Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Седамдесетих година 20. века догодиле су се фундаменталне промене у међународној политици – прецизније у односима два супротстављена блока и доминантних суперсила САД и Совјетског Савеза. Тадашња криза оба друштвена модела, капитализма и комунизма, наметнула је потребу за успостављањем једне врсте детанта у међусобним односима, чији је идејни творац био чувени Хенри Кисинџер. У појмовнику међународних односа, дипломатије, геополитике и геостратегије, реч је о изразу који се користи како би се назначило смањење затегнутости у односима између држава. Председник Америке Никсон је 1969. године покренуо процес детанта у односима са Совјетским Савезом. Током 1971. године Кисинџер је боравио у Москви и после мукотрпних преговора наредне 1972. године потписано је више споразума и договора о ограничењу стратешког наоружања (САЛТ 1, АБМ, БВЦ). Врхунац овакве политике је било потписивање Завршног акта из Хелсинкија 1975. године, који је обухватао важне принципе у односима Запада и Истока: немешање у унутрашње ствари суверених земаља, забрану претње силом или њене употребе ради промене државних граница, обавезу мирољубивог решења конфликата, стварања међусобног поверења на војном плану. На тај начин обе суперсиле су још једном формализовале своје интересне сфере на тлу хладноратовски подељене Европе.
Под утицајем „стратегије детанта“ догодило се извесно отопљавање односа на Старом континенту између два супротстављена блока. Предводник овакве оријентације био је тадашњи западнонемачки канцелар Вили Брант који је у оквиру своје Нове источне политике (Neue Ostpolitik) настојао да нормализује односе са Совјетским Савезом и самим тим Источном Немачком. Са становишта атлантистичких интереса у Европи посебно подозрење изазивао је тзв. Базични споразум (ратификован 1973. године) који је омогућио размену „сталних представника“ између две Немачке, али и правну основу за касније финансијске позајмице које су из Бона упућиване ка Берлину. Средином седамдесетих година је отпочео и велики привредни успон Западне Немачке, који је углавном био заснован на увозу гаса и других јефтиних енергената из Совјетског Савеза, а што је угрожавало интересе „атлантистичког клуба“ у Европи. Дипломатија Ватикана је такође имала своје виђење Нове источне политике, која је после мирољубиве фазе и дијалога с комунистичким властима од 1978. године еволуирала у „модел прикривених акција“ чији је циљ била тотална деструкција комунистичког блока. Предводник овакве политике био је папа Јован Павле II који је у остварењу овог концепта постигао пуну сагласност с врховима тадашње америчке администрације. Врхунац овакве сарадње био је тајни споразум који је папа Војтила постигао с председником Реганом (1983) када је коначно срушен „јалтски поредак“ у Европи. Сви потоњи догађаји, па и разарање СФРЈ и СССР почетком деведесетих година прошлог века, били су на фону једне овакве оријентације.
Уочи формалног разарања Совјетског Савеза и СФРЈ у Токију је од 21. до 23. априла 1991. године одржана конференција Трилатералне комисије (неформалне приватне иницијативе која оличава атлантске интересе – прим. аутора) на тему „новог европског идентитета“ после окончања Хладног рата. На овом самиту већина чланова „европског огранка“ организације определила се за концепт поделе Европе „на римски и византијски део“, односно успостављање старог „културно-цивилизацијског лимеса“ који подразумева строго разграничење католичко-протестантског и православног света. На тај начин срушена је идеја о геополитичкој еманципацији Европе од америчког утицаја. За разматрање наше теме „украјинског граничника“ реч је о одлукама којима је суштински легитимисана идеја преуређења дотадашњег подручја „Источне Европе“ у зону ексклузивних америчких интереса, а која се одвијала под изговорима „деколонизације руског историјског простора“.
Одмах после формирања независне Украјине (1991) отпочео је процес незапамћеног друштвеног и духовног инжењеринга који је имао изразито антируска обележја. Францускиња Катрин Орел с правом указује на „препород идеје Средње Европе“ који је на подручју некадашње совјетске интересне сфере послужио као механизам који је противречио не само руским интересима, него и представљао својеврстан културни модел за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа“. Чини се посебно занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, а данас Украјинаца, створило једно „осећање супериорности“ у односу на Русију и логичке претпоставке за приближавање ових народа Западу. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам „Источне Европе“ него и појам Истока, који се углавном идентификује са Русијом као измишљеним симболом некакве хроничне неслободе и тоталитаризма. Тако западноукрајински писац Јуриј Андрухович отворено признаје „да је деведесетих година била потребна одређена количина хабзбуршке митологије како бисмо пронашли алтернативни модел развоја украјинске културе“ који је, разуме се, сасвим различит од већински „русофоне Украјине“ која се простире у средишњем и источном делу ове државе. На тај начин Украјина је постала поприште непомирљивог „судара цивилизација“ који се тренутно одвија пред нашим очима.
Рат у Украјини дуго и темељно је припреман. О томе је уосталом отворено писао Збигњев Бжежински у знаменитој Великој шаховској табли (1996) у којој је истицао да се на подручју Украјине решава питање да ли ће Русија више икада бити империја, уз сасвим извесну перспективу њеног распарчавања. Управо због постојања оваквих планова, за Русију је проблем политичке будућности Украјине од егзистенцијалне важности, а контрола над обалама Азовског мора и Црног мора наметнула се као примарни циљ „специјалне војне операције“. Разуме се да протоком времена слабе шансе за мирно решавање „украјинске кризе“ која је првенствено последица агресивне политике ширења НАТО-а на Исток, а чија је прва жртва Европа која у садашњим околностима плаћа највећу цену проамеричке политике својих поданичких структура. Утисак је да се одлуке о Европи донете на састанку једне неформалне организације, још 1991. године, на један бруталан начин данас спроводе на тлу Украјине која је постала својеврсни граничник у Великом рату континента као суштинском садржају светске историје.
ЛИТЕРАТУРА: Смиља Аврамов, Опус деи. Нови крсташки поход Ватикана, LDIJ, Ветерник 2000; Александар Дугин, Основи геополитике, I – II, Екопрес, Зрењанин 2004; Катрин Орел, Средња Европа: од идеје до историје, Клио, Београд 2012; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар