Туцинданска трагедија и пропаст Српске народне слободоумне странке у Војводини

query_builder

Туцинданска трагедија и пропаст Српске народне слободоумне странке у Војводини

 

Аутор: др Милош Савин, историчар

 

Поред горућег народно-црквеног питања, крајем 1889. године кулминирао је либералско-радикали сукоб који се жестоко водио полемиком између Заставе и Браника. Ова епизода односа између две српске опозиционе партије резултирала је 4. јануара 1890. године (на Туциндан) убиством Мише Димитријевића које је ловачким ножем, са предумишљајем, извршио Јаша Томић, на новосадској железничкој станици пред очима Димитријевићеве супруге и најближег пријатеља Николе Јоксимовића, уредника Браника.[1] Као повод за овај Томићев акт сматра се подругљиво писање Браника о писму Милице Милетић 1884. године, свом тадашњем веренику Бранку Петровићу, у коме му је обећавала да ће када се венча са њом у мираз добити Заставу и место уредника у њој. Истичући да је поменуто писмо прошло кроз много руку и нудећи га на јавни увид, Браник је констатовао да писмо најбоље показује на који начин и по коју цену се долазило до уредништва Заставе након Милетићевог оболевања. „Убиство, доиста, није извршено само из политичких мотива, на чему је било тежиште оптужнице, нити само из личних и породичних разлога, на чему је инсистирала одбрана. Убиство је било последица врло сложених односа између сукобљених…“[2] Ривалитет између Димитријевића и Томића је трајао готово једну целу деценију. Јаша Томић је након овога првостепено осуђен на доживотну робију, што је виша инстанца преиначила у шестогодишњу затворску казну коју је 1890-1896. одробијао у затвору у Вацу. Либерали су осуђивали „зверско крвништво мучког убице“, а радикала  су доказивали да је „смртна увреда вољене жене“ изазвала убиство. Михаило Полит Десанчић „због болести“ није присуствовао Димитријевићевој сахрани.[3] „Убиство Мише Димитријевића и робија Јаше Томића, имали су врло тешке последице не само због „гроба и роба“ и односа радикала и либерала, него је затрован цео политички живот Срба у Угарској. И после више од 20 година, Полит је с правом тврдио да је „историјски нож“ Јаше Томића означио „најжалосније парче новије политичке повести српског народа у овим крајевима“. Дотадашњи сукоб либерала и радикала завршен је крвавим епилогом, али је почео нови, много дужи, са морбидним манифестацијама нетрпељивости. Са краћим јењавањем, сукоб је трајао до краја постојања њихових странака. Две најутицајније српске странке сатирале су своју снагу у међусобном обрачуну на обострану штету, још више на штету општенационалног интереса, а тиме битно олакшале денационализаторску политику владе према свом народу. „Историјски нож“ је за либерале био непремостива препрека за сарадњу са радикалима и после двадесет година, чак и у акцији од животне националне важности, осим ако је Томић био безусловно изолован. Односе међу завађеним странама било би интересантно испитати и са становишта психијатрије и социјалне патологије.“[4]

У светлу активности везаних за саборске изборе и рад новог сабора, у овим тренутцима који су дубоко уздрмали Српску либералну странку, најекспониранији либерал је био др Стеван Малешевић, који се крајем фебрара и крајем марта 1890. године обратио српској јавности. У првом апелу, Малешевић се окренуо на питање рада у условима када статут који је претходни Сабор изгласао није био прихваћен од стране владе.

На изборима који су одржани за српски народно-црквени сабор, либерали су добили 24, а радикали 11 мандата.[5] Кандидати за српског патријарха су били следећи епископи: будимски Арсеније Стојковић, горњекарловачки Теофан Живковићи и темишварски Георгије Бранковић. Српска либерална странка је била чврста у свом уверењу да док не постоји потврђени статут о избору патријарха, нема могућности слободног бирања истог. Ипак, до избора патријарха је дошло. Радикали су се залагали за избор Теофана Живковића. На самим изборима 18 либерала је предало празне гласачке листе, 11 радикала је гласало за Живковића, 3 посланика су гласала за Стојковића а 38 за Георгија Бранковића. Пошто су резултати објављени и она тројица која су гласала за Стојковића су подржали Бранковића. У даљем раду сабора, клуб Српске либералне странке је бројао 22, радикалне 11, а најбројнији аутономни клуб 28 посланика. Део свештеника који су били у клубу Српске либералне странке се уздржао од гласања.  Након избора патријарха, који је потврдио цар, патријарх Бранковић је 29. априла свечано презентован, а рад сабора је до даљег одложен. Очигледно је да либерали још увек нису били довољно хомогенизована политичка организација.

За 1892. годину заказани су избори за Угарски сабор, након својеврсног преседана у дотадашњој пракси – распуштања Сабора пре истека његовог мандата. „Наиме, због унутрашњо-политичке ситуације краљ је још у јануару 1892. године распустио Угарски сабор и били су одмах расписани нови парламентарни избори (јун и јул 1892. године).“[6] Једна од специфичности ових избора било је и то да је за њих бирачко право имало свега 5.7% становника Угарске, што је намањи број бирача у периоду 1881-1914, иако број бирача никада у том периоду није премашио 6.8%.[7] Везано за предстојеће изборе Српска либерална странка је држала интензивне међусобне консултације. Централни одбор странке одржан у Новом Саду 20. јануара 1892. године, чији је председник био Полит, потппедседник Паја Гостовић, перовођа (секретар) др Милан Давидовац, а известилац др Стеван Малешевић, донео је одлуку да се српски бирачи позову на бојкот избора. Расуло српске опозиције и нехомогеност Српске либералне странке показана приликом избора патријарха, оштрој критици је подвргао једино др Стеван Малешевић, истаквши почетком 1892. године следеће: „Ја држим да нисмо никада горе стајали…. Овде код нас поцепаност и политички кукавичлук у најгорој форми. И нема ни изгледа да ће бити боље него само све горе, српског патриоте овде само на перу и језику има, а на делу нигде, све сами интереси се лични и локални укрштавају. Па и са својом сопственом народном странком „Браниковском“[8] нисам задовољан.“[9]

За разлику од либерала, радикали су изашли на изборе у јуну и јулу 1892. године. У турско-кањишком[10] срезу кандидовали су др Емила Гаврилу на чији избор су фокусирали своје снаге. Радикали су у старобечејском срезу решили да подрже Лајоша Мочарија и независну странку, али је Мочари своју кандидатуру уступио мађарском незавишњаку Ференцу Кишбању. Поред значајног броја гласова које је на изборима добила Апоњијева мађарска национална странка, на подручју бачко-бодрошке и торонталске жупаније у којима су Срби чинили хомогенији корпус, победила је владина, мађарска слободоумна странка.[11] Приметно је да нотабилитета више није било, а да је међу владиним кандидатима на овим изборима било и много мање Срба владиноваца него иначе. Српска народна радикална странка није била успешна на овим изборима, те је остала ван Угарског сабора.

Марта месеца 1893. године на Угарском сабору је покренуто питање реформи које су подразумевале увођење грађанског брака, вођење државних матичних књига (матрикула) и одређене либерализације везане за Јевреје и нетрадиционалне хрићанске цркве. Емил Гаврила међу радикалима и Стеван Малешевић међу либералима допринели су највише овом приближавању.“[12] Исте 1893. године дошло је и до издвајања Независне српске народне радикалне странке из редова радикала, која је покренула свој орган, односно новину под називом Стража. Независни радикали, односно Стражари су били окупљени око Стевана Јовића, смењеног уредника Заставе чије смењивање је и довело до раскола.[13]

До извесне сарадње Српске либералне странке са радикалским дисидентима окупљеним око Страже дошло је почетком 1894. године на изборима за поједине црквене општине, што је изазвало и извесне дисонанце у самој Српској либералној странци. О овоме најбоље сведочи писање чувеног либерала Аркадија Варађанина др Стевану Малешевићу у коме каже: „Ми смо наше радикале сјајно побили на последњим општинским изборима, самим њиховим људима, које су отуђили својим безобразлуком и којекаквим прљавим пословима. Нису то Стражари били као што Застава петља, већ наши старији и трезвенији људи, а што су се томе придружили и такозвани Стражари, то су опет они криви који су поступцима својим дали повода да се ствара и нова радикална странка… Добили смо 136 гласова више од њих… Наше вође нису хтеле да учествују јер су тврдо држали да ћемо пасти, и штавише осуђивали су нас који смо то коло покренули (ја, др Станојевић, др Ћирић), а сад нам честитају.“[14] Јовић је ускоро обуставио излажење Страже и преселио се у Србију.

Иако није могло бити речи о стварању неког заједничког координационог тела обе српске опозиционе странке су се сагласиле око организовања протесног збора српских бирача за чије место су одређени Сремски Карловци. И Браник и Застава су апеловали на све Србе карловачке митрополије да се одазову на збор заказан за 19. април 1894. године и радили су на томе да се приликом првог већег заједничког збора не понови ситуација из 1887. године. На збору је по Политовим речима присуствовало 15.000 Срба, а збором је председавао барон Јован Живковић.

Септембра 1894. године, одржан је први заједнички састанак представника Српске либералне и Српске радикалне странке, који су по овлашћењима својих централних одбора покушавали да нађу модус заједничког деловања по питањима о којима су обе партије имале исти став и политички интерес. У име радикала, Емил Гаврила је предложио уједињење странака, до ког би дошло фузијом страначких органа и организација. „Изузев Малешевића, који је најдаље отишао у компромису са радикалима и сложио се са њиховим предлогом о спајању два страначка органа, остали либерали су се оградили и изјаснили да и даље желе да имају посебан страначки орган. И Гаврила је у својој странци био усамљен у настојањима да се у приближавању странака иде до њиховог фузионисања.“[15]

У овом периоду у Угарској је почео да се јавља и нагло јача аграрни покрет. „Аграрци су насупрот развитку индустријског и финансијског капитала и даље грчевито бранили традиционално аграрно друштво, са приоритетном аграрном производњом.“[16]

Обзиром да је нотабилитетски покрет следом историјских догађаја био потпуно обесмишљен, у марту 1895. године је дошло до интензивније комуникације између либерала и нотабилитетских елемената који су били и даље бројчано јаки у некадашњим центрима овог покрета – Сомбору, и нарочито Панчеву. Спона у комуникацији између Српске либералне странке и панчевачких нотабилитета је био Каменко Јовановић, који је отпочео интензивну комуникацију са Илијом Вучетићем[17] и Николом Јоксимовићем[18] везану за „прилике у српском народу и питање преустројства српске народно-црквене аутономије“.

Притисак угарских влати на слободу штампе је за једну од последица имао и почетах хапшења истакнутих румунских публициста који су се најтемељније почели борити против интензивне мађаризације. Румунска опозиција је ступила у контакт са словачком, а ускоро су њихове делегације посетиле и српске опозиционе представнике у Новом Саду. Договорено је да Срби, Румуни и Словаци, сачине заједнички програм и одрже велики заједнички конгрес народности у главном граду Угарске – Будимпешти, 10. августа 1895. године У програму који је акламацијом усвојен је поред исказане жеље да се трима народностима придруже Русини и Немци из Угарске, наглашени су захтеви за демонополизацијом Угарске од стране мањинског мађарског народа, стварањем аутономних народносних области, језичким арондирањем жупанијских граница и све дотадашње захтеве везане за очување народносних права и коришћење матерњег језика на народносним подручјима. На крилима народносног конгреса у октобру 1895. године дошло је и до поновне иницијативе да дође до спајања српских либерала и радикала у јединствену странку. Др Емил Гаврила је сачинио предлог споразума који је послат средишњем одбору Српске либералне странке, иако овај споразум вероватно никада не би био у целости прихваћен ни од већине релевантних чланова Радикалне странке. „Са своје стране, либерали нису ни у преговорима хтели да иду далеко у компромису са радикалима. Они нису могли да забораве губитак Заставе, убиство Мише Димитријевића и поразе у аутономним органима. За њих је фузија са бројнијом Радикалном странком значила утапање у њу. Никако нису хтели да се лише Браника, чије је покретање по схватању многих радикала, било главни узрок сукоба. Либерали су тактички одуговлачили са преговорима, у циљу да до споразума и не дође, али да се пред јавношћу не прими одговорност за његов неуспех.“[19] Даље преговоре о спајању две српске опозиционе партије прекинуо је повратак са издржавања затворске казне Јаше Томића у априлу 1896. године, али појачани мађаризаторски притисци Банфијеве владе и предстојећи избори сачували су оперативни ниво међусобне комуникације.

[1] Браник 152, 4. I 1890.

[2] Л. Ракић, Јаша Томић, 88.

[3] Исто, 84-85.

[4]  Исто, 93-94.

[5] Л. Ракић, Јаша Томић, 94.

[6] А. Форишковић, нав.дело, 109.

[7] Eszter Mária Köpf, Electoral Law in Hungary under the Dual Monarchy, Hungarologische Beiträge 13, Jyväskylä 2001, 58.

[8] Мисли на Српску либералну странку

[9] РОМС 23.480, Стеван Малешевић – Јовану Ђорђевићу,  Сента 28.1.1892.

[10] Нови Кнежевац

[11] А. Форишковић, нав.дело, 110.

[12] Л. Ракић, нав.дело, 247.

[13] Исто, 103.

[14] РОМС 22.391, Аркадије Варађанин – Стевану Малешевићу, 11.2.1894.

[15]  Исто, 248.

[16]  А. Форишковић, нав.дело, 118.

[17] РОМС 16.917, Каменко Јовановић – Илији Вучетићу, Панчево 1895.

[18] РОМС 16.918, Каменко Јовановић – Николи Јоксимовићу, Панчево 6.3.1895.

[19] Л. Ракић, нав.дело, 249.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language