao tako što bi ih nožem ubadao u grkljan, nakon čega bi oštricu provlačio sve do zadnjeg dela vrata iza vratnih pršljenova, da bi potom nož povlačio natrag, „prema sebiˮ. Gracioza je držala ostalu decu na način koji smo već opisali i umoreni mališani padali su redom, jedan za drugim. Mesto zločina bilo je prekriveno krvlju nevine dece. Kada je došao do Zorke, krvavi nož je uputio u pravac njenog grkljana, isti probio, a potom zastao. Tada je naglo povukao nož natrag i odstupio od Zorke. Krv je „briznulaˮ iz Zorkinog vrata. Zorka i njena rođaka rukama su pokušavali da zaustave obilno krvarenje, nakon čega se malena heriona naše priče ponovo onesvestila. Verovatno je ta okolnost i spasila njen mučenički život. Gracioza i druge časne sestre ukazale su pomoć Zorki i previle njenu ranu na vratu. Ožiljak od klanja, Zorka je nosila na svom vratu do kraja života, mada je isti dugo godina bila prinuđena da prikriva određenim odevnim predmetom. Takođe, njene glasne žice bile su u mnogome oštećene, a ustaško klanje prouzrokovalo je kod Zorke i neke druge trajne zdravstvene tegobe. Od trenutka kada je ustaša pristupio Zorki sa namerom da je zakolje, devojčica je Lovrina gledala pravo u oči. Mnogo godina posle rata, kada je smogla snage da o ovim užasima progovori sa, takođe preživelom, sestrom od strica Slavkom, upitala je rođaku, kako je bilo moguće da preživi pomenuti pokolj, zbog čega je ustaša u datom momentu zastao? Slavka je dala odgovor: …Ti si ustašu gledala svojim umiljatim očima, pravo u njegove oči, nežno i upitno – šta sam ti skrivila, od čega je Lovrin ustuknuo… Pomenimo i to da je Lovrin, koljač dece iz Jastrebarskog, u „logor za nejačˮ došao iz sela Urije pored Prijedora u Bosanskoj Krajini, dakle iz Zorkinog zavičajnog kraja. U logor je došao kao „beščašćem proslavljeniˮ ubica stotina srpskih stanovnika iz Potkozarja. Učestvovao je u masovnim pokoljima u srpskim naseljima iz neposrednog okruženja njegovog rodnog sela. Ubijao je svoje komšije i poznanike, što je u sudskom postupku posle rata nepobitno dokazano. Govorilo se da je srpskoj deci lično „vadio očiˮ, međutim za datu tvrdnju nije bilo pouzdanih dokaza. Osuđen je na višegodišnju kaznu zatvora, koju je služio do početka šezdesetih godina prošlog veka, kada je u određenoj „jubilarnoj kolektivnoj amnestijiˮ, organizovanoj od strane komunističkih vlasti, ali i iz razloga „dobrog vladanjaˮ na robiji, pušten na slobodu. Nakon sticanja slobode, Lovrin se vratio u svoje rodno mesto, gde je mirno i povučeno živeo još nekoliko decenija, kada je i umro. Dolazio je čak i u kuće svojih preživelih žrtava, srpskih komšija iz susednih sela i učestvovao je, sasvim neometano, u socijalnom životu svoje zajednice. Uprkos nepobitnim saznanjima u vezi sa aktivnostima ovog ustaškog zločinca u Drugom svetskom ratu, o kojima se krišom razgovaralo u kućama srpskih domaćina, Petru Lovrinu niko nikada nije, ni u privatnoj, niti u javnoj komunikaciji, uputio bilo koju zamerku?!

Od početka 1944. godine, ustaški zvaničnici, oficiri, vojnici, ali i ostali građani, posebno iz većih gradskih naselja, poput Zagreba, počeli su da usvajaju decu iz logora Jastrebarsko. Jednostavno, dolazili bi po njih i odvodili ih u svoje domove, gde su mališani dobijali novi identitet, isprave i izmišljenu, ali „prikladnuˮ priču o sopstvenoj prošlosti. Negde u drugoj polovini 1944. godine, u logor je došao Slavko Dasović, nekadašnji čuvar, a u tom periodu viši ustaški časnik (bio je to čovek koji je malenu Zorku vratio u logor nakon njenog, a već opisanog „izlaska iz grobaˮ). Želeo je da usvoji muško dete. Međutim, Pulherija mu je objasnila da u datom trenutku „nemaju muške dece na raspolaganju za posvajanjeˮ, a kako Dasović nije bio zainteresovan da sa sobom povede žensko dete, okrenuo se prema svom vozilu u nameri da se vrati u Zagreb, gde je i živeo. Iz postrojene vrste iznenada je istupila, tada već osmogodišnja Zorka, prišla ustaši, uhvativši ga za ruku, da bi ga u sledećem momentu molećivo upitala: Povedi me sa sobom, biću ti dobra. Slavko Dasović je upitao Zorku kako glasi njeno ime, a njen odgovor je bio: Zovem se 97!. U prisustvu Zorke, Pulherija je dala objašnjenje da bi bilo zaista zgodno da se ustaša odluči na usvajanje „devojčice 97ˮ, iz razloga što se ona više ne seća svog ličnog identiteta, ali ni prošlosti. Uz navedeno, napomenula je da je devojčicino ime zapravo Zorka Delić i da je rođena u Kruharima pored Sanskog Mosta, ali bez pouzdanih podataka o datumu njenog dolaska na svet. Pomenuti razgovor bio je veoma značajan za Zorku, jer je devojčica tada prvi put nakon dve godine čula, ali i upamtila osnovne podatke o svom identitetu. Slavko Dasović je odlučio da usvoji Zorku, koju je poveo na put prema Zagrebu. Prvih nekoliko dana Zorka je živela u zagrebačkom stanu koji je bio korišćen od strane Slavka i njegove prijateljice Marije Čop, pripadnice ustaškog pokreta iz Sarajeva. Iz razloga što Marija Čop nije želela da vodi računa o potrebama malene Zorke, Slavko je devojčicu predao na staranje svojoj rođenoj sestri, šezdesetogodišnjoj Jelki Dasović, koja je takođe živela u Zagrebu u Gajevoj ulici, broj 18. Zorka je uskoro i zvanično prevedena u rimokatoličku veroispovest, a ceremonijalni obred „pokrštavanjaˮ, obavljen je u zagrebačkoj katedrali od strane nadbiskupa Alojzija Stepinca. Zorka je dobila novi identitet. NJeno novo ime bilo je Marija Dasović, …rođena od oca Slavka…, a kao i u slučajevima usvajanja druge srpske siročadi, za datum njenog rođenja određen je 10. april 1938. godine, odnosno dan osnivanja zločinačke NDH. Inače, sva usvojena deca, kod kojih obično nije bio poznat tačan datum rođenja, dobijala su 10. april, za „svoj novi rođendanˮ. Do oslobođenja Zagreba, u maju 1945. godine, Zorka je pohađala versku rimokatoličku školu pripremajući se za poziv časne sestre, a nakon propasti NDH, upisana je u redovnu sekularnu osnovnu školu. Na suđenju za ratne zločine, organizovanom posle rata, Slavko Dasović je oslobođen optužbi, usled nedostataka u dokazima tužilaštva, ali i uz pomoć svedočenja male Zorke-Marije. Naime, devojčicu su izveli pred sud, gde su joj sudske vlasti postavili pitanje u vezi sa karakterom i ponašanjem Slavka Dasovića. Odgovori preplašenog, istraumatizovanog deteta, sastojali su se u tvrdnjama da je Slavko „njen drugi tata, koji ju je spasio od smrti u logoruˮ. Nakon puštanja na slobodu, Slavko je emigrirao u Sjedinjene Američke Države, gde je živeo do 1982. godine, kada se kao osamdesetpetogodišnji starac i u teškom zdravstvenom stanju vratio u Zagreb. Zorka je Slavka tada videla prvi put nakon njegovog odlaska iz zemlje. Susret se odigrao u zagrebačkoj bolnici pored „Slavkove samrtne posteljeˮ. Sve što je njen „drugi tataˮ imao da kaže svojoj usvojenoj ćerki sastojalo se u rečima u kojima je nekadašnji ustaša izrazio svoje razočarenje, zbog neuspeha u Zorkinom prevaspitavanju u „dobru katolkinju i Hrvaticuˮ. Posle Slavkove smrti, Zorka je došla u posed neposrednih dokaza, odnosno ratnog dosijea Slavka Dasovića, iz koga je saznala da je njen usvojitelj nakon poraza Austrougarske u Prvom svetskom ratu prvi put emigrirao u SAD, jer je kao bivši ratnik Dvojne monarhije, koji se borio u Mačvi protiv Srpske kraljevske vojske, odbio da se „potčiniˮ novim vlastima prve zajedničke države Južnih Slovena. Dalje, Zorka je saznala da se 1929. godine Slavko vratio u Evropu da bi se pridružio pokretu Ante Pavelića, ali najvažnije saznanje sastojalo se u činjenici da je njen „drugi otacˮ bio pripadnik ustaških zločinačkih vojnih jedinica koje su u avgustu 1941. godine počinile pokolj nad srpskim narodom u Sanskom Mostu i njegovoj okolini. Posle četrdeset godina Zorka je došla do poslednjeg segmenta saznanja o užasnoj sudbini koju je preživela. Zorkin posvojitelj bio je zločinac koji je lično učestvovao u likvidaciji njene porodice.

Prema sopstvenom svedočenju Zorka je prvih godina svog života u Zagrebu imala „dvostruki identitetˮ. Danju je bila Marija Dasović, usvojena ćerka tete Jelke, ćutljiva, povučena, plahovita devojčica, bez sposobnosti za toplu reč, ljubav, osećaj pripadnosti, ali istovremeno i ličnost koja je prilježno morala da obavlja dužnost uzorne rimokatolkinje i Hrvatice, dok bi noći „provodila pod identitetom Zorke Delićˮ, budeći se iz košmara, pred prizorima majke u plamenu i okružena mrtvom decom u grobu. U školi je uvek sedela sama u poslednjim klupama i sa velikom distancom prema ostalim školskim kolegama. Do izvesne promene došlo je 1950. godine kada je upoznala školsku drugaricu, srpske nacionalnosti, poreklom iz Okučana. Upravo pomenute godine, Zorka je odlučila da letnji raspust provede sa porodicom svoje prijateljice u selu pored Okučana u Zapadnoj Slavoniji. Nakon dolaska u Okučane, sasvim slučajno, ugledala je saobraćajni putokaz na kome su stajale napisane reči: Sanski Most. Zorka do tada nije bila sigurna da li uopšte i postoji mesto pod tim nazivom, ali je u tom trenutku i u stanju potpunog šoka, iznenada odlučila da otputuje u Sanski Most. U pratnji oca svoje drugarice, posetila je Sanski Most i uspela da stupi u kontakt sa pojedinim preživelim rođacima, kao što je bio njen brat od strica Petar, koji je baš tog leta gradio novu kuću na lokaciji imanja Delića u Kruharima. Kada je Zorka ugledala ruševine svog doma i polje kukuruza u blizini kuće, u mentalnom pogledu suočila se sa svojim bolnim uspomenama i od tada, prema sopstvenom priznanju više nikada nije sanjala mrtvu majku. Uskoro je došlo do susreta između Zorke i njenih preživelih sestara Nevenke i Slavke. Slavka je živela u Sarajevu, a Nevenka je nakon rata svoj dom pronašla u Nikšiću, u Crnoj Gori. Komunikaciju i susret između sestara obezbedila je organizacija Dijane Budisavljević. Uskoro, od sestre Nevenke, Zorka je saznala i za okolnost pod kojom je stradao i zločinac Omerica. Naime, nakon oslobođenja Sanskog Mosta, Omer Alagić je zarobljen, a pravo da nad njim izvrši smrtnu kaznu zbog učinjenih zločina, dobila je upravo Nevenka Delić. Kazna je izvršena jednim pucnjem iz revolvera u čelo zločinca koji je u tom trenutku, na kolenima, molio za „pošteduˮ njegovog bednog života. Krajem pedesetih godina Zorka je stupila u brak sa Vlajkom Skibom, nekadašnjim partizanskim komesarom, potonjim profesorom književnosti i upravnikom gimnazije u Mostaru. Zorka je uspešno realizovala studije matematike i fizike i kasnije je bila zaposlena kao profesor pomenutih nauka u mostarskoj gimnaziji. Zorka i Vlajko u braku su dobili dvoje dece, sina i ćerku i sve do 1992. godine, porodica Skiba živela je u Mostaru. Sa njima je u porodičnoj zajednici živela i Jelka Dasović, sve do njene smrti u 92. godini života 1980. godine. Usled izbijanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini, porodica Skiba bila je prinuđena da utočište pronađe u Oštroj Luci, u blizini Prijedora na teritoriji Republike Srpske, gde je Zorka živela sve do svoje smrti 4. juna 2015. godine.

Za razliku od Zorke, brojni preživeli mališani-logoraši, nisu doživeli ni ovaj minimalni užitak u životu da spoznaju istinu o svom poreklu i tragičnoj sudbini. Hiljade dečaka i devojčica ostali su zarobljeni u „okovimaˮ pomanjkanja svesti i znanja o sopstvenom identitetu. Jedan od javnosti poznatih primera te užasne sudbine je i slučaj čuvene zagrebačke glumice Božidarke Frajt. Zorkina mlađa sestra Rada preživela je rat i odrasla u Nemačkoj u porodičnoj zajednici nacističkog oficira Virta, njenog usvojitelja i nikada nije želela da stupi u komunikaciju sa ostalim članovima svoje porodice u Jugoslaviji, pa ni sa Zorkom. Rada je imala novi identitet, kako lični, tako i kolektivno-duhovni i jednostavno nije želela da pokloni poverenje dokazima koje su pred nju iznosili preživeli članovi porodice Delić o njenom stvarnom poreklu i događajima iz najranijeg detinjstva koje je provela u Kruharima, ali i u koncentracionim logorima. Od 1979. godine, kada je na poziv SUBNOR Jugoslavije održala potresno predavanje o sopstvenoj sudbini u Jastrebarskom i užasima koje su deca proživljavala u logoru, Zorka je predano radila na podizanju svesti u javnosti o činjenicama i karakteru genocida u zločinačkoj NDH. Naravno, prilikom predavanja u Jastrebarskom 1979. godine, Zorka je pominjala i ulogu časnih sestara u zločinima počinjenim u logoru, što je možda i bio razlog zbog čega je to bio prvi i poslednji skup organizovan istim ili sličnim povodom u ovom hrvatskom gradiću. Susret sa Jastrebarskim i malenom klupicom koja se još uvek (nakon 37 godina) nalazila na istom mestu, u podrumu lokalnog rimokatoličkog hrama Crkve Svetog Paula, gde je Zorka bila bičevana od strane časne sestre Gracioze, bio je „lekovitˮ za Zorkino psihološko stanje, jer se i ovde suočila sa bolnim uspomenama na zločin počinjen nad njom, njenim rođacima i drugim srpskim mališanima. Posle boravka u Jastrebarskom, Zorki više nikada u snove „nisu dolaziliˮ košmarni prizori njenog „bega iz grobaˮ. Kako je i sama govorila, živela je srećnim životom u krugu nasmejane i uspešne porodice, koja je kod nje uspela nanovo da probudi davno „zatučenaˮ osećanja ljubavi i empatije. Ostalo je još da i u srcima svih nas, mi sami pronađemo trenutak sete nad sudbinom nevinih mališana u ludilu genocida u zločinačkoj NDH, ali i osećaj milosrđa i praštanja za one koji su zločin počinili ili ga danas negiraju. Neka je večna slava i spokoj dušama nevine i nevino postradale dece svih narodnosti i verskih pripadnosti u bezumlju Drugog svetskog rata na prostorima zločinačke NDH. Neka uspomena na život i umiljate oči Zorke Delić Skiba bude podsetnik na taj još uvek nedostižni amanet ostavljen budućim pokolenjima.