Tragom istorije i kosovskog mita: Vidovdan 1389 – 2020.

30/06/2020

Autor: Prof. dr Boris Stojkovski, istoričar

Vidovdan predstavlja nesumnjivo jedan od ključnih datuma u srpskoj istoriji. Neretko se uz njega, posebno u medijima, stavljaju epiteti fatalan, sudbonosan i tome slično. Za jednog istoričara koji sine ira et studio promatra i sa mnogo aspekata analizira istorijsku stvarnost Vidovdan, kosovska legenda, kosovski mit i najposle sama bitka od 15. juna 1389. godine pružaju zaista obilje podataka za analizu. Kosovska bitka i preko nje Vidovdan su, ne bez razloga, i jedan ugaoni kamen celokupnog srpskog nacionalnog identiteta. Nažalost, svedoci smo u savremenom svetu, pa čak i u krugovima nekih naučnika, koje ne vode postulati moderne istoriografije već lična, uglavnom naopaka, ideologija, da se kosovski mit, kao i Vidovdan neretko izvrću pa čak se i negira njegov značaj. Na taj način pojedinci u zemlji i inostranstvu pokušavaju da negiraju čitav srpski identitet, ali i da obezvrede sam događaj iz 1389. godine.

Međutim, slika Kosovske bitke, docnijeg mita i legende, kulta kneza Lazara Hrebeljanovića i samog praznika Vidovdana je više nego kompleksna. Svako razmatranje o značaju Vidovdana treba započeti prostom činjenicom da se objasni široj javnosti šta hrišćanska crkva proslavlja 15. juna po starom, odnosno 28. juna po novom kalendaru. Hronološki gledano, najstariji svetitelj koji se taj dan slavi je Sveti prorok Amos. Po njemu nosi ime jedna od knjiga Staroga zaveta-ספר עמוס (hebrejski Sefer Amos), i smatra se da je ovo najstarija sačuvana knjiga nekog od dvanaestorice tzv. manjih proroka. Živeo je u VIII veku p. n. e., a borio se protiv idolopoklonstva u Izrailju, zbog čega je došao u sukob sa carem Osijom, kao i sa prvosveštenikom Amasijom koji je Amosa teško povredio od čega je ovaj prorok i preminuo u svom rodnom mestu Tekuji blizu Vitlejema. Knjigu poroka Amosa su napisali Amosovi učenici i sledbenici. Ona predstavlja kompilaciju različitih govora i proroštava koje je on izrekao u različitim prilikama. Postoji nekakva legenda i lokalna tradicija da je ovaj praznik bio krsna slava kneza Lazara. Za tako nešto nema nikakve potvrde i ne bi trebalo ni razmatrati ovakvo pitanje sem na nivou folklora i lokalnog predanja.

Drugi, uslovno rečeno poznatiji i značajniji za ovu temu svetac jeste Sveti Vid/Vit (lat. Vitus). Iako je izvorni latinski oblik Vit, u srpskim srednjovekovnim spisima se nalazi i ime Vid. Ovaj svetitelj je bio hrišćanski mučenik poreklom sa Sicilije koji je postradao u velikom progonu hrišćana pod rimskim carem Dioklecijanom 303. ili 304. godine. Prema njegovoj pasiji, tj. Stradanju koje je kompilovano nekoliko vekova kasnije, Vida je otac želeo da odvrati od hrišćanstva, ali je on pobegao za Lukaniju, gde je uhapšen i odveden u Rim. Iako je činio mnoga čudesa, to ga nije spasilo stradanja, a među mukama na koje je izlagan je bilo čak i to da su ga živog hteli skuvati. Vit/Vid, tada još dečak po uzrastu, usrdno je molio Boga da njega i njegove pratioce koji su takođe mučeni uzme k sebi. U trenutku najvećih muka, doista, Vitove molitve behu uslišene i anđeo Gospodnji je njega i njegove prijatelje čudesno vazneo na nebo i odneo nazad u Lukaniju gde su počivali neko vreme. Njegove čudotvorne mošti su tokom VIII veka prenete u (staru) opatiju Sen Deni kod Pariza, a zatim u benediktanski samostan Korvej u Saksoniji. Kult ovog sveca se proširio i na okolna područja nemačkog kulturnog uticaja, pa je tako i Prag dobio katedralu Svetog Vita/Vida, koja postoji i danas i u koju je preneta ruka ovog sveca. U Vizantiji, pa i u slovenskom svetu, kult ovog sveca nije naišao na veći odjek, iako je vremenom svetac vrlo poštovan. U brojnim carigradskim i uopšte vizantijskim sinaksarima ne pominje se Vit, ni u ruskim srednjovekovnim liturgijskim spisima. Tog dana se beležio gotovo isključivo samo prorok Amos. Jedino se među nekim rukopisima, koje su sastavljali grčki monasi iz Italije, nalazi pomen Svetog Vida, te je vremenom i njegovo poštovanje preneto u Carstvo.

U srednjovekovnoj Srbiji, kult Svetog Vida se razvijao iz primorskih delova gde je bilo dosta rimokatoličkog življa. Freska ovog svetitelja u Pećkoj patrijaršiji svedoči da je kult bio prisutan i pre Kosovske bitke, te da je ovaj svetitelj poštovan i među pravoslavnim Srbima, o čemu svedoče i rukopisni mineji, prolozi u kojima se on spominje. Istovremeno, u ne malom broju rukopisa se takođe spominju pod 15. junom samo Sveti prorok Amos, mučenik Dula, kao i neki drugi svetitelji. Pomen dana ovog sveca u jednom dubrovačkom dokumentu (pisan srpskim jezikom i ćirilicom), ali i dve crkve na Braču (jedna na Vidovoj gori iznad Bola) dokaz su prisustva ovog kulta u Dalmaciji i Dubrovniku. Međutim, vremenom, zbog toga što se na taj dan desila Kosovska bitka, kult Svetog Vida je (u široj javnosti uglavnom) potisnut, dobrim delom zanemaren, pa i zaboravljen, a na taj dan se raširilo gotovo isključivo slavljenje kneza Lazara i spomen Kosovske bitke i mučeništva na Kosovu.

U novije vreme se, pak, međutim, javlja teorija da je ime Svetog Vida/Vita proizašlo iz navodnog vrhovnog boga slovenskog panteona – Svetovida. Međutim, dok za vezu ovog staroslovenskog božanstva sa hristijanizacijom zapadnih Slovena postoje neke veze, budući da je ovaj bog bio poštovan među rujanskim i baltičkim Slovenima, o vezama sa Srbima teško da može biti reči. Zapadni izvori IX veka pominju Svantovita, Sventovita ili latinski Zuantovith-a kao božanstvo. Ne postoji nikakva direktna izvorna potvrda da je Svetovid bio poštovan među Srbima.

Naravno, u celokupnoj srpskoj kulturi, duhovnosti i identitetu, Vidovdan je dobio značajno mesto kao spomen na Kosovsku bitku koja se odigrala 15. juna 1389. godine na Kosovu polju. Ovaj događaj ima izuzetan značaj jer je u njemu život izgubio i osmanski vladar i mogućno i prvi sultan, Murat I. Srpski knez Lazar predvodio je srpsku vojsku u kojoj su još bili od viđenijih srpskih gospodara njegov zet Vuk Branković i bosanski vojvoda Vlatko Vuković, napomenimo to, pobednik nad osmanskim trupama u bici kod Bileće godinu dana pre Kosovske bitke. Knez Lazar je mudrom politikom, od sina logoteta Pribca, preko stavioca na dvoru cara Uroša se uspeo do pozicije najuglednijeg srpskog velikaša. Napomenimo da ni logotet u doba cara Dušana, ni pozicija stavioca, nisu predstavljale najvišu dvorsku hijerarhiju. Ipak, uprkos tome, on je prvi vladar koji je uspeo da sakupi značajniji deo srpskih teritorija, i da nakon Maričke bitke 1371. godine, ipak konsoliduje državu. Imao je svestrane veze sa Dubrovnikom, kao i Ugarskom. Među srpskim zemljama ističu se njegove tesne veze sa Bosnom i kraljem Tvrtkom Kotromanićem, kao i sa zetskim Balšićima.

No, vratimo se samoj bici. Najstariji izvor nastao je dvanaest dana posle bitke. Radi se o zapisu ruskog monaha Ignjatija, hodočasnika koji se zatekao u Turskoj. On samo kratko i lapidarno spominje pogibiju obojice vladara i konstatuje da se bitka odigrala. Sa druge strane, svi najraniji hrišćanski izvori, poput firentinskog pisma bosanskom kralju Tvrtku govore o pobedi srpske vojske, a slično je zapisao i Žan Froasar, francuski srednjovekovni hroničar, kao i Bertrando Minjaneli, italijanski srednjovekovni pisac. Te informacije idu u prilog onima koji ističu da boj na Kosovu nije bio poraz. Problem je međutim druge prirode.  Nesporna je činjenica da Srbija nije imala više snage da se suprotstavi Turcima i novom sultanu Bajazitu. Poraz jeste bio dugoročna posledica, budući da je Srbija postala turski vazal, iako će docnije despot Stefan Lazarević državu staviti na zdrave noge ponovo. Međutim, i vizantijski izvori, poput pisama Dimitrija Kidona ili Duke, kao i Laonika Halkokondila, prevashodan akcenat stavljaju upravo na sultanovu pogibiju što je za gotovo sve pisce i najbitnija vest vezana za ovu bitku.

Smrt sultanovu uzrokovao je neki srpski anonimni vitez, odnosno plemić. Vrlo rano se spominje, ali ne po imenu, ličnost koja je odlučila da ubije sultana. Dvojako se opisuje, ili kao ratnik koji je došao da se preda, pa onda ubio Murata ili kao neko ko se uzdigao iz leševa nakon bitke i presudio osmanskom vladaru. Ime slično Milošu Obiliću javlja se i kod osmanskih izvora, ali i autora hrišćanske provenijencije, pa i kod vizantijskih pisaca. Treba, međutim, istorijske istine radi, jasno napomenuti da su svi ovi izvori nastali znatno nakon bitke, neki i više od pola stoleća ili stoleće kasnije. Izvesno se, međutim, može reći da do kraja srednjeg veka već postoji i pomen njegovog imena u oblicima Kobilić, Kopilović i slično, dok se ime Miloš/Biliš navodi takođe. Bilo kakvi drugi podaci o njemu su domen legende i tradicije. Niti postoje dokazi da je ktitor bilo kog manastira i crkve, niti postoje ikakve potvrde da je bio zet kneza Lazara.

Što se tiče razvoja kosovskog mita, on je neraskidivo vezan za kult samog kneza Lazara već u delima patrijarha Danila III (na srpskom patrijaršijskom tronu 1390 – 1396) vidi se da je knez Lazar smatran svetiteljem. Ovaj patrijarh je izgleda i predvodio kanonizaciju samog kneza, ali i napisao možda prve kultne spise. Jefimija u Pohvali knezu Lazaru, već piše o Lazaru kao mučeniku i stradalniku kao i despot Stefan Lazarević u Zapisu na mermernom stubu na Kosovu. Mučeničko stradanje i određenje za Carstvo nebesko se nalazi u svim ovim spisima kao topos, a nastali su nedugo nakon Kosova.

Konačno, kosovsku legendu je 1601. godine Mavro Orbin u svom delu Kraljevstvo Slovena preneo u celosti sa gotovo svim do danas poznatim elementima, kao što su izdaja Vuka Brankovića. Potom u kasnijim stolećima razvija se Priča o boju kosovskom, koja će se kasnije prepisivati i čitati u mnogim srpskim zemljama. Potonja folklorna tradicija dodala je sijaset izmišljenih, fiktivnih epskih likova poput Toplice Milana i Kosančić Ivana, Devet Jugovića i Jug-Bogdana (po nekim arhetip je bio navodni otac kneginje Milice, Vratko) ili pak Kosovke devojke.

Dakle, jasno se može videti kako se jedan značajan istorijski događaj vremenom preobrazio u ključnu tačku nacionalnog identiteta. Nakon same bitke, a posebno u stolećima potom srpski je narod bio razdvojen u trima državama, neretko međusobno zavađenim. Kosovski mit i kosovski zavet su bili jedan od najznačajnijih elemenata koji su taj identitet očuvali. To naravno ne znači da je svaki deo kosovske legende i mita istorijski tačan i za istorijsku nauku relevantan. Prosto, treba zdravo razlikovati ono što je istorijska istina, ono što tvrde istorijski izvori prvog i drugog reda, od onoga što je mit i legenda. Isto tako, ovo potonje ne treba nikada i ni po koju cenu odbaciti. Kosovski je zavet, uz svetosavlje, osnovni stub srpskog postojanja i bez njih ne postoji srpski identitet ni u ovo postmoderno doba. Za istoričare, pak, izuzetno je bitno da se drže nauke, da ne slede nikakvu ideologiju, te da jasno prate i život i delo kneza Lazara, kao i kosovsku bitku, a da se na osnovu izvora isključivo, a u skladu sa načelima istorijske nauke, sledi razvoj saznanja o ovom Vidovdanu 1389. godine. Dalmacija, Karlovačka mitropolija, kao i Crna Gora, bili su srpski duhovni i etnički prostori gde je kosovski zavet imao dugoročan uticaj na sam opstanak srpskog naroda. Trst ili Sentandreja su prostori gde se i danas jasno vide tragovi upravo kosovskog zaveta i gde se do danas istorija isprepletala sa mitom.

Stoga i Vidovdana 2020. godine treba se uvek podsećati na značaj Kosovske bitke, ali i kosovskog zaveta i samog prostora Kosova i Metohije, o čemu je svedočila i proslava dana Kosova 1916. godine u SAD i Velikoj Britaniji, kada je pompezno obeležen ovaj srpski nacionalni praznik. Ni vek docnije to ne treba zaboraviti.

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja