Turska između kemalizma i islamizma
(Rezime izlaganja sa tribine „Turska kriza – uzroci i posledice“)
Autor: Milorad Vukašinović
Aktuelne događaje u Turskoj, pa i pokušaj državnog udara od 15. jula ove godine, moguće je razumeti jedino ukoliko se položaj ove strateški važne države podvede pod novi, bitno drugačiji geopolitički kontekst koji je nastao po okončanju Hladnog rata. Kao pretežno muslimanska država i članica NATO (od 1952), Turska je pokušavala da, od kraja Hladnog rata do danas, artikuliše izmenjen spoljnopolitički kurs koji se suštinski razlikovao u odnosu na dotadašnju ataturkovsku doktrinu relativne uzdržanosti u međunarodnim poslovima (izuzetak je intervencija na severu Kipra). Nema sumnje da je zvanična Ankara devedesetih godina 20. veka zdušno radila na povratku Turske u međunarodnu politiku, vešto koristeći jedan novi svetski politički talas koji joj je išao na ruku. U vezi s tim, nezaboravna je izjava Sulejmana Demirela o Turskoj od „Jadrana do Kineskog zida“.
Uporedo s jačanjem velikoturskih pretenzija na spoljnom planu, turska politička klasa sve otvorenije počela je da dovodi u pitanje i sekularno nasleđe Ataturkove vladavine na unutrašnjem planu. Proces „reislamizacije“ turskog društva koji je otpočeo tokom osamdesetih godina, kada su u vreme vojne diktature masovno štampane brošure koje veličaju osmansko nasleđe, devedesetih godina ispoljio se u stalnom rastu popularnosti političkih stranaka proislamističke orijentacije. Američki teoretičar G. Dejvis ovu tendenciju opisao je tvrdnjom „da je uporna podrška američkih vlada Turskoj, dublja i dalekosežnija od neposredno uočljivog nacionalnog interesa“ i istakao da se radi o „ideološkoj srodnosti savremenog Zapada i islama“, koja proističe iz njihovih programa destrukcije nacionalnih suvereniteta. Zaista, analiza dešavanja za vreme Arapskog proleća, pokazuje da je turska uloga u „političkom buđenju“ arapskog sveta bila od prvorazrednog značaja. Još tokom egipatske bune, uticajni mediji poput Si-en-ena, nametali su kao poželjan ishod „revolucije“ model turskog islama kao navodno uspešnog primera koegzistencije demokratije s jedne i tradicionalnog islama s druge strane. Poseban značaj u promociji ovog društvenog modela imale su popularne turske serije koje su prethodno osvojile srca miliona gledalaca širom sveta. Delovalo je kao da Davutogluova zamišljena „Strategijska dubina“ (2001) o turskoj geopolitici u 21. veku postaje društvena i politička stvarnost.
Turska spoljnopolitička doktrina zasnovana na ideji širenja „političkog islama“ suočila se sa snažnom opozicijom ne samo u arapskom svetu nego i na unutrašnjem planu, pre svega u redovima uticajne turske armije. U novonastalim okolnostima delovi armije smatrali su da radikalno odstupanje od doktrine kemalizma u spoljnim poslovima, odnosno izvoz političkog islama ozbiljno ugrožava nacionalne interese države. Reč je pre svega o problemu kurdskog separatizma ali i prezaduženosti države kod međunarodnih kreditora. Armija je doktrinu kemalizma počela da reinterpretira u skladu sa realnim dometima zemlje. Drugi pol sasvim drugačijeg ideološkog usmerenja (suštinski geopolitičkog) predstavljao je fethuladžijski pokret Fetule Gilena, čoveka koji je u Turskoj stvorio organizaciju koja predstavlja „državu u državi“ (autori poput D. Tanaskovića ovaj pokret porede s uticajem vatikanske organizacije Opus dei). Posle sukoba s Erdoganom, kojem je pomogao da dođe na vlast, Gilen je emigrirao u SAD gde je vlasnik ogromne korporacije koja ima svoje filijale od Kine do Balkana. NJegova interpretacija „novog islama“ na neki čudan način nailazi na uvažavanje uticajnih globalističkih krugova, koji se protive bilo kakvom turskom zaokretu ka „nacionalnom načelu“. Vrlo je simptomatično da su najveći protesti protiv Erdogana usledili posle potpisivanja strateškog sporazuma o izgradnji gasovoda sa Rusijom. Utisak o velikoj igri oko Turske dodatno je podstakla „Sirijska kriza“, gde je ambivalentna turska politika došla do punog izražaja. Vrhunac zapleta bilo je rušenje ruskog „suhoja“ iza kojeg su dokazano stajali gilenisti u armiji, uz asistenciju premijera Davutoglua, koji je misteriozno smenjen u maju ove godine. Posle Erdoganovog izvinjenja Putinu, usledio je i neuspešan prevrat od 15. jula. Tada je po rečima Aleksandra Dugina, Erdogan prešao na stranu kemalista u armiji. Velika igra se nastavlja.
Ostavi komentar