Аутор: Немања Старовић, историчар
Турска традиционално представља једну од најважнијих држава НАТО савеза, често се говори да је друга снага НАТО алијансе, друга је по бројном стању своје армије, по људству који поседује, нема сопствени нуклеарни потенцијал, тешко је поредити са другим чланицама НАТО савеза које то имају. На територији Турске се још од шездесетих година налазе распоређене нуклеарне ефективе и то пре свега у војној бази Инџирлиг која се налази на југу Турске, и у последњих шест или седам година пролази кроз фазу крупних и помало оштрих промена у својој спољној политици коју води. Те промене су свакако последица далеко већег нивоа самопоуздања коју Турска има након једног периода веома снажног економског раста почетком 21. века, тачније у периоду од 2002. године када на власт у Турској долази Акт партија, партија правде и развоја, на челу са Реџепом Тајип Ердоганом садашњим председником Турске.
То је за последицу имало крупне промене и то је Турску коначно довело у дилему у којој се она тренутно налази, та дилема се можда негде најбоље осликава кроз избор пред којим се Турско политичко руководство данас налази, избор који Анкара жели да избегне или да одложи колико год је то могуће, али простор за то постаје све ужи. Избор се своди на то да ли ће најсофистицираније наоружање које постоји тренутно набављати из традиционалног правца, а то су Сједињене Америчке Државе, или ће се одлучити за војно техничку сарадњу са Руском федерацијом. Турска је покушавала да то избегне, покушавала да води своју самосталну политику, да остварује сарадњу што је то интензивније могуће са својим традиционалним савезницима и другим геополитичким
Да би смо разумели како долази до озбиљног заокрета у спољној политици Турске последњих шест, седам година, који је, пак, довео до ове дилеме у којој се Турска данас налази, а која може бити веома далекосежна и може у крајњој линији чак и померити ту такозвану линију ватре која сада негде пролази и кроз централну Азију, Украјину итд, није згорег само да се подсетимо и неколико ствари везаних за структуру, политичку, друштвену и безбедносну структуру данашње Турске републике.
Прва ствар која је битна, то да је Турска република настала двадесетих година у веома специфичним условима, распадом Османског цараства до којег је дошло након Првог светског рата. Први светски рат јесте представљао крај за више царстава, како за Руско царство, Немачко, Аустријско, тако и за Турско. Међутим, по Споразуму из Севра из 1920. године, силе победнице су одлучиле да буквално распарчају Османско царство укључујући ту и турско етнички простор у Анадолији. Дакле, по мапама које су тада дефинисане и усвојене у Северну 1920. године у једној фабрици порцелана у предграђу Париза, било је предвиђено да све велике силе победнице – Британија, Француска, па и Италија, Грчка, суседна Јерменија – добију своје делове територије на турском етничком простору, након чега би за независну Турску преостао само један мањи део севера Анадолије. У таквој ситуацији долази до великог националног покрета на чијем челу стоји војни генерал Мустафа Кемал Ататур. Он у наредне три године успева да се избори за независност Турске, и формирање Турске републике на свему ономе што представља турски етнички простор и што јесте мапа данашње Турске коју можемо да видимо. Спроводи дубинске друштвене реформе успоставља систем кемализма, и његов лик и дело до данашњег дана су законски заштићени у Турској.
Идеологија кемализма има неколико компоненти, оно што је најважније јесте да је успостављена на темељима секуларизма, значи потпуног одвајања вере од система државне власти, док је, с друге стране, имала и једну тврду и ригидну компоненту која би се могла сажети у оној пароли Турска Турцима. Дакле, он је изградио Турску републику од двадесетих годинама па надаље као националну државу Турака у којој није било места за остваривање било каквих личних и колективних права националних мањина. То се није односило само на Грке, који су великим делом протерани, већ и на припаднике других мањина, од којих су можда су највеће последице осетили Курди.
Систем кемализма који подразумева секуларни приступ, вестернизацију, један тврди Турски национализам, и након Ататуркове смрти Уставом остаје дефинсисано то да је главни чувар уставног поретка у Турској армија. Управо стога ће од педесетих и шездесетих година надаље армија стојати као један важан политички чинилац.
Мислим да је битно споменути и један веома важан фактор, а то је покрет Фетулах Гулена, одговорног за неуспешни покушај пуча 15.07.2016. године. Ради се о једној од многих тајних организација друштава и верских култова који постоје на териоторији Турске и који почиње да делује још почетком осамдесетих година. Управо у тим условима, кемалистичке идеологије, кемалистичке праксе и чињенице да велика већина Турака, тзв. црних Турака (насупрот белим) не дели те вредности које систем промовише. У таквим околностима, један харизматични Фетулах Гулена, који наводно има завршена само четири разредна основне школе, формира култ који окупља пре свега младе људе у том моменту који баштине између осталог и вредности ислама и исламске вере. Он формира једну дубински тајну организацију, с обзиром да они та своја уверења и вредности нису смели изказивати у јавности.
Оно по чему је покрет Хизмет или Џенат, како је сада зову, терористичка организација Фетулаха Гулена специфична јесте веома добра организованост. Неки кажу да се сам Гулен угледао на католичку организацију Опуздеј у неким методама које је примењивао, али чињеница је да за неколико деценија деловања он успева да окупи више стотина хиљада људи, успостављајући тако читаву образовану мрежу.
За разлику од свих предходних војних удара из шездесете, седамдесете, осамдесете и деведесет и седме године, који су спроводили кемалистички официри, пуч из 2016. године су организовали Гуленисти који су припадници идеја политичког ислама, дакле исламисти. То је оно што овај пуч дефинитивно издваја по свом карактеру, наравно осим тога што је успео, иако је више стотина људи изгубило живот, више хиљада повређено и што је произвео крупне спољно политичке последице. Знамо да је у самом покушају пуча је спроведен и покушај убиства самог Реџепа Тајипа Ердогана, да је он напустио тај хотел у Марманису који је гранатиран и потом је у њега извршен упад војних јединица свега неких пола сата пре него што је до тог гранатирања дошло.
Вратимо се сад на однос Турске и САД. Оно што Турској није одговарало у улози клијента Сједињених Америчких Држава и у њиховој спољној политици у региону у којем Турска припада јесте једна нестабилност која је настала практично на свим Турским границама. Турска се није слагала са америчком интервенцијом у Ираку 2003. године, али није била у позицији да јој се отворено супростави. Можда још гора последицама по Турску јесте била одлука да се подржи тај процес Арапског пролећа, односно револуција у Сирији 2011. године. Морамо знати да је Турска деценијама имала веома добре односе са Сиријом, са режимом Ел Асада, а после и његовог сина Башара Ел Асада, да су чак и односи између Ердогана и Башара били прилично срдачни. Практично нису имали отворених питања изузев једног које је постојало, али није оптерећевало свакодневне односе, а то је територијално питање везано за јужни део провинције Катаји, односно некадашњи Санџак Александрете, који је припадао мандатној Сирији након Првог светског рата, али који су Французи као носиоци Сиријског мандата поклонили Турској. До данас је то део Турске територије који Сирија не признаје.
То јесте било отворено питање, али је било остављено са стране и никада није потезано чак ни од самих Сиријаца. Дакле они су ситуацију у којој су имали једног поузданог суседа на југу дошли до тога да, следећи америчку политику, подрже револуцију 2011. године, револуцију која није дала брзе резултате како су им обећавали, која није довела до брзе промене власти и успостаљања неког новог стабилно режима у Дамаску, већ је за свој производ имала један сурови и оштри грађански рат који траје већ пуних осам година, и то јесте извор нестабилности и опасности за саму Турску. Тај конфликт је изазвао велику миграциону кризу у јесен 2015. и пролеће 2016. године, која је нама добро позната, јер је у тих шест месеци преко територије Балкана, односно преко територије Србије прошло негде око милион миграната. За Турску та криза још увек траје, с обзиром да се до данашњег дана на територији Турске налази преко три милиона избеглица из Сирије, где се и налази највећи број сиријских избеглица.
Што се тиче политичке ситуације самој Турској, по ономе како њихови, а и бројни светски медији спекулишу нову партију би могли заправо формирати Ахмед Таутоглу и Абдулах Гул, некадашњи председник Турске. Таква нова партија би заправо могла и представљати највећу претњу Реџепу Тајипу Ердогану, јер би је формирали бивши функционери његове партије, људи који су у једном моменту чак представљали велики тројац Ердоган-Таутоглу-Гул, и који би могли директно напасти на део бирачке базе и бирачког тела Акт партије, чиме би могао бити угрожен и тај план самог Ердогана да не буде никаквих избора, осим оних у редовном року на лето 2023. године. Коначно посматрајући то из геополитичког угла од којег смо и почели овај разговор, сасвим је јасно да би евентуално формирање нове партије на челу са Ахмедом Таутогулом која би плагирала на глас Ердоганове партије заправо представљало формирање нове политичке снаге која би спољну политику Турске гледала искључиво у оквирима северно-атланског савеза, и која би била далеко наклоњенија чвршћој сарадњи са својим традиционалним савезником из Сједињених Америчких Држава. Турска представља друштво које има и најнегативнији став о Сједињеним Америчким Државама, иако се ради о традиционалин савезницима. Наиме, 3% грађана Турске сматра Сједињене Америчке Државе својим искреним и важним савезником, док се далеко већи проценат њих опредељује за неке друге државе, са којим Турска такве односе нема.
Остави коментар