TROCKI I CRVENA ARMIJA

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

 Oktobarska revolucija 1917. godine predstavljala je veliki trijumf boljševika, koji je omogućio uspostavu komunističke vlasti u Rusiji. Međutim, bio je to tek početak. Za ruske komuniste usledilo je vreme brojnih izazova u kojima je u revoluciji preuzetu vlast trebalo ne samo učvrstiti, već i očuvati. Posebno težak period došao je sa 1918. godinom, kada je otpočeo krvavi građanski rat u kom su se boljševici našli sa jedne, a gotovo sve druge ruske političke grupacije sa druge strane. Ključnu ulogu tada je odigrala Crvena armija, oružana sila boljševičkih vlasti. Iznikla iz revolucionarne Crvene garde, kaleći se i jačajući u krvavoj borbi građanskog rata, ova narodna vojska radnika i seljaka za kratko vreme prerasla je u moćnu milionsku armiju. Nemilosrdno se obračunavajući sa svojim neprijateljima, crvenoarmejci su pobedonosno okončali svoje vojevanje, čime su očuvali tekovine Oktobarske revolucije i utemeljili komunističku vlast u Rusiji. Posebnu ulogu u tim događajima imao je narodni komesar vojske i mornarice (od 1918. do 1925. godine), inače istaknuti revolucionar i marksistički teoretičar, Lav Davidovič Bronštajn Trocki. Upravo on smatra se tvorcem Crvene armije i najzaslužnijim za pobedu boljševika u tom sudbonosnom građanskom ratu.

Lav Trocki rođen je 7. novembra 1879. godine u selu Janovka, nedaleko od Jelisavetgrada u Hersonskoj oblasti današnje Ukrajine, a tadašnjoj Hersonskoj guberniji Ruskog carstva. Bio je peto od osmoro dece u porodici Ane i Davida Leontijeviča Bronštajna. Porodica Lava Trockog bila je jevrejskog porekla, a u Janovku su se doselili kako bi se bavili poljoprivredom. Isprva siromašno imanje David i Ana su sopstvenim radom i požrtvovanjem uzdigli u red bogatijih poljoprivrednih gazdinstava. Uostalom, o tome svedoči i činjenica da su imali svoje uposlenike, kao i to što su omogućili deci da steknu kvalitetno obrazovanje. Trocki je pohađao nemačku evangelističku školu u Odesi, da bi potom nastavio da se obrazuje u Nikolajevu. Upravo u tom malom lučkom gradu na crnomorskoj obali tokom 1896 godine Trocki se povezao sa različitim levičarskim grupama i pojedincima. U tom periodu on usvaja levičarsku ideologiju, kojoj će ostati veran do kraja života. Međutim, već 1898. godine u opsežnoj raciji ruskih bezbednosnih službi uhapšena je veća grupa tamošnjih levičara, među kojima je bio i Trocki. Narednih više od godinu dana proveo je u zatvorima u Nikolajevu, Zaporožju, Odesi i Moskvi, da bi 1900. godine bio osuđen na kaznu četvorogodišnjeg progonstva u Sibir.

Suštinski, njegov život se nije mnogo razlikovao od života drugih istaknutih ruskih revolucionara. Rad u ilegali, hapšenja, zatvori, progon u Sibir – sve su to bili obrasci po kojima su živeli gotovo svi istaknuti ruski revolucionari tog vremena. Inače, boravak u Sibiru politički prognanici koristili su kako bi čitali, pisali i teorijski se usavršavali. Pored svega toga, Trocki je vreme provodio i u lovu. Međutim, već 1902. godine Lav Davidovič je pobegao iz Sibira kako bi se priključio svojim političkim istomišljenicima na zapadu Evrope. Tom prilikom, kratko se zadržao u Permu, gde je prišao Iskri, ogranku lista ruskih socijaldemokrata koji je izlazio u Londonu. Nakon napuštanja domovine konačno se obreo u britanskoj prestonici, koja je u tom trenutku predstavljala centar okupljanja ruskih komunista. Upravo tu u Londonu Trocki se konačno upoznao sa Lenjinom, kome će u presudnim godinama za rusku revoluciju postati jedan od najbližih i svakako najsposobnijih saradnika. Pod pseudonimom „Pero“, Trocki se istakao kao jedan od najplodnijih autora koji su objavljivali u Iskri. Već tada on je predstavljao nekog ko se etablirao kao istaknuti predstavnik mlađe generacije ruskih socijaldemokrata. Na Drugom kongresu Ruske socijaldemokratske radničke partije (RSDRP), iako je bio blizak Lenjinu, nije podržao njegovu boljševičku frakciju. Inače, Lenjin i njegovi istomišljenici zalagali su se za čvršću stranačku organizaciju i snažnu partijsku disciplinu, kao ključnu barijeru frakcionaštvu, kobnoj boljci gotovo svih ruskih levičarskih političkih organizacija. Trocki je tokom tog istorijskog raskola u RSDRP stao uz Julija Martova i menjševike. Doduše, samo privremeno. Ubrzo je zauzeo neutralnu i pomirujuću poziciju. Sve do izbijanja Februarske revolucije 1917. godine Trocki je birao „srednji put“, između boljševika i menjševka, sa jasnom namerom da radi na izmirenju ove dve frakcije RSDRP-a. Upravo takav stav bio je uzrok njegovog razmimoilaženja i neslaganja sa Lenjinom, praktično sve do 1917. godine, kada su se obojica našli u Rusiji i kada su ponovo bili na istim političkim talasnim dužinama.

U domovinu Trocki se vratio pre 1917. godine, tačnije 1905. godine. Izbijanje revolucije bio je i više nego valjan razlog da se preko Kijeva uputi u Sankt Peterburg, prestonicu carske Rusije i epicentar tadašnjih političkih previranja. Upravo u tim dramatičnim momentima do izražaja je došla sva njegova lična sposobnost. Izuzetan govornik, blagosloven snažnom harizmom, Trocki je predstavljao autoritet koji su ljudi poštovali, voleli da slušaju i bili spremni da bespogovorno slede. Iako je imao tek dvadeset i šest godina visoko se istako u masi istomišljenika željnih da odigraju ulogu velikih revolucionara. U tom periodu izabran je prvo za potpredsednika, a zatim i predsednika Petrogradskog sovjeta. Međutim, ta revolucija doživela je slom, a Trocki, kao i mnogi njegovi saborci, pohapšeni su i prognani u Sibir. Međutim, isto kao i prethodnog puta, Lav Davidovič iskoristio je prvu priliku kako bi pobegao i dokopao se Zapadne Evrope. Upravo u inostranstvu dočekao je izbijanje Prvog svetskog rata. Nakon vesti da se u Rusiji dogodila Februarska revolucija 1917. godine, napustio je SAD i uputio se u otadžbinu. Dolazak Trockog u epicentar političkih dešavanja, u revolucionarni Petrograd, predstavljao je jedan od ključnih momenata za Rusku revoluciju, ali i njegovu političku sudbinu. U danima i mesecima koji su usledili stvarala se istorija. Trocki nije dopuštao da događaji prolaze mimo njega, već je u svim važnijim dešavanjima uzeo značajno, a neretko i presudno učešće. Tokom čuvenih Julskih nemira, kao neprijatelj režima Kerenskog, dospeo je u zatvor. Međutim, ubrzo je od istih tih vlasti bio oslobođen, kako bi branio prestonicu od kontrarevolucionarnih snaga Lava Kornilova. Boljševici i Trocki predstavljali su političke protivnike Aleksandra Kerenskog, ali isto tako bili su mu neophodni u borbi protiv snaga reakcije. Upravo u tim teškim momentima za opstanak revolucionarnih tekovina boljševici su se istakli ličnom inicijativom i izuzetnom hrabrošću, a Trocki sposobnošću da okupi, mobiliše i organizuje mase. Kornilov i njegove snage tada su doživeli potpuni fijasko. Trupe kontrarevolucije raspale su se i pre nego što su stigle do prestonice. Sa druge strane, boljševike i Trockog građani Sankt Peterburga doživeli su kao spasioce revolucije. U tom trenutku, njihova popularnost bila je u zenitu.

Novonastalu situaciju boljševici su iskoristili da obezbede većinu u Petrogradskom sovjetu, što je omogućilo Trockom da ponovo, nakon dvanaest godina, dođe na njegovo čelo. Na taj način on je objedinio dve važne pozicije, lidersko mesto u Sovjetu i vođstvo u Komitetu za borbu protiv kontrarevolucije. Upravo sa tih pozicija Trocki je operativno sproveo u delo Lenjinove zamisli o novoj, ovaj put isključivo boljševičkoj revoluciji. Oktobarska revolucija je rezultat Lenjinovih planova i ideja, njegove izuzetne sposobnosti da izabere najbolji momenat za delovanje i da pravovremeno zada smrtonosan udarac političkim protivnicima. Lenjin je prepoznao izuzetne organizacione i operativne sposobnosti Lava Trockog i zato mu je poverio da te njegove planove prvo do perfekcije razradi, a zatim i filigranski precizno sprovede u delo. Osmišljena od Lenjina, a sprovedena od Trockog, Oktobarska revolucija predstavljala je do tada najveći uspeh u karijeri ovog istaknutog boljševičkog dvojca. Vlast u Rusiji konačno se našla u njihovim rukama.

Međutim, već tada videlo se da je to samo lakši deo posla i da će biti mnogo teže da se ta vlast učvrsti i očuva. Lenjin je zauzeo mesto predsednika Saveta narodnih komesara, boljševičke vlade Rusije, a Trocki je postao komesar za inostrane poslove. Sa tih pozicija uhvatili su se u koštac sa nagomilanim problemima, čije rešavanje je neretko delovalo kao nemoguća misija. Prvi zadatak Trockog nakon revolucije bio je izlazak Rusije iz rata, što je predstavljalo jedno od najvažnijih obećanja boljševika datih narodu pre dolaska na vlast. Pregovori Trockog sa nemačkom stranom krunisani su čuvenim Brest-Litovskim mirom marta 1918. godine. Tim mirovnim ugovorom, boljševici su se morali odreći značajnog dela teritorije na kojem su živele desetine miliona podanika nekadašnjeg Ruskog carstva. Bio je to ponižavajući mir, ali po mišljenju boljševika jedini mogući način da se sve snage revolucije koncentrišu na obračun sa ključnim, unutrašnjim neprijateljem. Od pobede u ratu protiv ogorčenih političkih i ideoloških protivnika unutar zemlje, zavisila je sudbina novih boljševičkih vlasti, a ne od nemačke soldateske koja je i podržavala revolucionarne procese u Rusiji ne bi li je izbacila iz rata. Lenjin je to dobro znao i zato je, bez obzira na sve, pristao na Brest-Litovski mir. Inače, u martu 1918. godine nove vlasti i Rusiji, koje su prestonicu preselile u Moskvu, pod direktnom kontrolom držale su tek deo teritorije nekadašnje imperije. I to samo onaj središnji oko Moskve. Svuda po rubovima nekad moćne imperije stvarali su se antiboljševički pokreti leve i desne provinijencije, neretko direktno podržani spolja, koje je jedino povezivala želja da se obračunaju sa boljševicima. Svestan da mu vlast visi o koncu i da će je očuvati jedino stvaranjem jake armije Lenjin se obratio Trockom. Kao što mu je i pre toga poveravao rešavanje najvažnijih pitanja, mirovne pregovore sa Nemcima i operativno sprovođenje Oktobarske revolucije, sada mu je dao još jedan sudbonosan zadatak – da kroz borbu, okružen neprijateljima, formira armiju koja će zaštititi tekovine boljševičke revolucije.

Treba naglasiti da je Savnarkom u tom trenutku raspolagao sa nekoliko desetina hiljada pripadnika Crvene garde, relativno malobrojnih, slabo obučenih i opremljenih, kao i nestručno vođenih borbenih trupa. Trocki se našao pred naizgled nemogućim zadatkom, da sa takvom vojskom zaštiti tekovine Oktobarske revolucije. Lav Davidovič je dobro razumeo da on nije oficir, da ne poznaje vojnu strategiju i da će njegov primarni zadatak biti da obezbedi oružje, municiju, oficirski kadar, odnosno, da organizaciono i logistički pripremi trupe za najveće napore. Za početak u Crvenu armiju uveo je strogu disciplinu, koju su mnoge njegove partijske kolege smatrale reliktom prošlosti. Revolucionarnu dobrovoljnost zamenila je naredba o opštoj mobilizaciji. Oduzeo je mogućnost vojnim komitetima pri jedinicama da samostalno odlučuju o izvršavanju naređenja dobijenih sa više instance. Uključio je, za početak, više stotina, a kasnije više desetina hiljada bivših carskih oficira u boljševičku armiju, što je takođe izazvalo brojne proteste njegovih partijskih drugova. Duboko svestan da uz svu dobru volju, pa i talenat, partijski kadrovi ne mogu uspešno voditi naročito velike vojne formacije, Trocki se morao obratiti oficirima carske vojske. Crvena armija je na taj način dobila iskusno i stručno vođstvo. Mogla je da sprovede kvalitetnu obuku novih regruta, dok je anarhija, neretko ključni problem boljševičke vojske do dolaska Trockog na njeno čelo, u najvećoj meri zauzdana.

Preduzete reforme neretko su Trockog dovodile u sukob sa partijskim drugovima, posebno u Crvenoj armiji. Uključivanje carskih oficira, simbola omraženog samodržavlja, u redove „armije revolucije“, mnogima je bila kost u grlu. Čak se dešavalo se da su partijski lideri odbijali da predaju komandu nad trupama novim oficirima. Međutim, zahvaljujući bezrezervnoj podršci Lenjina, Trocki je izbegao sve spletke i zamke neprijatelja u sopstvenim redovima. Trocki je dobro razumeo da Crvena armija bez stručnog vođstva ne može pobediti u građanskom ratu. Zato je, uprkos snažnim otporima, istrajao u svojoj nameri. Takođe, pošto je i sam bio svestan opravdanosti straha njegovih partijskih drugova, da će pojedini carski oficiri izdati revoluciju, primenio je, ispostaviće se najbolje rešenje u datom trenutku. Carski oficiri operativno su rukovodili vojskom baveći se strategijskim pitanjima. Pored njih, pri svakoj vojnoj formaciji, nalazili su se i politički komesari. Upravo ti komesari imali su zadatak da kontrolišu rad oficira i da brinu o moralu i ideloško-političkoj ispravnosti stavova svojih vojnika. Partijski komesari mogli su biti samo provereni kadrovi, oni u koje je stranačko rukovodstvo imalo najveće poverenje. Vreme je pokazao da je upravo na taj način Trocki pronašao formulu za uspeh.

Jedan od presudnih momenata u građanskom ratu zbio se leta 1918. godine kod Kazanja. Naime, oko 40 000 dobro naoružanih čehoslovačkih vojnika, zarobljenika iz austrougarske vojske, koji su se do revolucije borili zajedno sa ruskim trupama protiv snaga centralnih sila, okrenulo je oružje protiv boljševika. Odbili su da se razoružaju i umesto na Daleki istok, krenuli su prema Moskvi. Nakon što su zauzeli Kazanj, situacija je postala dramatična. Crvena armija nalazila se u stanju opšteg rasula, Trocki još nije sproveo svoje reforme, a neprijatelj je rušeći sve pred sobom nezadrživo nadirao. U poslednjem momentu novi komesar vojske i mornarice je iz Moskve vozom stigao na front, kako bi zaveo red i zaustavio osipanje u redovima svoje vojske. Tom prilikom do izražaja je došla sva njegova organizaciona, ali i motivacioni sposobnost. Kao vrhunski govornik, Trocki je sva svoja iskustva iz petrogradskih revolucionarnih dana upotrebio i na frontu. Umeo je rečima da ohrabri i motiviše borce, da u uplašene ljude u stanju apatije ulije neophodnu dozu optimizma, kako bi nastavili da se bore. Za kratko vreme stabilizovao je situaciju kod Kazanja, da bi nekih mesec dana kasnije, u protivnapadu, povratio taj grad, a neprijatelja naterao na povlačenje. Nakon toga Trocki nije imao vremena za odmor. Vozom, koji je postao njegovo legendarno obeležje, narednih više od dve godine prešao je hiljade kilometara i obišao sva krizna žarišta. Hitao je sa jednog dela fronta na drugi i to uvek tamo gde je situacija bila najteža. Zatim bi, kao po pravilu, uvek primenjivao isti metod delovanja – reorganizacija i disciplinovanje vojske, kroz kažnjavanje neposlušnih i kolebljivih, a naročito partijskih kadrova kod kojih se slabost nije tolerisala. Zatim bi radio na ohrabrivanju i motivaciji demoralisanih vojnika, što ličnim prisustvom i vatrenim govorima, što ubacivanjem u njihove redove proverenih vojnih i političkih kadrova koji su ga uvek pratili na frontu. Ponekad bi se demoralisanim trupama podelilo nešto oružja i municije, ili druge vojne opreme iz rezervi kojih je uvek bilo u njegovom vozu. Iako je to obično bilo premalo materijala da bi išta realno promenilo u generalnom stanju trupa na frontu, moralni učinak takvih poteza nikako ne bi trebalo zanemariti. Trocki i njegov voz stekli su slavu i poštovanje i to ne samo boljševika, već i njihovih protivnika. Vremenom ta železnička kompozicija postala je pokretno komandno mesto. Posedovala je vagon za sastanke, kupatilo, štampariju, radio-stanicu, telegraf, garaže za automobile koji su bili neophodni za obilazak fronta, cisternu za gorivo, skladišta vojne opreme i hrane, blindiranu lokomotivu i vagone sa mitraljezima. Desetine ljudi živelo je u tom vozu i pratilo Trockog.

Već 1919. godine Crvena armija odnela je odlučujuće pobede nad belogardejcima. Odbijanjem ofanziva Judeniča kod Sankt Peterburga na zapadu, Kolčaka na istoku i Denjikina na jugu, snage kontrarevolucije bile su poražene. Do kraja rata crvenoarmejci su svoje neprijatelje nemilosrdno gonili. Poslednje jače uporište belih držao je general Vrangel na Krimu, odakle je proteran 1920. godine. Narednih godina beli i Japanci proterani su i sa ruskog Dalekog istoka, čime je celokupna teritorija SSSR-a stavljena pod kontrolu vlasti u Kremlju. Bila je to velika pobeda boljševika, Lenjinove strategije i operativnog vođstva Lava Trockog. Sve do 1925. godine Trocki je ostao komesar zadužen za vojsku i mornaricu. U to vreme stvorena je i u borbi iskovana višemilionska Crvena armija, koja je odbranila boljševičku vlast i tekovine Oktobarske revolucije, ali i koja će u godinama koje su dolazile predstavljati udarnu pesnicu globalnog komunizma. Bilo je to životno delo Lava Trockog i njegov najveći legat svetskom komunizmu.

IZVORI I LITERATURA

Volkov, Vladimir (2010). Trojstvo zla: Lenjin, Trocki, Staljin. Beograd: Plavi jahač.

Mitrović, Andrej (1974). Vreme netrpeljivih: politička istorija velikih država Evrope (1919–1939). Beograd: Srpska književna zadruga.

Pajps, Ričard (2017). Ruska revolucija. Beograd: Filip Višnjić.

Trocki, Lav (1973). Izdana revolucija, knj.1. Rijeka: Otokar Keršovani.

Trocki, Lav (1973). Izdana revolucija, knj.2. Rijeka: Otokar Keršovani.

Trocki, Lav (1990). Moj život, knj. 1. Niš: Gradina.

Trocki, Lav (1990). Moj život, knj. 2. Niš: Gradina.

Fišer, Luis (1985). Lenjinov život, knj. 1. Zagreb: Globus.

Fišer, Luis (1985). Lenjinov život, knj. 2. Zagreb: Globus.