TURSKA U TROUGLU MOĆI

27/09/2016

TURSKA U TROUGLU MOĆI

Autor: Nemanja Starović

Razgovarati o političkoj i bezbednosnoj situaciji u najvećoj i najmnogoljudnijoj državi Balkana neobično je važno, ne samo u okvirima našeg regiona, već i na globalnoj skali. Po mišljenju mnogih, među kojima je i ugledna američka agencija „Stratfor“, Turska predstavlja silu XXI veka, jednu od nekolicine država koja će u godinama koje su pred nama izrasti u bitne geopolitičke igrače. Toj tvrdnji u prilog svakako idu brojni demografski, makroekonomski i vojno-bezbednosni pokazatelji. Stanovništvo koje doseže brojku od 80 miliona, preko pet miliona ljudi u dijaspori, mahom u razvijenim evropskim državama, te snažan ekonomski rast pokrenut početkom stoleća i bruto društveni proizvod od preko 21.000 USD po glavi stanovnika, već dovoljno govore u značaju države koja gospodari Moreuzima, čak i bez spominjanja 650.000 aktivnih pripadnika oružanih snaga, što tursku armiju postavlja na osmo mesto najmnogoljudnijih armija sveta, a drugu unutar NATO alijanse.

No, postoji i druga strana medalje. Društvo u Turskoj je duboko podeljeno po više osnova, a te podele daleko prevazilaze onu našu poslovičnu razdvojenost na tzv. „prvu“ i „drugu“ Srbiju. Socio-demografska podela na urbana jezgra Istanbula i prosperitetnih gradova u turističkom priobalju, s jedne strane, i ruralne, tradicionalne predele u „dubokoj Anadoliji“, sa druge, odražava se na sve aspekte društvenog života, a mnogi tu razliku umesto desetinama kilometara mere decenijama, pa i vekovima. Prisutna je i etnička podela, budući da od osnivanja turske republike do danas nikada nije u potpunosti sprovedena pozitivna inkluzija kurdske manjine u društvene i državne strukture. Sve te razlike se jasno ocrtavaju i na izbornoj mapi Turske, u vidu manje ili veće podrške nominalno sekularističko-kemalističkim, odnosno pro-kurdskim političkim strankama.

Razmatranje političke slike današnje Turske zapravo predstavlja analizu delovanja Redžepa Tajipa Erdoana, koji sa svojom Partijom pravde i razvoja (AK partija) vlada već gotovo 15 godina. Bez davanja ikakvog vrednosnog suda, sada se već sasvim slobodno može reći da značaj njegove vlasti za Tursku u XXI veku dostiže značaj Kemala Ataturka i njegovih reformi u prethodnom. Pritom, uzimanje dvojice državnika za antipode bi predstavljalo preveliku simplifikaciju, a svođenje Erdoanovih poteza na poništavanje Ataturkovih reformi već grubu materijalnu grešku. Kemalizam je u tolikoj meri usađen u političko tkivo Turske, da odustajanje od njegovih najekstremnijih iteracija i uvođenje nešto više (islamskih) verskih odličja u javnu sferu, ne može suštinski ugroziti sekularni i nacionalni karakter turske države.

Spolja posmatrano, politička dinamika Turske prethodnih godina se ponajviše odvijala unutar trougla moći, na čijem se jednom temenu nalazio sam Erdoan, na drugom oružane snage sa tradicionalno veoma snažnim uplivom u političku sferu, dok je treće teme predstavljao neformalni pokret imama Fetule Gilena (kod nas često transkribovano kao Fetulah Gulen). Može se reći da je prvih 10 godina svoje premijerske vlasti Erdoan proveo u slamanju snage armijskog vođstva, uvek suprotstavljenog političkom islamu na čijim korenima je nastala i AK partija, i potčinjavanju vojske civilnoj vlasti. Međutim, tek pošto je iz te dugotrajne borbe izašao kao pobednik, otvorio se duboki rov između Erdoana i njegovog dugogodišnjeg ideološkog saborca Fetule Gilena, vođe turko-islamskog društvenog i obrazovnog pokreta sa vezama u biznisu, medijima i svim porama državne vlasti, koji se uprkos nepostojanju pravne forme naziva Hizmet (služba) ili Džemat (zajednica). Deo razloga za ovaj raskol se može tražiti u činjenici da Gilen od 1999. živi u „dobrovoljnom izgnanstvu“ u SAD, kao i da njegovo delovanje pogoduje interesima barem određenih segmenata obaveštajno-bezbednosnog kompleksa te velesile, kako u samoj Turskoj, tako i šire posmatrano, pogotovo u centralnoj Aziji gde je Gilenova mreža veoma aktivna. Sa druge strane, ideološki islamista Erdoan je univerzalističke principe tog idejnog usmerenja ipak podredio interesima turske države, „strukture dugog trajanja“ na čijem čelu se nalazi (i sa kojom se, po oceni kritičara, poistovetio).

Nesumnjivi trijumf Erdoana koji je na prvom mestu preživeo, a potom i porazio pučiste donekle je umanjen dozom neizvesnosti koja i dalje postoji, usled činjenice da penetracija Gilenove organizacije u državni aparat kreće upravo iz određenih segmenata same AK partije, čiji je saputnik dugo godina bila, tako da hirurško odstranjivanje pučističkih struktura nije nimalo jednostavno.

Za budućnost turske države ključno je pitanje na koji način će biti razmršen (ili presečen) tzv. Kurdski rebus. Narod autohton na području Anadolije, ali i šire u naslonjenim predelima Iraka, Sirije i Irana, nije usled kolonijalizma i drugih nepovoljnih okolnosti stekao priliku da se kulturno integriše i formira nacionalnu državu. Ataturkova Turska, čiju osnovu je pored sekularizma činio i turski nacionalizam, uskratila je pravo na afirmaciju nacionalnih osobenosti Kurdima, što je u uslovima Hladnog rata pogodovalo nastanku Radničke partije Kurdistana (PKK), marksističke i terorističke formacije opredeljene za oružanu borbu za nezavisnost tzv. Kurdistana.

Tek pod vođstvom Erdoana i njegove AK partije dolazi do ozbiljnijeg napretka u mirovnom procesu Turske sa PKK i njenim političkim krilima, koji uz sve uspone i padove traje do danas, a kojem najveći izazov danas predstavlja prolongirani građanski rat u Siriji. Važan element u tom procesu je Abdulah „Apo“ (otac) Odžalan, dugogodišnji lider PKK i ikona kurdske pobune, koji se od 1999. nalazi u solitarnom zatvoru, iz kojeg vodi pregovore sa vlastima. Odžalan se tokom boravka na robiji odrekao marksističke ideologije i borbe za nezavisnost, koje je zamenio idejom tzv. „demokratskog federalizma“. Izazov njegovom autoritetu predstavlja druga generacija lidera, koji ne slede nužno njegove ideje i strategiju, a koji bi želeli da Odžalana zadrže tek kao simbol, bez stvarnog uticaja na terenu. Važno je spomenuti Selhatina Demirtaša, kopredsednika pro-kurdske stranke HDP, koja je prethodne godine napravila istorijski uspeh ulaskom u parlament, nakon prelaska visokog cenzusa od 10% osvojenih glasova na izborima. Konačno, veoma je bitna i uloga autonomnog Iračkog Kurdistana, najblaže rečeno konfederalne jedinice pod formalnog vlašću Bagdada. Na čelu sa Masudom Barzanijem, Irački Kurdistan razvija mnogostranu, pre svega ekonomsku saradnju sa Turskom, koja pak kooperaciju sa Barzanijem postavlja kao alternativu saradnji sa radikalnim kurdskim elementima u samoj Turskoj.

Kada je o turskoj politici prema Balkanu reč, stvari su manje-više poznate, budući da se o tome kod nas dosta raspravlja. Ipak, bitno je imati u vidu da je ukupno posmatrano Balkan u današnjem trenutku za Ankaru od sekundarnog značaja, u poređenju sa ogromnim izazovima sa kojima se susreće na unutrašnjem planu, kao i u bližem zagraničju. S tim u vidu, bilo bi pogrešno političku sliku Turske sagledavati kroz prizmu odnosa prema našem susedstvu, mada ta vizura nije bez značaja za formiranje celovite slike.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja