Улога Цркве у обликовању духовног идентитета на TikToku

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Појава TikToka као доминантне платформе међу генерацијом Z променила је пејзаж културног и духовног изражавања, постављајући пред верске институције, посебно пред Православну цркву, изазове, али и могућности. Као што је Маршал Меклуан рекао у делу Разумевање медија (1964), „медиј је порука“, сугеришући да форма медија суштински утиче на то како се садржај перципира и усваја. Кратки, алгоритамски вођени и визуелно интензивни видео-снимци на TikToku стварају нову парадигму комуникације, која даје предност тренутности, емоционалној резонанци и естетској привлачности над дубином наратива. Иако се овај амбијент често критикује због површности, он истовремено нуди динамичан простор у коме Црква може да комуницира са младима, артикулише духовне истине и негује дигиталну културу отпора укорењену у вери.

„Медиј је порука“ — ова Меклаунова тврдња из његове књиге Understanding Media (1964) указује на то да нови медији не мењају само садржај који се преноси, већ суштински трансформишу начин на који људи перципирају и обликују стварност. У контексту TikToka, медиј постаје порука тиме што сам облик платформе — кратка форма, вертикални видео, естетика екрана, алгоритамска селекција — диктира начин доживљаја света. Корисници више не усвајају садржај као поруку, већ сам начин испоруке постаје одређујући за њихову пажњу, односно све побројане референце које дефинишу  TikTok креирају вредносни суд и комуникацију. Меклуан пише: „Сваки медиј, јер он обликује и контролише размере и облик људског удруживања и деловања, јесте моћнији од самог садржаја.“ TikTok не служи само за преношење садржаја — он обликује нову парадигму емоционалне, моменталне, и често површне рецепције стварности.

Присуство Српске православне цркве (СПЦ) на платформи TikTok је релативно ограничено и углавном се одвија кроз индивидуалне иницијативе свештеника, верника или парохијских заједница, а не као централизована активност саме институције. СПЦ као институција нема званични TikTok налог или организовану стратегију за ову платформу, за разлику од, на пример, Руске православне цркве, која је активно присутна TikToku од 2019. године кроз пројекте попут „Father Online“.

Ипак, поједини свештеници и верници у Србији користе TikTok за промоцију православне вере, духовних садржаја и црквених активности. Такође, на TikToku се могу пронаћи видео-снимци који промовишу српску православну културу, попут снимака литургија, манастира или верских празника, али они углавном потичу од појединаца, а не од званичних канала СПЦ. У поређењу са другим религијским заједницама, попут ортодоксних Јевреја или Руске православне цркве, активност СПЦ на TikTok је мање организована и мањег обима.

TikTok је моћан алат за преношење религијских порука због свог досега, креативног формата и могућности ангажовања младих. Међутим, захтева пажљив приступ како би се избегло поједностављивање или погрешно представљање вере. За СПЦ, већа институционална укљученост могла би повећати утицај, али би захтевала прилагођавање садржаја специфичном формату и публици TikToka. Ова друштвена мрежа, као једна од водећих са преко милијарду активних корисника, има значајан потенцијал за преношење религијских порука, посебно међу млађим генерацијама (Ген Z и миленијалцима), који чине већину корисника.

Најпознатији је по својим анализама медија  француски социолог и филозоф  Жан Бодријар jе тврдио да: „Живимо у добу симулакрума“ — у делу Симулакруми и симулација Бодријар тврди да у постмодерном друштву реалност уступа место симулацијама, односно репрезентацијама које више не упућују на стварност већ саме на себе. TikTok и сличне платформе стварају управо такве симулакруме: кратке, снажно емоционалне исечке стварности, лишене дубљег контекста и усмерене на утисак. Уместо истине, доминирају ефекти — оно што је приказано постаје важније од онога што заиста јесте. Као што Бодријар пише: „Симулакрум више није лаж која прикрива истину — он је истина која прикрива да више нема истине.“

Бодријарова идеја симулакрума у контексту друштвених мрежа може се разумети као опис света у коме реалност губи своју чврсту основу, а представе (слике, приче, идентитети) постају стварност саме по себи. На друштвеним мрежама, симулакрум се манифестује кроз конструисане идентитете, филтриране слике и пажљиво креиране наративе који често замењују или потпуно измештају „истину“. Корисници на платформама као што су Instagram или ТikTok често приказују идеализоване верзије себе — уређене фотографије, пажљиво одабрани тренуци, или чак потпуно измишљени ликови.

Друштвене мреже стварају хиперреални простор где је граница између стварног и виртуелног замaгљена. Инфлуенсери, виртуелни аватари или АИ-генерисани садржај (нпр. дипфејкови) функционишу као симулакруми — они не представљају стварност, већ је замењују. Бодријар тврди да симулакрум „прикрива да више нема истине“. На мрежама, „истина“ (нпр. стварни догађај) често је мање важна од виралности или емотивног утицаја садржаја. Мемови, дезинформације или вирусне приче могу постати „истина“ у перцепцији корисника, без обзира на њихову фактичку основу. Примера ради исто видео садржај може да се интерпретира дијаметрално супротно. «Полиција хапси хулигана» или «Полиција малтретира мирног грађанина».

Ипак, међу верницима и клирицима постоји известан отпор према савременим медијима, посебно друштвеним мрежама попут ТikToka, који често произилази из перцепције површности и краткоће садржаја, што се може сматрати несагласним са дубином и озбиљношћу религијских порука. Кратки видео-снимци на ТikToku, обично ограничени на неколико секунди или минута, често не дозвољавају дубинско разматрање теолошких или духовних тема. Верници и клирици могу сматрати да се сложена учења или духовне поруке не могу адекватно пренети у таквом формату, ризикујући тривијализацију вере.

Узгред, друштвене мреже фаворизују сензационалистичке или забавне садржаје, што може довести до тога да се религијске теме представљају на начин који је више привлачан него суштински. На пример, налози који користе драматичне ефекте или контроверзне теме могу изазвати утисак да се вера користи за привлачење пажње, а не за духовно изграђивање. У православној традицији постоји нагласак на унутрашњем животу, молитви и одвајању од световних утицаја. Кратки и често контекстуализовани садржаји на ТikToku могу довести до погрешног разумевања или злоупотребе црквених учења. Део клира и верника у СПЦ и даље преферира традиционалне начине комуникације, попут проповеди, књига или личних разговора, сматрајући их аутентичнијим и погоднијим за духовни дијалог. Друштвене мреже, с друге стране, могу се доживљавати као страни цркви, одраз духа времена или неподобни за црквени етос.

Св. Јустин Ћелијски (о духу времена): „Дух времена је дух антихриста, јер све хоће без Христа, без вечности.“ Ова мисао Св. Јустина представља радикалну и пророчку критику модерног човека који настоји да организује живот без обзира на Творца, без литургијског темпа, без есхатолошке перспективе. У контексту TikTok културе, ова изјава добија још снажнији смисао: духовно искуство постаје заменљиво емоционалном ефектношћу, вечност уступа месту тренутку, а дубина — утиску. У једној од својих беседа Св. Јустин каже: „Чим човек почне живети само за земљу, он губи и земљу и небо.“ TikTok и сличне платформе промовишу управо живот „само за земљу“ односно само на земљи — за слику, утисак, видљивост. Управо у томе лежи искушење „духа времена“ о којем он говори.

Ипак, поједини клирици и верници препознају потенцијал друштвених мрежа за мисионарски рад, посебно међу млађима. На пример, поједини свештеници у Србији користе ТikTok или Instagram за дељење кратких духовних порука, снимака из манастира или објашњења празника, прилагођавајући садржај тако да буде приступачан, али не на уштрб суштине. Овакви примери показују да је могуће уравнотежити дубину и модерне формате, иако то захтева пажљив приступ.

Отпор према друштвеним мрежама међу верницима и клирицима углавном произилази из бриге због површности, сензационализма и потенцијалне профанизације вере. Ипак, с обзиром на популарност ТikToka међу младима, постоји простор за промишљену употребу ове платформе, уз услов да се садржај креира према духовној дубини и црквеним вредностима. За то би била потребна већа едукација клира о дигиталним медијима и можда институционална подршка саме Цркве за такве иницијативе.

Мануел Кастелс: „Мрежно друштво“ — у својој књизи The Rise of the Network Society (1996), Кастелс представља тезу да у епохи информационе технологије идентитет више није задат традицијом, већ је конструисан у оквиру мрежних заједница. Идентитети се не формирају више кроз породицу, веру или нацију, већ кроз интеракцију у дигиталним просторима. Он пише: „Идентитет постаје пројекат самоидентификације, грађен на основу културе, технологије и комуникације.“

Нешто слично смо имали прилике да видимо управо током студентских протеста, где су се верници поделили на оне који подржавају и оне који не подржавају такав облик активизма. Иако припадници исте Цркве, чак и познаници, пријатељи, рођаци, идентитет нису црпели из своје црквене заједнице, него управо са мрежа. Оно што је на мрежама сервирано као друштвено прихватљиво, постало је аксиом. Чак је део верника до одређеног нивоа био укључен и у кампању, која је вешто протурена током студентских протеста, против саме Цркве, под видом борбе за праведније и боље друштво. Ово, наравно, може да се сагледава и у ширем контексту кризе црквене свести код верника, али је пре свега значајно као феномен утицаја друштвених мрежа у савременом свету.

TikTok као платформа омогућава управо тај вид самоидентификације — корисници стварају сопствену стварност и заједнице кроз хаштагове, трендове и алате за уређивање, чиме се друштвени идентитети детрадиционализују и постају хибридни, често фрагментисани.

У дигиталном добу, кратки видео формати као што је TikTok постали су нове арене у којима се обликују идентитети, артикулишу протести и чак изражавају верска убеђења. То потврђује и извештај Pew Research Center-а из 2023. године, у којем се наводи да преко 60% младих Американаца користи TikTok као примарни извор информација и културног самоизражавања. У Србији, током студентских протеста 2023–2025, TikTok је постао централно место за симболични отпор: од снимака са блокада факултета праћених духовним песмама, до сатиричних клипова који критикују политичке елите. У једном од најгледанијих клипова, студенткиња рецитује стихове Владике Николаја Жичког док стоји испред универзитетских врата — видео је достигао више од 200.000 прегледа за мање од 24 часа. Такви садржаји сведоче да TikTok није само платформа за површност, већ и могући простор за артикулацију вредносног, духовног и културног утицаја. Тај нови феномен представља изазов традиционалним облицима друштвеног и верског израза, али и прилику за нови облик културе у којем верски и политички садржаји проналазе нове форме присуства.

Да ли је TikTok платформа за површност и тривијалност или нови медијски простор за духовно сведочење? Ово питање отвара дубоку дилему која укључује не само природу саме технологије, већ и начине на који човек данас сведочи истину у медијски посредованом свету. Док је с једне стране TikTok синоним за брзу, површну забаву и естетизацију свакодневице, са друге стране све је више појава у којима овај медиј постаје алат новог евангелизацијског наратива. Познати амерички православни јеромонах Лазар Јустин каже у једном интервјуу: „Не смемо презрети оно што младима данас значи. Ако се тамо где су они може понудити Светлост, онда нека се понуди — не као сензација, већ као присуство.“

Исто тако, у говору на Конгресу за дигиталну мисију 2022. године, архиепископ Елпидофор из САД изјавио је: „TikTok је за младе оно што је био агорá у старој Грчкој — место где се сусрећу, расправљају, граде себе. Ако Црква не присуствује на агори, онда ко ће их позвати?“ Зато је питање плиткости мање ствар медија, а више онога што у медиј уносимо. TikTok, као медиј, омогућава и плиткост и дубину — али сведочење дубине захтева озбиљну припрему, молитву, смирење и мудрост. У том смислу, TikTok може бити и место плиткости и нови простор за духовно сведочење — зависно од духа који у њега улази, односно од садржаја који пласирамо на тој мрежи.

Генерација Z је прва генерација која је одрасла у потпуно дигиталном окружењу, са развијеним осећајем за визуелну комуникацију, брзу рецепцију информација и интерактивни дијалог али исто тако и прилично одсуство искуства у офлајн реалности. Кратки видео формати, посебно на TikToku и Instagram Reels-у, омогућавају им да на креативан начин искажу своје вредности, идентитет и припадност заједници.

Када је реч о културном изразу, млади користе видео за реконструкцију и хибридизацију локалних симбола – пример је пораст клипова у Србији са традиционалном музиком у позадини, али у савременом контексту (нпр. скакање на гајде у тренеркама). Ово је нови вид „народне културе“ која се креира у дигиталном простору а потом преноси у реалан простор, што често може да делују збуњујуће па чак и неприхватљиво за људе који не користе друштвене мреже или не користе у тој мери да би могли да испрате све трендове.

Верски идентитет се често изражава кроз тренутке интимности или сведочења: читање псалама, ношење бројанице, упаљено кандило у кадру — све то комбинују са популарном естетиком платформе. У неким случајевима, као што је профил @pravoslavni_zivot, млади деле искуства вере у свакодневици, нудећи мини-молитве или кратке одговоре на питања о покајању и посту.  Како показује истраживање Института за дигиталну културу из 2024. године, чак 42% младих у Србији је бар једном поделило религиозно инспирисан садржај на друштвеним мрежама, чиме доказују да је вера саставни део њиховог идентитета, те да се „прелива“ у дигиталне просторе као део личног и колективног идентитета.

Може ли Црква уопште да комуницира у свету од 15 секунди? Ово питање подразумева више од техничке изводљивости — оно захтева богословски одговор на медијску парадигму времена. Свети Григорије Палама је говорио о „енергетском присуству Божијем у свету“, као неупоредивом са пролазношћу створених облика. У свету кратких видео формата, та пролазност доминира: порука се мора изрећи, разуме се, у времену краћем од времена молитве.

Ипак, историја Цркве је и историја икономије — прилагођавања форме како би се сачувао суштински садржај. Архиепископ Анастасије Јанулис је у једном од својих интервјуа истакао: „Црква не сме пасти у замку времена, али ни побећи од оних који у времену живе.“ У том светлу, комуникација Цркве у временском интервалу од 15 секунди није немогућа — али она мора бити заснована на трезвености, молитвеној пажњи и литургијском духу. Примери постоје: кратке поруке митрополита Антонија Блума које трају 10–20 секунди, а носе тежину богословља; или TikTok објава младог свештеника који у 15 секунди цитира аву Доротеја и добија хиљаде прегледа. Кључ није у дужини — већ у присуству. Црква може говорити и за 15 секунди ако је говор њен литургијски надахнут, а не маркетиншка стратегија.

TikTok као медијски амбијент представља дубоко трансформисани комуникацијски простор у којем се вредности, идентитети и симболи сажимају у изузетно кратке, емоционално набијене форме. Он није само технолошки канал, већ целокупан културни екосистем који одређује не само шта ће бити речено, већ и како ће бити доживљено. Као што је тврдио Нил Постман у својој књизи Amusing Ourselves to Death (1985), медиј утиче на мисаони облик: „Телевизија претвара све у забаву, па чак и религију.“ TikTok иде још даље — он захтева да свака порука буде визуелно атрактивна, емотивно директна и форматски прилагођена пажњи од неколико секунди. То утиче и на верску комуникацију, која мора да балансира између дубине и доступности.

TikTok ствара специфичну медијску логику у којој важи оно што се може визуализовати, поделити и реплицирати. Као што напомиње теоретичарка Шошана Зубоф у делу The Age of Surveillance Capitalism, „у економији пажње, све што није алгоритамски видљиво постаје егзистенцијално невидљиво.“ У религиозном контексту то значи да TikTok медијски простор обликује и оно што ће бити сматрано релевантним унутар јавног простора — не на основу истине, већ на основу дељивости-видљивости-популарности. Због тога је од суштинског значаја да се TikTok не посматра само као средство, већ као културна матрица која ствара нове модалитете за изражавање, али и ризике — од тривијализације до симулације вере.

Алгоритам приоритизује брзину, емоцију и визуелни утисак. Како наводи Кевин Систром, један од оснивача Instagram-а, алгоритми „награђују садржај који најбрже изазове реакцију — не нужно оно што је најтачније или најдубље“. То се у TikTok култури манифестује као непрестана трка за пажњом, при чему садржаји морају бити визуелно упечатљиви, емоционално напети или изненађујући у првих неколико секунди. У раду Мередит Д. Кларк са Универзитета у Вирџинији истиче се да „емоционални интензитет постаје кључни критеријум дигиталне релевантности“. Такав систем форсира површност: контекст се губи, дубина се жртвује, а истина уступа место утиску. У религијском контексту, то значи да чак и најсветији садржаји морају бити представљени тако да буду ‘инстант упечатљиви’ — што представља озбиљан изазов духовној педагогији.

Сваки TikTok је мини-наратив без контекста. Он функционише као фрагмент стварности одвојен од свог изворног значења, прилагођен ритму пажње корисника који ретко прелази више од неколико секунди. Као што примећује теоретичар културе Хенри Џенкинс у књизи Spreadable Media, „снажне поруке данас морају бити преносиве, кратке и утиснуте у визуелну или аудитивну сензацију која изазива реакцију“. Управо због тога TikTok не инсистира на ширем наративу, већ на утисцима који могу одмах бити дељени, лајковани или пародирани. Контекст постаје сувишан, јер је циљ ангажовање, а не разумевање — што ствара медијски амбијент у коме дубина уступа место ефекту, а сведочење бива сажето до нивоа аудио-визуелне формуле.

TikTok отвара нове могућности за религијску комуникацију, али истовремено поставља дубоке богословске и пастирске изазове. Верски садржаји се на овој платформи појављују у различитим формама: од кратких духовних савета до песама, исповести и симболичких чинова вере. Један од примера су TikTok профили младих православних свештеника и монаха који у 30 секунди одговарају на питања младих — о посту, исповести, молитви, сексуалности или породици. Такви садржаји често имају велику гледаност, јер користе непосредан тон, језик близак младима и форму која се лако прати.

С друге стране, постоји ризик плиткости и естетизације вере: духовне поруке се претварају у визуелне импресије, често лишене литургијског контекста. Као што је приметио протојереј Андреј Ткачов: „Ако икона постане селфи, а поука само цитат без живог сведочења, онда више не вршимо катихизацију — него само покушавамо да се допаднемо.“

Постојећи изазови: плиткост, естетизација вере, емоционализам. Ови појмови означавају три кључна ризика у комуникацији верских садржаја на TikToku. Плиткост се односи на тенденцију да се сложене духовне истине сведу на пар секунди и површне поруке, чиме се губи богословска дубина. Естетизација вере значи да се религијски садржај често представља кроз визуелну привлачност, са филтерима, музику и монтажу, што може довести до смањења унутрашњег садржаја на спољашњи утисак. Емоционализам представља прекомерно ослањање на емоцију уместо на трезвену, литургијску и контекстуалну димензију вере. Као што упозорава митрополит Јеротеј Влахос: „Уколико веру заменимо осећањем, онда губимо њену аскетску и терапијску снагу.“

У основи православног богословља налази се искуство заједништва, саборности (грч. συνοδικότης), које се најпотпуније остварује у литургијској евхаристијској заједници. У дигиталном простору, међутим, та саборност је подвргнута новим испитима: распарчаност садржаја, индивидуализована перцепција и одсуство физичке заједнице отежавају литургијско поимање присуства и јединства. Како истиче митрополит Јован (Зизиулас), „Црква постоји где је евхаристија, а евхаристија постоји где је епископ и сабрани народ“. У TikTok култури, то јединство се лако разбија на појединачне утиске, коментаре и фрагменте без контекста. Због тога поједини богослови, попут архимандрита Кирила (Говоруна), говоре о потреби развоја „еклисиологије присуства“ у дигиталној епохи — нових начина сведочења вере у онлајн заједницама, без губитка саборног духа.

Истовремено, TikTok омогућава спонтане облике духовног окупљања младих: у коментарима испод верских видеа често се размењују молитвене намере, савети, изрази вере и питања која сведоче о реалној духовној жеђи. То је оно што митрополит Амфилохије једном назвао „дијаспора духа“ — сабрани људи у расејању, повезани жедном трагањем за смислом. У том смислу, TikTok не може заменити саборност, али може постати „огласна табла духа“, како ју је назвао теолог Александар Филипов. Она не ствара Литургију, али може указивати на њу, упутити жедне на извор живе воде. Црквени одговор не сме бити забрана, него преображај.

Црква, као Тело Христово, има мисионарску одговорност у сваком времену и контексту, укључујући и дигиталну епоху. Питање присуства на TikToku није питање помодарства, већ духовног расуђивања: да ли ће се Црква повући из дигиталног простора у коме милиони младих траже смисао, или ће се на том месту јавити сведок истине.

Да ли Црква треба да има присуство на TikToku? – Одговор је да, али са расуђивањем и богословским критеријумима. Присуство не значи имитирање културе тренда, већ уношење САБОРНОСТИ у простор фрагментисаности. Како каже епископ Атанасије Јевтић: „Црква је у свету не да би га подражавала, него да би га преобразила.“

Како комбиновати традицију и нове формате? Ово питање није само техничко, већ богословско и духовно. Традиција није у ношењу старог похабаног одела, већ предање живота у Духу — како каже Свети Теофан Затворник: „Традиција је дах Цркве кроз векове.“ Нови формати, попут TikTokа, морају бити схваћени као могући носиоци речи Божије, али под условом да се њихова природа не апсолутизује.

Суштинско је да се нови медији не користе само да би се ‘допало’, већ да би се ‘сведочило’. У том смислу, нове форме морају бити усмерене ка литургијском духу — као што иконе, мада урађене бојом и на дрвету, нису само слика, већ прозор ка Царству. TikTok, ако се користи на разуман начин, може постати тај ‘дигитални прозор’ — ако у њему не сведочимо себе, већ Христа.

Примери који потврђују овај приступ већ постоје у раду појединих свештеника који користе видео као катихетски простор — без губитка трезвености, али са језиком који не одбија, него позива. Као што је рекао Св. Јустин Поповић: „Све што се каже без љубави, и кад је истина, одзвања као челик.“ Стога, нове формате не треба избегавати, већ преображавати — у духу Светих Отаца.. Одговор на ово питање лежи у схватању да традиција у православљу није фиксирана форма, већ живот у Духу Светом који се креће кроз историју, мењајући се у облику/форми, али не и у суштини/садржају. Свети Јован Дамаскин каже: „Традиција је оно што је предано живом вером, не мртвим словом.“

Нови формати, попут TikTokа, могу бити коришћени ако су носиоци суштинских порука вере, а не замена за њих. Комбиновати традицију и нове формате значи задржати литургијску, догматску и аскетску дубину, али је изразити у медијским каналима који данашњем човеку нису страни. То не значи профанисати, већ прићи. Као што је мисионар Свети Николај Велимировић објављивао своје беседе у дневним новинама, тако данас духовни глас може звучати и кроз екран — ако је надахнут истим Духом. – Традиција није застој, већ живот Цркве у Светом Духу. Свети Максим Исповедник пише: „Традиција је непрекидно присуство Логоса у Цркви.“ То значи да се садржај не мења, али се могу мењати облици. TikTok формат може бити врата, али срж остаје литургијска, евхаристијска, аскетска и саборна.

Поуке из мисионарског рада Светог Николаја Жичког – Он је говорио на језику свог времена, у срцу Европе, на радију и у новинама. Није се плашио форме, јер је носио суштину. У једној беседи каже: „Нека сваки хришћанин буде мала проповед, у погледу, у гласу, у речима.“ TikTok може бити тај глас, ако га надахњује Дух. У том духу, одговор Цркве није да игнорише нове просторе комуникације, већ да их освећује и мисионарски користи — без компромиса са Истином, али са дубоком љубављу према онима који траже.

TikTok није само платформа, већ културна парадигма — свет који тражи брзи смисао, тренутни одговор и емоционалну катарзу. Он постаје својеврсна ‘литургија тренутка’, где се обреди замењују гестовима, а догматске истине сажимају у десет секунди. У том контексту, питање за Цркву и културу није да ли да учествују, већ како: да не одговоре повлачењем, већ промишљањем — како сведочити Истину у простору који нема стрпљења за континуитет?

То није питање технологије, већ есхатологије — јер је у основи хришћанске поруке призив на стрпљење, преображај и трајно Царство које није од овога света. Као што подсећа Св. владика Јован Максимовић: „Свет не може бити спасен брзином, него трпљењем.“ TikTok нас изазива не техником, већ темпом — и зато одговор мора бити хришћански у темпоралном и онтолошком смислу: не освајање простора, већ сведочење смисла.