Тврда, мека и паметна моћ у светској политици

20/11/2020

Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић 

У оквиру савремених међународних односа разликујемо три облика или форме моћи: тврду моћ, меку моћ и паметну моћ.

Тврда моћ:

а) Војна моћ:

Као са најважнијим обликом тврде моћи, увек се у светској политици са разлогом рачунало на војну силу. Војна сила је основа и темељ сваке војне моћи државе. Зато са правом Џ. Нај подсећа на Наполеонову крилатицу да је Бог на страни великих батаљона. Војни ресурси и наоружање уз комбинацију добро обучене и мотивисане војске одувек су били главно средство за преживљавање и опстанак држава у контексту немирних и нестабилних међународних односа. Стога Нај јасно поручује да уколико се један актер разоружава а други то не чини, први вероватно неће преживети у анархистичном и предаторском контексту међународних односа. „Пут ка безбедности и преживљавању за тог актера јесте да развије сопствене војне ресурсе путем раста и да успостави савезништва како би уравнотежио моћ осталих“. (Џ. Нај:48)  Дакле, војни ресурси су до сада у историји били и остали најважнији облик моћи а нису то престали бити ни данас у глобализованим односима светске  политике. И без њих опстанак сваке државе је не само упитан већ и мало вероватан, особито, малих и војно закржљалих држава.

За припаднике реалистичке школе мишљења у међународној политици такав став је подразумевајући. „Од свих компоненти државне моћи, реалисти војну моћ сматрају главним елементом потенцијалне моћи држава. Они тврде да је у целој историји одлучујући чинилац  у судбини народа обично била бројност, ефикасност и расположивост борбених снага… Због тога што реализам претпоставља да је принуда важнија од награде или куповине, реалисти одбацују гледиште других неолибералних стратешких мислилаца да ће, у условима глобализације у 21. веку за националну моћ економски ресурси бити значајнији од војне моћи“. (Ч. Кегли; Ј. Виткоф 2006:646)

Озбиљна,  војно добро организована и оруђима поткрепљена држава увек је имала у рукама значајан фактор одвраћања од потенцијалне агресије других. Било да је реч о суседним државама или значајним регионалиним или глобалним силама. Фактор одвраћања је стога снажно превентивно средство у рукама озбиљне државне власти, и најбоља политика очувања мира у региону а и шире.

Најбољи пример значаја војне моћи у међународним односима су САД. У времену монополарног геополитичког поретка моћи, који је наступио након окончања хладног рата САД су постала једина глобална војна сила са знатном дисиметријом моћи на својој страни. „Сједињене Државе остале су једина војна сила са глобалним способностима, имале су војни буџет једнак збиру свих војних буџета осталих земаља, и налазиле се на челу информационе економије која је започињала револуцију у војним односима“. (Џ. Нај:57)

Војна сила као најзначајнији аспект укупне војне моћи неке државе може се користити на различите начине како би се постизали жељени исходи у светској политици. Примена војне моћи је нарочито потентна код великих војних сила, чији су ресурси значајнији и разноврснији. Стога  је по Нају  војне ресурсе  могуће користити на четири различита модалитета, чијом синергијом се постижу најбољи резултати у вођењу спољне политике.

  1. класична физичка борба чија је сврха уништење противничке војне силе.
  2. војна подршка претњама у оквиру тзв. дипломатије присиле.
  3. обећање заштите, укуључујући и снаге за очување мира.
  4. пружање различитих врста помоћи укључујући и тзв. хуманитарну помоћ.

„Када се ова дејства добро изведу, она производе жељену промену понашања код оних који су мета“. (Џ. Нај:63)

„Оно што у политичком надметању одређује победника јесу стварна и опажена снага… Пуко поседовање оружја не повећава моћ државе ако њени непријатељи не верују да ће га она употребити“. (Ч. Кегли; Ј. Викоф 2006: 649) Стога је важно за неку државу да одиста увери потенцијалне непријатеље да је спремна да оружану моћ употреби у одбрани својих националних интереса. С обзиром на чињеницу да је војна моћ очигледно важна компонента тзв. тврде моћи неке државе, нећемо јој у наставку поклањати више пажње већ ћемо се усредсредити на неке друге аспекте моћи.

б) Економска моћ

Још је у Марксовој економској теорији постулиран став да економија чини главну основу структуре моћи у једном друштву. Њен класни карактер јасно је наглашаван у марксизму, али то ни у најмањој мери не умањује валидност изнешеног теоријског става. Одиста, економски односи чине базу моћи једног друштва на којој почива сва остала, марксистичким речником изражена друштвена надградња. Пројектована на међународне односе, економска моћ чини кључни основ на којој се граде тзв. правила игре, у којима богати (читај: моћни) одређују под којим условима ће се одвијати свеукупна трговинска размена, како она класична економска, тако и политичка. „Кључни аспект понашања тврде економске моћи је настојање актера да обликују тржиште и тако унапреде релативну позицију… али једна важна димензија која почива у основи понашања економске моћи јесте да друге учине више зависним од вас него што сте ви од њих“. (Џ. Нај:77)

Спрега војне силе и економске снаге ствара ефикасну комбинацију за освајање и задржавање статуса велике силе. „Војна сила се назива и крајњим обликом моћи у свету политике, али неопходна је напредна економија да би се произвела таква моћ“. (Џ. Нај:75) Војна снага САД чинила је да се поверење у економску моћ њене привреде и долара као средства плаћања у свету деценијама није смело ни поставити, а камоли оспорити, као што се то на срећу данас чини. Први који је то учинио био је управо амерички председник Ричард Никсон мотивисан још бољом економском позицијом своје земље, када је обзнанио моћ САД да мења правила игре још док је утакмица у току. „Кад почнеш да губиш промени правила игре“, изговорио је он у наступу експликације америчке бруталне снаге давне 1971. године када је изненада објавио да Сједињене Државе више неће конвертовати доларе у злато, на тај начин оборивши Бретон-вудски монетарни систем… Дакле, у ери апсолутне политичке доминације, он је повукао потез, којим је додатно дао простора за финансијске махинације и валутне манипулације неби ли оснажио економску позицију САД и створио још већу зависност остатка света од америчке привредне моћи. Скидање златне подлоге са долара створило је неслућене могућности за претакање туђег вишка рада и профита у америчко двориште. Када томе још додамо и политику супстанцијалне за несупстанцијалну размену која је наметнута чак и америчким савезницима слика економске моћи кроз озваничену праксу трговинске пљачке бивала је потпунија.

Без привредно јаке, технолошки напредне и финансијски потентне економије немогуће је изборити статус озбиљне државе која би била респектована у свету међународне политике а камо ли освојити неупитни статус глобалне силе. Развијена и јака економија ствара потентну гравитациону силу привлачења у зони свога утицаја. Она такође производи и ресурсе за развој разних форми меке моћи. „Ниво привредног и индустријског развоја земље утиче на спољнополитичке циљеве којима може да тежи. По правилу, што је земља развијенија, то је склонија да игра активну улогу у светској политичкој економији“. (Ч. Кегли; Ј. Виткоф 2006:128)  Наука, образовање, култура, медији, уметност и сл. не могу да се развију до мере корисних ресурса меке моћи ако нису поткрепљене знатним економским улагањима. А то пак није могуће постићи ако се на међународном плану не манипулише асиметријама међузависности као важним димензијама  економске моћи.

У ресурсе тврде економске моћи неке земље свакако треба убројати и значајне природне  ресурсе као што су нафта и гас као престижни енергенти. „Хенри Кисинџер имао је обичај да тврди да онај који управља нафтом управља Нацијама, а онај који управља храном управља становништвом“. (Е. Живен 2019:42) Особито је то било важно у последња два века када је убрзани економски раст био могућ управо базирајући се на значајној потрошњи енергетских ресурса. Многи економисти и геополитичари ће се сложити са оценом да је 19. век био век угља, 20. век, век нафте а 21. век, век гаса. Тај тренд се акцелирано наставио и у 21. веку, особито значајно на плану употребе тзв. егергије угљоводоника. Колики је њихов значај најбоље говори сама појмовна мрежа која је са геополитике, и геоекономије узнапредовала до геоенергетике, као једним од кључних појмова значаја економске моћи. Пример Русије ту постаје очигледан. Главна супстанца обновљене економске и војне моћи ишла је у највећем проценту линијом експлоатације егнергетског богатсва Руске Федерације. Русија заједно са Ираном контролише више од шездесет посто гасних ресурса света. Та чињеница јој даје огроман простор за геополитичко маневрисање и употребу политике енергетске зависности многих земаља од руског гасног богатсва.

Економска моћ је одувек била и остала базичан темељ изграње свеукупне моћи једне државе, културе или цивилизације. Она ће то остати и у будуће. Без развијене и јаке економије није могуће градити озбиљне ресуре меке моћи у свету. „Економска моћ биће једно од најважнијих оруђа у кутији са алатом политике паметне моћи, али ће политички одговори често зависити од контекста сваког тржишта и његових асиметрија рањивости“. (Џ. Нај:106) Не говори се случајно у контексту озбиљне геополитике да је трговина примарни извор стицања геополитичке моћи у свету, а батина долази тек на крају, када неко одбије да прихвати понуђена правила економске размене. Новац је стога одувек био конкретна експликација економске моћи, поготово његове енормне количине у светској трговини. Ко контролише његову емисију, контролише не само финансијске него и свеукупне економске токове. „Новац потире стварност“ тврди Ерве Живен. „Финасијски актери из Северне Америке располажу  готово бескрајном способношћу интервенције, будући да централна банка, Савезне резерве, штампа њима немењене доларе без задршке и готово без ограничења. На тај начин, 2009. пуштено је у оптицај више од десет хиљада милијарди евра, само да би се одржао неки измишљени међународни финансијски поредак, који је срушен“. ( Е. Живен:46)

Колико је економска моћ заснована на финсијској манипулацији говори и следећи пример. Амерички велики банкари се нису либили да у новчани систем који је циркулисао убаце стотине милијарди крвавих нарко долара који су преко нарко картела стизали у банке да се оперу и на тај начин легализују. Све такве криминалне и противзаконите активности чиниле су највише финансијске елите  банака правдајући се потребом одржавања дневне ликвидности банака у временима тзв. финансијске кризе. „Године 2004. милијарде долара прошле су кроз касе картела Синалоа и завршиле на банковним рачунима Ваховије. Испоставља се да банка читаве три године није поштовала протокол за спречавање прања новца приликом трансфера износа од 378, 4 милијаде долара“. (Р. Савијано 2014:287)

Мека моћ као паметна моћ:

Џозеф Нај са правом констатује је да је тзв. мека моћ превасходно академски и медијски појам који се најчешће користио веома слободно за све оне ситуације када се не говори о војној моћи као кључном аспекту тврде моћи. Она је по њему углавном дескриптиван пре него нормативан појам. Појам који више описује него ли што нешто прописује. „Мека моћ није облик идеализма или либерализма. То је напросто облик моћи, начин да се постигне жељени исход… Године 1939. угледни британски реалиста Е. Х. Кар поделио је међународну моћ у три категорије: војна моћ, економска моћ и моћ над мњењем“. (Џ. Нај:109) Управо ова Карова подела са акцентом на трећем облику моћи можда на најбољи начин осликава суштину меке моћи као средства или ресурса чијом употребом треба да овладају и контролишу умове људи, односно, њиховим мњењем.

Када већ говоримо о јавном мњењу грађана неби било неупутно помоћи се кратким али врло експликативним моделом објашњења његове суштине. Мишљење људи (грађана) генерално можемо поделити на две одвојене колене посматрања. Колену мишљења као мњења и колону мишљења као знања. Ако би као помоћни модел користили Аристотелову поделу начина мишљења, односно способности људи у докучивању истине, мишљење као знање било би у нашој подели комбинација занања (episteme) и правог научног знања ( scientia pre causas), док би мишљење као мњење остало изван Аристорелове поделе, јер се по својој суштини не може сврстати у практичну памет или разборитост (phronesis). Не може јер је као што ћемо видети у табели саздано на немерљивој количини незнања, предрасуда, лошег искуства, стереотипија и сл. И као такво чини погодно тло за  сваковрсне манипулације заначењима и прекодирању смисла важних чињеница.

У доње две вертикалне колоне покушаћемо да побројимо на чему се све заснивају или темеље ове две врсте мишљења:

  1. мишљење као мњење                  2. мишљење као знање

а)  незнање                                          а)  академско знање

б)  предрасуде                                    б) професионални стандарди

в) лоше искуство                                в) професионална култура

г) митови и стереотипи                    г)  професионална организација

Из ове условне али очигледне поделе јасно се запажа да стручњаци за маркетинг, управљање јавним мњењем, или класични политички манипулатори, могу веома једноставно да контролишу и усмеравају јавно мњење, ефикасно кодирају умове људи и формирају њихове ставове о свету око себе и сопственој позицији у њему. Зато што огромна већина своје мишљење као мњење и ставове о некоме или нечему формира на незнању, субјективној представи пуној предрасуда, на митологизованој политичкој стварности препуној стереотипија или негативних емоција о другима. Највећи број људи дакле, формира своје мњење о свету око себе на антиставу знања, из колоне један. И што је количина негативних осећања и искустава већа, лакше је тим искуством управљати, прекодирати га и дати му за манипуланта жељени смисао. Управо зато највећи број агенција за истраживање јавног мњења у предикцији избора истражује  јавно мњење грађана о политичким партијама и њиховим лидерима а не релеватно научно знање о политици које се стиче мукотрпним и систематским образовањем на академским студијама из политикологије.

Велики проблеми леже у чињеници што највећи део таквог јавног мњења није свестан да је своје ставове формирао на незнању и негативним искуствима о некоме или нечему.  Ношени опсенарском представом о некаквом привиду познавања света око себе, не поседују свест да информације па макар оне биле и поуздане нису још увек нити ће то икада бити систематско и утемељено научно знање. Дакле информације и знање су различити појмови, првима је лако а другим тешко манипулисати. Фундаментализам или екстремизам било религијски, политички, национални, идеолошки или социјални, темељи се на мишљењу као мњењу. Баш  као што за такву ситуацију рече наш врли песник Брана Петровић, кад незнање подвикне, знање подвије реп и побегне у мишију рупу.

А поседовање информација и управљање њима ствара немерљиву моћ. У обиљу информација које су наизглед свима доступне, постоје структуре меке моћи које њима управљају, врше њихово тренутно кодирање, декодирање или прекодирање, све у зависности од потреба. Та информатичка моћ акцелирала је развојем рачунара и софтвера, да би се данас у моћним информатичким центрима у делићу секунде генерисала потребна виртуелна стварност и преко мрежних система пласирала у конзумну јавност, као крајњег корисника. Иако је мека моћ данас више него икада до сада дисперзована и на недржавне актере, државе су још увек богатије њиховим ресурсима него сви други играчи у сајбер простору (нво, компаније, терористи и др.). Ипак, превелика количина информација произвела је тзв. парадокс обиља. А он пак до губитка пажње и концентрације. И заиста у преобиљу информација, у правом информационом хаосу и џунгли тешко је задржати пажњу људи на оно што је центрима моћи важно. Стога је борба за нашу перцепцију, односно пажњу постала главна брига структура моћи. „Пажња, а не информација, постаје редак ресурс, а моћ стичу они који умеју да разлуче вредне информације од шума из позадине. Спин стручњаци се све више траже, а то је извор моћи за оне који нам могу рећи на шта да усмеримо пажњу“. (Џ. Нај:133.) „Зато јавни дискурси постају значајна монета меке моћи“, закључује Нај.

Дакле, када говоримо о мекој моћи као ресурсу погодном за социјалну или спољнополитичку употребу морамо бити свесни горе наведене поделе. Она је сразмерно пропорционална снази информатичких и медијских средстава која се користе како кроз форме тзв. мрежног ратовања, тако и кроз утицај који  имају у сајберпростору и креирању виртуелне стварности.

„Мека моћ неке земље почива на три основна ресурса: њеној култури (тамо где је привлачна за друге), њеним политичким вредностима (кад их се придржава код куће и у иностранству) и њеним спољним политикама (кад их други виде као легитимне и као носиоце моралног ауторитета)“. (Џ. Нај:111) Стога је у праву Џозеф Нај када костантује да је мека моћ плес која захтева пратнера. Али, не можемо се сложити са њим да је поседовање моралног ауторитета услов успешног коришћења ресурса меке моћи у спољној политици. Најбољи пример за наведени став су управо САД. Не чуди зато што неки озбиљни аутори приговарају америци да је коришћењем меке моћи створила неку врсту културног империјалима  и либералне хегемоније. Најгорљивији међу њима свакако је био Томас Молнар.[1] „Федерализам, демократија и отворено тржиште представљали су основне америчке вредности. То је оно што је Америлка извезла. То је умногоме олакшало одржавање онога што он назива империја по позиву“. (Џ. Нај:126)

Добар пример паметне употребе ресурса меке моћи је Кина. Она је за потребе вођења своје спољне политике у последњих само две деценије у свету основала  неколико стотина Конфучијевих института, како би друге учила својој култури и језику. Кроз спољнополитичку крилатицу о офанзиви шарма Кина у великој мери успева да на користан начин употребаљава ресурсе меке моћи које јој стоје на располагању. У такву политику она улаже и знатна средства, само 2010. године уложила је преко 9 милијарди долара за двадесетчетворочасовни рад агенције Синхуа пласиран углавном преко кабловских оператера. Организовање летњих олимпијских игара 2008. године у Пекингу такође је добар пример како Кина води осмишљену спољну политику засновану пре свега на паметној употреби средстава меке моћи.

Насупрот Кини, многи аутори замерају Русији што није знала или није умела да активно користи ресурсе меке моћи у промовисању нове геополитичке улоге у светској политици. Председник Путин до 2010. године није желео да у своју агенду спољнополитичког деловања активно укључи средства меке моћи, сматрајући их ваљда недовољно моралним. Таквим ставом пренебрегао је чињеницу да управо мека моћ примењена у разним облицима и модалитетима и комбинована са економском моћи чини готово деведесетпет посто мирнодопске политике. Немогуће је поново задобити статус глобалне силе уколико се не користе паметне стратегије употребе меке и тврде моћи, све зависно од контекста деловања, циљева који се желе постићи и интереса који се настоје реализовати. У последњој деценији Русија, је схватила значај меке моћи, користи је све више, али још увек по нашем мишљењу недовољно да би на активан начин парирала својим глобалним такмацима, којих је све више како из поља државних тако и недржавних актера.

Мека моћ се особито добро користила кроз форму тзв. јавне дипломатије као веома често употребљеног  облика утицаја на јавно мњење и промену ставова тзв. обичног света. Јавна дипломатија се тако, много чешће користи као канал да се утиче на јавност других држава него ли што се то чини кроз официјелне токове класичне дипломатије. Јавна дипломатија као облик индиректне дипломатије врши утицај на јавно мњење неке државе, (зло)упоребљава средства информисања, цивилно друштво, тзв. независне интелектуалце, новинаре, публицисте, спортисте, уметнике, међувладине организације, глобалне нво и др. То чини ненасилно, и понекад готово невидљиво оком обичног човека. Силесија јавних делатника упрегнута је свакодневно у послу промене ставова и мњења грађана, делујући тако да се полако али упорно и систематски створи позитивно мњење о хегемону који једини има довољно ресурса меке моћи да води такву кампању. Управо зато се делатност јавне дипломатије мери искључиво способношћу да доведе до промене мишљења грађана неке земље. „Главна снага мас-медијског приступа јесте његов опсег публике и способност да створи свест и постави дневни ред“. (Џ. Нај:137)

Главни извођачи радова који делују кроз форму јавне дипломатије спадају у групу тзв. агената од утицаја. То је други ешалон субверзивног деловања обавештајних агенција против неке земље, који следи одмах иза примарног облика класичног агентурно-обавештајног рада. Они су већ  побројани у претходном пасусу. Делују малигно на неко друштво јер у  већини чине  његов саставни део. То су људи који су свесно ушли у подривачке активности против своје земље а за рачун страних налогодаваца и ментора. Потпуно је свеједно да ли то раде из убеђења или су се продали за смешне новчане накнаде. Свакодневно их посматрамо у медијима који имају националну покривеност, а у већини случајева радећи свој професионални посао врше пропагандну делатност за стране налогодавце и менторе.

Њихов основи задатак је промена вредносне оријентације грађана, цивилизацијска конверзија, измена геополитичког идентитета, оспоравање религијско конфесионалне припадности, антинационална пропаганда, популарисање стране културе, промоција аутошовинизма, разарање породичних вредности, обесмишљавање патриотизма, величање настраности кроз легализацију сваковрсне патологије, урушавање националних институција и традиционалне културе, демонтажа државе, особито њеног безбедносног сектора (војска, полиција, обавештајне службе и сл.) и многе друге системске активности како би се извршило прекодирање базичних вредности и погледа на свет грађана једне земље. „Средства комуникације најбржи су и најлакши начин за промену менталног ткива нације, осећања, културе, традиције, историје… Не гајите илузију да је комуницирање слободно: на човриштима информацијских раскршћа чуче скривени Pablic Affairs Officers, чији је посао контрола медијског модела информисања“. (Љ. Деспотовић; З. Јевтовић 2019:265)

После свега написаног, паметна моћ би се могла дефинисати као креативна комбинација, интегрисања и умрежавања свих расположивих ресурса тврде и меке моћи. Она је зависна од тзв. контекстуалне интелигенције (која се одређује као способност да се разуме окружење у развоју и  да се капитализује на трендовима променљивих тржишта) која се базира на добром проучавању и познавању трендова моћи и размишљању унапред о одговорима паметне политике.(Џ. Нај:253) Она је саздана од јасних комбинација сва три лица моћи. Њиховог синхронизовања и умешног управљања. Паметна моћ такође подразумева и добро диференцирање властитих циљева политике, она не трпи импровизације, половична решења и неодлучности, којих је пуна свакодневна политика. Контекстуална интелигенција по Џ. Нају јако добро разуме чињеницу да свет међународне политике није ни униполаран, ни мултиполаран ни хаотичан, како га поједностављено виде неки теоретичари светске политике. Свет је каже Нај све то истовремено, „стога паметна велика стратегија мора бити у стању да рукује веома различитом расподелом моћи у различитим доменима и да разуме компромисе међу њима“.(Џ. Нај:254) Незаобилазни део стратегије и тактике употребе паметне моћи јесу мрежно друштво, мрежно ратовање и сајбер простор.

 

Литерaтура:

 

Џ. Нај (2012) Будућност моћи, Архипелаг, Београд

Ч. В. Кегли;Ј.Р. Виткоф (2006) Светска политика, ФПН, Београд

Љ. Деспотовић; З. Јевтовић, (2019) Геополитика медија, Култура полиса  Нови Сад и Каирос, Сремски Карловци

Е. Живен (2019) Западни зид није пао, Нова Европа, Нови Сад

Р. Савијано (2014) Нула, нула, нула, Геопоетика, Београд

[1] види његове књиге „Американологија“ (1996) и „Либерална хегемонија“ (1996) обе у издању београдског СКЦ-а

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања