Унитаризам и федерализам у Југославији

27/06/2021

Aутор: Милован Балабан, историчар 

Када кажемо унитаризам и федерализам, мислимо на две варијанте уређења државе. Унитаризам је једноставнија опција уређења, док је федерализам сложенија варијанта устројства државе. Федерална држава подразумева више конститутивних јединица, република или историјских покрајина, са одређеним облицима аутономије, али увезаних оним највишим надлештвима у једну државну целину. Таква је била СФРЈ, док је прва Југославија, створена 1918. године, била унитарна, јер је донекле (осим у културолoшком смислу) негирала различите историјске области које су ушле у новонасталу државу.

У таквој унитарној држави два најбројнија народа, Срби и Хрвати, имали су дуготрајан спор. Спорови два народа били су много дубљи, али су они, првенствено са хрватске стране, у светској јавности, представљани као спорови око уређења државе. Наиме, већина Хрвата желела је федералну државу, док је код Срба модел унитарне државе вековима одомаћен. Код Срба је, наиме, од средњег века, држава схватана као нешто јединствено, нешто што функционише као целина која доноси одлуке на сталешким саборима. Федерализам је увек асоцирао Србе на дезинтеграцију, а и вековна искуства су показала да је та бојазан била оправдана. Кад год је српска држава функционисала у неком облику федерације, распадала се неславно, а често брутално и крваво.

Средњевековни пример распада српске федералне државе је урушавање српског царства после Душана Силног. Покрајине које су самоиницијативно почеле да се одвајају, после Душанове смрти, нису мариле за централну власт коју није могао да успостави цар Урош. Када је у питању стварање модерне српске државе, први званичан (изузимајући Карађорђеву државу непризнату од стране светских сила и султана) међународно признати акт српске државности јесте Хатишериф из 1830. године, добијен од султана, чиме је Србија постала практично држава у држави. Турци су 1867. године извели своје посаде из градова, да би 1878. године Србија на Берлинском конгресу добила међународно признање.

У том периоду Срби у Србији стварају државу у складу са својом дуговековном историјском традицијом. Штавише, у једној национално и верски хомогеној држави било је непојмљиво да, осим самоуправе по дубини, односно локалне самоуправе, буде неких покрајинских или било каквих других посебности. Дакле, Срби у том периоду изграђују централистичку и унитарну, али и демократску државу. Крајем XIX и почетком XX века велики део становништва било је рурално, те је тада Србима била потребна локална самоуправа, за коју су се бориле политичке странке, нарочито радикали на челу са Пашићем.

У Србији је још у време Милоша извршена аграрна реформа, земља је подељена сељацима и они су постали њени власници. Ово је условило, као што је горе речено, тежњи ка локалној самоуправи, жељу да се буде свој на своме, док нису постојали никакви покрети који су тежили фрагментацији у сваком смислу хомогене земље. Унитарно уређење и локална самоуправа, односно, власништво над земљом и могућност да се одлучује о свом поседу, изродили су један снажан мотив у Великом рату, где је сваки Србин бранећи државу бранио и свој комад земље. Дакле, осим универзалних,  имао је и више него конкретне разлоге да се сукоби са непријатељем како би одбранио своју родну груду.

Са једним таквим уређењем и таквим навикама Срби, на челу са својом елитом, улазе у Југославију. Међутим, нова држава није била национално и верски хомогена. Она је представљала скуп, не само различитих нација и вера, него и менталитета и историјских особености. У новој држави мање од половине становништва било је православно, док је постојао и огроман број католика и муслимана са центрима изван државе. Народи који су оформили државу развијали су се у различитим цивилизацијским круговима са различитим схватањима државе, али и различитим мотивима уласка у заједничку државу, отуда је концепт унитарне државе теже било остварити.

Он је било предмет спочитавања, нарочито комуниста, српској елити за наводно поробљавање осталих нација из ког се развио принцип наводне српске кривице, прожимајући осећај практично свих других нација, али временом захватајући и српску елиту, све више одрођавану од српског националног и верског корена.

Федерализам, са друге стране, подразумева сложенији модел државе, са уставом одређеним посебностима покрајина или република. Такав облик уређења може имати практичне основе, бити функционалан и тиме учврсти и разнородну државу. Међутим, у Краљевини Југославији федералистички концепт, за који су се залагали Хрвати, није имао функционалне мотиве, нити је постојао у циљу учвршћивања државе. Хрвати, којима у Хабзбуршкој царевини нису исцртане ни границе, сада су, као поражени у рату, ушли у државу где су желели да оивиче свој простор како би постепено формирали сопствену државу.

Федерализам су Хрвати приказивали европском јавном мњењу као продукт модерности и западноевропских вредности, док су српски централизам презентирали као источњачку деспотију. Залагање за федерално уређење државе служило је да прикаже наводну цивилизацијску разлику, односно инфериорност Срба у односу на европејске Хрвате. Наравно, то није било тачно, јер су и унитаризам и федерализам заступљени у Европи у зависности од држава и народа који образују државне заједнице. Дакле, може се рећи да спор умногоме није био искрен, већ да је хрватски наводни федерализам био више сепаратизам, док је српски унитаризам тежио да очува, макар и на погрешан начин, заједничку државу.

Како се испоставило, компромис са овако различитим ставовима и полазиштима био је немогућ. Елите два народа нису успеле да нађу решење за различите политичко-државне визије које су имале. Услед тога, српске елите кренуле су у правцу стварања јединствене југословенске нације како би одржале једино могуће уређење државе и спречиле сепаратистичке хрватске тежње. Међутим, резултат је био само Југословенизација српских елита без реципроцитета, односно са остајањем хрватских и словеначких елита на истим, наводно федералистичким, а у суштини сепаратистичким, позицијама.

Стални немири, неискреност најпре Хрвата да се консолидује држава, као и страни фактор, доводе до нових стремљења у држави. Вековни концепт централистичког уређења, под горе набројаним притисцима и околностима, Срби напуштају, те после одласка Милана Стојадиновића, Драгиша Цветковић са вођом Хрвата Влатком Мачеком 1939. године практично прави нови државни оквир, више федералистичког типа, формирањем Бановине Хрватске.

Тада су политичари нижег ранга и скромнијих способности, завладали и постали предводници српског народа (после уклањања Милана Стојадиновића), што је омогућило да се наводно реши хрватско питање, што се опет сматрало залогом за хомогенизацију државе. Испоставило се да је то била илузија, што се видело по избијању Другог светског рата, када је формирана НДХ и када су Срби доживели невиђени погром, те се показало право лице хрватске националне идеје и њеног односа према било каквој заједници са Србима.

Идеја, не само унитарног него и било каквог југословенства, у делу српске елите током Другог светског рата и погрома који су Срби доживели у НДХ практично је умрла. Но, било је и даље оних који су сматрали да би некаква државна заједница требало да се створи и да идеја заједничке државе има основа. Међутим, да ли би представници елита, пре свега Срба и Хрвата то успели – не знамо. Али знамо да је после 1944. године и уласка Црвене армије у Србију, те устоличења комунистичке партије и Тита, формирана држава, која је узела континуитет претходне, али је имала мало тога заједничког са краљевином.

Држава је била федералистичког уређења, али са значајним, рекли бисмо круцијалним, касапљењем српских историјских територија и српског националног простора. Простори који су били вековима претежно српски, у новој Југославији припали су другим републикама, док је идеолошки оквир био такав да је српска буржоазија, односно српски народ, живео под етикетом наводне кривице за тлачење народа, али чак и кривице што је над њим извршен геноцид, јер је наводно политика српске буржоазије у краљевини узроковала „праведни” гнев Хрвата. Наравно, то није тако брутално дефинисано али је чињеница да су Срби били фактор који је требало сузбити и кроз стално наметање кривице (које ни данас није престало) држати га амортизованим кроз натурану формулу: слаба Србија – јака Југославија.

Током трајања социјалистичке Југославије такав оквир је некако, увек на штету српског народа, успео да се одржи. Међутим, када је идеологија била на издисају, када је пао комунизам у Русији, а Запад изгубио геополитички интерес за Југославију, Хрвати, али и остали народи, показали су своје право лице и своје праве намере. Оне су биле усмерене ка стварању сопствених држава, што је и остварено у турбулентним деведесетим годинама, чиме се по ко зна који пут показало да хрватско-словеначко залагање за било који облик уређења заједничке државе (најчешће федералистичко) није било искрено, и да је било маска за оно што се стварно намеравало, а то је отцепљење и стварање сопствених држава.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања