Uspon i pad srpske buržoazije

13/09/2019

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

 

Ovo je kratka priča o četvorici značajnih, za poruku ove priče, možda i najznačajnijih ljudi međuratne buržoazije. Ovo je priča o tragičnom nedostatku minimuma društvenog kontinuiteta, kao i postojanja i poštovanja institucija, ličnih rezultata i iskustava, kao i pozitivnog nasleđa.

Sem jednog, svi su imali sreću da su sklopili oči pre nego će im vrtlog rata i revolucija odneti sve što su decenijama stvarali. On, koji je najviše propatio, bio je gradonačelnik Beograda ali je kao politički kažnjenik čistio beogradske ulice. Bio je zet Dunđerskih, a njegovu Olgu su nakon rata prehranjivali seljaci na pijacama. Osmislio je, izgradio i otvorio Beogradski sajam, a sahranili su ga njegovi bivši radnici.

Dakle, sledi kratko podsećanje na Đorđa Vajferta, Miloša Savčića, Aleksandra Sašu Adamovića i Vladu Ilića,  čija  sudbina je najpotresnija i zato je ostavljam za kraj.

    

    Đorđe Vajfert (1850 – 1937)

Bio je srpski industrijalac nemačkog porekla i guverner Narodne banke. Bio je i „privredni avanturista“, postavši pionir modernog rudarstva u Srbiji.

U Pančevu, gde je rođen, pohađao je nemačku osnovnu školu i mađarsku srednju školu, a nakon završetka Trgovačke akademije u Pešti, odlazi na usavršavanje u Bavarsku gde apsolvira Veliku pivarsku školu. Posle diplomiranja, Đorđe odlazi u Beograd, gde sa ocem gradi novu pivaru na Topčiderskom brdu.

Zadužen do guše, na ivici bankrota, jer sve što bi na pivu zaradio, gubio je na navodno jalovim, rudnicima. Ipak, vizionarski je rizikovao i investirao. Postao je vlasnik  rudnika mrkog uglja kod Kostolca, rudnika bakra u Boru,  rudnika kamenog uglja u Podvisu i zlatnog rudnika u Svetoj Ani. Na taj način, postao je tvorac modernog rudarstva u Srbiji, svrstavši se među najuspešnije privrednike svog vremena.

Jedan je od osnivača Narodne banke Srbije (1890) a u dva navrata, punih 26 godina, bio je njen aktivni guverner. Proglašen je doživotnim počasnim guvernerom Narodne  banke.

Tokom Srpsko-turskog rata (1876 – 1878) pridružio se kao dobrovoljac srpskoj vojsci, pa je za  pokazano junaštvo primio  orden za hrabrost. Po njegovoj želji, od svih medalja i priznanja koje je dobijao za života, jedino je ova medalja zajedno sa njim otišla u grob kada je 1937. godine umro u svojoj vili u Beogradu.

 

     Miloš Savčić (1865 – 1941)

On je najkontroverznija ličnost  društvenog sloja i perioda o kome govorimo.

Poznato je da je u rodnom Svilajncu završio osnovnu i četiri razreda gimnazije, a realku u Beogradu. Nakon toga odlazi u Minhen, gde je završio Visoku tehničku školu (1889) i radio u državnim železnicama Nemačke.

Umesto da se priključi Ajfelovom graditeljskom timu, došao je u Srbiju i napravio čudo. Podigao je prvu srpsku klanicu, prvu parnu strugaru, prvu fabriku vagona, prvo osiguravajuće društvo… Bio je veliki akcionar Beočinske fabrike cementa, Sartrida, Agrarne, Vračarske i Izvozne banke, kao i vlasnik mnogobrojnih rudnika. Poslovnu imperiju je objedinio holdingom Prometna banka. Kupivši vinograde  na obodu grada, otpočeo je izgradnju Dedinja.

Prošao je albansku golgotu, a sa Jovanom Cvijićem u Ženevi je osnovao Srpski komitet i učestvovao u osnivanju Društva naroda. Bio je narodni poslanik, ministar građevina (1908) i direktor Državnih železnica (1920). Funkciju predsednika beogradske opštine obavljao je u periodu 1929 – 1930. g, a po uvođenju diktature,  kralj ga je postavio za gradonačelnika Beograda.

Priča se da je bio jedanaesti po bogatstvu u Evropi i da je zapošljavao preko 50.000 ljudi. Priča se da je njegova imovina 1946. g. vredela 970 miliona dolara ili otprilike sadašnjih 17 mlilijardi dolara. Priča se da je Tito tokom predratne šetnje Dedinjem, rekao Jari Ribnikar, pokazujući na Savčićevu vilu : „Tu ću živeti“. Ali ni Savčić, ni Broz, nisu imali sreće. Baš kao ni Aleksandar fon Ler. Vila je bila teško oštećena u bombardovanju 6. aprila, pa se nemački komandant morao useliti u vilu Savčićeve ćerke. Kažu da je njegova supruga Katinka, poreklom Nemica, odbila saradnju sa nemačkim okupatorom, zbog čega im je oduzeta velelepna kuća u centru, a kraj rata porodica je dočekala u letnjikovcu na Dedinju bez koga će kao poraženi buržoaski elementi ostati nakon rata.

Zna se da je Miloš Savčić  umro 9. marta 1941. Godine, da je još tada sahranjen u Aleji velikana i da mu je porodici, oldukom nove narodne vlasti oduzeta sva imovina.  Kao što se zna, da je na njegovom posedu na Dedinju, nedaleko od vile Savčićeve ćerke u Užičkoj 15, gde su Broz i Milošević provodili svoje državničke dane, podignuta Kuća cveća gde je maršal Tito sahranjen.

 

     Aleksandar Saša Adamović (1877 – 1938)

Porodično-poslovni životopis, Aleksandar Saša Adamović  ispisao je uspešno nastavljajući poslovnu aktivnost svog oca Šandora, kao jedini od njegove petnaestoro dece.  Školovao sa u Debrecinu i Klostembergu (Beč) a duže vreme se usavršavao u Monpeljeu gde je upoznao i usvojio francusku tehnologiju proizvodnje vina i šampanjca, čiju proizvodnju će otpočeti u srcu Novog Sada.

Poslujući u zemlji, ali pre svega sa svetom, bio je jedan od onih malobrojnih uspešnih preduzetnika koji svoj uspeh nisu gradili isključivo na poslovnoj bliskosti sa vladajućim krugovima u Beogradu. Bili su zvanični liferanti više evrospkih dvorova. Najpre carskog dvora u Beču, a nakon Velikog rata i dvora u Beogradu i Bakingemske palate.

Aleksandar je iznenada umro 1938. godine, a posao je, sve do totalne nacionalizacije i devastacije, vodila supruga Hilda (rođ. Rajniš). Na Adamoviće nas danas podseća samo velelepna secesijska palata „Elita“ (1911),  na današnjem Trgu Mladenaca.

 

     Vlada Ilić (1882 – 1952)

Rođen je u Vlasotincu kao najmlađi od šestoro dece lokalnog trgovca Koste Ilića. Završio je Trgovačku akademiju u Beču, a specijalizovao se za tehnologiju tekstila na Višoj školi u Ahenu. Vraća se u Leskovac, da bi se nakon godinu dana (1904) preselio  u Beograd.

Brak sa Olgom Jovanović, unukom i naslednicom Lazara Dunđerskog, bitan je momenat u narastanju imperije. Venčani kum bio im je kralj Aleksandar Karađorđević. 1910. g. koncern  „Kosta Ilić sa Sinovima i Komp.“ prerasta u akcionarsko društvo, koje  je sačinjavalo 17 preduzeća širom  Jugoslavije sa kapitalom od 3 miliona dinara u zlatu.

Uz pogone, svojim novcem gradi radničke stanove, obdaništa, škole i ambulante. Prvi uvodi osmočasovno radno vreme, daje zimsku pomoć i devojačku spremu. Njegovi radnici mu to nisu zaboravili, te su ga za vreme robije obilazili u zatvoru, a potom su ga, kada je u bedi umro, i, uz počasti, sahranili.

Bio je senator, gradonačelnik, predsednik mnogih ekonomskih i strukovnih organizacija i udruženja. Kao gradonačelnik Beograda (1935 – 1939), izuzetno je doprineo velikoj modernizaciji i izgradnji grada.

Kontroverzna je njegova uloga u oba svetska rata. U Balkanskom ratu, kao i u Velikom ratu, bio je organizator i donator dobrovoljnih bolnica u Beogradu i Leskovcu. Ipak, dovodio se i u vezu  sa opančarskom aferom. Poznato je da nije iskoristio ponuđeno mesto u avionu kojim su Karađorđevići napustili zemlju, već je ostao u Srbiji i postao Nedićev savetnik i potpisnik Apela srpskom narodu.

Uhapšen je marta 1945. g, a pošto je zatamničen, čistio je beogradske ulice i odrobijao sedam godina u sremskomitrovačkoj kaznioni. Od streljanja ga je navodno spasio lično Vinston Čerčil. Nedugo po izlasku na slobodu, preživljava moždani udar, da bi 1952. umro u krajnjoj bedi, u mansardi svog rođaka. Na njega nas danas podseća spomen obeležje u Vrtu dobre nade koji je izgradio i osnovao.

   

   O nedostatku minimuma društvenog kontinuiteta

Vajfert, Savčić, Adamović i Ilić školovali su se u inostranstvu. Svi su postali uspešni nastavljači porodičnog biznisa, koje su značajno unapredili. U njihovim karijerama dolazilo je do očiglednog preplitanja privatnog i javnog interesa. Dvojica su bili gradonačelnici Beograda, a jedan od njih i ministar građevine. Jedan je bio osnivač i doživotni počasni guverner Narodne banke, a samo jedan, iako nosilac mnogih ekonomsko-reprezentativnih funkcija, klonio se sveta javne politike. Dočim, njegov je rođeni brat bio gradonačelnik Novog Sada. Ipak, lako je uočljivo da su se pre dolaska na značajne javne položaje itekako ostvarili kao uspešni poslovni ljudi.

Imali su manje-više pristojnu meru u davanju, ili, bolje reći, vraćanju duga siromašnom srpskom narodu, bez čijeg znoja bi teško takav uspeh ostvarili.

Da li su ovi redovi zapravo omaž „diskretnom šarmu“ međuratne srpske buržoazije? Ili možda žal za vremenom monarhije? Ne, nikako. Ovo je žal za olako ispuštenim minimumom društvenog i civilizacijskog kontinuiteta.  Žal sa željom da kao narod ne ponovimo greške iz prošlosti, i da makar delić istorijskog nauka, koji sam se trudio da razumem i da ga prenesem, dospe i do novovremenih elita vlasti.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja