ULOGA SAOBRAĆAJA U PRUŽANJU TURISTIČKIH USLUGA

05/12/2020

Autor: dr Dunja Demirović Bajrami

Saobraćaj predstavlja delatnost koja je imala nemerljiv značaj za razvoj turizma. Putovanja plovilima i organizovanje karavana predstavljaju prve oblike putovanja. Osim toga, čovekova želja za otkrivanjem novih prostora, učinila je da se razviju najrazličita saobraćajna sredstva. Njihov razvoj je individualna putovanja pretvorio u masovni turizam. Stoga, u savremenim uslovima, kopneni, vodeni i vazdušni saobraćaj predstavljaju osnovu ponude u turističkim putovanjima.

Osnovu turističkih putovanja na kopnu čini železnički i drumski saobraćaj. U ranim fazama razvoja turizma, železnički saobraćaj je imao nemerljivi značaj, međutim, u novije vreme, drumski saobraćaj preuzima primat.

 

Železnički saobraćaj

Železnički saobraćaj danas zauzima drugo mesto po obimu prevoza putnika (posle automobilskog). Po ukupnoj dužini mreže puteva (oko 1,2 miliona km) on zaostaje za automobilskim i vazdušnim saobraćajem. Po karakteru, železnički saobraćaj je dizajniran za masovni prevoz putnika i robe. Otuda su njegove osobine veća sigurnost, regularnost kretanja i manja zavisnost od prirodnih uslova, klime i godišnjeg doba u odnosu na druge vrste saobraćaja. Železnički saobraćaj je imao odlučujuću ulogu u prvom omasovljavanju turističkih kretanja. Devetnaesti vek je izuzetno važan za saobraćaj, ali i turizam. To je vreme nastanka železnice. Prvi voz je konstruisan 1814. godine, prva železnička pruga izgrađena je 1825. godine od Liverpula do Mančestera, a prvi prevoz putnika počeo je 1830. godine. Parna lokomotiva je omogućila putovanje po povoljnim cenama od npr. putovanja poštanskim kočijama. To je označilo početak masovnih putovanja.

Dužina železničkih pruga rasla je veoma brzo naročito u Evropi i Americi, tako da je železnička mreža bila veoma razvijena do sredine 19. veka. Do 1870. godine putnici su mogli vozom doputovati do svih važnih regiona Evrope, sa izuzetkom Španije, Portugala i Južne Italije. Takođe, železnica se razvijala i na drugim kontinentima. Najznačajniji i najpoznatiji luksuzni voz svih vremena je bio „Orijent Ekspres“. On je imao premijerno putovanje 1883. godine. Saobraćao je na liniji Pariz – Strazbur – Beč – Budimpešta – Bukurešt – Đurđevo, a od 1921. godine, trasa je produžena do Istanbula.

U Aziji, do 1916. godine, završava se čuvena Transsibirska pruga radi zaštite ruskih teritorija koje izlaze na Pacifik. Ona je ujedno i prva stalna veza između evropskih i azijskih delova Rusije i najkraća veza između Evrope i Azije. Ova najduža i najpoznatija železnička linija prelazi ceo kontinent. Njena trasa ide od Moskve, preko Urala, Sibira do Vladivostoka na obali Pacifika. Ovaj 9.000 kilometara dug put prolazi kroz sedam vremenskih zona i kroz gradove, kao što su Jekaterinburg (gde je poslednji ruski car pogubljen), Novosibirsk, Irkutsk na Bajkalskom jezeru i Ulan Ude. Pruga je postala legendarna ne zbog luksuza, već zbog toga što je u nekoj meri zamenila čuveni Put svile i povezala Evropu sa Dalekim istokom. I danas je ova ruta izuzetno značajna za turizam.

Danas se grade luksuzni vozovi koji su napredovali kako u pogledu brzine i sigurnosti, tako i u pogledu komfora i kvaliteta usluge . U 20. veku vozovi su naročito povećali svoju brzinu koja danas dostiže na pojedinim trasama 500 km/čas. Brzi vozovi nastali su još šezdesetih godina 20. veka u Japanu, a nešto kasnije saobraćaju i u Evropi. Devedesete godine 20. veka donose napredak brzih vozova u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji. Najpoznatiji su brzi vozovi TŽV-a u Francuskoj koji se kreću prosečnom brzinom od oko 300 km/čas.

Evropa, naročito njen zapadni deo je veoma dobro povezan železnicom i nudi izuzetno povoljne uslove u više od 25 zemalja preko Eurejla i Interrejla. Pored toga, pojedini turoperateri, poput TUI–ja, stimulišu upotrebu železnice kroz prilagođene i povoljne turističke aranžmane.

Danas je uloga železnice u međunarodnim turističkim kretanjima marginalna, svega par procenata učešća. To je posledica konkurencije i boljih uslova u drumskom, vazdušnom i pomorskom saobraćaju. Železnica ima mnogo veću ulogu u domaćem turizmu dobrog broja zemalja, kao i interregionalnom kretanju. To je izraženo u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Holandiji i Italiji. Ona izlazi u susret turistima kroz prilagođavanje reda vožnje, rezervacione sisteme, popuste i sl.

Drumski saobraćaj

Drumski saobraćaj se razvija krajem 19. veka pojavom automobila. Pri tom, iako je automobil nastao kao izum Gotliba Dajmlera (1885. godine) i Karla Benca (1886. godine), tek 1908. godine, Henri Ford izrađuje čuveni model T koji je izazvao revoluciju kod kontinentalnih putovanja. Automobil je omogućio individualna kretanja sa sopstvenom rutom uz veću brzinu kretanja i kraćim vremenom od kuće do željene destinacije. Smatra se da je pre Drugog svetskog rata na ulicama bilo oko dva miliona automobila, 1970. godine oko 100 miliona, a 1987. godine oko 394 miliona, a danas se njihov broj procenjuje na 600 miliona.

Automobili su uticali na dužinu boravka u destinaciji (sa mesec dana boravak se skratio na četiri do deset dana) i na pojavu novih zanimanja i usluga, na primer garaža, parkirališta, čuvara, ali i novih oblika smeštaja, motela. Automobili su napredovali tokom 20. veka u pogledu brzine, sigurnosti, udobnosti i dalje pružaju najveći stepen slobode tokom putovanja, pa je stoga najčešći izbor turista prilikom putovanja. Automobil ostvaruje učešće od oko 40% u međunarodnim turističkim kretanjima, i tako je zauzeo drugo mesto posle avioprevoza.

Za Evropu su važna tri turistička koridora ili helio i balneo tropski pravci (iz hladnih i najrazvijenijih delova Evrope, ka Mediteranu kreće se oko 100 miliona ljudi godišnje):

  • zapadni mediteranski pravac (Zapadna i Severna Evropa  Azurna obala, Andaluzija i Balearska ostrva),
  • centralni mediteranski pravac (Zapadna i Severna Evropa  kontinentalni i obalski delovi Italije),
  • istočni mediteranski pravac (Zapadna, Centralna i Severna Evropa  Jadransko, Egejsko i Crno more).

Paralelno sa drumskim saobraćajem, razvija se čitav niz pratećih delatnosti. Značajno je pomenuti rent-a-kar (rent-a-car) delatnost. Ona se pojavila dvadesetih godina 20. veka u SAD. Naziv je prihvaćen svuda u svetu. Ren-a-kar predstavlja produžetak drugih oblika individualnog saobraćaja, pomorskog, železničkog i avionskog. On omogućuje putovanje od saobraćajnog terminala do mesta konačnog odredišta. Pored toga, rent-a-kar koristi i lokalna privreda kao osnovu ili dopunu svom voznom parku. Najveće kompanije u svetu iz ove oblasti su Herc i Avis koje posluju u preko 150 zemalja sveta.

U svetu je značaj drumskog saobraćaja u turizmu porastao, između ostalog, i popularizacijom čuvene Rute 66 (Route 66) u SAD. Ruta 66 (takođe poznata kaa „Glavna ulica Amerike“ i „Majka svih puteva“) je naziv za autoput koji je postojao u američkom sistemu autoputeva. Predstavljao je jedan od prvih autoputeva koji je povezivao istok i zapad SAD u dužini od 3.940 km, i izgrađen je 1926. godine. Od pedesetih godina 20. veka je počeo gubiti važnost zbog novog sistema međudržavnih puteva, a 1985. je izgubio federalni status. Danas je Ruta 66 poznata pre svega kao istorijski spomenik, odnosno turistička atrakcija.

Iako više nije moguće voziti se Rutom 66 neprekidno od Čikaga do Los Anđelesa, veliki deo originalne rute i alternativne trase još uvek se čuvaju pažljivim planiranjem, neke deonice su dosta dobro očuvane. Država Misuri je 1990. godine proglasila Rutu 66 za istorijsku državnu rutu, gde je i postavljen originalni znak Route 66. Svetski fond za spomenike (World Monuments Fund) je 2008. godine dodao Rutu 66 na listu Svetskih spomenika koje treba videti. Lokacije duž trase, kao što su benzinske stanice, moteli, kafići, trgovinske radnje, bioskopi, kao delovi rurale sredine bili su ugroženi razvojem urbanih područja, pa se tako osnovao fond uz pomoć kompanije American Express, kako bi popularizovao i oživeo nekadašnju slavu ove rute.

Vodeni saobraćaj

Vodeni saobraćaj se smatra jednim od najstarijih vidova kretanja kroz prostor i bio je poznat svim starim civilizacijama. Prekretnica u brodogradnji za saobraćaj i putnike desila se 1807. godine stvaranjem prvih parnih brodova koji su bili u upotrebi narednih 150 godina. Osim parne mašine, brodovi su počeli da se izrađuju od metala. Prvi parobrod zaplovio je na reci Hadson 1807. godine, a u Evropi 1816. godine preko La Manša, i nakon četiri godine ovo postaje redovna linija. Prekomorske rute razvijala je naročito Velika Britanija, i to sa SAD, Brazilom i Urugvajom. Sredinom 20. veka aristokratija se u potrazi za odmorom sve više okreće prekomorskim putovanjima što je iniciralo početak „Zlatne ere putovanja“ sa luksuznim brodovima. Era luksuznih prekookeanskih brodova nastavila se na početku 20. veka, a najčuveniji među njima bili su Titanik (Titanic), Kraljica Meri (Queen Mary), Luzitanija (Lusitania), Kraljica Elizabeta (Queen Elizabeth) i drugi.

Danas putnički pomorski saobraćaj beleži stalni pad, jer mu je velika konkurencija avionski saobraćaj. U putničkom pomorskom saobraćaju, jedini veći značaj imaju turistička kretanja. Brodovi se pretežno koriste za krstarenja na okeanima, rekama i jezerima. U turizmu se pravi razlika između brodova za krstarenja po okeanima (kada su brodovi ujedno i destinacije), brodova za jednodnevna razgledanja na rekama i jezerima i trajekata.

Nostalgija za luksuznim prekookeanskim brodovima podstakla je obnavljanje brodova takve vrste. Najpoznatiji luksuzni prekookeanski brodovi imaju kapacitet  i preko 4.000 putnika, sa preko 1.000 članova posade. Pored smeštaja i ishrane u nekoliko restorana, dodatna ponuda je izuzetno raznovrsna, od prodavnica i uslužnih radnji različitog karaktera, vodenog parka, sportskih terena, klizališta, stena za penjanje, parka za surfing do heliodroma. Glavna krstarenja odvijaju se na Bahamskim i Karipskim ostrvima, severnoj obali Južne Amerike, Zapadnoj obali SAD, Kanadi, Aljasci, Meksiku, Mediteranu, Pacifičkim ostrvima, Dalekom istoku, Baltiku, Severnom rtu, Zapadnoj Africi itd.

Krstarenja rekama su izuzetno popularna, naročito u Evropi koja apsorbuje oko 80% svetskog krstarenja na rekama. Najpopularnije evropske reke su Dunav (ujedno i najbolja vodena saobraćajnica Evrope zbog regulacije i spajanja sa drugim plovnim rekama), Volga u Rusiji, Temza u Velikoj Britaniji, reke Nemačke i Francuske (Sena, Loara, Rona). U većini evropskih metropola postoji mogućnost razgledanja grada sa reka. Na ostalim kontinentima, važnije reke su Sent Lorens i Misisipi (Severna Amerika), Amazon i La Plata – Parana (Južna Amerika), Nil (Afrika), Jangcekjang, Amur, Ob, Ind, Gang, Eufrat (Azija), Mari i Darling (Australija).

Prema našem Zakonu o turizmu (2015), nautička delatnost je „pružanje usluga u prihvatnim i plovnim objektima nautičkog turizma, kao i pružanje drugih usluga za potrebe nautičkog turizma“. Nautički turizam je specifični oblik turizma obeležen kretanjem turista plovilima po moru ili rekama uključujući njihovo pristajanje u lukama i marinama i obuhvata svu infrastrukturu u lukama i marinama potrebnu za njihov prihvat. To je selektivni oblik turizma koji potrebu za plovidbom u smislu zabave i odmora uobličava kroz turističku ponudu. Nautički turizam sadržajno je povezan sa plovilom, a prostorno s vodom i to morem, rekom ili jezerom. Najveći deo tržišta odnosi se na kružna putovanja rekama. To su višednevna putovanja plovnim putevima kroz više zemalja (od sedam pa sve do 21 dan). Za razliku od morskog „kruzinga“, na rečnom se tokom dana plovi, a noću se zaustavlja na pristaništima u tačno unapred određenim destinacijama. Glavni korisnici odnosno turisti su bračni parovi bez dece (između 45-55 godina starosti); grupe prijatelja (između 25-35 godina starosti); i individualni gosti (između 35-45 godina starosti).

Turistička krstarenja značajno utiču na svetsku privredu. Samo u SAD generišu preko 45.000 radnih mesta sa platama u ukupnoj sumi od oko 15 milijardi dolara. Pored toga, za nabavku potrebnih namirnica i raznog drugog potrošnog materijala na brodovima, utroše se milijarde dolara (ne računajući samu izgranju broda i opremu). Države, učesnice međunarodnih turističkih krstarenja (emitivna i receptivna područja) ubiraju poreze i takse, a mnogi privredni subjekti vrše naplatu za različite usluge tokom putovanja – lučke takse, privez broda, špedicija, odlaganje smeća, tankovanje broda vodom ili gorivom u lukama, radna dozvola zaposlenih na brodu, radna ili turistička viza, boravišna taksa putnika, zdravstvena osiguranja putnika, osiguranje brodova, prodaja ulaznica turističkih lokaliteta itd.

Vazdušni saobraćaj

Vazdušni saobraćaj ostvaruje danas preko 50% međunarodnih turističkih dolazaka. On je u 20. veku ostvario veliki pomak u pogledu brzine, sigurnosti, udobnosti, kvaliteta usluge i aerodroma što je povećalo broj korisnika. Postoje nebrojene avio kompanije. Najveći obim transporta u domaćem vazdušnom saobraćaju realizuje se u SAD, a u međunarodnom saobraćaju najvažnija tržišta su Severna Amerika, Zapadna Evropa i u poslednje vreme, Pacifička Azija.

Kada se govori o avio-saobraćaju, evidentno je da je vazdušni saobraćaj doprineo razvoju turizma na globalnom nivou, da je podstakao turistička kretanja ka destinacijama dosta udaljenim od glavnih emitivnih tržišta Severne Amerike i Zapadne Evrope. Zbog toga se uz drumski saobraćaj, avio saobraćaj najčešće ističe.

U savremenom poslovanju turističkih agencija korišćenje avionskog prevoza ima veliki značaj, a za mnoge organizatore putovanja povoljni uslovi u obezbeđenju kapaciteta u oblasti vazdušnog saobraćaja postali su ključni faktor njihovog poslovnog uspeha. To je svakako bio rezultat činjenice da je ovaj vid transporta imao brojne prednosti i za turističke agencije i za turiste koje su se ispoljavale u brzini, udobnosti, sigurnosti i relativno niskim cenama.

Snažan prodor avio-saobraćaja u oblast prevoza putnika i turista javlja se u periodu posle Drugog svetskog rata i to zahvaljujući tehničko-tehnološkim promenama koje su omogućile proizvodnju novih tipova aviona. U narednim decenijama je razvoj vazdušnog saobraćaja doprineo omasovljenju putovanja, ali je imao značajno dejstvo i na promene na svetskom turističkom tržištu u celini. Uključivanje dalekih, a često do tada i nepoznatih atraktivnih destinacija, ne bi bilo moguće bez razvoja avio-saobraćaja. Odlučujući uticaj je imala i tendencija stalnog opadanja troškova u putničkom avio-saobraćaju. Takođe, treba imati u vidu da se avionski saobraćaj u velikoj meri prilagođavao kretanjima na turističkom tržištu – uvode se specijalne turističke klase, formiraju se posebne tarife za turiste, otvaraju sezonske turističke linije i preduzimaju slične mere.

Za avio-kompanije, turističke agencije su predstavljale najznačajniji kanal prodaje. Procenjuje se da njihovo posredovanje obezbeđuje preko 60% ukupne prodaje u svetu. Preostali deo se realizovao direktno kroz prodajnu mrežu samih avio-kompanija. U obavljanju ovih poslova poslednjih godina je došlo do velikih promena. Pre svega, prodaja avionskih karata je predstavljala prvo područje u poslovanju turističkih agencija u kome je došlo do primene savremene informacione i komunikacione tehnologije. Uvođenje kompjuterizovanih rezervacionih sistema, odnosno formiranje centralnih rezervacionih sistema u distribuciji avio-karata, omogućilo je značajno unapređenje poslovnih operacija u domenu bukiranja i samih turističkih agencija.

Poseban značaj za turistgička putovanja imaju niskobudžetne (low cost) avio-kompanije. Njihov razvoj je novijeg datuma. Prva niskobudžetna kompanija se pojavila u SAD 1949. godine pod nazivom Pacific South West Airlines. Posle američkih niskobudžetnih avio-prevoznika, 1995. godine u Evropi je osnovana slična kompanija (EasyJet), sa osnovnom karakteristikom – nižom cenom prevoza u odnosu na cene avio-kompanija koje su prevozile na redovnim linijama. Dolazak niskotarifnih avio-kompanija nosi sa sobom brojne prednosti za razvoj turizma jedne zemlje.

Niskobudžetni avio-prevoznici nude usluge po veoma niskim cenama. One najčešće nemaju svoja prodajna mesta, već karte prodaju samo putem interneta, ne pružaju usluge pića i hrane u toku leta, ili ako pružaju onda se te usluge dodatno naplaćuju. Svoju strategiju, niskobudžetne kompanije zasnivaju na sledećim principima:

  • flota sadrži jedan tip aviona (smanjenje troškova održavanja i obuke pilota);
  • visok faktor iskorišćenosti kapaciteta, uz noćne letove;
  • putovanje bez izdavanja karte i bez keteringa u avionu;
  • limitirana težina prtljaga, po koferu, a ukupna, od 10-20 kg;
  • bez alokacije sedišta i povezanih letova;
  • može imati biznis klasu;
  • smanjenje broja zaposlenih i njihovih troškova;
  • check in preko interneta radi smanjenja redova na aerodromu, a i tom prilikom putnici plaćaju samo nadoknadu za prtljag;
  • ograničen poslovni prostor na aerodromima;
  • korišćenje sekundarnih, manjih aerodroma.

U Evropi postojanje niskobudžetnih avio-kompanija predstavlja sastavni deo vazdušnog saobraćaja i same turističke privrede. Uvođenje niskobudžetnih kompanija i njihovih letova na tržište dovelo je svakako do povećanja broja putnika na određenim letovima. Takođe, ove kompanije privlače različite profile putnika od studenata i penzionera do poslovnih ljudi.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja