Твитер и медији

26/01/2022

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Твитер је највећа и најутицајнија микроблогинг платформа на свету. За 16 година свог постојања постао је нераздвојни део медијске сцене. Финансије Твитера – утростручење зараде у последњих пар година, указују на то да је ова друштвена мрежа у успону.

Твитер информације не претендују да буду релевантне и истините, већ виралне и кликбејтичне. Ретвитови, лајкови и квотовање – оно су што твитераши заправо желе да постигну. Успех на Твитеру мери се утицајем. Поједини тзв. утицајни твитераши имају већи утицај на твитер публику, а посредно и на публику других друштвених мрежа, него поједини високобуџетни медији.

Утицајни твитераши не морају бити само познати појединци. Познате политичке или естрадне личности свакако имају јак инфлуенс, који само надограђују на друштвеним мрежама, односно, путем друштвених мрежа. Међутим, много је непознатих или анонимних инфлуенсера чије објаве имају огроман утицај не само на мрежама, већ преношене традиционалним медијима доспевају и до оне публике која није уопште или је мало присутна на мрежама и уопште на интернету. Друштвене мреже омогућиле су медијима да постану интерактивни, да имају повратну реакцију публике али и да публика формира медијски садржај.

Наравно, медији и даље могу да бирају какве и које ће твитове уврстити у свој садржај. Провладини медији сигурно неће форсирати опозиционо настројене твитераше. Исто тако, и опозициони медији гледају да првенствено истакну твитове опозиционих лидера. Твитови већине мање познатих или анонимних твитераша ретко доспевају у медије, осим ако нису ботови власти или опозиције. Па и по томе што се твитови појединих твитераша усиљено објављују у одређеним медијима, може се лако закључити за кога раде или коме су привржени. Но, без обзира на медије, твитер заједница прилично утиче на друштвене токове.

Ипак, твитер заједница одређује трендове независно од медија. Медији могу да игноришу ове трендове све док не постану вирални и почну да се масовно преносе на свим осталим друштвеним мрежама. Тада озбиљни медији, уколико држе до тога да су озбиљни, морају да се укључе у причу. Медији углавном приступају твитер трендовима тако што им дају своју интерпретацију. Ако су у питању, рецимо, опозициони медији, гледаће да, на пример, неку критику друштвених појава окарактеришу као опозиционо деловање, иако је твитераш који је покренуо тренд можда симпатизер власти. То је главни недостатак твитер заједнице и трендовања на Твитеру – одсуство интерпретације. Буквално и најопозиционије трендовање може се, уколико постоји вешт спин мајстор, интерпретацијом окренути у своју супротност. На нашем медијском вебу или небу и нема баш превише таквих мајстора, заправо готово да их нема уопште.

Треба напоменути да је трендовање теме или информације управо твитерашки изум. Свакако да постоји трендовање и на другим друштвеним мрежама, али због тога што су медији активно укључени у твитер заједницу, односно, што је велики број новинара присутан на Твитеру, и што постоји та синергија између Твитера и класичних медија, твитерашки трендови су водећи.

 

Вапаји старомодних новинара о изворима, релевантности, тачности инофрмација о поступности у креирању медијског садржаја и прецизности извештавања, полако су утихли када су друштвене мреже постале незаобилазни извори информација за медије. Појавом друштвених мрежа и паметних телефона јавља се и грађанско новинарство. Информације, које најчешће прате видео-клипови и фотографије са лица места, и управо због њих и постају виралне, нешто су без чега је данас готово немогуће замислити вести, не само електронских медија, већ и штампаних.

За више од двадесет година откако постоје друштвене мреже, новинари традиционалних медија не само да су имали прилику, него су морали и да прихвате „реалност на терену“, тј. чињеницу да мреже и уопште интернет суштински мењају начин рада медија, но не и сам њихов концепт. Медији и даље имају обавезу, за разлику од друштвених мрежа, да испоштују и тачност, и релевантност и прецизност и проверу извора информација. Но, у трци с временом, у покушају да се буде први, да се парира друштвеним мрежама/медијима, неминовно је да се нешто од новинарских постулата изгуби. Једноставно је неизводљиво да истовремено будете и први и објективни и да пласирате 100% тачне информације. Твитер је, за разлику од осталих друштвених мрежа, управо стога што су на њему присутни новинари, можда и најрелевантнији извор информација, јер вести које су нетачне или су делимично тачне на Твитеру веома брзо буду демаскиране – ако су намерно као такве пласиране или демантоване – ако су случајно пласиране као неистините.

Спинери и тролови на Твитеру веома брзо изгубе публику. Стога је тачност информација од пресудне важности за утицајност на Твитеру. Поверење пратилаца је заправо најважнији капитал утицајног твитераша. Поверење се тешко гради а врло лако губи, како у медијима тако још брже на друштвеним мрежама. Многи твитераши достигну велику праћеност и утицај, али временом изгубе ово поверење и мада на профилу задрже огроман број пратилаца, њихови твитови временом изгубе домет јер им се због лажних вести или често субјективног и пристрасног твитовања смањује интерактивност профила. Такође, поједини утицајни твитераши то престају бити и због своје нетолерантности и пристрасности. Једно је блокирати хејтере и вулгарне коментаторе, а сасвим је друго блокирати неистомишљенике или ући у расправу с неистомишљеницима и доказивати своје поставке по сваку цену. Такви нетолерантни твитераши брзо постају препознати у твитер заједници као такви, нетолерантни, и на крају постају предмет подсмеха.

Најжалосније је када новинари не успевају да се исконтролишу, већ уђу у непотребне дискусије у којима наступе агресивно и простачки. Такве испаде твитер заједница дуго памти, а компромитујући делови дискусија скриншотовани се врте непрестано по овој, па и другим друштвеним мрежама.

На друштвеним мрежама видео-клипови су оно што доноси највећу праћеност, интеракције, лајкове. Твитер је ограничио трајање видео-клипова на овој платформи на 2,2 минута. Прилог од 2,2 минута прекратак је за традиционалне медије. Стога је права вештина направити видео-клип те дужине, па и краћи, који ће привући пажњу и имати довољно садржаја да би се разумело о чему се заправо у клипу ради. Ни пропратни текст уз клип често није довољан да би се објаснио садржај клипа. Зато је веома битно прецизно формулисати тих неких пар речи, колико дозвољава твит уз видео-клип, којим ће се твитераш обратити публици да би је заинтересовао да клип погледа. Објава мора бити јасна, концизна и примамљива. Мора да „упеца“ друге кориснике Твитера да се задрже на твиту, да обрате пажњу на њега.

Новинари који умеју да из неке своје емисије исеку најзанимљивији део, који стаје у 2 минута (или краће) и који умеју да поставе добар „мамац“ за „пецање“ публике, имаће највећи утицај на Твитеру, а преко Твитера и на другим друштвеним мрежама. Већина домаћих медија готово се уопште не бави овом врстом промоције својих емисија. Ако N1 рачунамо као домаћи медиј, онда поред њега и још неколико јутјубера, практично мало ко користи ову платформу да кратким моџо прилозима промовише свој садржај. Ни друге друштвене платформе за промоцију свог медијског садржаја не употребљавају се у пуном потенцијалу од стране домаћих медија. Многе емисије твитерашима и уопште интернет публици – а та публика се не поклапа нужно с публиком класичних медија који се емитују на ТВ – промакну тој публици јер се нико из медијских кућа не бави продукцијом моџо клипова. Односно, мало ко покушава да на овај начин да промовише свој медијски садржај. То је права штета јер поједини ТВ канали имају заиста квалитетан програм или такав програм који би, када би се представио интернет публици у форми ових кратких видео-клипова, довукао још већи број гледалаца јер је виралан али невидљив за део интернет публике која не прати класичне медије.

Моџо прилози углавном су везани за грађанско новинарство, јер савремена технологија и паметни телефони омогућавају да се актуелна дешавања (рецимо протести) са лица места, и у реалном времену постављају на друштвене мреже и тако постану виралне вести које преузимају и традиционални медији. Као што смо горе навели, тај процес може бити и обратан, јер традиционални медији могу наћи своју публику на друштвеним мрежама али и друштвене мреже посматрати као извор информација. Реч моџо скраћеница је и кованица од две речи – мобилни + журнализам (на енглеском). Аматерски снимци грађанских новинара и професионални снимци обучених новинара са искуством, не могу се поредити. Иако је свима доступна савремена технологија, ипак је потребно познавати неке основне ствари о снимању и монтирању видео-клипа. Разлика између аматерских и професионалних снимака лако се уочава. Често се дешава да професионални снимцу буду пласирани као аматерски, иако се види да је кадрирање урађено професионално, да је звук перфектан и да је монтажа квалитетна. Ово се чини јер је поверење у аматерско, грађанско новинарство веће, будући да иза сваке медијске куће стоји њена уређивачка политика, а корисници друштвених мрежа „алергични“ су на цензуру, коју са собом неминовно носи уређивачка политика.

Наши либераши, заробљени у деведесетим годинама, одушевили су се етикетирањем појединих домаћих медија као провладиних на Твитеру. Они на провладине медије гледају као на цензорске, који пласирају тоталитарну режимску политику и не дозвољавају да се чује друга страна. То је, наравно, деведесетих делимично било могуће, заправо чак ни тад, али је остала легенда у „кругу двојке“ да је зли чика Милошевић убијао све новинаре редом и да није дозвољавао слободу медија. Не спорим, наравно, да ове цензуре није било, но и поред ње је ипак постојала и опозициона медијска сцена и принт и радио и ТВ. Данас у време интерента и друштвених мрежа, говорити о апсолутној режимској цензури медија не само да је ретро, него је и нечувено. Такође је веома дискутабилно како је Твитер дошао на идеју да поједине српске медије етикетира као провладине. Не би ме изненадило да је управо иницијатива потекла из „круга двојке“, из тих грађанско-либераних кругова заробљених у деведесетим годинама, опседнутим Милошевићем и његовим репресивним системом. Посебно што су неки из тих либералних кругова двојке на платном списку управо оних глобалиста који контролишу велике друштвене платформе као што је Твитер.

Уосталом, може се направити и један експеримент на Твитеру да би се провериле ове сумње. Покушајте, рецимо, организовати масовно пријављивање неког другосрбијанског профила, који нескривено вређа већински народ у Србији, његову историју и традицију. Сваки профил на Твитеру после масовних пријава бива барем делимично санкционисан. Онај коме Твитер, након таквог једног експеримента, санкционише профил, будите сигурни, није део наше другосрбијанске квазиелите, па макар се користио њиховим наративом. Овим другима не можете пера одбити јер су део глобалистичке машинерије. Ти други ће вам, приликом регистрације на овој друштвеној платформи, бити понуђени међу првима за запраћивање. Није то зашто што они имају профиле са највећим бројем пратилаца или зато што имају најинтерактивније објаве. Постоје и други профили који имају више од њих и пратилаца и интеракције, али их Твитер једноставно не нуди за запраћивање или их барем не нуди међу првих 50. Логика је једноставна. Данас у времену када су готово све теорије завере постале реалност, нисам у нарочитој обавези да доказујем истинитост овог замишљеног експеримента.

Ако овако поставимо ствари, тј. ако они који су на Твитеру, а Твитер је дефинитивно мрежа која обликује јавно мењење, таргетирају поједине медије као провладине и тако их дискредитују, онда је право питање ко је ту супериорнији и ко је заправо угрожен. Да ли они који раде за глобалисте и који су привилеговани на једној глобалној друштвеној мрежи или пак они који раде за једну малу државу, коју ти глобалисти могу целу купити, а да не осете трошак?

Свакоме ко не гледа кроз идеолошке наочари јасно је да постоје привилеговани и да ти привилеговани, нова каста и нова класа, имају сасвим другачији статус, не само у медијима под њиховом контролом или њима наклоњенима, већ и на друштвеним мрежама које су у власништву глобалиста. За привилеговане не важи цензура која важи за обичне интернет смртнике. Они уз то још изигравају и вечите жртве. Тако су у Србији они јадни угрожени од некаквог традиционализма, Српске цркве, већинског народа, па онда од власти, мада им то с друге стране не представља проблем да од исте те државе и власти узимају новац – милионске износе – за своје антисрпске тобоже културне пројекте. Ти, наводно угрожени, а највише их је у култури, на сваких пар месеци напуштају Србију јер им ваљда држава Србија не плаћа довољно да је пљују. Они су „хероји“ кад јавно пред камерама истуку човека који се усудио да режира филм о Јасеновцу, јер то квари њихове пословне односе са Хрватима. У сваком случају, чудна је то врста угрожености, коју ми обични неинволвирани у те културне (милионске у еврима) токове, или како они воле да кажу „крезуби Срби“, не разумемо. За ту лажну елиту нема зиме, нема цензуре на интернету, могу да псују и вређају до миле воље. Њихови профили на Твитеру двоструко су аутентификовани. Јавно – зато што су јавне личности и тајно зато што су део глобалистичке машинерије за млевење и урушавање традиционалних вредности.

Интернет је до скоро било немогуће цензурисати, али временом су осмишљени методи како да се прво цензуришу друштвене мреже на којима је слобода говора далеко заступљенија него у медијским кућама које су под директном или индиректном контролом интересних групација. Прво су се почеле цензурисати одређене фотографије на Фејсбуку и Инстаграму, без обзира на позадину приче. Тако је данас готово немогуће поставити фотографију некога од учесника Другог светског рата који је припадао врху нацистичког Трећег рајха на Фејсбук, чак и ако је позадина приче чисто историјско објашњење, јер је довољно да неко пријави да профил или страницу која је објавила историјску причу и поставила фотографију, рецимо Гебелса, како промовишу опасне идеологије и појединце и прича ће бити уклоњена а постављач санкционисан.

Затим су осмишљени „факт чекери“, наводно независни и објективни појединци и новинари који проверавају истинитост објава на друштвеним мрежама. Међутим, они нити су независни нити објективни и веома често злоупотребљавају свој инквизиторски положај да би се обрачунали управо са својим неистомишљеницима, а не да би користили тобожњој провери истинитости информација. Довољно је напоменути да су санкционисали и сатиричне објаве под изговором да шире лажне вести јер се нису уклапале у њихову глобалистичку агенду.

Судбина Твитера биће иста као судбина свих друштвених мрежа и интернета у целини. Глобалисти једноставно неће оставити превише простора за слободу говора у коју су се толико често и толико дуго заклињали. Мада се за Твитер може рећи да је најслободнија платформа, после овог почетног увођења цензуре на интернету, није извесно да ли ће тако остати и у будућности. Више пута се у јавности већ спекулисало о томе да би Твитер могао бити купљен од стране неког глобалисте и стављен под контролу, управо због слободе коју има. Уколико буде продаван највероватније ће то бити изговор – борба за очување слободе Твитера, али оног момента када буде продат, те слободе више неће бити.

Већ сада се најављује борба с такозваним ботовима на Твитеру. О чему се заправо ради? Поред робота који постоје на свим друштвеним мрежама и на интернету у целини, а који су обични програми, постоје и појединци који се понашају као роботи, односно који пишу коментаре по наруџбини. Ти људски ботови се и не труде да буду превише креативни и паметни јер „колико пара, толико музике“, па је њихово присуство на мрежама оптерећујуће за већину корисника.

Такође, Твитер допушта могућност да се са једног телефонског апарата користи до 5 профила на тој мрежи. Многи људи немају више од једног профила. Неки направе два – један под својим именом, други под псеудонимом који користе за мало отвореније наступе. Нажалост, постоје и они који праве анонимне профиле да би истресали своје фрустрације по овој друштвеној мрежи. Уколико се под видом борбе против ботова уклоне сви ти анонимни профили, неће бити само почишћени исфрустрирани комплексаши са Твитера, већ и они који заклоњени анонимношћу заиста користе у друштвеном дијалогу критикујући све оно што заиста не ваља, а који се то не усуђују чинити под својим правим именом и презименом. То даље значи да ће и гашењем свих тих профила, добрим делом бити угашена и критика. Тако ће се с прљавом водом из корита избацити и дете. Заправо, увешће се цензура на мала врата.

Ускоро ће доћи време да се не само поједини медији таргетирају, него и читаве државе, као што је Србија била деведесетих и да се канселују, а интернет ће бити први на удару нове цензуре. Буквално ће с интернета бити избрисани, а не само таргетирани, портали, медијске куће, појединци који нису прихватљиви новом светском поретку. Видели смо како су прошле медијске куће и појединци које је Твитер означио као сараднике владе Србије, но то је тек врх леденог брега у ономе што се спрема за тоталну цензуру интернета.

У таквом новом „врлом“ свету, остаје само један вид супротстављања – герила. Наравно да је илузорно веровати да ће глобалисти допустити да се на друштвеним мрежама, које су под њиховом контролом, може отворено и без последица ширити другачија прича од оне коју су они зацртали као једину истиниту. Но, постоје начини за герилско деловање на интернету, па чак и на великим друштвеним мрежама. Српски део интернета већ је одавно у условима герилске борбе за истину. Заправо, од почетка интернета.

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања