Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Призренска лига представља албанску националну организацију за коју се и дан данас сматра да је дала, ако не кључни онда немерљиви допринос стварању независне албанске државе и формирању албанског националног идентитета. Основана је 1878. године у време великих политичких превирања на југоистоку Старог континента, добро познатих под именом Велика источна криза. Примарни задатак Лиге био је да, кроз борбу за формирање националне државе на етничком простору на ком су живели Албанци, реализује великонационалне аспирације свог народа. Иако није успела у свом науму, Призренска лига је ипак остварила историјске резултате. Омогућила је буђење албанског националног духа, стварање националног покрета и формулисање његових циљева. Тиме су ударени темељи даље борбе на остварењу великоалбанских националних планова. Призренска лига је угушена након тек три године постојања међутим, само име те организације, као и сећање на њено деловање, за Албанце је постало синоним борбе за остварење великонационалних циљева. Стога и не чуди што је у два наврата током XX века покушано да се на својеврстан начин њен рад обнови.
Друга призренска лига настала је током Другог светског рата, септембра 1943. године, под покровитељством немачких нацистичких окупационих снага на Космету. План Немаца био је да око Лиге окупи и уједини Албанце како би их искористили у својим војним и политичкким циљевима. Упркос томе што је носила то звучно име и што је представљана наследницом Лиге из 1878. године, Друга призренска лига није успела да обнови и утицај организације чији рад је покушала да рехабилитује. Сломом нацистичке Немачке и Лига је престала да постоји, док су се њени истакнути припадници расули широм света и започели свој емигрантски живот. Управу у емиграцији, шездесетих година XX века, поново је основана истоимена организација, Трећа призренска лига, како је српски историчари најчешће називају или Призренска лига у егзилу, како су је именовали сами Албанци. Формирана је са истим циљем као и претходне две, да буде носилац великоалбанске националне идеје, као и да покуша објединити бројне албанске националне организације, само овај пут у емиграцији.
Комунистичка Југославија, исто као и монархистичка, представљала је кључног непријатеља албанских националистичких кругова. Пошто је недосањан сан албанске елите био идеја Велике Албаније, да би се иста преточила у јаву било је неопходно спровести отцепљење Косова и Метохије, западног дела Македоније и одређених крајева Црне Горе настањених Албанцима, а затим их прикључити Албанији. Стога и не чуди што је албански национални покрет био у рату против јужнословенске државе практично од њеног оснивања. Управо је албанска емиграција играла једну од најважнијих улога у том вишедеценијском сукобу, а Трећа призренска лига представља једну од утицајнијих великоалбанских емигрантских организација.
Најзначајније удружење албанских емиграната у међуратном периоду настало је под званичним називом Комитет за ослобођење Косова, односно у јавности познатије као Косовски комитет. Основан под снажним утицајем италијанских обавештајно-безбедносних структура, новембра 1918. године, Косовски комитет је окупљао најистакнутије емигранте са Космета, попут Хасана Приштине и Бајрама Цурија. Циљ те организације био је борба за ослобођење Косомета и његово прикључење Великој Албанији. Италија је имала план да преко албанског фактора дестабилизује Краљевину СХС, како би остварила своје геостратешке плнове о доминацији балканским делом јадранске обале. Косовски комитет је, самим тим, за италијанску политику био само оружје у рукама, зарад, ако не разбијања, онда бар потискивања млада јужнословенска краљевина са делова јадранске обале за који су политички кругови у Риму били заинтересовани. Управо због тога Италија је финансирала рад Косовског комитета, наоружавала и обучавала његове припаднике и пружала сваку другу подршку како би његове акције биле што ефикасније. Активност Комитета огледала се у убацивању терористичких група на Космет, њихово повезивање са локлним албанским качачким вођама са циљем организавања оружаног отпора органима управе Краљевине СХС. Албанија је у том процесу представљала логистичку базу за оперативно деловање Косовског комитета. Исто тако задатак Комитета био је да упознаје европску и светску јавност са својим циљевима. Ширио је пропаганду о терору и угњетавању Албанаца од стране југословенских власти, као и о неправди коју су Албанцима нанеле саме велике силе чињеницом да им није било омогућено да живе у јединственој држави. Иначе, у међуратном периоду Албанци још увек нису имали бројну емигрантску заједницу у политички најзначајнијим европским центрима. Самим тим, њихово пропагандно деловање није могло имати значајнијег одјека ни у политичким, а камо ли научним и културним европским круговима. Суштински, највише успеха у ширењу својих пропагандних активности Комитет је имао захваљујући одређеним везама које су сами Италијани имали у француским медијима. Управо захваљујући тим контактима, поједина француска штампа преносила је вести о деловању албанског покрета и његовим сукобима са органима реда југословенске краљевине. Врхунац успеха Косовски комитет је доживео 1919. године када је успео да организује побуну у којој је учешће узело више од 10 000 косовских Албанаца. Влада у Београду је енергичном и брзом реакцијом успела да ефикасно угуши ту побуну, али не и да трајно неутралише рад припадника Комитета. Сву могућу заштиту, али и логистичку подршку они су уживали у Албанији, где југоловенски органи реда нису имали приступ.
Суштински, за сузбијање деловања Косовског комитета било је неопходно да се интервенише у самој Албанији, а за то југословенске власти нису имале међународну подршку. Ипак, ситуација се значајно променила 1922. године када је на власт у Албанији дошао Ахмед Зогу, човек који је сам имао интерес да сузбије утицај Комитета у самој Албанији. Наиме, Косовски комитет је представљао не само оружје у рукама Италијана усмерено против југословенске краљевине, већ и средство утицаја на власт у самој Албанији. Припадници Комитета имали су огроман уплив на албанској политичкој сцени што је произилазило из чињенице да су били добро организовани и наоружани, али и охрабрени политичком подршком Италије. Појединци су заузимали чак и министарска места, па и позицију председника у албанској влади. Зогу је и те како био свестан те чињенице, а пошто је желео да успостави своју апсолутну власт у Албанији обрачун са Комитетом за њега је представљао неминовност. Свестан те опасности Косовски комитет се удружио са Зогуовим противницима и 1924. године је учествовао у његовом свргавању и протеривању из земље. Зогу је уточиште нашао у Београду одакле је уз финансијску, оружану и сваку другу логистичку подршку успео да се врати на власт у својој домовини. Након тога кренуо је у обрачун са Косовским комитетом, док је паралелно са његовим деловањем влада у Београду спровела опсежну акцију неутралисања албанских качачких банди на Косову и Метохији. Том приликом елиминасане су бројне албанске главешине. Бајрама Цури је после опкољавања од стране Зогуових присталица извршио самоубиство у Албанији, док је Азема Бејте најутицајнији сарадник Комитета на Космету ликвидиран у Дреници. Истакнути лидер Комитета, Хасан Приштина морао је да бежи из Албаније да би на крају пао као жртва атентата у Солуну. Упркос тешким ударцима, заданим нарочито током 1925. године године, Комитет је опстао, а центар свог деловања пренео је из Албаније у Беч. Најутицајнија личност Косовског комитета, након смрти Цурија и Приштине постао је Бедри Пејани. Ипак, све до Другог светског рата Комитет више никад није имао ту снагу као пре 1925. године, односно као у време док је деловао са територије Албаније.
Италијани су наставили да подржавају рад Косовског комитета, али са све мање интезитета. Посебно је тај ентузијазам опао од момента када је председник југословенске владе Милан Стојадиновић одлучио да се што више политички приближи званичном Риму. Стојадиновић је такву политику спроводио управо како би неутралисао подршку коју су албански али и хрватски сецесионисти добијали из Италије. Суштински, деловање албанске емиграције против монархистичке Југославије тесно је повезано са подршком Италије, а у највећој мери је артикулисано преко само једне доминантне организације, Косовског комитета. Постојало је и неколико других албанских емигрантских организација, попут Бироа за организовање великоалбанског покрета, али је њихов рад остао у сенци Косовског комитета.
Након Другог светског рата ситуација у албанској емиграцији се значајно изменила. Наиме, значајан број припадника различитих албанских војно-полицијских и политичких организација, које су деловале на простору фашистичке Велике Албаније, бежећи пред снагама НОВЈ напустио је територију Југославије. Хиљаде албанских политичких емиграната, расуло се широм Европе, Северне Америке, Аустралије, Турске, Сирије, Египта, у потрази за новом домовином. Након Другог светског рата, албанска емигрантска заједница се временом само увећавала захваљујући, како новим политичким, тако и економским мигрантима. Данас процене говоре о томе да широм света живи више од 8 000 000 Албанаца, од тога у Албанији тек око 2 700 000, док у региону још око 1 800 000. Све то нам говори да махом на западу Европе, у САД, Канади и Аустралији живи безмало више од 3 500 000 људи албанског порекла. Драматичан пораст албанске популације у емиграцији, након Другог светског рата условио је и пораст броја њихових политичких организација, као и чланова истих. Извештаји СИД-а (Служба за информације и документацију) при Министарству иностраних послова, задуженог да прати и анализира емиграцију чији рад је усмерен против Југославије, сведочи о постојању више десетина различитих албанских непријатељских емигрантских организација, са око 20 000 чланова. Такође, процена СИД-а била је да од тог броја око 4 000 чине Албанци из Југославије. Када ове податке упоредимо са међуратним периодом уочавамао огромну разлику како у бројности албанске емиграције, тако и у чињеници да више није постојала једна доминантна организација попут Косовског комитета. Исто тако, било је уочљиво да се те различите емигрантске групације деле у две идеолошки супростављене колоне: стару емиграцију (националистичку, монархистичку, продемократску) или једном речју антикомунистичку, односно нову емиграцију (комунистичку), дубоко повезану са властима у Албанији односно тамошњом обавештајном службом, Сигуримијем.
Тријумф комунизма у Југославији и Албанији након Другог светског рата натерао је вође различитих албанских организација да крену у емиграцију. Међу наијстакнутијима свакако су се налазили и блиски сарадници нацистичке Немачке, попут организатора Друге призренске лиге и министра у фашистичкој влади, Албанија Џафера Деве. Поред Деве, преко Босне и Загреба ка Аустрији кренуо је и потпредседник Лиге, Реџеп Краснићи, као и председник албанске владе, Реџеп Митровица. Након краћег боравка у Аустрији ова група се пребацује у Италију. Митровица из Италије одлази у Турску, где је убрзо преминуо, а Дева и Краснићи се пребацују у Сирију и Египат. Позив из америчке амбасаде у Риму, 1948. године, навешће поменути двојац да се ипак врати у Италију. Разлог за њихов повратак у Европу проналазимо у чињеници да се управо тада, под окриљем америчке обавештајне службе ЦИА, иницира фрмирање Националног комитета „Слободна Албанија“. Задаци ове емигрантске организације били су усмерени у правцу окупљања истакнутих албанских националних делатника, расутих широм света, као и њихово укључивање у деловање против комунистичких власти у Албанији и Југославији. Суштински, циљ организације био је усклађен са интересима њених ментора из САД, који у том тренутку покушавају да сузбију утицај Совјетског Савеза и глоблног комунизма свуда у свету па и на Балкану.
Формално, НК „Слободна Албанија“ основан је јула 1949. године са седиштем у Паризу. Комитет је окупио присталице различитих албанских организација, док је гро активиста регрутован из Бали Комбтара. Уосталом, лидер Бали Комбтара, Митхат Фрашери, преузео је вођство над Комитетом оставши на тој позицији све до смрти. Организација је издавала свој лист Слободни Албанци, а од педесетих година поред Париза формирају се још два центра Комитета, у Њујорку и Минхену. Несумњиво, ова организација се залагала за стварање Велике Албаније и имала је имала изразито антикомунистички карактер. Такође, била је под снажним утицајем ЦИА и своје деловање усклађивала је са интересима америчке политике. Самим тим, активност Комитета зависила је од односа САД према Југославији и Албанији. Односно, када је званични Вашингтон био у лошим односима са Југославијом, као на пример од 1945−1948. године, ангажованост Комитета била је појчана. Прављени су тада чак и планови о стварању оружане формације, које би се могла искористити за субверзивно деловање против владе у Београду. Међутим, када је Тито ушао у сукоб са Стаљином, након 1948. године, долази до приближавања Југославије западној Алијанси, па самим тим слаби америчка подршка албанској емиграцији.
Разочарани неактивношћу Комитета, узрокованог слабљењем интезитета америчке подршке, Дева и Краснићи напуштају Европу. Почетком педесетих година XX века Краснићи се сели у Аустралију где наставља свој национални рад. Џафер Дева се 1956. године преселио у САД. Живео је у Њујорку, Бостону и Калифорнији. Слично као и Краснићи наставио је да окупља своје сународнике око заједничких националних циљева, никада не прекидајући контакте са ЦИА. Почетком 1956. године, на Девину препоруку, званичник америчке администрације отишао је у Аустралију и састао се са Краснићијем. Циљ овог састанка био је да Краснићи преузме кључну улогу у планираној реорганизацији Комитета. Краснићи је прихватио предлог америчке стране и у року од неколико дана реорганизовао Комитет „Слободна Албанија“. Две године касније, у септембру 1958. године, представник Комитета, покренуо је питање Косова на посебном заседању Уједињених нација. Седници је присуствовао и југословенски представник који је у знак протеста напустио салу. Комитет је то сматрао својим великим успехом.
Управо су Дева и Краснићи били протагонисти оснивања још једне албанске емигрантске организације, Призренске лиге у егзилу или како се у српској јавности чешће назива Трећа призренска лига. Лига је основана 1962. године у Њујорку, граду који је постао својеврсно седиште албанске емиграције. Џафер Дева се и формално, од 1966. године, налазио на челу ове организације, да би га након смрти наследио Исмет Бериша. Суштински, Дева је ову Лигу сматрао наследницом исте оне основане 1943. године у Призрену, бар у идеолошком смислу. Наиме, Лига је задржала своје главне задатке, а то је борба за стварање Велике Албаније, само овај пут, не фашистичке под немачком заштитом већ демократске под патронатом САД. Свестан разједињености албанске емиграције, Дева је покушао искористи старо и славно име Призренске лиге како би око себе окупио што више различитих албанских организација. Лига је издавала своје новине и формирала подружнице широм света. Посебно јаке центре имала је, поред Њујорка, у Бриселу и Минхену. Све до осамдесетих година XX века сматрана је најутицајнијом албанском организацијом у егзилу. Међутим, иако је Лига предузела одређене мере у правцу покушаја обједивања албанске емиграције, значајнији резултати нису постигнути. Албанска антикомунистичка емиграција је остала разједињена и подељена у низ мањих или већих група. Име Призренске лиге, колико год звучно било, ипак није успело да потисне снажне поделе унутар албанских политичких кругова.
Поред ове антикомунистичке постојала је и комунистичка албанска емиграција. Као што сам већ нагласио она настаје директно подржана из Албаније и то од самог Енвер Хоџе. Након Титовог сукоба са Стаљином, Хоџа стаје на страну Совјетског Савеза. Отворено подрива власт у Југославији и то не само субверзивним акцијама на југословенско-албанској граници већ и у иностранству. Преко своје обавештајне службе Хоџа је формирао албанске комунистичке организације у емиграцији. Примарни задатак тих емигрантских група био је да делују у правцу дестабилизације Титове Југославије. Међутим, власт у Албанији је користила комунистичку емиграцију и за потискивање антикомунистичких емигрантских група. Албанска комунистичка емиграција регрутована је махом од економских миграната у Европи и Америци. Циљеви те емиграције у највећој мери су се подударали са оном антикомунистичком, бар у погледу националног питања. Односно и једни и други су сматрали да им главни задатак треба бити стварање велике Албаније. Размимоилажење је долазило искључиво по питању уређења такве државе, комунистичко или демократско?
Ипак, без обзира на очиигледне поделе у албанској емиграцији, њихово деловање, у кључним моментима за албанске националне интересе, било је и те како синхронизовано. Нарочито се то односи на време превирања у Југославији и масовних демонстрација Албанаца на Космету 1968. и 1981. године. Тада су сви листом отворено деловали на алармирању светске јавности како би се заинтересовала за тежње њихових сународника. Организоване су заједничке демонстрације подршке у градовима широм Европе, Америке и Аустралије. Ширена је антијугословенска пропаганда не само у емигрантским медијима већ свим оним на које су Албанци могли утицати. Посебна пажња посвећена је деловању у западним културно-научним елитистичким круговима. Успостављана је сарадња са усташком емиграцијом зарад деловања на заједничком циљу, разбијању Југославије. Међутим, треба нагласити и то да се албанска емиграција у свом рату против Југославије није искључиво служила политичким средствима. Организовање протеста, издавања новина, или растурања летака, било је подржано и терористичким акцијама усмереним против имовине и живота југословенских грађана у иностранству. Посебно снажна терористичка активност одвијала се у Белгији. Подметнут је пожар у пословници ЈАТ-а, запаљено је туристичко представништво СФРЈ у Бриселу, нападани су клубови радника итд. Врхунац терористичке активности албанске емиграције представљао је напад на службенике југословенске амбасаде, када је Стојан Ђерић убијен, а Реџа Зеку рањен.
Против ове „шесте колоне“, како је неретко називана непријатељска емиграција у круговима припадника југословенских служби безбедности, држава се борила свим средствима. Врбовање припадника емигрантских организација, убацивање агената југословенских служби безбедности у њихове редове, окретање појединих група против других, али и физичка елиминација најекстремнијих емиграната представљали су уобичајена средства сузбијања непријатељских активности емиграције. Југословенске службе су се у том послу показале као веома ефикасне, тако да емигрантска делатност, нарочито албанска није успевала да озбиљније уздрма југословенску државу. Ипак, албанска емиграција је постигла нешто изузетно важно, а то је да се чврсто повеже са америчким естаблишментом. Везе са ЦИА, успостављене након Другог светског рата у наредним деценијама само су продубљиване. Појединци из америчког обавештајно-безбедносног апарата, који су одржавали везу са албанском емиграцијом временом су напредовали у каријери и заузимали високе позиције у америчкој администрацији. Самим тим, утицај албанске емиграције, чврсто повезане са важним америчким политичким и безбедносним круговима, само је ојачао. Стога не треба да нас чуди то што америчка администрација, како крајем деведесетих година прошлог века, тако и данас показује значајно више разумевања за албанске националне интересе на Балкану него за српске. Албански емигрантски кругови су успели да своје националне интересе промовишу као корисне и за америчке политичке планове.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине, Београд, 1909.
Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије : од VI до XXI века. Евро, Београд, 2005.
Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло–идеје–пракса. Војноисторијски институт Војске Југославије. Београд, 1995.
Милан Милошевић, Албанска екстремна и терористичка емиграција. Безбедност: часопис Државног секретаријата за унутрашње послове НР Србије, год. 33, Стр: 288–297. Београд, 1991.
Остави коментар