Аутор: проф.др Борис Стојковски, историчар
Ретко који западноевропски владар је оставио толико великог трага као што је то Карло Велики. За оснивача државе га сматрају и Француска и Немачка, штавише његово велико Царство се чак сматра и претечом Европске Уније, по неким, ипак претераним, оценама. Чињеница је да је Франачка држава и царство које је 800. године основао Карло Велики представљало обнову Римског царства и класичне, латинске цивилизације на западу. Исто тако, иако није време када је Велика сеоба народа завршена, ипак је Франачка била држава која је у пуном капацитету функционисала и представља заиста врхунац варварског запада у раном средњем веку. Чињеница да је још меровиншки владар Хлодовех примио крштење по римском обреду и био присталица никео-цариградске струје у цркви, односно припадао је правоверном крилу хришћанства, учинило је да Франачка има тесне везе са папством.
Пре 1210. године Карло Велики је умро, али је његово наслеђе изузетно велико. Но, пре него што буде речи о томе, требало би се подсетити историјског контекста живота и деловања Карла Великог.
Франачки мајордом (управник двора) и краљ Пипин Мали је умро 768. године, а наследили су га у периоду 768–771. године синови Карло и Карломан, и то је било доба неслоге међу браћом. Међутим, Карломан је умро 771. године, а Карло, који је у међувремену постао и зет последњег лангобардског краља Дезидерија, остао је једини франачки краљ. Од самог почетка владавина му је била обележена ратним збивањима. Често се каже да је у доба Карла Великог само једна година била без рата. Дуги рат са Лангобардима 774. године био је први међу њима, као и устанак војводе Тасила у Баварској који се касније покорио Карлу. Однос војводе Тасила према краљу Франака представља аутентичан приказ вазалних односа у раном средњем веку и извори за тај догађај су речито сведочанство управо друштвених односа западноевропског раног феудализма. То је још један велики значај Франачке, посебно владавине Карла Великог.
Карлова прва посета Риму у време борбе са Лангобардима представља почетак његове тесне сарадње са папством, на трагу његовог оца, који је био и оснивач папске државе. Но, убрзо је наставио са ширењем своје државе на исток. Већ 772. године вођен је први поход на Саксонију, а затим су редом уследили жестоки и саксонски противнапади 774. године и коначно нови напад Карла Великог, но ни тиме се рат са њима није завршио. Уследио је затим 778. године нови рат са Саксонцима, и тек када су 785. године Саксонци претрпели пораз код Вердена, њихов вођа Видукинд се покрстио, а Саксонија коначно покорена. Упркос томе што се Карло Велики везује можда највише за Рим, затим за односе са Византијом или неким другим државама, ипак су ратови са Саксонцима представљали најважнији и најтежи сукоб у његовој разгранатој спољној, или боље речено, ратној политици.
Покоравање словенског племена Бодрића био је следећи велики поход Карла Великог, а затим се окренуо западној политици, односно сукобима са Маварима, Арапима који су већ владали неколико деценија на Иберијском полуострву. У борби против арапских владара Карло је доживео 778. године пораз код Сарагосе, а у повратку су следили Ронцевалски кланци и баскијска заседа, када је погинуо франачки војсковођа Ролан, по коме је спеван и Еп о Роланду. Након још ратова са арапским предводницима Пиринејског полуoстрва формирана је и погранична област Шпанска марка са седиштем у Барселони. Иако је Карлов предак Карло Мартел у бици код Поатјеа 732. године зауставио продор Арапа даље на запад, ипак то није означио крај каролиншких сукоба са Арапима. Карло Велики је имао велике проблеме са емирима Сарагосе, једног од најважнијих градова Ал-Андалуса, што је био један тежак спољнополитички проблем који није успео до краја ни да разреши током своје дуге владавине, која је трајала скоро пола века.
На истоку је прво уследило 788. године освајање Истре и то су били и први додири са Византијом која је управљала Истром и Далмацијом. Све до 812. године трајаће те напетости са овим тада пограничним територијама. Рат против Авара Карло је водио након 795. године, уништио је њихов каганат и на тој граници је настала Панонска марка. Марке, односно маркгрофовије су представљале пограничне области на чијем се челу налазио маркгроф, тако да осим Шпанске марке, на крајњем западу, на истоку, још увек краљевине Франачке формирана је и ова Панонска. Као спомен на доба франачке власти остали су топоними на нашем тлу Фрушка гора, Ковиљ, Вилово, а и словенска реч краљ изведена је из Карловог имена. Њу су касније у свом језику преузели и Мађари. Термин Фрузи за Франке опстао је и у средњовековним познијим изворима, а проширио се не само као спомен на доба Карла Великог, већ се термин проширио на све западњаке, првенствено Французе. И у арапским изворима термин Франци (ар. Ифранђи) означавао је скоро све западне латинске народе.
Успостављене су и веома динамичне и интересантне везе између Карла Великог и абасидског халифе Харуна ал-Рашида, у потрази за савезницима против заједничких непријатеља: Византије и шпанских Умајада. Харун ал-Рашид је свакако најпознатији средњовековни муслимански владар, уз Саладина вероватно, а његове авантуре су описане и у Причама из 1001 ноћи. У историјској реалности почетка деветог века овај арапски халифа био је прагматични политичар који је имао широк преглед међународне ситуације на Медитерану и Карло му је био природни и логични савезник. Размењена су и посланства, први контакти су успостављени 797. године, а једно од најзначајнијих посланстава је стигло у Ахен 23. јула 800. године, када су дошли посланици јерусалимског патријарха. Харун ал-Рашид је подстицао Карла да гради манастире на Светој земљи. Карло Велики је на поклон од халифе добио једну скупоцену клепсидру која је време показивала разнобојним падајућим каменчићима, као и једног слона. Слон је стигао у Лигурију 801, а у Ахен наредне, 802. године. Учествовао је у походима на Саксонце, а угинуо је 810. године изненада, док се Карло Велики спремао на поход против данског краља Готфрида. Слоново име је било Абул-Абаз и од његових кљова су начињене шаховске фигуре од којих неке наводно и данас постоје и чувају се у ризници ахенске катедрале.
Карло Велики је имао живе односе са Римом, прожете узајамним интересима. Византијско царство је у то време још увек раздирала борба око поштовања икона, позната као иконоборачка криза. Поврх свега, у самом Цариграду долазило је неретко до преврата, а око 800. године на трону је седела царица Ирина. Иако се ова амбициозна жена потписивала као цар, ипак је била женско. По схватању онога времена, као жена није могла да влада. Тај став је био свеприсутан посебно на варварском западу и сматрало се да је престо упражњен, а сам Цариград је ипак формално био уз иконоборство, што га је чинило јеретичким у очима оновремене цркве. Папство, све време иконокластичке кризе, од 717. године па све до њеног свршетка 843. године, било је увек на страни поштовања икона.
У таквим околностима дошло је до врхунца његове владавине. Франачка је уздигнута на ниво царевине. Карло је жудео да се докопа царске круне, а папа Лав III је био суочен са тешким оптужбама за неморалан живот, ванбрачну децу и симонију. Папи је требала и помоћ Карла против жестоке опозиције у Риму, те је уз Карлову помоћ и утврђена папина невиност по свим оптужбама. Потом се 23. децембра 800. године папа свечано заклео да је невин, Карлу донети кључеви Светог Гроба и Јерусалима, те је све било готово да Карло Велики постане цар. На Божић 800. године папа је изненадно крунисао Карла који се молио на миси, заправо, ово је све плод ранијег договора. Крунисање је утицало на односе са Византијом, која дуго није признавала Карла и тек је Ахенски уговор (812) разрешио њихове међусобне односе. У Венецији је долазило често до преврата, када је на власт долазила час провизантијска, час профраначка струја. Далмација и Истра су такође били попришта сукоба две империје. На крају, поменуте 812. године, Византија је повратила Венецију, Истра пак је припала Франачкој, а Карла је Византија признала само за цара Франака, задржавши за себе ексклузивно право да се назива Римским, Ромејским царством. Но, потоња средњовековна идеологија је од Карла начинила обновитеља Римског царства, а то је форсирано и у његово време, па и од њега самог. Фактички, два царства су постојала и то је био почетак удаљавања двају цивилизација. Карло Велики је био и господар краљева Шкотске и мешао се у енглеске прилике, пруживши подршку краљу Нортамбрије, а водио је и поход на Данску.
Смрт је овог великог владара затекла 814. године, пре тачно 1210 година. Значај и величина овог владара учинили су да постоји нешто више извора, што је за рани средњи век, посебно западни, ипак куриозитет. Док за највећи број средњовековних владара западне Европе не знамо ни како су изгледали, а понајмање њихов карактер, о Карлу постоје добро познати записи.
Ево како га је описао његов хроничар Ајнхард. Ове реченице су ушле и у све уџбенике историје и свакако су занимљивост, посебно у контексту епохе у којој су настале:
Одевао се домаћом, франачком ношњом. На тело би обукао ланену кошуљу и ланене гаће, a затим огртач опточен свилом и панталоне; потколенице би увијао повојима, а на ноге обувао ципеле; зими би леђа и прса штитио прслуком од коже видре и самура. На себи би имао зелен плашт, a о пасу увек мач, којем су дршка и ремен били од злата и сребра. Каткад је имао и мач са драгим камењем, али само код ванредних свечаности, или кад би дошли посланици страних народа. У свечаним приликама би ишао у златом протканом оделу и у ципелама с драгим камењем; плашт би спајала златна копча, красила би га такође круна од злата и драгог камења; других дана би се његово одело мало разликовало од обичног или пучког.
Карлова унутрашња политика је такође била разнородна. Уређење царства у време Карла Великог предвиђало је грофовије и пограничне области маркгрофовије као ниже административне јединице, док су се државни службеници називали missi dominici. Карло је 794. године одржао Франкфуртски сабор и донео Libri Carolini којима је одговорио на Седми васељенски сабор, замерајући што на исти није био позван. Треба истаћи да ни данас Римокатоличка црква није против поштовања икона, тако да није сасвим тачно да су на речено Франкфуртском сабору иконе забрањене, анатемисане или осуђене од стране Карла и западне цркве уопште.
Културни препород запустелог запада вероватно је и најважнији сегмент владавине Карла Великог. Каролиншка ренесанса, како се често назива његова владавина био је период када су на његовом двору у Ахену стварала велика имена средњовековне историографије, теологије и уопште писмености Ајнхард, Алкуин, Павле Ђакон и други. Каролиншка минускула је писмо које се тада користило и у Карловој епохи важан је и покушај описмењавања становништва, па и жена. Ренесансу су доживела и дела римске књижевности, па је на Ајнхарда, биографа Карла Великог највише утицао рецимо Светоније и његова биографија Октавијана Августа.
Ахенска катедрала је обновљена и постала је велелепна, а за доба владавине Карла Великог дошло је и до оснивања манастира (попут манастира Лорш), што је пратило јачање бенедиктинаца, као јединог тада реда у оквирима западног хришћанства. Феудално друштво и његове основне карактеристике, као што су вазали, њихови сениори, затим заклетва верности-хомагијум, као и прекарије, воде порекло управо из каролиншке епохе. Закони које је доносио су такође уобличавали феудално друштво и дали му препознатљива обележја.
Карлови наследници нису му били дорасли. Његов наследник Лудвиг Побожни био је владар у чије време је спроведена својеврсна духовна и морална обнова царства која се називала Renovatio regni Francorum. Водио је међутим и бројне ратове са Саксонцима, Данцима и Словенима. У тим сукобима 822. године словенски кнез Људевит Посавски бежи Србима, о чему сведоче франачки анали и то је први помен Срба у једном савременом извору. Људевита Посавског често иначе својатају да је био хрватски владар за шта нема никаквих изворних података.
Наредни период обележили су грађански ратови и подела Франачке Верденским уговором 843. године. Карло Велики је постао узор западноевропским владарима, а сматра се обновитељем Римског царства. Једна је од личности која је оставила највећи траг у визуелној култури. Као један од симбола царске моћи, као један од најистакнутијих елемената царске идеологије, чиме се она једино и могла приближити широким масама, визуелна култура оставила је много трагова о Карлу Великом. И данас, 1210 година касније, уз писане изворе, најјасније је сведочанство о животу и полувековној владавини једног од кључних владара средњовековне Европе.
Остави коментар