У почетку беху Ћирило и Методије

04/03/2019

У почетку беху Ћирило и Методије

 

Аутор: Милован Балабан

 

Духовни и историјски извори мисије солунске браће

Сам наслов трибине упућује на њен циљ, а он је формулисан у тврдњи да у почетку беху Ћирило и Методије. Израз „беху“ сугерише да је нешто било давно, а делатност Ћирила и Методија пада у IX век, дакле пре скоро пуних дванаест векова. Но, морамо одмах нагласити, да када говоримо о словенским апостолима не мислимо да они беху у прапочетку. Прапочетак, или почетак свих почетака, су браћа солунска објаснила словенским народима преводећи прве стихове из Еванђеља по Јовану. То су биле прве речи преведене на словенски језик и прапочетак је преведен словенском речи Искони. Дакле Искони бје Слово су биле прве речи преведене на словенски језик и исписане словенским новоствореним писмом, а објасниле су шта беше у прапочетку.

Недвосмислено открише Ћирило и Методије да у почетку би Слово. Реч Слово је у модерном језику изгубила оно значење које је имала у време Ћирила и Методија. Но, иако оно данас већином означава знак, можемо наслутити и његова дубља значења те тако макар делимично објаснити његову узвишену суштину коју је имала у време словенских евангелиста. Слово нам је остало у неким значењима која можемо наслутити. Словити о нечему значи смислено причати о некоме или неком догађају. Када кажемо благослов мислимо на благо Слово које свештеник или старији даје млађем, односно благосиља га. Исто тако кажемо да је нешто словесно а нешто бесловесно. С обзиром да је то превод грчке речи Логос, која има више значења (сабраност, смисао, светлост, Друго лице Свете Тројице итд.) кажемо да је човек словесан а животиње бесловесне. Животиње су у односу на човека бесловесне, али дословно ако пратимо реч Логос можемо закључити да је све створено словесно, али у односу на човека, који је икона Божија, по битности ниже. Човек је словесан не само зато што је разуман како би данас тумачили. Он је словесан пре свега зато што је носилац Слова, предодређен за поистовећење са Словом. А Слово је Логос, односно Друго лице Свете Тројице кроз кога, како каже Јеванђеље, све постаде. Слово је, наставља Еванђеље, светлост свету и оно обасјава сваког човека који долази на свет.

Постоји још једна претпоставка значења речи Слово. Она долази од назива Словени, а Словени се називају и Славенима. Претпоставка је да то може бити од речи Слава. Словени су у својој прехришћанској религији славили и одавали славу многим боговима и појавама, Тако су славили Пруна бога муње и громова, Сварока бога неба, Дабога бога подземног света, али и митска бића виле, вештице и друга створења која живе по шумама. Суштина прехришћанског веровања Словена је у слављењу природних појава, као уосталом и код религија других народа пре појаве Хришћанства. Слава истинитом Богу није ни била могућа без Откровења, односно без откривања Истинитог Творца, што сведоче све светске филозофије, науке и религије, које су безуспешно покушавале да открију истину о свету и самом човеку.

Све ове славе су удаљене од истине, али Ћирило и Методије као да речју Слово откривају онај прапочетак свих слава означавајући да у почетку би Слово, дакле она прворођена Слава из које све остале произилазе и само у њеном светлу добијају смисао. Ако се та прва Слава или Слово прихвати и доживи (као целовито огледало сакупљено од комадића који представљају разне славе различитих појава) онда све остале долазе на своје место и добијају тачно значај који им припада. Може се рећи да је Хришћанство рушило заблуде паганства не само укидањем мрака који је оно производило него и преображајем, чиме су појаве добијале друго значење. Тек у светлости Хришћанства може се правилно одредити значај природних појава, које истина омогућавају живот човеку али не заслужују клаљање или још мање обожавање.

Искони би Слово преведоше почетак Евенђеља по Јовану Ћирило и Методије. Наставише превод са другим стихом: И Слово би у Бога. Дакле тај прапочетак има свој извор. Он је у вечности. Откровење које објашњава саму Свету Тројицу и разгони сву таму незнабоштва међу Словенима. Просто руши све њихове дотадашње славе и идоле којима су се клањали. Постоји Слово које је прворођено и које је у прапочетку, односно почетку свега, али чији је извор у вечности. Слово долази из вечности јер каже Еванђеље Јованово, а преведоше словенски апостоли: И Бог беше Слово, указујући сада јасно на Друго лице Свете Тројице, на самог Господа Исуса Христа. Само ова три преведена стиха као да су довољна да сруше сву таму у којој су живели назнабожни Словени (иако су и неки од њих до тада примали у таласима Хришћанство, али непотпуно и необјашњено до краја). Све горе наведено говори колико су словенски апостоли добро знали словенски језик и колико је њихов превод Еванђеља, богослужбених књига, а касније и комплетне Библије, маестрално изведен.

Дакле, можемо констатовати да Ћирило и Методије, наравно, нису били у прапочетку, али се можемо и запитати у каквом су почетку битном за Словене била браћа солунска, на шта сугерише наслов трибине. Иако нису били у прапочетку битно је истаћи да су Ћирило и Методије уроњени у предање Цркве, које објашњава прапочетак и из ког је произашла и Библија. Предање апостолско је проповедало откривену Божију реч свету, које је позивало прво изабрани Јеврејски народ, а касније и све остале народе у Цркву Божију, ново духовно изабрање које дели људе само на добре и зле. На оне који прихватају реч Божију и живот по њој и на оне који то одбацују. Отуда се објашњење и смисао почетка Ћирила и Методија у историји словенских народа најбоље може видети кроз Еванђеље о Свадби царевог сина. А у њему се каже:

Царство небеско је слично једном краљу који приреди свадбу своме сину.

И посла своје слуге да позову званице на свадбу,

и не хтеше да дођу.

Опет посла друге слуге говорећи: реците званицама: ево, спремио сам ручак свој,

јунци моји и храњеници су поклани, и све је спремно;

дођите на свадбу.

А они не марише и одоше,

један на своју њиву, а други у своју трговину; остали пак ухватише његове слуге, злоставише их и убише.

А краљ се разгневи, посла своју војску и поби оне убице и град њихов спали.

Тада рече својим слугама: свадба је спремна, али званице не беху достојне;

идите дакле на раскршћа, и које год нађете позовите на свадбу.

И слуге оне изиђоше на путеве и скупише све које нађоше, зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију.

А када уђе краљ да види госте, угледа онде човека који није био обучен у свадбено рухо.

И рече му: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?

А он занеме. Тада краљ рече слугама: свежите му руке и ноге и избаците га у крајњу таму; онде ће бити плач и шкргут зуба.

Јер су многи звани, али је мало изабраних. МАТЕЈ

 Иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слепе. ЛУКА

Из Еванђељске приче видимо јасно да је Ново Изабрање, односно црква, још од апостола проповедала Реч Божију. Прво међу Јеврејским народом, потом међу народима римске империје, да би дошли по Божијем промислу народи који су окруживали империју, прво Рим а касније Византију. Ови народи се у Еванђељу по Луци називају кљастима и богаљастима, али треба констатовати да је то из духовног аспекта гледано тачно. Ти народи, међу њима Словени, су живели до појаве Еванђеља које им је откривано, библијски речено, у сени смртној. У мраку који се разгонио еванђељском проповеди. Почевши од Ћирила и Методија Словени су добили улазак у ред изабраних хришћанских народа што је назначајнији резултат делатности солунске браће. Наравно они су добили и писмо, формиран књижевни језик што је омогућило да развију све духовне али и световне потенцијале, као и да постану цивилизовани, државотворни, те да осмисле и духовни и световни аспект живота. Управо да постану Заветни народ што ће неки и остварити, као рецимо Срби за време Светог Саве, ослоњеног и уроњеног у светопредањску традицију Ћирила и Методија.

Мисија Ћирила и Методија је ударила основе за крајњи циљ аутокефалије цркве и стварања народа као заветних заједница. Ћирило и Методије су били у почетку тог процеса и одрадили можда и најзначајнији његов део. Они су испоштовали методологију хришћанске мисије која подразумева превођење Библије и богослужбених текстова, затим служење Литургије на језику народа ком се проповеда. Потом се радило на оспособљавању ученика и свештеника из локалне средине и зидање храмова, што је све ширило и учвршћивало новопроповедану веру. Крајњи циљ је био, као што је речено, аутокефалија и стварање заветних заједница, идентитетски аутентичних али везаних сакраментима и духом за Васељенску цркву. Овим радом Ћирило и Методије су омогућили Словенима (наравно онима који хоће) партиципирање у животу цркве, или у животу новог модела битисања који доноси Нови Завет, нова реалност Христове проповеди.

Покрштавање Словена је била акција цркве, Цариградске патријаршије коју је у том тренутку потпомогла и држава са свом логистиком коју је поседовала. На првом месту треба истаћи да су мисију спровели људи са Високе школе у Цариграду чији је први човек био Патријарх Фотије. Мисија је захтевала универзитетски образоване људе, мултидисциплинаран приступ што су могли да изведу само универзитетски образовани људи, а истовремено и уроњени у светачко предање. Универзитет у Цариграду је био репрезентативан. На њему се учила теологија, филозофија, филологија, математика, астрономија, реторика и друге науке, сам Константин (Ћирило) је завршио теологију и филозофију. Такве универзитете Западна Европа ће добити тек неколико векова касније. Све у свему мисија је дело најученијих и најсветијих људи тога доба и отуд њен велики успех.

Историјске прилике су допринеле да се дефинише улога цркве у византијском друштву што је касније преношено и у црквено-државне односе у државама византијско цивилизацијског круга. После иконоборачких царева, који су у поједностављеном систему видели себе као просвештенике – верске поглеваре, црква је дефинисала своју аутономију о оквиру државе. Аутономија тадашња није типа секуларне одвојености која је заступљена у модерном свету. Она је значила да је црква заједница надсветовности која брине о духовном и окупља људе, не у временом као држава, него у заветној заједници предодређеној на есхатон, онај крајњи циљ које значи егзистенцију после историје у заједници окупљеној око Свете Тројице.

Но, у време иконоборачких царева у VIII веку, нарочито Лава и Константина, када је држава гонила цркву, дошло је до удаљавања Рима и Цариграда. Тада православне Папе су се удаљиле од византијских царева, али и цареви од Папа. Резултат тога је био да су византијски цареви области Илирика и Јужне Италије изместили из ингеренција Рима и ставили у интересну сферу Цариградске патријаршије. Ово је имало значаја за будућу мисију јер је подручје Илирика област коју су насељавали Словени. Отуд је било сукоба са Римом, а поготово са франачким епископима око интересних сфера, али ти сукоби су се наставили и у будућности. Практично, тек је Свети Сава Србима дао коначан одговор на том раскршћу везавши их духовно за Цариград, али изградивши аутокефалну цркву.

Још једна ствар, као резултат сукоба Рима и Цариграда током иконоборачке кризе, је битна. У то време почиње успон млада Франачка империја. Под Пипином Малим Папа добија своје парче територије а под Карлом Великим, кога је Папа крунисао за цара, римски понтифекс добија алтернативно царство на ког почиње да се ослања све више игноришући Византију. Сукоб je тињао током IX века, али је у крајњој линији резултирао коначном расцепу 1054, не само цркава него и два модела поимања света. Све ово је битно схватити да би се осветлила мисија солунске браће, њихови сукоби са франачким свештенством око интересних сфера, залагање насупрот латинским свештеницима за богослужење на народном језику, као и одласци и покушаји “лобирања” код Папе управо за словенско богослужење.

Све у свему, после иконоборачке кризе црква се изборила за свој статус у држави и за остварење своје мисије у свету. Та мисија је заједница народа и појединаца у надсветовности, у духу љубави као савезом савршенства, заветној заједници усмереној ка есхатону. И тек тада су се стекли услови за овако велики мисионарски подухват какав је извела многољудна експедиција цркве на челу са Ћирилом и Методијем.

Филолошки и научни аспекти мисије

Наши су се људи одрекли паганства и придржавају се хришћанског закона, али ми немамо таквога учитеља који би нам на нашем језику праву хришћанску веру објаснио да би и друге земље, видећи то, нас следиле. Зато нам пошаљи, господару, таквог епископа и учитеља. Јер од вас полазе увек на све стране добри закони“; односно: „Божијом милошћу здрави смо и к нама су дошли многи учитељи-хришћани од Влаха и од Грка и од Немаца, учећи нас различито. А ми Словени смо прост пук и немамо никога који би нас упутио на истину и разумно објаснио. Зато, добри господару, пошаљи таква мужа који би нас уредио у свакој правди“ – речи су које се у Житију Ћириловом и Житију Методијевом приписују моравском кнезу Растиславу, а његовом позиву византијском цару Михајлу III данас се приписује важност и вредност првог корака ка стварању првог књижевног језика Словена, старословенског језика, и њиховог писма. Такође, из поменутих житија сазнајемо и да је цар послао своје мисионаре који су имали искуства и успеха у ширењу хришћанства, браћу Константина, у монаштву Ћирила, и Методија.

Пре самог поласка у Моравску пред браћом је био задатак који је захтевао велики труд, велико знање и сналажљивост – да би уопште били способни да шире хришћанство међу Словенима они су морали знати њихов језик, створити писмо за тај језик и превести најосновније богослужбене књиге неопходне за поимање вере и успостављање црквеног живота. Процењује се да им је за то било потребно око годину дана. Од великог значаја при том раду била је чињеница да је Ћирилу и Методију био познат језик Словена који су живели у околини Солуна, тако да су имали добру основу за решавање задатка који је био пред њима. С тим у вези у науци је било постављено питање о пореклу првог словенског књижевног језика, на које су дата два одговора, тзв. панонска и македонска теорија – заступници прве, Јернеј Копитар и Франц Миклошич, били су става да је основа за старословенски језик узета од панонских Словена, док је заступник друге, Ватрослав Јагић, био мишљења да је реч о дијалекту македонских Словена из околине Солуна, који су Ћирило и Методије заправо познавали од малена. Друга теорија је, дакле, она коју данас сматрамо тачном.

Прва словенска азбука, глагољица, коју је Ћирило саставио по много чему је оригинална творевина, а приликом њеног обликовања Ћирило је искористио знање других писама, пре свега јеврејског, самарићанског, јерменског и коптског. Ћирило је свим словенским гласовима пронашао знакове и тако створио фонетско писмо. Структура глагољице се показује као веома занимљива – она почиње словом а у облику крста, чиме се на један симболичан начин показивало да су нови језик који се уводи у цркву и ново писмо којим се пишу литургијске књиге – хришћански, равноправни са јеврејским, грчким и латинским, способни да се на њима врши служба Богу.

У култним списима посвећеним Ћирилу и Методију, тачније у Житију Ћириловом, Житију Методијевом, у Похвалном слову Ћирилу и Методију, као и у првој словенској филолошкој расправи, у Слову о писменима, Црнорисца Храброг, Ћирило се именује као састављач азбуке, глагољице, док се у осталим делима, која припадају овом скупу, аутор не спомиње.

Након што је писмо створено, састављено, прешло се на превођење неопходних богослужбених књига. Прве речи Јеванђелистара „Искони бе слово“, тј. „У почетку би реч“, уједно су и прве богослужбене речи које су Словени чули на свом, матерњем језику и тако су, као и Грци, Копти, Сиријци, Јермени, Грузини, добили литургијску књигу и службу на живом, говорном језику. Превођење на словенски језик захтевало је додатни напор када је реч о лексици и синтакси. Доскора многобошци, Словени нису имали лексички фонд неопходан за превођење хришћанске литературе, као ни развијена синтаксичка средства. Тако су неке грчке речи из црквене, теолошке терминологије, попут апостол, јеванђеље, псалтир, анђео, преузете, пресађене у словенски језик.

Када је реч о синтакси, онда када нису имали одговарајући словенски модел, ослањали су се на грчки. На тај начин је стваралачким радом Ћирила и Методија један словенски дијалекат лексички и синтаксички обогаћен и за кратко време уздигнут на ниво књижевног језика. Карактеристике преводилачког рада Солунске Браће, при чему је показано дубоко познавање и словенског и грчког језика, упућују на то да су они морали бити билингвални, што је неке истраживаче њиховог дела навело да претпоставе да је реч о потомцима из мешовитог брака, тј. да је мајка Ћирила и Методија била словенског рода. То, међутим, с обзиром на немогућност доказивости, остаје само хипотеза.

Занимљиво је како је стварање новог, словенског, писма и превођење на словенски језик описано у Житију Ћириловом и Житију Методијевом. Непознати писац бележи: „Философ онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима и ускоро му се јави Бог, који увек послуша молитву слугу својих. И тада састави слова и поче писати јеванђељску беседу: ‘У почетку беше реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше реч’“; односно: […] „предадоше се молитви заједно са другима који су били истог дуга као и они. И ту откри Бог Философу словенске књиге, и онда створивши слова и саставивши беседу, крене на пут у Моравску узевши Методија“. Схватање поседовања знања као излив Божије благодати, која се задобија искреном молитвом верујућег, сасвим је у складу са представом о Богу као извору сваког добра карактеристичном за средњовековног човека. Најстарији песници и ученици Солунске Браће опевају словенски језик као непосредан дар Светога Духа. Међутим, овакво поимање знања и пре свега знања језика може се довести у везу са новозаветном причом о Христу који је на дан Педесетнице послао Светога Духа на апостоле, што се приповеда у Делима апостола (II) и опева у поезији за богослужење у Недељи свете Педесетнице. Према том новозаветном тексту у апостоле су тада ушли пламени језици и они су проговорили на језицима које до тада нису знали, а све зарад ширења хришћанске вере.

Битно је још једном истаћи да су Ћирило и Методије превели најнеопходније богослужбене књиге – почетак Јеванђеља по Јовану, Псалтир, Апостол, неке црквене службе, а сам Методије и Номоканон, Отачник и Стари завет. Захваљујући њиховом раду Словени су могли да слушају службу на свом језику, што је значило равноправност са осталим члановима хришћанске заједнице, као и стицање својеврсне културне, духовне слободе.

Колико је стварање словенског писма и омогућавање богослужења на словенском језику заправо била велика и значајна ствар у животу Словена, не само политичком, него и културном и духовном, показују чињенице које сведоче о борби Ћирила и Методија за опстанак и живот тог писма и тог језика коју су водили са представницима немачког свештенства, тзв. тројезичницима, заступницима теорије да се богослужење може вршити само на грчком, латинском и хебрејском језику.

У самом Светом писму можемо сагледати одређење језика, тј. вишејезичности међу људским родом – погледамо ли Стари завет и причу о Вавилинској кули (Књига постања), видећемо да се вишејезичност јавља као казна народима за њихову гордост оличену у намери да сазидају кулу до неба и освоје небески престо, да постану равни Богу; погледамо ли Нови завет, причу о Исусу и његовим ученицима након васкрсења, видећемо сасвим другачију природу и сврху вишејезичности – способност апостола да говоре, да проповедају, да мисионаре на разним језицима благодат је Светога Духа која им омогућава да уједине све хришћане, да од мноштва, од различитости, постане једно, да сва земља слави Господа. „Новозаветно говорење разних језика дошло је као дар Светог Духа, који треба да обнови некадашњу сагласност, о чему се пева у једној стихири на богослужењу посвећеном Педесетници: ‘Некада језици бише помешани због дрског грађења куле; а данас језици мудро забеседише славе ради познања Бога. Тамо Бог осуди злочасте због греха њихова; овде Христос посветли рибаре Духом. Тада се (стр. 549) створи несагласност за казну; сада се обнавља сагласност на спасење душа наших’.“ (стр. 550) (Трифуновић) На том новозаветном сагледавању језика почивала је и Ћирилова и Методијева одбрана словенског језика, писма и његове употребе у црквеном животу.

Рад Солунске Браће међу Словенима је био препознат и цењен – у култним списима који су им посвећени Ћирило и Методије се називају наставницима, учитељима, учитељима свих крајева, а изнад свега новим апостолима и равноапостолима. Према Енциклопедији православља појам апостол најчешће се користи за дванаесторицу Христових ученика. Апостолство у исти мах значи и учитељство. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (12, 38) говори о томе да је Бог у Цркви поставио најпре апостоле за поучавање, а потом и друге који им у томе помажу – учитеље, дидаскале. Ћирило и Методије су тако, спрам онога што су за Словене учинили и за шта су се борили, по угледу на Христа, учитељи целе васељене, а њихови ученици су нови апостоли, што их придружује најзначајнијим оцима, учитељима цркве (стр. 352). У вези са тим је и читава палета метафора и симбола светлости која се у делима њима посвећеним налази, а којом се њихов труд види као просветљење, обасјавање словенског народа светлошћу разума хришћанске вере који се јављају као потпуне супротности у односу на мрак паганства и неписмености. Можемо издвојити само неке, најупечатљивије, као што су: сину благоверношћу и лепотом као сунце лукавство бесово изгонећи и пагански мрак осветљавајући божанственим зракама; просветливши као светило, светлодавац те Бог наш читавом свету јави учитеља и посла те да учиш омрачене књигама закона народе западне; јаким умом и богонадахнутим учењем, просветљавајући свет пресветлим сјајем, оптекао си као муња васељену, Ћирило свети, сејао си пресветло слово Божије на западу и северу и мору и југу, свет просветљујући учењем, свети. „У Похвали Светом Ћирилу и Светом Методију потпуније се одређује апостолски садржај: ‘Бејаше му дат дар духовни, као и апостолу, да језике говори’. Апостолска благодат, коју словенски песници спајају са Ћириловим именом, носи изворно значење језика као дара Светога Духа: ‘Апостолима једнаку благодат пречистога Духа примивши, оче, испунио си сав свет побожношћу и са радошћу си поучавао’. ‘Апостолску благодат неоскудно си примио од Бога’. (стр. 548) (Трифуновић)

У вези са тим је и поређење Ћирила и Методија са апостолом Павлом, али и Мојсијем, као доносиоцем светлости закона Божијег Јеврејима, као и поређење са Соломоном као оним који је благословен великом мудрошћу.

Рад Ћирила и Методија после њихове смрти наставили су њихови ученици. Протерани из Моравске једни су кренули путем Јадранског мора и старословенски језик захваљујући њима је допрео до Истре и Далмације са острвима, док су други, међу њима најпознатији Климент, Наум и Ангелар, пошли правцем Дунава на југ према Београду, Преславу, Охриду. Тако су на Балкану у десетом веку основана два књижевна средишта: Охридски и Преславски. У том периоду се рађа и ћирилица, ново писмо Словена. Сматра се да је настала између 885. године, када ученици напуштају Моравску, и 993. из које је најстарији датирани ћирилски натпис, Натпис цара Самуила. Ћирилица је настала из традиције писања словенског језика грчким алфабетом, која је постојала и пре Моравске мисије – 24 грчка слова алфабета допуњена су новим словима из глагољице којима су се обележавали типично словенски гласови. Из Охрида и Преслава старословенска писменост се грана међу балканским Словенима, а у српске земље она је првенствено долазила из Охридског центра. Када је реч о канону старословенских споменика писаних ћирилицом треба навести Савину књигу, Енински апостол, Супрастаљски зборник, Одломке Ундољског, Хиландарске листиће, Зографске листиће и Темнићки натпис, најстарији ћирилски споменик код нас.

На основу свега реченог може се створити идеја, макар у обрисима, свега оног што су Ћирило и Методије значили за словенску, а самим тим и српску културу и духовност. „Ћирилометодијевско проповедање хришћанства имало је успеха код Срба. Оно је освојило Немањин двор, на коме је читан животопис Св. Ћирила, из којег се могла сазнати улога великоморавског кнеза Растислава на омогућавању рада Словенској Браћи међу Западним Словенима (стр. 9). Неки су чак мишљења да је Немањином сину, по моравском кнезу Растиславу, дато име Растко (стр. 9). Да су Срби од најранијих времена били свесни величине њиховог подухвата потврђују и чињенице прослављања Солунске Браће, затим помени Солунске Браће у старим српским родословима и летописима. Стављајући у исти ред Солунску Браћу и две изузетне личности наше историје – Светога Саву, првог српског архиепископа, и Стефана Првовенчаног, првог српског краља – наши летописци су умели да на прави начин оцене њихов значај и за нашу и за општесловенску историју (стр. 417).

С тим у вези је и приказивање Ћирила и Методија у иконографији. У манастиру Морачи чува се значајна икона сликара Козме из времена око 1640, на којој су с предње стране приказани Свети Сава, Свети Симеон, краљ Стефан, оснивач Мораче, и Свети Ћирило Филозоф, а изнад њих Христос, који их обема рукама благосиља, док је на другој страни иконе приказано Успеније Богородице. Свети Сава је приказан у архијерејској одежди, а Свети Симеон и Свети Ћирило у схиминичкој ризи. Свети Симеон држи у руци цинобер крст, а Свети Ћирило свитак. Стављајући оснивача словенске писмености, равноапостола Светог Ћирила, заједно са оснивачем српске државе, оснивачем српске православне аутокефалне цркве, оснивачем манастира Мораче, веома јасно је показано колико се заправо ценио и поштовао, сматрао битним, мисионарски рад Солунске Браће. Сагледамо ли тај рад из перспективе припадника српске писмености, књижевности и културе данас, можемо само потврдити оно што је непознати аутор у Житију Ћириловом пре толико времена забележио – да смо доласком Ћириловим и доласком Методијевим примили дар већи и достојнији него све злато и сребро, и драго камење, и пролазно богатство.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања