Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Benito Musolini postao je glavni urednik Avantia 1912. godine, a sledeće godine, kao kandidat Socijalističke strane na izborima bio je predstavnik Forlija. Početkom Prvog svetskog rata zauzeo je antiratni stav, pokušavajući da organizuje proletersku revoluciju kako bi sprečio ulazak svoje zemlje u rat. Patriotizam, po njegovom mišljenju, bio je jedan od vidova i produkata kapitalizma. Međutim, ubrzo je promenio mišljenje. Sledeći Marksovu tvrdnju da društvena revolucija obično nastupa posle rata, počeo je iznenada da zastupa ratnu struju italijanske politike, uveren da bi poraz Francuske od strane Nemačke bio poraz slobode u Evropi. Napustio je i Avanti, da bi 1914. godine na burnom sastanku u Milanu, Izvršni komitet Socijalističke stranke Musolinija izbacio iz stranke, ocenivši ga kao izdajnika i prevrtljivca. Iako je tvrdio da je on istinski socijalista i da će to uvek biti, ovo je označilo njegov definitivni raskid sa socijalistima. Zatim je pokrenuo svoj sopstveni list Popolo d,Italia, gde je burno zagovarao italijanski ratni put ističući: „Od današnjeg dana svi smo Italijani i ništa drugo nego Italijani. Sada kada se čelik susreće sa čelikom iz naših srdaca dopire samo jedan poklik Viva l,Italia“. Moguće je da je lično duboko verovao u svaku ideju ili stav koji bi zastupao u određenim momentima, ali istovremno je sasvim izvesno da on nije istinski bio zagovornik bilo kakve ideologije, već je svaku ideju i svaki ideal vešto koristio kao marketinško sredstvo kako bi postigao svoj glavni cilj – preuzimanje vlasti u zemlji. Koja je od ove dve hipoteze tačna, danas je teško utvrditi. Verovatno je čitava njegova politička filozofija predstavljala sintezu i sinkreciju ove hipoteze, koje su mu, na svoj način, sa svojim idejama omogućavale dolazak na vlast, kao i očuvanje iste[1].
Iako je on dalju karijeru zasnivao na antikomunizmu, teško je verovati da je to bilo njegovo istinsko uverenje, a ne politički potez što ga je izveo pažljivo motreći jednim okom odakle vetar duva. Taktika ili ne, uz sve opisano, ubrzo će se pokazati da je pobedničku formulu našao u jednom novom pokretu, koji je sam zasnovao; pokretu po kome će se sva ludost ljudske gluposti 20-tog veka nazvati fašizam[2].
„Fašizam je musolinizam. Nemojmo se zavarati. Kao doktrina fašizam ne sadži ništa novo. On je proizvod savremenih kriza.“[3] Ove reči je izgovorio sam Musolini u pokušaju da na zalasku svog života još jednom ispraznom frazom opravda sva ona dela ili nedela koja je u ime fašizma počinio u proteklim godinama. Musolini je sistem gradio na načelima koji su svojim osnovnim karakteristikama oponašale obrazac rimske autokratske države: auctoritas (lična vlast), potestas (delegatska vlast), fides (poverenje u vršenje vlasti i disciplina – ponašanje na osnovu društveno zahtevanog obrasca). NJegova država počivala je na načelu vođe (duce kao auctoritas) na načelu vere, poverenja (credere), pokoravanja (abbedire) i na načelu aktivizma, borbenosti (combattere). Fašizam je u sebi spojio nacionalizam i neke izvorne elemente socijalizma, usvojio kult ličnosti vođe i elemente revolucionalnog sindikalizma. Potpuno je negirao institucije i ustanove političkog sistema zasnivanog na određenom stepenu parlamentarizma izgrađivanog u građanskim revolucijama u 18. i 19. veku. Odbačeni su parlament, koji je Musloni zvao brbljaonicom, višestranački sistem, liberalizam, socijalizam, demokratija i individualne slobode. Svojom praksom fašistička ideologija se svela na mitologizaciju čoveka – ratnika koji je po cenu vlastitog samožrtvovanja spreman da se bori za uspostavu i odbranu jake države, koja ima sakralno obeležje i koja, opet, preko jedine političke stranke i harizmatičnog vođe, garantuje prestiž i moć nacije[4].
Ove činjenice su bile samo maglovite vizije i uzbudljive predstave u glavi 32-godišnjeg Musolija, bivšeg socijalite, koji je otišao u rat i kao bersaljer bio ranjen. U februaru 1918. godine počeo je javno zastupati tezu da je Italiji potreban jedan čovek, diktator, u obliku mesije koji je spreman i sposoban da uz velike žrtve Italiji donese novi i bolji život. U to vreme on je bio uvereni antisocijalista, mada je još uvek zastupao neke antigrađanske stavove, što će biti njegova odrednica kroz ceo politički rad. Sledeće 1919. godine na sastanku nezadovoljnih socijalista, sindikalista, republikanaca, anarhista, revolucionara i demobilisanih nemirnih vojnika, rođena je nova snaga u obliku poluvojničkog pokreta kojoj je Musolini dao ime Fasci di combattimento. Tako je utemeljen fašizam, pokret i stranka nazvana po svom simbolu fascesu – svežnju pruća sa sekirom u sredini koje su liktori nosili pred konzulima u drevnom Rimu kao znak vrhovne vlasti. Ubrzo su se formirali kao pokret i stranka. Pripadnici Fašističke stranke su se odevali u crne košulje, noseći arditske zastave sa izvezenom mrtvačkom glavom. Ponašali su se veoma teatralno pevajući rodoljubive pesme sa nacionaim parolama. Opšta društveno-politička situacija u zemlji, u tom periodu, bila je poražavajuća. Iako zemlja pobednica, Italija je iz Prvog svetskog rata izašla kao maksimolno ekonomski i duhovno iscepljena zemlja i posrnula nacija, sa problemima na svim društvenim poljima, a pre svih, na polju ekonomije i nacionalnog pitanja[5].
Frustracije i anarhično stanje u Italiji bilo je savrešno plodno tlo za novi fašistički pokret. Fašistička nacionalna stranka je napadala redom sve: i komuniste i socijaliste, ali i monarhite i liberalne stranke produbljujući tešku situaciju u zemlji, kako bi se u narodu stvorilo raspoloženje koje je vodilo autoritativnom režimu. Musolini je već odavno takav režim predlagao kao jedino rešenje za sve italijanske probleme. Godine 1921. na izborima Fašistička stranka je u Zastupnički dom italijanskog parlamenta ušla sa 38 poslanika na čelu sa Musolinijem. Avgusta 1922. godine u Italiji je objavljen opšti štrajk u čemu je Musolini video sjajnu priliku da, milom ili silom, preuzme vlast. On je to i objavio, najvaljujući da će fašisti sprečiti štrajk i maršem na Rim preuzeti vlat, ukoliko im se ona ne preda mirnim putem. To nikako nije bila puka pretnja, jer je 28. oktobra 1922. godine 25.000 crnokošuljaša, a prema nekim tvrdnjama oko 40.000, u četiri kolone iz raznih mesta na severu i iz srednje Italije, krenulo upisujući u stranice italijanske istorije čuveni Marš na Rim. Marš su predvodila četiri visoka fašistička funkcionera, tzv. kvadrijumviri: Italo Balbo, vođa skvadrista, Čezare Marija de Veki, poslanik, Mikele Bjanki, generalni sekretar Fašističke stranke i general Emilio de Bono, bivši komandant 9. armijskog korpusa. Za to vreme, Musolini je ostao u Milanu, čekajući da ga kralj pozove da sastavi novu vladu, što je ovaj i učinio. Kralj je odbacio zahtev vlade da se proglasi ratno stanje i, umesto toga, poslao je telegram Musoliniju u Milano u kome mu je predao mandat za sastav nove vlade. Činilo se da su svi dečački snova Benita Muslonija na pravom putu da se ostvare i to u punom trijumfu. Kao najmlađi premijer u italijanskoj istoriji, ubrzo je zaveo svoj lični režim, vešto se predstavljajući narodu, koji ga je u najvećoj meri prihvatio, u vidu čoveka koga je sama sudbina dodelila Italiji. Zaista, i u zemlji i u inostranstvu vodeće ličosti su ga sa divljenjem upoređivale sa Napoleonom, Kromvelom ili Kavurom. Među njima je bio i Čerčil, koji je 1927. godine, prilikom posete Rimu izjavio da bi da je Italijan i sam navukao crnu košulju sa opaskom da svim srcem i dušom stoji uz pobedničku borbu fašista protiv lenjinizma i boljševizma. Slavljen je poput genija koji sa punom odlučnošću i rešenošću sprovodili društvene reforme, organizuje javne radove, a iznad svega, uvodi javni red i disciplinu koja je najviše nedostajala Italiji u proteklim godinama[6].
Međutim, ono što većina oduševljenih nije uviđala jeste da je nova fašistička vlada svoju politiku zasnivala na principu nasilja i terora, koristeći se najbrutalnijim metodama strahovlade kako bi učvrstila svoju vlast i neutralisala, ako ne i potpuno ugušila svaki glas opozicije i drugačijeg mišljenja. Musolini je potpuno preuzeo upravljanje državom. NJegova nestalnost, prevrtljivost i impulsivnost sada su došli do punog izražaja. Duče je do kraja u politici ostao ništa više do novinar – senzacionalista. NJegovo prvobitno zanimanje nije mu dopuštalo da na politiku i državnička pitanja gleda sa nekog drugog aspekta od čisto žurnalističkog, izazivajući i situacije i događaje, kako bi sa njima mogao da impresionira svet.
Musolini nikada nije imao dosledan stav prema inostranim poslovima, već je na spoljnu politiku gledao kao na korisno oružje u jačanju svog ličnog položaja u zemlji. Tvrdio je da je on pragmatik koji se protivi svakom unošenju morala u međunarodnu politiku. Odlučno je napadao Versajski mir i poredak koji je na osnovu njega uspostavljen u Evropi, ističući da Italija ima prava zagarantovana na Balkanu, da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (Jugoslavija) neprirodna versajska tvorevina i da Italiji pripadaju Hrvatska, Dalmacija, pa čak i sve zemlje do Dunava. Posebne aspiracije i ambicije zagovarao je prema Albaniji (čije stanovništvo je smatrao srodnim Italijanima, kao neku vrstu poditalijanske grupe) i Grčkoj. Pored svoje osnovne funkcije predsednika vlade, Musolini je vodio još nekoliko ministarstava, od kojih je najduže obavljao funkciju ministra spoljnih poslova, sve do 1936. godine (izuzev razdoblja 1929-1932. godine), kada je na ovoj funkciji bio Dino Grandi. Kasnije je vodio i unutrašnje poslove, ministarstvo kolonija, kao i sva tri ministarstva vojske (nalazio se na čelu sva tri roda italijanske armije; takođe, ni druga ministarstva nisu mogla delovati bez njegove posebne saglasnosti. Sasvim je razumljivo da, pri tome, nijednom od ovih poslova nije mogao prići sa punom zaokupljenošću i ozbiljnosšću. On, ustvari, nije ni imao takve namere. Musolinijevi saradnici, a i neki neprijatelji bili su spremni da priznaju da on, kao političar poseduje istiniti talenat, da se razume u unutrašnje i spoljne stvari, ali da je o inostranoj politici počeo da razmišlja kao o nečemu što mu prvenstveno služi da sačuva i poveća vlast kod kuće. Čim na domaćem planu njegova vlast ne bi bila ugrožena, sve više bi se okretao spoljnoj politici, delimično kao sredstvu za još veće širenje svoje vlasti. Međutim, u ovoj oblasti su njegove sposobnosti i njegova znanja bili ograničeni, kao i sredstva kojima je raspolagao. Prema nekim mišljenjima, on je bio pravi nestručnjak u području spoljne politike, gde su mu nedostajali spretnost i strpljivost, i gde je posebno uživao da svojeglavo naglašava posebnost Italije u međunarodnoj politici, kao i uopšte međunarodne razlike, a sve u službi njegove neobuzdane narcisoidnosti i egoizma. Duče nije toliko brinuo o razumnom prosuđivanju kad su u pitanju nacionalni interesi koliko se trudio da zablesne i zadivi svoje zemljake, pri tom izazivajući kolektivnu taštinu i mutne predstave o nacionalnoj slavi, jer mu je to, uglavnom, pomagalo da o fašizmu misli kao o nečemu ozbiljnom i važnom. Takvo vođenje državnih poslova se i ne može drugačije okarakterisati nego kao puko novinarsko politikanstvo. Samo takvo politikanstvo je, u mnogome, Italiju pretvorilo u jedno novo društvo u kome je glavni ideal bilo odsustvo svake humanosti, uravnoteženosti i blagosti, gde je demokratija zajedno sa liberalnim pravima pojedinca stavljena pred žrtveni oltar fascesa. To je bila država koja je u potpunosti i bez izuzetka stavljena u službu volje jednog čoveka, kome je imala da zahvali što uopšte i postoji i bez čije saglasnosti se i najobičniji svakodnevni poslovi nisu mogli obavljati. Musolini je, istovremeno, znao da vodi računa o najvažnijim diplomatskim pitanjima, da uređuje dnevne novinske članke, a da pri tom odlučuje kakve uniforme bi se u narednoj sezoni trebale nositi u saobraćajnoj policiji. Iznenada bi mu na pamet palo da izda neku naredbu, na primer da pozove sve vojno sposobne muškarce na mobilizaciju. Ali kada bi jednom izdao takvu naredbu više za nju nije pokazivao nikakvo interesovanje, tako da se vremenom često dešavalo da i službenici u nadležnoj ustanovi uredno prime i zavedu neku naredbu, da bi je potom potpuno zaboravili ili bi sačekali sa sprovođenjem naloga nekoliko dana da bi u potpunosti bili sigurni u vođinu odlučnost da je sprovede. Sami ministri su se vremenom navikli na to da Musolinija iznenada i strastveno zaokupi neka sasvim beznačajna sitnica i situacija. Recimo, neko vreme se činilo da ni o čemu drugom ne razmišlja nego o ukidanju božićnih praznika, koji su po njemu refleksija religije koja od ljudi ratnika stvara mlitavce. Drugi put, Musolini se najviše interesovao za pravilno izvođenje fašističkog pozdrava i slično. Razlog zbog koga je često bio više zaokupljen sitnim administrativnim pitanjima leži u tome što je za razliku od odlučivanja o krupnim državnim pitanjima, njegova sumnja imala manje paralizirajuće dejstvo. Jedna od bitnih karakteristika njegove vladavine, ali i ličnosti, jeste bilo i poprilično odsustvo smisla za organizaciju za koju se sam, sa druge strane, itekako interesovao, nedozvoljavajući bilo kome da obavlja taj posao umesto njega. Mada je odavao utisak čoveka velike odlučnosti, po prirodi nije voleo da studiozno razmišlja o pojedinim odlukama, pa da potom donosi iste, već je ponekad plahovito i neutemeljeno odlučivao tako da se dešavalo da odobri dva različita, međusobno kontradiktorna zakonska predloga o istoj temi iz dva različita ministarstva. Jednostavno bi procenio da nema potrebe da se o nečemu podrobnije obavesti, čvrsto verujući da on ne može da pogreši. Pokazivao bi zapanjujuću, čak skandaloznu neinformisanost o krupnim, tehničkim i egzistenijalno važnim pitanjima iz raznih sfera uprave i svakodnevnog života, i za takvu neinformisanost je, ponajviše, on bio odgovoran. Prezirao je svaku iskrenu kritiku ili negativno predstavljanje istinitog stanja o društvenim problemima kao što su: troškovi, isplativost određenih projekata, statistički podaci, i drugo, smatrajući ih odrazom defetizma. Verovao je da je dovoljna samo čvrsta vera i odlučna bezpogovorna hijararhijska poslušnost da bi se sprovela neka ideja ili da bi uspeo pojedini projekat. Za takvo nešto nisu potrebni proračuni eksperata, dovoljna je samo njegova nepogrešiva odluka. Zbog toga su, tokom godina, njegovo okruženje popunjavali ljudi sa često ograničenim sposobnostima, ali sa istovremeno istančanim smislom za dodvoravanje i laskanje oblikovanim u priču sa informacijama koje bi on hteo da čuje, a ne sa onim koji su stvarno imali veze sa istinom. To je bio siguran put u postepeno odvajanje od realnosti, što se negativno odrazilo, u smislu usporenosti ionako glomazne i korupirane administracije, u funkcionisanju svih upravnih sektora. Ni jedan čovek ne bi mogao ostati neoštećen stepenom laskanja kome se Musolini, sasvim dobrovoljno, podvrgnuo[7]. Bitan deo Musolinijevog načina vladanja je bio u tome da pokaže kako je on bio višeg reda. Od 1933. godine njegova titula Duce se morala pisati velikim slovima, a oni koji su dolazili u njegov kabinet u palati Venecija morali bi, prethodno, poslednjih 20 metara pretrčati pre nego što bi stali ispred njega uz gromoglasan pozdrav. Posebna oblast njegovog interesovanju bili su vojni poslovi i kada bi donosio odluku o nekim ratnim akcijama uvek je hteo da odluči sam, a načelnika Generalštaba bi konsultovao samo dve ili tri nedelje pre datuma određenog za početak akcije, pošto je smatrao da su dužnosti načelnika Generalštaba sasvim administrativne prirode i da nisu posebno važne, pa čak i to da su potpuno beskorisne. Bahati i kruti, lični režim Benita Musolinija je prožeo sve pore društva, a ne samo politiku, tako da je i kultura i prosveta dobila potpuno novi smisao i uređenje, prema željama i zamislima vođe i njegove fašističke vrhuške. Iako je fašizam imao najmanje uspeha na tom duhovno-kulturnom planu, velika sredstva i napori su bili uloženi u „duhovno fašističko obrazovanje“ omladine i na polju isticanja genijalnosti fašističke doktrine u kulturnim dostignućim[8].
IZVORI I LITERATURA
Ludvig, Emil, Musolini, razgovori, Narodno delo, Beograd, 1984.
Mek Smit, Denis, Musolinijevo Rimsko Carstvo, Globus, Zagreb, 1980.
Hibert, Kristofer, Musolini, uspon i pad fašizma, Alfa, Zagreb, 1977.
Popov, Čedomir, Politički frontovi u Drugom svetskom ratu, Matica srpska, Novi Sad, 1995.
[1] Denis, Mek Smit, Musonijevo Rimsko Carstvo, Globus, Zagreb, 1980.
[2] Kristofer, Hibert, Musolini, uspon i pad fašizma, Alfa, Zagreb, 1977, str. 119.
[3] Isto, str. 119.
[4] Denis, Mek Smit, Musolinijevo Rimsko Carstvo, Globus, Zagreb. 1980.
[5] Isto.
[6] Isto.
[7] Isto, str 41.
[8] Isto.
Ostavi komentar