Ubiti pticu rugalicu: Roman koji pola veka ne prestaje da bude aktuelan

Ubiti pticu rugalicu: Roman koji pola veka ne prestaje da bude aktuelan

Autor: Dajana Grubišić

Ubiti pticu rugalicu je više od 50 godina bio jedini roman američke spisateljice Harper Li. Objavljen je 1960. godine, a već naredne godine nagrađen Pulicerovom nagradom i ubrzo je dobio i svoju filmsku verziju. Ova knjiga je svih ovih godina jedno od najvažnijih štiva u američkoj književnosti i preporučuje se za čitanje u svakom uzrastu. Može se reći da je tako i u svim drugim zemljama do kojih je stigla.

Pola veka kasnije, roman je jednako aktuelan i interesantan kao kada je napisan. Priča o porodici, pravdi, detinjstvu i prihvatanju drugog i drugačijeg je univerzalna tema, koja čini središte čovekovih razmišljanja. Zbog toga čitalac lako pronalazi sopstvene borbe u onome sa čim se suočavaju junaci romana i otkrivajući njih, saznaje nešto i o sebi samom.

Radnja romana se odvija u gradiću  Mejkom u Alabami, tridesetih godina prošlog veka. Autorka opisuje događaje iz perspektive šestogodišnje devojčice Skaut Finč. Skaut živi sa ocem i starijim bratom. Crnkinja Kalpurnija je njihova kućna pomoćnica, koja je poput ravnopravnog člana porodice. Atikus Finč, otac Skaut i DŽema, je samohrani otac i advokat. U njihovoj kući mnoge stvari se razlikuju od običaja koje propisuje mala sredina i  vreme u kojem žive. Atikus je brižan otac, posvećen svojoj deci i njihovom vaspitavanju. Nije strog i DŽem i Skaut imaju slobodu u igri, učenju i otkrivanju sveta koji ih okružuje. On je uvek tu da ih usmeri i da im da objašnjenje. U to vreme crnci su obično tretirani kao robovi i sluge, dok je njihova pomoćnica uživala poštovanje u kući Finčovih. Nikada nije ponižavana, niti diskriminisana. Sa druge strane, od devojčica koje su Skautine vršnjakinje se očekuje već da nose haljine i suknje, da se manje igraju sa dečacima i da se ponašaju ženstvenije. Atikus ostavlja Skaut potpunu slobodu da dane provodi u igri  sa svojim bratom, a kasnije i njihovim drugarom Dilom koji dolazi u posetu kod tetke i sprijateljava se sa decom. Uvek u pantalonama i zabavljena igrama kojih se druge devojčice ne igraju, Skaut odrasta srećno.

Pažnju dece neprekidno privlači kuća koja se nalazi preko puta njihove. Sve vezano za nju i porodicu koja u njoj živi za decu je tajanstveno. U dečijoj glavi tajne i nejasnoće uvek razbuktavaju maštu, pa je tako i ovaj put. Oni su načuli nešto o tome da je njihov komšija Bo Redli  „neobičan, bolestan, opasan“ . On postaje dečija opsesija, naročito zbog toga što više od dvadeset godina nije izašao iz kuće. Oni smišljaju planove i igre, koji vode ka tome da bolje osmotre svog komšiju, saznaju nešto o njemu i zabave se. Često su u tim igrama i prestrašeni, a ključ svega je u nedovoljnom znanju i predrasudama i strahovima, koji se iz neznanja lako rađaju.

Život porodice Finč menja se iz korena kada Atikus pristaje da brani Toma Robinsona, mladića koji je optužen za silovanje. Tom je crnac, a devojka je belkinja, što tridesetih godina u maloj sredini znači da je kriv i pre presude. Atikus, međutim, veruje u nevinost Toma Robinsona i ne želi da odustane. Svestan reakcija okoline, on pokušava da zaštiti decu od svega što će uslediti. Međutim, DŽem i Skaut su izloženi ruganju i neprijatnostima. Čitav Mejkom osuđuje Atikusa „jer brani crnje“.

Tom Robinson je dvadesetpetogodišnji muškarac, oženjen je i ima troje dece. Kao i većina crnaca, radi na poljima pamuka i pomaže u domaćinstvu. Svakog dana na putu do posla prolazio je pored kuće Evelovih. Ova mnogočlana porodica belaca živi u lošim uslovima, u kući na smetlištu. Deca su neobrazovana, otac je agresivan i često pijan. Najstarija od dece, Majela, gotovo svakog dana poziva Toma Robinsona u dvorište kako bi obavio neke poslove. On je nikada ne odbija, pre svega jer se u to vreme smatralo da je dužnost crnca da uradi ono što belac od njega traži, bez ikakve nadoknade. Pored toga, Tomu je bilo žao devojke koja živi u takvim uslovima. Kasnije na sudu on i govori da mu se uvek činilo da joj niko ne pomaže, koliko god dece da živi u toj kući. Svaki put Tom je bez pogovora cepao drva, rastavljao nameštaj, donosio kante vode i slično. Jednog dana Majela ga je optužila da je ušao u njihovo dvorište i silovao je. Tada kreće zaplet romana i pred očima čitaoca odvija se priča o pravdi i nepravdi, o diskriminaciji i netrpeljivosti i zakonima koji nisu jednaki za sve.

Devojka je zapravo pozvala Toma da joj pomogne, kao i mnogo puta pre toga i on je ušao u dvorište. Međutim, ona mu je rekla da bi trebalo nešto u kući da se popravi. Kada je ušao ona ga je iznenada zagrlila i poljubila u obraz. U pokušajima da se odbrani, a da je ne povredi jer bi to svakako bila smrtna presuda koju bi sam sebi pripisao, Tom nije uspevao da se otarasi devojke. U sledećem trenutku pojavio se njen otac, što je Tom iskoristio da pobegne. Otac je pretukao devojku i onda su optužili Robinsona.

Priča Toma Robinsona, svedočenja u sudnici i Atikusovo držanje opisani su tako da vas stavljaju u kožu svakog od njih. Upravo o tome Atikus uvek i govori svojoj deci- da čovek nikada ne može upoznati drugog čoveka, dok se ne nađe u njegovoj koži i cipelama i ne prošeta tako. Čitajući ne možete podneti nepravdu, kao da je vama naneta. Teško vam je da istrpite da se očigledno pobija i zahteva dokazivanja.

Deca posmatraju suđenje, kao i svi građani Mejkoma. Za crnce, ovo je nada da će pravda pobediti i da boja kože više neće biti jedini dokaz i presuda. Za belce, nedopustivo je da Tom Robinson bude oslobođen. Zbog toga svi oni pomno prate svaku reč koja je izgovorena, navijaju za svoja uverenja i nade u prepunoj sudnici.

Kao što je Atikus i rekao u svom završnom govoru, ovo je bio jedan slučaj koji je jasan kao crno i belo i nikada nije ni morao doći na sud. Bilo je jasno da Tom Robinson nije počinio nikakav zločin. Nisu postojali medicinski dokazi koji bi to potvrdili, priča devojke bila je puna protivrečnosti, a najveći dokaz u Tomovu korist bio je očigledan čim ga čovek pogleda. Naime, Tom Robinson je imao potpuno nefunkcionalnu levu ruku. Još u detinjstvu je povređen kada mu je mašina uhvatila tu ruku i od posledica je skoro umro. Način na koji je devojka opisivala događaj, kao i povrede za koje je tvrdila da je zadobila morala bi da nanese osoba koja ne samo da ima obe fukcionalne ruke, već je i levoruka. Atikus je uporno ukazivao na to, a dokazao je i da je upravo njen otac levoruk.

Međutim, bez obzira na sve očigledne dokaze, Tom Robinson je proglašen krivim. Skaut i DŽem su se susreli sa nepravdom oči u oči i doživeli je plačno i ljutito, kao što obično rade deca.  Tom Robinson nije dočekao ulaganje žalbe niti novo suđenje. Pokušao je da pobegne iz zatvora, penjući se uz ogradu pred očima stražara. Kako je opisano, uspeo bi da su mu obe ruke bile zdrave. Ubijen je u trenutku kada je već prešao ogradu. U njega je ispaljeno sedamnaest metaka.

Za Mejkom je Tomova smrt bila tipična. Tipično je za crnca da jednostavno počne da beži. Tipično je da crnac nema plan, ne misli na budućnost, samo počne da beži čim mu se pruži prilika. Eto, Atikus Finč bi možda uspeo da ga oslobodi, ali on nije mogao da čeka. Znate kakvi su oni. Kako došlo, prošlo. Eto, Robinson je imao zakonitu ženu, kažu da je bio uredan, odlazio u crkvu i sve to, ali na kraju se ipak videla njegova prava priroda. Crnac je uvek samo crnac- ovako je u knjizi opisano ono što se mislilo i govorilo među stanovnicima ovog malog grada u Alabami. U nedeljnim novinama izašao je tekst o Tomu Robinsonu, u kojima je urednik njegovu smrt uporedio sa ubistvom ptice rugalice, odnosno pevačice. Napisao je da je greh bilo pucati u Toma, isto kao što je greh ubiti pticu koja nikom ne čini zlo.

Motiv ptice rugalice provlači se neprekidno kroz roman, kao pouka i kao opomena. Ova ptica je simbol nepravdi koje ljudi svakodnevno čine, naročito prema onima koji ničim nisu izazvali niti zaslužili nešto loše. Još na početku Atikus poklanja deci za Božić vazdušnu pušku i upozorava ih da ne pucaju na ptice, koje samo svojom pesmom uveseljavaju. Ne čine nikakvu štetu, čak i ako je njihovo pevanje ponekad dosadno i bučno.

Ptica rugalica je u ovom romanu Tom Robinson, čija dobronamernost je ismejana time što je osuđen za nešto što nije počinio. Želeo je da pomogne, ali njegova iskrenost i samilost doveli su  ga  pred sud na kojem je unapred bio osuđen.  Na kraju, ptica je bio i Bo Redli, neobični komšija koji je tokom čitavog romana držao pažnju dece i u njima izazivao različita osećanja – od straha i radoznalosti, do sažaljenja.

Roman se završava upravo upoznavanjem dece sa Boom, ali na način na koji nikada nisu očekivali. Dok su se DŽem i Skaut vraćali sa školske predstave, u mraku ih je napao Bob Evel otac devojke koja je svedočila protiv Toma. Želeo je da uplaši decu i tako se osveti Atikusu. Povredio bi ih da ga upravo Bo nije sprečio. Skaut je konačno upoznala svog komšiju, koji ju je toliko zanimao. Shvatila je ono što je rekla i Atikusu, da je Bo Redli sasvim drag, da nije učinio ništa od onoga što su ljudi pričali i deca izmišljala. Atikus joj je rekao  da je većina ljudi takva, kada ih zapravo vidiš i upoznaš.

Priča ispričana jednostavnim jezikom, baš kao što bi ispričalo jedno dete, pitka je i laka za razumevanje. Koliko god da su teške teme o kojima autorka piše, dodajući im prizvuk misli šestogodišnje devojčice, one postaju ponekad i duhovite, ponekad emotivnije nego što jesu. Ovom knjigom, Harper Li je uspela da prikaže odnos rasa, snaga i predrasude koje su ukorenjene toliko duboko, da njihove posledice i danas osećamo kao da smo u 1930. godini.

Sudnica u kojoj je nevin čovek osuđen, simbol je stradanja svih ptica rugalica koje su pale zbog različitih političkih i društvenih sistema. Na početku, pre samog čitanja, ovaj naslov “Ubiti pticu rugalicu” naveo me je da pomislim kako knjiga govori o tome kako treba ućutkati one koji se rugaju. Međutim, potpuno suprotno. Knjiga osvetljava one koji se svojom iskrenošću i poštenjem rugaju onome što društvo smatra ispravnim. Uzvraćeno im je, mnogo oštrije i delotvornije, ali oni nastavljaju da pevaju tu svoju rugalicu i da vode svoju borbu za mir, pravo i pravednost. Nastavljaju da brane, da sami sebe pobeđuju i nadigravaju. Greh je ubiti nedužnog i odseći mu krila, utišati mu glas, to je ono što Atikus uči svoju decu i čitaoce. Greh je suditi nekom dok ga ne upoznate i ne stanete na mesto na kojem on stoji. Tad se obično posramimo pred svojim prethodnim mislima i postupcima.

“Ubiti pticu rugalicu” je sve do 2015. godine bio jedini roman američke književnice, koja je za sebe rekla da je želela da bude DŽejn Ostin južne Alabame. Pre tri godine, godinu dana pre njene smrti, objavljen je roman pod nazivom “Idi postavi stražara”. Ovo je nastavak “Rugalice” i govori o onome što se među likovima odigrava deset godina kasnije. Stražar je u ovom romanu čovekova savest, što sada ostareli Atikus poručuje Skaut.

Smatra se da prvi roman ima mnogo autobiografskih detalja, međutim autorka je više puta rekla da to nije autobiografija, već primer kako bi autor trebao pisati o onome što zna. Neki detalji iz njenog života zaista se mogu protumačiti kao inspiracija za likove i događaje. Otac Harper Li je bio advokat, baš kao i Atikus. Dva puta je branio crnce koji su optuženi za ubistvo i osuđeni na smrt. NJen otac nije bio udovac kao Atikus, ali je majka zbog psihičkih problema bila odsutna iz njihovih života. Harper Li je imala starijeg brata, baš kao što je DŽem stariji od Skaut. Kada je u pitanju lik Toma Robinsona, autorka je jednom prilikom izjavila da je bila delimično inspirisana slučajem ubistva crnoputog tinejdžera koji je flertovao sa belkinjom.

Harper Li se povukla iz javnog života i nije želela nikakav publicitet. Zbog toga su oko ovog romana često vođene diskusije, na koje nikada nije dobijen pravi odgovor. Možda je upravo i ta doza tajanstvenosti doprinela da roman nikada ne izađe iz fokusa čitalačke publike.