Успон и пад српске буржоазије

13/09/2019

Аутор: Данило Копривица, политиколог

 

Ово је кратка прича о четворици значајних, можда и најзначајнијих људи међуратне буржоазије. Ово је прича о трагичном недостатаку минимума друштвеног континуитета у смислу постојања и поштовања институција,  личних резултата и искустава, као и позитивног наслеђа.

Сем једног, сви су имали срећу да склопе очи пре него ће им вртлог рата и револуција однети све што су деценијама стварали. Он, који је највише пропатио,  био је градоначелник Београда али је као политички кажњеник чистио београдске улице. Био је зет Дунђерских, а његову супругу су прехрањивали сељаци на пијацама. Осмислио је, изградио и отворио Београдски сајам, а сахранили су га његови бивши радници.

Дакле, следи кратко подсећање на Ђорђа Вајферта, Милоша Савчића, Александра Сашу Адамовића и Владу Илића, кога остављам за крај, јер је управо његова субина била најпотреснија.

    

Ђорђе Вајферт

Био је српски индустријалац немачког порекла и гувернер Народне банке. Био је и „привредни авантуриста“, поставши пионир модерног рударства у Србији.

У Панчеву, где је рођен, похађао је немачку основну школу и мађарску средњу школу, а након завршетка Трговачке академије у Пешти, одлази на усавршавање у Баварску где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања Ђорђе одлази у Београд, где са оцем гради нову пивару на Топчидерском брду.

Задужен до гуше, на ивици банкрота јер све што би на пиву зарадио, губио је на, чинило се, јаловим рудницима. Ипак, визионарски је ризиковао и инвестирао. Постао је власник  рудника мрког угља код Костолца, рудника бакра у Бору,  рудника каменог угља у Подвису и златног рудника у Светој Ани. На тај начин постао је творац модерног рударства у Србији, сврставши се међу најуспешније привреднике свог времена.

Један је од оснивача Народне банке Србије (1890) и у два наврата њен активни гувернер и то пуних 26 година. Проглашен је доживотним почасним гувернером Народне  банке.

Током Српско-турског рата (1876 – 1878) придружио се српској војсци као добровољац, па је за  показано јунаштво примио Орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб када је 1937. године умро у својој вили у Београду.

 

Милош Савчић

Он је најконтроверзнија личност  друштвеног слоја и периода о коме говоримо. Познато је да је у родном Свилајнцу завршио основну и четири разреда гимназије, а реалку у Београду. У Минхену је завршио Високу техничку школу (1889) и радио у државним железницама Немачке.

Уместо да се прикључи Ајфеловом градитељском тиму, дошао је у Србију и направио чудо. Подигао је прву српску кланицу, прву парну стругару, прву фабрику вагона, прво осигуравајуће друштво… Био је велики акционар Беочинске фабрике цемента, Сартрида, Аграрне, Врачарске и Извозне банке, власник многобројних рудника, а пословну империју је објединио холдингом Прометна банка. Купивши винограде  на ободу града, отпочео је изградњу Дедиња.

Прошао је албанску голготу, а са Јованом Цвијићем је у Женеви основао Српски комитет и учествовао у оснивању Друштва народа. Био је народни посланик, министар грађевина (1908) и директор Државних железница (1920). Функцију председника београдске општине обављао је у периоду 1929 – 1930, а по увођењу диктатуре краљ га је поставио за градоначелника Београда.

Прича се да је био 11. по богатству у Европи и да је запослио преко 50.000 људи и да је његова имовина 1946. г. вредела 970 мил. дол. или отприлике садашњих 17 млј. дол. Прича се и да је Тито током предратне шетње Дедињем, рекао Јари Рибникар, показујући на Савчићеву вилу: „Ту ћу живети”. Зна се да је ту сахрањен.

 

Александар Саша Адамовић

Породично-пословни животопис, Александар Саша Адамовић исписао је успешно настављајући пословну активност свог оца Шандора, као једини од његових петнаесторо деце.  Школовао са у Дебрецину и Клостембергу (Беч) а дуже време се усавршавао у Монпељеу где је упознао и усвојио француску технологију производње вина и шапањца, чију производњу ће отпочети у срцу Новог Сада.

Послујући у земљи, али пре свега са светом, био је један од оних малобројних успешних предузетника који свој успех претежно нису градили на пословној блискости са владајућим круговима у Београду. Били су званични лиферанти више европских дворова, најпре царског двора у Бечу, а након Великог рата и на двору у Београду и Бакингемској палати.

Александар је изненада умро 1938. г, а посао је, све до тоталне национализације и девастације, водила супруга Хилда (рођ. Рајниш). На Адамовиће нас данас сећа само велелепна сецесијска палата „Елита“ (1911),  на данашњем Тргу Младенаца.

 

Влада Илић

Рођен је у Власотинцу као најмлађи од шесторо деце локалног трговца Косте Илића. Завршио је Трговачку академију у Бечу, а специјализовао се за технологију текстила на Вишој школи у Ахену. По завршетку студија враћа се у Лесковац, да би се након годину дана (1904) преселио  у Београд.

Брак са Олгом Јовановић, унуком и наследницом Лазара Дунђерског, битан је моменат у нарастању империје. Венчани кум био им је краљ Александар Карађорђевић. 1910. г. концерн  „Коста Илић са Синовима и Комп.“ прераста у акционарско друштво, које је сачињавало 17 предузећа широм  Југославије са капиталом од 3. мил. дин. у злату.

Уз погоне, својим новцем гради радничке станове, обданишта, школе и амбуланте. Први уводи осмочасовно радно време и даје зимску помоћ и девојачку спрему. Његови радници му то нису заборавили, те су га за време робије обилазили у затвору, а потом и сахранили.

Био је сенатор, градоначелник Београда, председник многих економских и струковних организација и удружења. Као градоначелник (1935 – 1939) изузетно је допринео великој модернизацији и изградњи града.

Контроверзна је његова улога у оба светска рата. У Балканском и Првом светском рату, био је организатор и донатор добровољних болница у Београду и Лесковцу ,али се доводио и у везу са опанчарском афером. Познато је да није искористио понуђено место у авиону којим су Карађорђевићи напустили земљу, већ је остао у Србији и постао Недићев саветник и потписник Апела српском народу.

Ухапшен је марта 1945. и за казну морао да чисти је београдске улице. Одробијао је седам година у сремскомитровачкој казниони, а од стрељања га је, наводно, спасио лично Винстон Черчил. Недуго по изласку на слободу,  преживљава мождани удар, да би 1952. г. умро у крајњој беди, на мансарди свог рођака. На њега нас данас сећа спомен обележје у Врту добре наде, који је изградио и основао.

О недостатку минимума друштвеног континуитета

Вајферт, Савчић, Адамовић и Илић школовали су се у иностранству. Сви су постали успешни настављачи породичног бизниса, које су значајно унапредили. У њиховим каријерама долазило је до очигледног преплитања приватног и јавног интереса. Двојица су били градоначелници Београда, а један од њих и министар грађевине. Један је био оснивач и доживотни почасни гувернер Народне банке, а само један, иако носилац многих економско-репрезентативних функција, клонио се света јавне политике. Дочим, његов је рођени брат био градоначелник Новог Сада. Ипак, лако је уочљиво да су се пре доласка на значајне јавне положаје итекако остварили у великом бизнису.

Имали су мање-више пристојну меру у давању, или, боље рећи, враћању дуга сиромашном српском народу, без чијег зноја би тешко такав успех остварили.

Да ли су ови редови заправо омаж „дискретном шарму“ међуратне српске буржоазије? Или можда жал за временом монархије? Не, никако. Ово је жал за олако испуштеним минимумом друштвеног и цивилизацијског континуитета.  Жал са жељом да као народ не поновимо грешке из прошлости, и да макар делић историјског наука, који сам се трудио да разумем и да га пренесем, доспе и до нововремених елита власти.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања