Tvrda, meka i pametna moć u svetskoj politici

20/11/2020

Autor: prof. dr Ljubiša Despotović 

U okviru savremenih međunarodnih odnosa razlikujemo tri oblika ili forme moći: tvrdu moć, meku moć i pametnu moć.

Tvrda moć:

a) Vojna moć:

Kao sa najvažnijim oblikom tvrde moći, uvek se u svetskoj politici sa razlogom računalo na vojnu silu. Vojna sila je osnova i temelj svake vojne moći države. Zato sa pravom DŽ. Naj podseća na Napoleonovu krilaticu da je Bog na strani velikih bataljona. Vojni resursi i naoružanje uz kombinaciju dobro obučene i motivisane vojske oduvek su bili glavno sredstvo za preživljavanje i opstanak država u kontekstu nemirnih i nestabilnih međunarodnih odnosa. Stoga Naj jasno poručuje da ukoliko se jedan akter razoružava a drugi to ne čini, prvi verovatno neće preživeti u anarhističnom i predatorskom kontekstu međunarodnih odnosa. „Put ka bezbednosti i preživljavanju za tog aktera jeste da razvije sopstvene vojne resurse putem rasta i da uspostavi savezništva kako bi uravnotežio moć ostalih“. (DŽ. Naj:48)  Dakle, vojni resursi su do sada u istoriji bili i ostali najvažniji oblik moći a nisu to prestali biti ni danas u globalizovanim odnosima svetske  politike. I bez njih opstanak svake države je ne samo upitan već i malo verovatan, osobito, malih i vojno zakržljalih država.

Za pripadnike realističke škole mišljenja u međunarodnoj politici takav stav je podrazumevajući. „Od svih komponenti državne moći, realisti vojnu moć smatraju glavnim elementom potencijalne moći država. Oni tvrde da je u celoj istoriji odlučujući činilac  u sudbini naroda obično bila brojnost, efikasnost i raspoloživost borbenih snaga… Zbog toga što realizam pretpostavlja da je prinuda važnija od nagrade ili kupovine, realisti odbacuju gledište drugih neoliberalnih strateških mislilaca da će, u uslovima globalizacije u 21. veku za nacionalnu moć ekonomski resursi biti značajniji od vojne moći“. (Č. Kegli; J. Vitkof 2006:646)

Ozbiljna,  vojno dobro organizovana i oruđima potkrepljena država uvek je imala u rukama značajan faktor odvraćanja od potencijalne agresije drugih. Bilo da je reč o susednim državama ili značajnim regionalinim ili globalnim silama. Faktor odvraćanja je stoga snažno preventivno sredstvo u rukama ozbiljne državne vlasti, i najbolja politika očuvanja mira u regionu a i šire.

Najbolji primer značaja vojne moći u međunarodnim odnosima su SAD. U vremenu monopolarnog geopolitičkog poretka moći, koji je nastupio nakon okončanja hladnog rata SAD su postala jedina globalna vojna sila sa znatnom disimetrijom moći na svojoj strani. „Sjedinjene Države ostale su jedina vojna sila sa globalnim sposobnostima, imale su vojni budžet jednak zbiru svih vojnih budžeta ostalih zemalja, i nalazile se na čelu informacione ekonomije koja je započinjala revoluciju u vojnim odnosima“. (DŽ. Naj:57)

Vojna sila kao najznačajniji aspekt ukupne vojne moći neke države može se koristiti na različite načine kako bi se postizali željeni ishodi u svetskoj politici. Primena vojne moći je naročito potentna kod velikih vojnih sila, čiji su resursi značajniji i raznovrsniji. Stoga  je po Naju  vojne resurse  moguće koristiti na četiri različita modaliteta, čijom sinergijom se postižu najbolji rezultati u vođenju spoljne politike.

  1. klasična fizička borba čija je svrha uništenje protivničke vojne sile.
  2. vojna podrška pretnjama u okviru tzv. diplomatije prisile.
  3. obećanje zaštite, ukuljučujući i snage za očuvanje mira.
  4. pružanje različitih vrsta pomoći uključujući i tzv. humanitarnu pomoć.

„Kada se ova dejstva dobro izvedu, ona proizvode željenu promenu ponašanja kod onih koji su meta“. (DŽ. Naj:63)

„Ono što u političkom nadmetanju određuje pobednika jesu stvarna i opažena snaga… Puko posedovanje oružja ne povećava moć države ako njeni neprijatelji ne veruju da će ga ona upotrebiti“. (Č. Kegli; J. Vikof 2006: 649) Stoga je važno za neku državu da odista uveri potencijalne neprijatelje da je spremna da oružanu moć upotrebi u odbrani svojih nacionalnih interesa. S obzirom na činjenicu da je vojna moć očigledno važna komponenta tzv. tvrde moći neke države, nećemo joj u nastavku poklanjati više pažnje već ćemo se usredsrediti na neke druge aspekte moći.

b) Ekonomska moć

Još je u Marksovoj ekonomskoj teoriji postuliran stav da ekonomija čini glavnu osnovu strukture moći u jednom društvu. Njen klasni karakter jasno je naglašavan u marksizmu, ali to ni u najmanjoj meri ne umanjuje validnost iznešenog teorijskog stava. Odista, ekonomski odnosi čine bazu moći jednog društva na kojoj počiva sva ostala, marksističkim rečnikom izražena društvena nadgradnja. Projektovana na međunarodne odnose, ekonomska moć čini ključni osnov na kojoj se grade tzv. pravila igre, u kojima bogati (čitaj: moćni) određuju pod kojim uslovima će se odvijati sveukupna trgovinska razmena, kako ona klasična ekonomska, tako i politička. „Ključni aspekt ponašanja tvrde ekonomske moći je nastojanje aktera da oblikuju tržište i tako unaprede relativnu poziciju… ali jedna važna dimenzija koja počiva u osnovi ponašanja ekonomske moći jeste da druge učine više zavisnim od vas nego što ste vi od njih“. (DŽ. Naj:77)

Sprega vojne sile i ekonomske snage stvara efikasnu kombinaciju za osvajanje i zadržavanje statusa velike sile. „Vojna sila se naziva i krajnjim oblikom moći u svetu politike, ali neophodna je napredna ekonomija da bi se proizvela takva moć“. (DŽ. Naj:75) Vojna snaga SAD činila je da se poverenje u ekonomsku moć njene privrede i dolara kao sredstva plaćanja u svetu decenijama nije smelo ni postaviti, a kamoli osporiti, kao što se to na sreću danas čini. Prvi koji je to učinio bio je upravo američki predsednik Ričard Nikson motivisan još boljom ekonomskom pozicijom svoje zemlje, kada je obznanio moć SAD da menja pravila igre još dok je utakmica u toku. „Kad počneš da gubiš promeni pravila igre“, izgovorio je on u nastupu eksplikacije američke brutalne snage davne 1971. godine kada je iznenada objavio da Sjedinjene Države više neće konvertovati dolare u zlato, na taj način oborivši Breton-vudski monetarni sistem… Dakle, u eri apsolutne političke dominacije, on je povukao potez, kojim je dodatno dao prostora za finansijske mahinacije i valutne manipulacije nebi li osnažio ekonomsku poziciju SAD i stvorio još veću zavisnost ostatka sveta od američke privredne moći. Skidanje zlatne podloge sa dolara stvorilo je neslućene mogućnosti za pretakanje tuđeg viška rada i profita u američko dvorište. Kada tome još dodamo i politiku supstancijalne za nesupstancijalnu razmenu koja je nametnuta čak i američkim saveznicima slika ekonomske moći kroz ozvaničenu praksu trgovinske pljačke bivala je potpunija.

Bez privredno jake, tehnološki napredne i finansijski potentne ekonomije nemoguće je izboriti status ozbiljne države koja bi bila respektovana u svetu međunarodne politike a kamo li osvojiti neupitni status globalne sile. Razvijena i jaka ekonomija stvara potentnu gravitacionu silu privlačenja u zoni svoga uticaja. Ona takođe proizvodi i resurse za razvoj raznih formi meke moći. „Nivo privrednog i industrijskog razvoja zemlje utiče na spoljnopolitičke ciljeve kojima može da teži. Po pravilu, što je zemlja razvijenija, to je sklonija da igra aktivnu ulogu u svetskoj političkoj ekonomiji“. (Č. Kegli; J. Vitkof 2006:128)  Nauka, obrazovanje, kultura, mediji, umetnost i sl. ne mogu da se razviju do mere korisnih resursa meke moći ako nisu potkrepljene znatnim ekonomskim ulaganjima. A to pak nije moguće postići ako se na međunarodnom planu ne manipuliše asimetrijama međuzavisnosti kao važnim dimenzijama  ekonomske moći.

U resurse tvrde ekonomske moći neke zemlje svakako treba ubrojati i značajne prirodne  resurse kao što su nafta i gas kao prestižni energenti. „Henri Kisindžer imao je običaj da tvrdi da onaj koji upravlja naftom upravlja Nacijama, a onaj koji upravlja hranom upravlja stanovništvom“. (E. Živen 2019:42) Osobito je to bilo važno u poslednja dva veka kada je ubrzani ekonomski rast bio moguć upravo bazirajući se na značajnoj potrošnji energetskih resursa. Mnogi ekonomisti i geopolitičari će se složiti sa ocenom da je 19. vek bio vek uglja, 20. vek, vek nafte a 21. vek, vek gasa. Taj trend se akcelirano nastavio i u 21. veku, osobito značajno na planu upotrebe tzv. egergije ugljovodonika. Koliki je njihov značaj najbolje govori sama pojmovna mreža koja je sa geopolitike, i geoekonomije uznapredovala do geoenergetike, kao jednim od ključnih pojmova značaja ekonomske moći. Primer Rusije tu postaje očigledan. Glavna supstanca obnovljene ekonomske i vojne moći išla je u najvećem procentu linijom eksploatacije egnergetskog bogatsva Ruske Federacije. Rusija zajedno sa Iranom kontroliše više od šezdeset posto gasnih resursa sveta. Ta činjenica joj daje ogroman prostor za geopolitičko manevrisanje i upotrebu politike energetske zavisnosti mnogih zemalja od ruskog gasnog bogatsva.

Ekonomska moć je oduvek bila i ostala bazičan temelj izgranje sveukupne moći jedne države, kulture ili civilizacije. Ona će to ostati i u buduće. Bez razvijene i jake ekonomije nije moguće graditi ozbiljne resure meke moći u svetu. „Ekonomska moć biće jedno od najvažnijih oruđa u kutiji sa alatom politike pametne moći, ali će politički odgovori često zavisiti od konteksta svakog tržišta i njegovih asimetrija ranjivosti“. (DŽ. Naj:106) Ne govori se slučajno u kontekstu ozbiljne geopolitike da je trgovina primarni izvor sticanja geopolitičke moći u svetu, a batina dolazi tek na kraju, kada neko odbije da prihvati ponuđena pravila ekonomske razmene. Novac je stoga oduvek bio konkretna eksplikacija ekonomske moći, pogotovo njegove enormne količine u svetskoj trgovini. Ko kontroliše njegovu emisiju, kontroliše ne samo finansijske nego i sveukupne ekonomske tokove. „Novac potire stvarnost“ tvrdi Erve Živen. „Finasijski akteri iz Severne Amerike raspolažu  gotovo beskrajnom sposobnošću intervencije, budući da centralna banka, Savezne rezerve, štampa njima nemenjene dolare bez zadrške i gotovo bez ograničenja. Na taj način, 2009. pušteno je u opticaj više od deset hiljada milijardi evra, samo da bi se održao neki izmišljeni međunarodni finansijski poredak, koji je srušen“. ( E. Živen:46)

Koliko je ekonomska moć zasnovana na finsijskoj manipulaciji govori i sledeći primer. Američki veliki bankari se nisu libili da u novčani sistem koji je cirkulisao ubace stotine milijardi krvavih narko dolara koji su preko narko kartela stizali u banke da se operu i na taj način legalizuju. Sve takve kriminalne i protivzakonite aktivnosti činile su najviše finansijske elite  banaka pravdajući se potrebom održavanja dnevne likvidnosti banaka u vremenima tzv. finansijske krize. „Godine 2004. milijarde dolara prošle su kroz kase kartela Sinaloa i završile na bankovnim računima Vahovije. Ispostavlja se da banka čitave tri godine nije poštovala protokol za sprečavanje pranja novca prilikom transfera iznosa od 378, 4 milijade dolara“. (R. Savijano 2014:287)

Meka moć kao pametna moć:

Džozef Naj sa pravom konstatuje je da je tzv. meka moć prevashodno akademski i medijski pojam koji se najčešće koristio veoma slobodno za sve one situacije kada se ne govori o vojnoj moći kao ključnom aspektu tvrde moći. Ona je po njemu uglavnom deskriptivan pre nego normativan pojam. Pojam koji više opisuje nego li što nešto propisuje. „Meka moć nije oblik idealizma ili liberalizma. To je naprosto oblik moći, način da se postigne željeni ishod… Godine 1939. ugledni britanski realista E. H. Kar podelio je međunarodnu moć u tri kategorije: vojna moć, ekonomska moć i moć nad mnjenjem“. (DŽ. Naj:109) Upravo ova Karova podela sa akcentom na trećem obliku moći možda na najbolji način oslikava suštinu meke moći kao sredstva ili resursa čijom upotrebom treba da ovladaju i kontrolišu umove ljudi, odnosno, njihovim mnjenjem.

Kada već govorimo o javnom mnjenju građana nebi bilo neuputno pomoći se kratkim ali vrlo eksplikativnim modelom objašnjenja njegove suštine. Mišljenje ljudi (građana) generalno možemo podeliti na dve odvojene kolene posmatranja. Kolenu mišljenja kao mnjenja i kolonu mišljenja kao znanja. Ako bi kao pomoćni model koristili Aristotelovu podelu načina mišljenja, odnosno sposobnosti ljudi u dokučivanju istine, mišljenje kao znanje bilo bi u našoj podeli kombinacija zananja (episteme) i pravog naučnog znanja ( scientia pre causas), dok bi mišljenje kao mnjenje ostalo izvan Aristorelove podele, jer se po svojoj suštini ne može svrstati u praktičnu pamet ili razboritost (phronesis). Ne može jer je kao što ćemo videti u tabeli sazdano na nemerljivoj količini neznanja, predrasuda, lošeg iskustva, stereotipija i sl. I kao takvo čini pogodno tlo za  svakovrsne manipulacije zanačenjima i prekodiranju smisla važnih činjenica.

U donje dve vertikalne kolone pokušaćemo da pobrojimo na čemu se sve zasnivaju ili temelje ove dve vrste mišljenja:

  1. mišljenje kao mnjenje                  2. mišljenje kao znanje

a)  neznanje                                          a)  akademsko znanje

b)  predrasude                                    b) profesionalni standardi

v) loše iskustvo                                v) profesionalna kultura

g) mitovi i stereotipi                    g)  profesionalna organizacija

Iz ove uslovne ali očigledne podele jasno se zapaža da stručnjaci za marketing, upravljanje javnim mnjenjem, ili klasični politički manipulatori, mogu veoma jednostavno da kontrolišu i usmeravaju javno mnjenje, efikasno kodiraju umove ljudi i formiraju njihove stavove o svetu oko sebe i sopstvenoj poziciji u njemu. Zato što ogromna većina svoje mišljenje kao mnjenje i stavove o nekome ili nečemu formira na neznanju, subjektivnoj predstavi punoj predrasuda, na mitologizovanoj političkoj stvarnosti prepunoj stereotipija ili negativnih emocija o drugima. Najveći broj ljudi dakle, formira svoje mnjenje o svetu oko sebe na antistavu znanja, iz kolone jedan. I što je količina negativnih osećanja i iskustava veća, lakše je tim iskustvom upravljati, prekodirati ga i dati mu za manipulanta željeni smisao. Upravo zato najveći broj agencija za istraživanje javnog mnjenja u predikciji izbora istražuje  javno mnjenje građana o političkim partijama i njihovim liderima a ne relevatno naučno znanje o politici koje se stiče mukotrpnim i sistematskim obrazovanjem na akademskim studijama iz politikologije.

Veliki problemi leže u činjenici što najveći deo takvog javnog mnjenja nije svestan da je svoje stavove formirao na neznanju i negativnim iskustvima o nekome ili nečemu.  Nošeni opsenarskom predstavom o nekakvom prividu poznavanja sveta oko sebe, ne poseduju svest da informacije pa makar one bile i pouzdane nisu još uvek niti će to ikada biti sistematsko i utemeljeno naučno znanje. Dakle informacije i znanje su različiti pojmovi, prvima je lako a drugim teško manipulisati. Fundamentalizam ili ekstremizam bilo religijski, politički, nacionalni, ideološki ili socijalni, temelji se na mišljenju kao mnjenju. Baš  kao što za takvu situaciju reče naš vrli pesnik Brana Petrović, kad neznanje podvikne, znanje podvije rep i pobegne u mišiju rupu.

A posedovanje informacija i upravljanje njima stvara nemerljivu moć. U obilju informacija koje su naizgled svima dostupne, postoje strukture meke moći koje njima upravljaju, vrše njihovo trenutno kodiranje, dekodiranje ili prekodiranje, sve u zavisnosti od potreba. Ta informatička moć akcelirala je razvojem računara i softvera, da bi se danas u moćnim informatičkim centrima u deliću sekunde generisala potrebna virtuelna stvarnost i preko mrežnih sistema plasirala u konzumnu javnost, kao krajnjeg korisnika. Iako je meka moć danas više nego ikada do sada disperzovana i na nedržavne aktere, države su još uvek bogatije njihovim resursima nego svi drugi igrači u sajber prostoru (nvo, kompanije, teroristi i dr.). Ipak, prevelika količina informacija proizvela je tzv. paradoks obilja. A on pak do gubitka pažnje i koncentracije. I zaista u preobilju informacija, u pravom informacionom haosu i džungli teško je zadržati pažnju ljudi na ono što je centrima moći važno. Stoga je borba za našu percepciju, odnosno pažnju postala glavna briga struktura moći. „Pažnja, a ne informacija, postaje redak resurs, a moć stiču oni koji umeju da razluče vredne informacije od šuma iz pozadine. Spin stručnjaci se sve više traže, a to je izvor moći za one koji nam mogu reći na šta da usmerimo pažnju“. (DŽ. Naj:133.) „Zato javni diskursi postaju značajna moneta meke moći“, zaključuje Naj.

Dakle, kada govorimo o mekoj moći kao resursu pogodnom za socijalnu ili spoljnopolitičku upotrebu moramo biti svesni gore navedene podele. Ona je srazmerno proporcionalna snazi informatičkih i medijskih sredstava koja se koriste kako kroz forme tzv. mrežnog ratovanja, tako i kroz uticaj koji  imaju u sajberprostoru i kreiranju virtuelne stvarnosti.

„Meka moć neke zemlje počiva na tri osnovna resursa: njenoj kulturi (tamo gde je privlačna za druge), njenim političkim vrednostima (kad ih se pridržava kod kuće i u inostranstvu) i njenim spoljnim politikama (kad ih drugi vide kao legitimne i kao nosioce moralnog autoriteta)“. (DŽ. Naj:111) Stoga je u pravu Džozef Naj kada kostantuje da je meka moć ples koja zahteva pratnera. Ali, ne možemo se složiti sa njim da je posedovanje moralnog autoriteta uslov uspešnog korišćenja resursa meke moći u spoljnoj politici. Najbolji primer za navedeni stav su upravo SAD. Ne čudi zato što neki ozbiljni autori prigovaraju americi da je korišćenjem meke moći stvorila neku vrstu kulturnog imperijalima  i liberalne hegemonije. Najgorljiviji među njima svakako je bio Tomas Molnar.[1] „Federalizam, demokratija i otvoreno tržište predstavljali su osnovne američke vrednosti. To je ono što je Amerilka izvezla. To je umnogome olakšalo održavanje onoga što on naziva imperija po pozivu“. (DŽ. Naj:126)

Dobar primer pametne upotrebe resursa meke moći je Kina. Ona je za potrebe vođenja svoje spoljne politike u poslednjih samo dve decenije u svetu osnovala  nekoliko stotina Konfučijevih instituta, kako bi druge učila svojoj kulturi i jeziku. Kroz spoljnopolitičku krilaticu o ofanzivi šarma Kina u velikoj meri uspeva da na koristan način upotrebaljava resurse meke moći koje joj stoje na raspolaganju. U takvu politiku ona ulaže i znatna sredstva, samo 2010. godine uložila je preko 9 milijardi dolara za dvadesetčetvoročasovni rad agencije Sinhua plasiran uglavnom preko kablovskih operatera. Organizovanje letnjih olimpijskih igara 2008. godine u Pekingu takođe je dobar primer kako Kina vodi osmišljenu spoljnu politiku zasnovanu pre svega na pametnoj upotrebi sredstava meke moći.

Nasuprot Kini, mnogi autori zameraju Rusiji što nije znala ili nije umela da aktivno koristi resurse meke moći u promovisanju nove geopolitičke uloge u svetskoj politici. Predsednik Putin do 2010. godine nije želeo da u svoju agendu spoljnopolitičkog delovanja aktivno uključi sredstva meke moći, smatrajući ih valjda nedovoljno moralnim. Takvim stavom prenebregao je činjenicu da upravo meka moć primenjena u raznim oblicima i modalitetima i kombinovana sa ekonomskom moći čini gotovo devedesetpet posto mirnodopske politike. Nemoguće je ponovo zadobiti status globalne sile ukoliko se ne koriste pametne strategije upotrebe meke i tvrde moći, sve zavisno od konteksta delovanja, ciljeva koji se žele postići i interesa koji se nastoje realizovati. U poslednjoj deceniji Rusija, je shvatila značaj meke moći, koristi je sve više, ali još uvek po našem mišljenju nedovoljno da bi na aktivan način parirala svojim globalnim takmacima, kojih je sve više kako iz polja državnih tako i nedržavnih aktera.

Meka moć se osobito dobro koristila kroz formu tzv. javne diplomatije kao veoma često upotrebljenog  oblika uticaja na javno mnjenje i promenu stavova tzv. običnog sveta. Javna diplomatija se tako, mnogo češće koristi kao kanal da se utiče na javnost drugih država nego li što se to čini kroz oficijelne tokove klasične diplomatije. Javna diplomatija kao oblik indirektne diplomatije vrši uticaj na javno mnjenje neke države, (zlo)uporebljava sredstva informisanja, civilno društvo, tzv. nezavisne intelektualce, novinare, publiciste, sportiste, umetnike, međuvladine organizacije, globalne nvo i dr. To čini nenasilno, i ponekad gotovo nevidljivo okom običnog čoveka. Silesija javnih delatnika upregnuta je svakodnevno u poslu promene stavova i mnjenja građana, delujući tako da se polako ali uporno i sistematski stvori pozitivno mnjenje o hegemonu koji jedini ima dovoljno resursa meke moći da vodi takvu kampanju. Upravo zato se delatnost javne diplomatije meri isključivo sposobnošću da dovede do promene mišljenja građana neke zemlje. „Glavna snaga mas-medijskog pristupa jeste njegov opseg publike i sposobnost da stvori svest i postavi dnevni red“. (DŽ. Naj:137)

Glavni izvođači radova koji deluju kroz formu javne diplomatije spadaju u grupu tzv. agenata od uticaja. To je drugi ešalon subverzivnog delovanja obaveštajnih agencija protiv neke zemlje, koji sledi odmah iza primarnog oblika klasičnog agenturno-obaveštajnog rada. Oni su već  pobrojani u prethodnom pasusu. Deluju maligno na neko društvo jer u  većini čine  njegov sastavni deo. To su ljudi koji su svesno ušli u podrivačke aktivnosti protiv svoje zemlje a za račun stranih nalogodavaca i mentora. Potpuno je svejedno da li to rade iz ubeđenja ili su se prodali za smešne novčane naknade. Svakodnevno ih posmatramo u medijima koji imaju nacionalnu pokrivenost, a u većini slučajeva radeći svoj profesionalni posao vrše propagandnu delatnost za strane nalogodavce i mentore.

Njihov osnovi zadatak je promena vrednosne orijentacije građana, civilizacijska konverzija, izmena geopolitičkog identiteta, osporavanje religijsko konfesionalne pripadnosti, antinacionalna propaganda, popularisanje strane kulture, promocija autošovinizma, razaranje porodičnih vrednosti, obesmišljavanje patriotizma, veličanje nastranosti kroz legalizaciju svakovrsne patologije, urušavanje nacionalnih institucija i tradicionalne kulture, demontaža države, osobito njenog bezbednosnog sektora (vojska, policija, obaveštajne službe i sl.) i mnoge druge sistemske aktivnosti kako bi se izvršilo prekodiranje bazičnih vrednosti i pogleda na svet građana jedne zemlje. „Sredstva komunikacije najbrži su i najlakši način za promenu mentalnog tkiva nacije, osećanja, kulture, tradicije, istorije… Ne gajite iluziju da je komuniciranje slobodno: na čovrištima informacijskih raskršća čuče skriveni Pablic Affairs Officers, čiji je posao kontrola medijskog modela informisanja“. (LJ. Despotović; Z. Jevtović 2019:265)

Posle svega napisanog, pametna moć bi se mogla definisati kao kreativna kombinacija, integrisanja i umrežavanja svih raspoloživih resursa tvrde i meke moći. Ona je zavisna od tzv. kontekstualne inteligencije (koja se određuje kao sposobnost da se razume okruženje u razvoju i  da se kapitalizuje na trendovima promenljivih tržišta) koja se bazira na dobrom proučavanju i poznavanju trendova moći i razmišljanju unapred o odgovorima pametne politike.(DŽ. Naj:253) Ona je sazdana od jasnih kombinacija sva tri lica moći. Njihovog sinhronizovanja i umešnog upravljanja. Pametna moć takođe podrazumeva i dobro diferenciranje vlastitih ciljeva politike, ona ne trpi improvizacije, polovična rešenja i neodlučnosti, kojih je puna svakodnevna politika. Kontekstualna inteligencija po DŽ. Naju jako dobro razume činjenicu da svet međunarodne politike nije ni unipolaran, ni multipolaran ni haotičan, kako ga pojednostavljeno vide neki teoretičari svetske politike. Svet je kaže Naj sve to istovremeno, „stoga pametna velika strategija mora biti u stanju da rukuje veoma različitom raspodelom moći u različitim domenima i da razume kompromise među njima“.(DŽ. Naj:254) Nezaobilazni deo strategije i taktike upotrebe pametne moći jesu mrežno društvo, mrežno ratovanje i sajber prostor.

 

Literatura:

 

DŽ. Naj (2012) Budućnost moći, Arhipelag, Beograd

Č. V. Kegli;J.R. Vitkof (2006) Svetska politika, FPN, Beograd

LJ. Despotović; Z. Jevtović, (2019) Geopolitika medija, Kultura polisa  Novi Sad i Kairos, Sremski Karlovci

E. Živen (2019) Zapadni zid nije pao, Nova Evropa, Novi Sad

R. Savijano (2014) Nula, nula, nula, Geopoetika, Beograd

[1] vidi njegove knjige „Amerikanologija“ (1996) i „Liberalna hegemonija“ (1996) obe u izdanju beogradskog SKC-a

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja