ТУРИСТИЧКА АТРАКТИВНОСТ ПОСЕБНИХ ВОЗОВА

22/02/2019

ТУРИСТИЧКА АТРАКТИВНОСТ ПОСЕБНИХ ВОЗОВА

 

Аутор: др Дуња Демировић, научни сарадник

 

Туризам је током своје историје пролазио кроз различите фазе развоја, одигравале су се значајне промене везане за коришћење транспортних средстава, избор дестинације, мотива путовања. Може се рећи да се у туризму непрестано јавља историјски ефекат, да практично ништа не застарева. Данас када су парне локомотиве дефинитивно избачене из редовног саобраћаја и замењене дизел или електричним локомотивама, нашле су своје место у туризму, јер представљају атракцију самe по себи. Чаролија путовања није само у боравку на одабраним местима, већ и у самом путовању, у кретању од места до места. Једно од првих превозних средстава којима је човек путовао на веће удаљености је воз. У почетку је, као и сваки проналазак, воз био привилегија богатих, касније је постао ствар потребе, а данас у ери бржих и удобнијих превозних средстава возови добијају и своју другу сврху – постају мали путујући хотели у којима можете наћи све што желите.

Иако је железнички саобраћај развојем друмског и авио саобраћаја изгубио доминантну улогу у превозу путника коју је некада имао, кроз туризам он доживљава ренесансу и полако враћа своју некадашњу славу. За  туристе су веома привлачне железнице у Андима које воде путнике до језера Титикака или Куска. Инка железница представља једну од највећих атракција у Јужној Америци и њоме путује хиљаде људи сваке године (разгледање врхова високих преко 6000 метара, литица, кањона, водопада…). Постоје и друге земље у којима се због туриста у саобраћају још одржавају класични возови са старим парњачама на челу. Под слоганом „пронађите заборављену уметност путовања“ поједине агенције воде туристе возом кроз Енглеску, Швајцарску, Немачку, Сибир, Јужну Африку, Перу или Индију.

Индијска национална железница спада у једну од најживописнијих и најузбудљивијих на свету, са пренатрпаним вагонима који носе шарену гомилу путника чак и на крову.

Оријент експрес заузима посебно место у историји као чувени „Краљ возова и воз краљева“. Био је симбол отворених граница, луксуза и греха, политичких сплетки и љубавних превара, па чак и убистава. Овим возом путовала је и чувена Агата Кристи. Први Оријент експрес кренуо је из Париза за Букурешт 4. октобра 1883. године. Путници су били руске принцезе, амерички милијардери, грофови, пословни људи, уметници… Оријент експрес је и део историје српске и војвођанске железнице. Први пут је протутњао кроз Северни Банат 1883. године. Воз је био хронометар – према његовом доласку у станицу мерило се време, заказивали састанци. Воз је био ресторан, карташки сто, најбржи писмоноша.

У америчком Оријент експресу вожња траје између осам и једанаест дана зависно од аранжммана (100 путника и 30 чланова особља). Краљевски Шкотланђанин представља луксузни хотел на шинама који може да угости само 36 путника.

Како су возови-хотели постали све већа атракција, и Русија је на релацији Москва-Санкт Петербург увела дневни воз хотел, категорије „лукс“ (скупоцени намештај, клима, телевизор са сателитском антеном, интернет…). Шекспир експрес је музејски воз који саобраћа у Великој Британији.

Мађарска „Носталгија“ нуди путовање сто година старом композицијом ка Балатон језеру. Посебну атракцију представља могућност опробавања путника у руковању локомотивом под надзором машиновође. По завршетку вожње путници као награду добијају Сертификат хонорарног возача локомотиве. Још једну занимљиву понуду мађарске железнице представља „Воз за заљубљене“. Вожња траје три сата уз гастрономске специјалитете и амбијент прошлих времена. Уз романтичну вечеру са свећама, музику и вино заљубљени могу за свог партнера наручити специјалан програм изненађења. Мађарска је још позната и по такмичењу парних локомотива „Grand Prix“.

Музејски воз Словеније из тридесетих година прошлог века води туристе на узбудљива путовања у средњовековни градић Шкофја Лока. Велики туроператори, као нпр. TUI уложили су велика средства за посебне возове који саобраћају из Немачке за Италију, Француску, Шпанију и раније за бившу Југославију. TUI је овим возовима постигао успех зато што је понудио одличан конфор, низ занимљивости и садржаја током путовања, посебне брзине и атрактивне цене.

Предности железничког саобраћаја у односу на друмски огледају се у томе што нема проблема око великих гужви и застоја на путевима, проблема са паркирањем возила. Капацитети друмског саобраћаја не могу обезбедити превозе који имају сезонски карактер као што су у стању железничка предузећа. Постоје возови који у погледу удобности могу парирати авионима. Седишта се спуштају као у првим класама авиона, могуће је коришћење телефона, увођење кино-вагона, превоз аутомобила. За поједине путнике предност возова је у томе што се слободно могу кретати кроз вагоне и несметано посматрати успутне пејзаже као и то што им возови пружају осећај веће безбедности током путовања и смањен је ризик од могућих саобраћајних несрећа. Међутим, у Србији, његове компаративне предности нису ни приближно искоришћене. Последње деценије 20. века дошло је до благог пораста превежених путника у унутрашњем саобраћају, док међународни превоз путника стагнира. Железница је укинула многе повластице, врши се споро адаптирање железница на новонастале потребе путника. На основу анкете спроведене међу иностраним путницима о томе шта их одбија од коришћења путничког саобраћаја железницама Србије, закључује се да су то: смањена безбедност, пренатрпани и прљави возови, спорост путовања, тешкоћа да добију информације на најчешће коришћеним светским језицима, кашњење возова итд. У наредном периоду потребна је модернизација пруга на туристички најважнијим правцима, набавка савремених вучних средстава и путничких кола…

 

 Посебни возови у Србији

  1. Шарганска осмица                                                                                       

Градњу пруге преко Шаргана су започели Аустријанци 1916. године са намером да Босну, којом су тада владали, споје са Србијом. Висинска разлика између Мокрогорске котлине и Шарганског превоја захтевала је посебно техничко решење, те су Аустријанци довели чувеног инжењера осуђеног на доживотну робију и обећали му слободу уколико реши овај проблем. Он је прихватио посао, али нажалост у току копања шарганског тунела екипе се нису састале на средини. Аустријанци су завршили само 9 км пружне трасе. Проблеми у изградњи појавили су се у савлађивању шарганског масива. Данас се не знају све појединости око окупаторске градње шарганске пруге. Зна се да су најдужи тунел копали испод брда Будим на Шаргану. Када се десила велика трагедија у тунелу, услед одрона камена затрпана је једна цела смена радника, па су радови на прузи прекинути. Страдали су руски и италијански заробљеници, а тачан број се не зна (претпоставља се око 200 страдалника). На ову тешку трагедију указује споменик од бетона на брду Будиму, на коме су се од текста сачувале само бројке године изградње 1916. и ништа више. Градња је поново започета 1921. године, да би први воз кренуо 4 године касније. Прво чудо у Шаргану десило се 1925. године када је овим стеновитим теснацима прошао први воз, популарни Ћира који је ишао пругом Ужице-Сарајево, а на тој прузи била је важна станица Мокра Гора. На потезу од Шаргана до Мокре Горе настаде „Шарганска осмица“. Путовали су и дивили се овом чуду и путници и железничари. Од Београда до Плоча у дрвеним вагонима путовало се „Ћиром“ два дана и две ноћи.

Године 1974. траса је због нерентабилности била укинута. Живот у планинама је замро. „Ћира“ је отишао у музеј, пруга у старо гвожђе, а Мокрогорци су остали без железничке везе са светом. Пошто се у животу све окреће, у Мокрој Гори се окренуло и преокренуло оно у шта нико није веровао. Удружење Мокрогораца под именом Шарганска осмица уз помоћ југословенске железнице и Мокрогораца расутих по целом свету обнављају пругу којом ће ићи туристички воз. Дужина трасе пруге износи 16370 м и јединствена је по томе што на релативно кратком растојању савлађује висинску разлику од око 250м. Такозвану „осмицу“ пруга прави на подручју железничке станице Јатаре где два пута пролази кроз исту географску тачку, али на различитим надморским висинама.

Пруга уског колосека, у предивном амбијенту Мокре Горе на падинама Таре, Златибора и Шаргана, једна је од најлепших железничких траса у свету. Висинску разлику од 300м пројектанти и градитељи вешто су решили на јединствен начин, необичном кружном петљом изнад подножја Јатаре у виду броја осам – популарном „Шарганском осмицом“. „Осмица“ је била дуга око 13,5 км и на својој траси имала око 22 тунела, десетак мостова и вијадуката.

Заљубљеника у уску пругу има широм света, ипак највише их је у Великој Британији где је овај несвакидашњи хоби поникао. Након што су страствени хобисти о Шаргану сазнали преко специјализованих часописа и интернета, дошли су подно Мокре Горе прве групе иностраних гостију. Ови гости били су јединствени у оцени да је ово права светска атракција и најатрактивнија туристичка музејска пружна траса у Европи.

Из Музеја железнице у Пожеги довучени су вагони и парњача, а читаву обновљену деоницу од 15,5 км Ћира  је поново прекрстарио 2003. године. Данас је Шарган најдужи и најлепши остатак пруга уског колосека које су некада постојале у Европи, типичан је за Србију као и сви могући модели типова локомотива које се овде могу видети и које не постоје више нигде у свету. Туристи, љубитељи парних локомотива и прошлих времена, који воле пругу уског колосека, имају јединствену прилику да у необичном изванредно уређеном музеју на отвореном простору, у Пожеги, виде сачуване локомотиве, вагоне и остале пратеће објекте.

У организацији Железнице Србије шинама некадашњег „Ћире“ посетиоци Шаргана се возе возом званим „Носталгија“. Вожња траје два и по сата. Период саобраћања воза Носталгија је од априла до новембра, свакодневно у два термина. Капацитет воза износи 150 путника, а могућ је и закуп воза у дневним и ноћним терминима.

Занимљивост – Станица Јатаре вероватно је једина у свету у којој четврт века нико није купио карту, нити сишао из воза, иако се он ту редовно заустављао. Путнику је готово било немогуће да одгонетне којим је правцем прошао, а куда тек треба да прође воз „Осмицом“. Снимајући филм „Живот је чудо“ и схвативши да овде има савршен декор са филмском екипом боравио је режисер Емир Кустурица. Међу већ обновљеним железничким станицама изградио је и станицу Голубићи, која је тако вешто „патинирана“ да би свако неупућен помислио да је стара најмање 100 година. Кустурица је изградио дрвену кућу за одмор, потом је никла и следећа, да би данас читав град „Дрвенград“ са апартманима, црквом, галеријом, биоскопом, базеном представљао јединствену туристичку атракцију. Град и посебни објекти, као и објекат железничке станице подно Шаргана остали су мештанима Мокре Горе на коришћење.

  1. Плави воз

Плави воз је популарно име специјалног воза коришћеног за потребе Јосипа Броза Тита, бившег председника СФРЈ. Гарнитура Плавог воза изграђена је у периоду од 1958. до 1963. године и чини је 20 вагона различитих намена. Захваљујући добром одржавању и малој експлоатацији гарнитура је у добром стању. Све је почело 1945. године када су железничари узели једина два преостала вагона краљевског воза и њима придодали најбоље вагоне из редовног саобраћаја те је тако воз за друга Тита био спреман за употребу. Године 1956. су железничари спонтано донели повељу којом председника Тита сматрају почасним, доживотним, најдражим путником и то је била она последња карика у ланцу која је допринела да 1958. године буде израђено 10 специјалних шинских возила за потребе превоза председника Тита. Тако је почео живот Плавог воза. Станица у Топчидеру није била проблем јер, будући да ју је и краљ употребљавао, сматрали су да је ипак довољно репрезентативна.

Председник Тито је у Плавом возу угостио преко 60 државника из целог света, а воз је по концепцији чинио целину која омогућава боравак, рад и све протоколарне обавезе током путовања, како у земљи тако и у иностранству.

Унутрашњост воза опремљена је свиме што је неопходно за луксузно и комфорно путовање и с правом носи епитет салонски. Главни део Плавог воза чини Председников апартмански салон, свечани конференцијски салон, вагон ресторан, централна кухиња, апартмански салон за госте, кола за спавање и енергетска кола. Ентеријер, који је урађен углавном у дрвету – ентарзије од махагонија, крушке и ораха, оплемењује унутрашњост воза. Воз је прешао преко 600.000 километара.

Највећу знатижељу изазивао је вагон који је био намењен Јосипу Брозу и његовој супрузи Јованки. Састоји се од салона, радне и спаваће собе. Купатило у нежноплавој боји раздвајало је спаваће собе, од којих је друга припадала другарици Јованки.

Будући да је “Плави воз” предвиђен за комфорна путовања у земљи и иностранству, Железнице Србије ставиле су га у функцију туризма. Располаже са свечаним салон са трпезаријом у којој су могуће биоскопске пројекције, а пун капацитет спаваћих кола је 90 постељних места. Клима уређаји, парно грејање, озвучење, као и техничке карактеристике воза – “хотела на точковима”, обезбеђују удобну вожњу, могућност одржавања “путујућих” манифестација различитог карактера попут покретних изложби, промоција и презентација.

У саставу воза су Титов салон, Де Голов салон, свечана трпезарија, кухиња, покривена кола за превоз аутомобила и др. Данас су возна средства „Плавог воза“, уз апсолутну аутентичност, способна за експлоатацију унутар Србије као и на међународним пругама. Постоји све већа заинтересованост комитената за ангажовање „Плавог воза“.

Занимљивост – Плавим возом путовало је преко 60 шефова држава и влада попут краљице Елизабете, Гадафија, Пертинија, Митерана, председници Португала, Турске, Мађарске и многи други и све што је за њих спремано налази се данас прикупљено у виду рецепата у књизи под називом “Титов кувар”.

Воз спада у ред средње класе и највећа брзина му је 140 километара на сат. Највише је био у употреби шездесетих и седамдесетих година када је Титу било забрањено да путује авионом, сем ако другачије није могло. Недељно је воз из Топчидера излазио два до три пута и, када се све сабере, Тито је у њему превалио око 600.000 километара. Тито је волео да путује Плавим возом и називао га је својом покретном резиденцијом коју је, у време највеће фреквенције, опслуживало двадесетак људи. У његово време воз никада није закаснио ни један једини минут. Када је Тито умро 1980. године, воз је превозио његово тело кроз целу Југославију.

  1. Музејски воз „Романтика“

Пројекат музејског воза „Романтика“ заживео је 1996. године. Идеја да се на пругама нађе српски Оријент експрес потекла је у време обележавања 110 година железнице у Србији, тачније 1994. када је организовано путовање такозваним „Шетним возом“ од Београда до Топчидера. Две године касније реализован је пројекат музејског воза „Романтика“ и организована прва промотивна вожња од Топчидера до Љубичева.

Састав композиције музејског воза „Романтике“ чине једна кола првог разреда, дванаест кола другог разреда, вагон ресторан и вагон за превоз бицикала. Парне локомотиве које су ангажоване за потребе музејског воза биле су експонати Железничког музеја. Вагони прве класе некада су били намењени богатом и привилегованом становништву, опремљени су удобним стилским седиштима која пружају потпун комфор. Тако ови путници могу да се поистовете са некадашњом аристократијом. Вагони друге класе имају већи број седишта и скромније су уређени, јер је некада овом класом путовао средњи сталеж, док су вагони треће класе опремљени дрвеним клупама и највећим бројем седишта. Овом класом некада су путовали сиромашни људи.

Својим амбијентом воз „Романтика“ омогућује путницима угођај враћања у прошлост, уз романтичан начин уживања уз дим парне локомотиве. Поред редовне комерцијалне понуде и дестинација попут Сремских Карловаца, Вршца, Палића, Смедерева, Врњачке бање постоји и могућност изнајмљивања гарнитуре воза како би клијенти на прикладан и несвакидашњи начин могли обележити јубилеје, представити пословне пројекте, организовати презентације и сл. Организатори путовања „Романтиком“ труде се да обогате понуду новим садржајима као што су сајмови, винарије, бербе грожђа, фестивали, карневали које организују туристичке организације у Србији.

Занимљивост – Воз „Романтика“ имао је улогу у 20 играних филмова, неки од њих су: „Бело одело“, „Ми нисмо анђели 1 и 2“, „Зона занфирова“, „Ивкова слава“, „Лајање на звезде“…

Манифестација такмичења парних локомотива одржава се у Будимпешти од 2001. године у трајању од два дана. 2003. године „Железнице Србије“ прихватиле су учешће на такмичењу парних локомотива „Велика награда“. Следеће године освојено је прво место, а постигнут успех, односно титула првака одбрањена је и 2005. године. Са шестог традиционалног такмичења парних локомотива Централне Европе одржаном 16. и 17. септембра 2006. године екипа „Железнице Србије“ вратила се са две главне награде и три плакете. Такмичење се одвијало у 5 дисциплина: енглеска пошта, превоз лименки пива на осовини локомотиве, гашење ватре, ослобађање девојке и вожња дресине, слепа вожња и брзинска вожња. Екипа секције КСР Београд у вагон ресторану из састава воза „Романтика“ освојила је три прва места у категорији за најбољег кувара, најтоплији дочек и ентеријер и најбољи класични мени.

Специјалитет воза „Романтика“ представља „Чађин доручак“ који се припрема на јединствен начин. Храна се на лопати пече у котлу са ложиштем и потом сервира путницима. У ресторану се могу припремити специјалитети са роштиља као и друге врсте јела на захтев клијената. Капацитет вагон ресторана је око тридесет места.

Посебни возови Железнице Србије постали су бренд по којем нас препознају у свету. Због своје атрактивности могу изузетно допринети како повећању туристичког промета, тако и побољшању слике о нашој земљи.

 Тренутна пропаганда ових возова није на задовољавајућем нивоу, што се негативно одржава на могућност информисања јавности о њиховим активностима. Неопходно је бољом рекламом у почетку се концентрисати на презентовање посебних возова према појединим циљним групама као што су: љубитељи возова из целог света, рекреативни спортисти, љубитељи прошлих времена… Иако ови возови сами по себи могу представљати мотив путовања, неопходно је израдити адекватне програме који ће промовисати дестинације кроз које возови пролазе тако да ће њихова улога у афирмацији туристичких линеарних дестинација бити изузетно велика.

С обзиром да данас живимо врло брзо, да имамо мало времена за одмор и разоноду, ови возови су јединствена прилика да из данашњег урбанизованог света отпутујемо у нека давна времена у којима се неговао дух традиције, поштовања и романтике.

 

Коришћена литература:

-Milinović, B. (2007): Uloga voza Romantika u afirmaciji turističkih linearnih destinacija, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad.

-Ivkov, A. (2004): Šarganska osmica, duh minulih vremena, Časopis „Gea“ broj 14, Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Novi Sad.

-Radišić, S. (2003): Turistička prezentacija Šarganske osmice, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања