Аутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Улазак европске политике у трећу деценију XXI века обележен је дубоком трансформацијом партијских система. Континуирани раст десничарских, национално-конзервативних, популистичких и крајње десничарских политичких странака обележио је овај период, као и теме које су до сада биле периферне у европској политици – миграције, национални суверенитет, безбедност, демографија, критика мултикултурализма и питање трошкова зелене транзиције. Савремени успон деснице не може се тумачити само као последица „радикализације бирача”. Реч је о дубљој промени европског политичког простора: о слабљењу традиционалног центра, кризи поверења у институције, трансформацији класних и социјалних подела, расту значаја идентитетске политике и, све више, о способности десничарских странака да одговор на страхове и незадовољство грађана амортизују кроз свој политички програм. Посебно је значајно што десница више није нужно политичка снага која делује са периферије система. У појединим државама она већ учествује у власти, као у Италији, где имамо пример Ђорђе Мелони, у неким другим државама је постала кључни парламентарни фактор, док се у Француској и Немачкој отвара питање да ли може преузети власт или постати доминантна политичка снага. Дакле, прешла је пут од маргине до мејнстрима.
Послератна Европа изградила је политички систем у којем су радикална десница и екстремни национализам били снажно делегитимисани искуством фашизма, нацизма и Другог светског рата. Међутим, нова десница користи дисксурс националног суверенитета, инсистира на заштити грађана и „повратку нормалности”. Управо су то три оквира дискурса популистичких десничарских партија који им омогућавају да приквуку нове бираче. Упоредо, нека питања, као на пример питање имиграције, више није искључиво тема крајње деснице, већ га традиционалне конзервативне, либералне, па чак и социјалдемократске странке последњих година наглашавају и заузимају рестриктивније ставове о миграцијама, интеграцији и азилу. Стога, када говоримо о успеху деснице, не меримо исти само бројем њених мандата, већ и способношћу да помери читав политички спектар у свом правцу.
Успон деснице резултат је укрштања више структурних криза, почев од економске кризе 2008. године, када су се европска друштва суочила су са успореним растом, растом трошкова живота, регионалним неједнакостима и осећањем да економски систем више не гарантује социјалну сигурност. Миграциона криза, посебно после 2015. године, довела је велики број избеглица и миграната у Европску унију и увећала политички конфликт око граница, азила, безбедности, економије, интеграције и мултикултурализма. Терористички напади у Европи, раст организованог криминала и осећај несигурности у појединим градовима омогућили су десници да у своје критике владајућих партија унесе дискурс који повезује миграцију, криминал и слабљење државног ауторитета. Упоредо, криза поверења у традиционалне политичке елите, као што су на пример Социјалдемократске и хришћанско-демократске странке, које су деценијама биле носиоци европских политичких система, већ дуже од деценију теже одржавају своје традиционалне бирачке базе. Многи грађани више не препознају класичну поделу на левицу и десницу, док део становништва доживљава брзе промене у питањима породице, пола, религије и националног идентитета као губитак познатог друштвеног поретка. Коначно, рат у Украјини, енергетска криза и инфлација су додатно повећали незадовољство традиционалним политичким елитама.
У овом контексту посебно је значајан најновији немачки случај, где је на покрајинским изборима у Саксонији-Анхалт 6. септембра 2026. године Алтернатива за Немачку – AfD – освојила око 44% гласова и добила 39 од укупно 83 посланичка места, дакле три мандата мање од апсолутне већине. Њен резултат је више него двоструко већи од резултата који је постигла 2021. године, када је освојила 20,8%. CDU канцелара Фридриха Мерца доживела је пораз, јер је са освојених 37,1% 2021. године на изборима 2026. године пала на мање од 18%. Овај резултат има симболичку тежину која превазилази значај саме покрајине. AfD је први пут у послератној историји Немачке постала најјача странка на изборима за један покрајински парламент. Ради бољег разумевања, важно је и да је AfD победила у ситуацији рекордне излазности од 77,8%, што указује на шире политичко померање.
Иако је AfD настала 2013. године као евроскептична странка, првенствено критички настројена према еврозони, временом се трансформисала у снажно националистичку, антиимиграциону и десно-популистичку странку. Њена данашња политика почива на неколико стубова: ограничењу имиграције, оштрој критици немачке миграционе политике, скептицизму према појединим аспектима европске интеграције, отпору деловима климатске политике и критичком односу према немачкој подршци Украјини. У Саксонији-Анхалт ова политика је спојена са специфичним регионалним незадовољством Источне Немачке, где постоји снажније осећање економске и политичке периферије, неповерење према елитама у Берлину и осећај да су процеси уједињења донели модернизацију, али и губитак дела локалног идентитета и економске сигурности. Странка је у последњим годинама значајно проширила своју базу и зато се немачки случај мора посматрати као криза традиционалног партијског система, а не само као успех једне радикалне странке. Посебност Немачке јесте постојање такозваног Brandmauer, односно политичког „заштитног зида” према AfD. CDU/CSU, SPD, Зелене и друге традиционалне странке дуго су одбацивале формалну сарадњу са AfD. У Саксонији-Анхалт AfD је освојила 39 мандата, али јој недостају три за већину, а друге странке су углавном искључиле коалицију са њом, што указује на још једну особеност да изборна победа не гарантује формирања власти.
Имајући у виду и разултате у неким другим државама, ово је и једно од најзначајнијих дилема савремене демократије у Европи. Може ли демократски систем дугорочно одржавати политички кордон око странке која има подршку 40–45% бирача? Политички кордон представља механизам демократске самоодбране, али шта ако традиционалне странке не успеју да понуде убедљив политички одговор на проблеме који мотивишу гласаче, у овом случају AfD-а, онда овакав кордон може допринети њеном даљем јачању на изборима који следе у другим „великим” покрајинама и на крају и на парламентарном нивоу.
Ако се упореди немачки случај са италијанским, Ђорђа Мелони је пример деснице која је, након доласка на власт, у значајној мери прихватила институционални оквир Европске уније и НАТО-а, истовремено задржавајући национално-конзервативни идентитет. Дакле, европски десничарски талас може имати различите облике. Али, ако је Немачка тренутно најважнији сигнал десничарског померања, Француска је потенцијално његов најзначајнији политички тест већ на председничким изборима у Француској 2027. године. За разлику од Немачке, француски систем са двокружним председничким изборима има сопствену динамику и до сада се показала чињеница да десничарски кандидат може бити први у првом кругу, што не значи аутоматски да ће победити у другом. Ипак, ситуација је 2026/2027. године историјски специфична јер се Национално окупљање (Rassemblement national, RN) више не налази на политичкој периферији. Оно је постало једна од две или три централне снаге француске политике. Према анализама објављеним у августу 2026, Марин Ле Пен, којој је сада омогућена кандидатура након жалбеног постпука, улази у изборну кампању са веома снажном позицијом од 34–35,5% у првом кругу. То, међутим, није исто што и гаранција победе у другом кругу јер RN има изузетно снажну базу, али традиционални центар и левица још увек имају могућност да се организују тако да спрече победу деснице у другом кругу. Један од кључних узрока јачања Националног окупљања јесте слабљење политичког модела који је представљао Емануел Макрон, који је 2017. године практично разбио традиционалну поделу између социјалиста и републиканаца и изградио центристички политички пројекат. Међутим, уклањањем традиционалног дуопола левице и деснице, Макрон је отворио простор за нову поларизацију, а после избора 2024. и слабљења блока Макрониста, француски политички систем постао је још фрагментисанији. Проблем је и што левица није успела да изгради трајно јединство, док се десни и центристички блокови боре за позиционирање око питања ко може да буде главни противкандидат Националном окупљању. Овим се отвара питање које ће вероватно бити централно за изборе 2027: да ли ће се француско политичко такмичење и даље заснивати на спречавању доласка Националног окупљања на власт или ће се створити услови у којима ће странка постати прихватљива за део традиционалне деснице?
Кључна промена и у Немачкој и у Француској последњих деценија јесте чињеница да традиционална стратегија – представити крајњу десницу као неприхватљиву и очекивати да ће то само по себи бити довољно – више не показје инстант успех. Бирачи који гласају за Алтернативу за Немачку или Национално окупљање чини се да више не иду ка томе да прихвате целокупан идеолошки програм тих странака. Део гласа због миграционе политике; неко због страха од криминала; други због незадовољства ценама или осећања економске несигурности. Неки бирачи сада гласају и из протеста против владајућих странака, или новчаних издавања која иду за Украјину или климатске политике. Такође, један значајан део бирача више не верује странкама, што отвара простор и за неуспех деснице као и било које опције која кроз страначки оквир делује. У свим анализама, била би велика грешка занемаривати идеолошки и демократски ризик који носе поједине радикалне странке.
Европа се несумњиво помера удесно по питањима имиграције, безбедности, националног суверенитета и односа према држави, али ово не значи да већина Европљана прихвата радикално десничарску идеологију. Европски политички центар усваја део тема деснице. На пример, уочи избора 13. септембра 2026. шведске демократе имају веома значајну позицију и могућност да уђу директно у владу, али истовремено ни леви блок није нестао. Сличан процес постоји и у Италији, Француској, Немачкој, Холандији, Аустрији и другим земљама, где се говори о расту деснице. Ипак, овај процес има посебан значај за будућност Европске уније. До сада се европска интеграција углавном развијала под претпоставком да ће националне владе, без обзира на унутрашње политичке разлике, наставити да подржавају основни правац европског пројекта. Али шта се дешава ако у више великих држава чланица на власт дођу странке које захтевају: већи национални суверенитет; рестриктивнију миграциону политику; мањи утицај Брисела; промену климатске политике; другачију политику према Украјини и Русији; ревизију европског буџета или јачање националне контроле над границама? Овакав расплет не мора нужно довести до распада Европске уније, али би водио ка трансформацији. ЕУ би могла постати мање интеграционистичка, више међувладина и више оријентисана ка националним интересима држава чланица. Како је Француска, заједно са Немачком, један од стубова европског пројекта, победа кандидата Националног окупљања не би била само промена француске владе, већ би потенцијално означила промену односа снага унутар читаве Европске уније. У том случају би традиционална осовина Париз – Берлин била под снажним притиском: Француска би могла тражити више националног суверенитета и ревизију дела европских политика, док би Немачка истовремено морала да се суочи са чињеницом да најјача опозициона политичка снага долази са радикалне деснице. Управо због тога се у Бриселу већ разматрају мере којима би се кључне европске политике – од буџета до климатске политике – унапред учиниле мање зависним од исхода француских избора. Немачка 2026. и Француска 2027. треба да се посматрају као делови једног ширег европског процеса: преласка са политике у којој је центар одређивао границе прихватљивог ка политици у којој десница све више одређује дневни ред, чак и онда када није на власти. Кључно је до које мере ће раст деснице променити саме теме, институције и правила европске политике и да ли ће традиционалне демократске странке успети да, усудила бих се рећи, у финалу пронађу одговоре на узроке незадовољства који су омогућили успон њихових десничарских конкурената.
Остави коментар