Tolstoj – tragični div iz Jasne Poljane

30/04/2017

Tolstoj – tragični div iz Jasne Poljane

autor: Milovan Balaban, istoričar

Književna dela i životni put Lava Nikolajeviča Tolstoja svedoče o tome da ovaj ruski pisac svakako spada u vrh, ne samo ruske, nego i svetske književnosti. No, Tolstoj nije bio samo pisac, nego i mislilac i filozof – čiji je pogled na svet proizveo krajnji pacifizam preciziran u životnom motu: ne suprotstavljati se zlu nasiljem.

Tolstoj je bio aristokrata, a njegova porodica je počela da se uzdiže u vreme Petra Velikog. Vremenom je postala jedna od najuglednijih porodica u carskoj Rusiji, među trideset najuticajnijuh u državi. Poznat i priznat književnik je postao vrlo rano, praktično posle napisane trilogije „Detinjstvoˮ, „Dečaštvoˮ i „Mladostˮ. Oženio se sa trideset i četiri godine Sofijom Andrejevnom Bers, ženom koja je posle udaje za Tolstoja posvetila čitav život svom mužu učestvujući, kako podrškom tako i konkretnim radom, u izgrađivanju njegove karijere. Skladan brak i materijalna sigurnost uticali su na to da se Tolstoj može posvetiti pisanju; i tako u narednom, najplodotvornijem periodu njegovog književnog života, nastaju Tolstojeva najznačajnija dela. Pre svih „Rat i mirˮ i „Ana Krenjinaˮ.

Tokom kasnijeg perioda života, Tolstoj je stekao svetsku slavu kao retko koji književnik. Ceo svet je cenio njegovo mišljenje, dok je indijski vođa Mahatma Gandi svoju teorijsku, ali i praktičnu filozofiju zasnovao na Tolstojevim principima nesuprotstavljanja zlu nasiljem. Rukovodeći se ovom načelima, Gandi je izvojevao slobodu indijskom narodu proteravši britansku kolonijalnu vlast. No, iako slavan Tolstoj je ipak, duboko u sebi, bio nesrećan.

Nezadovoljstvo, ali i svoje teorijske postavke shvatanja života i čovekove uloge u njemu, Tolstoj otkriva u svojim velikim romanima, ali i kasnijim pripovetkama kao i teorijskim raspravama u dnevniku koji je vodio. Iako kasniji Tolstoj ima određeni diskontinuitet sa piscem „Rata i miraˮ ipak su „Rat i mir”, „Ana Karenjina” i „Vaskrsenje” ne samo velika Tolstojeva dela, nego i oni kameni temeljci koji su ugrađeni u osnovu njegovog učenja. Navedena dela, uz mnoštvo pripovedaka koje je napisao ovaj ruski klasik, osim što predstavljaju osnov njegovih kasnije razrađenih filozofskih shvatanja sveta i čoveka u njemu, prikazuju rusko društvo tadašnjeg vremena, ali i evropsko, kao i politička i strateška kretanja i previranja u tadašnjoj Evropi, pokušavajući da objasne smisao, kako istorijskih događaja, tako i ličnosti koje su ključne i tim turbulencijama.

Iako je bio slavan i cenjen od strane mnogih Rusa, a pogotovo na Zapadu, može se konstatovati da Tolstoj nije u duhovnom i istorijskom smislu sledbenik ruske ideje, kako su je izražavali umereni slovenofili, ali i kako je izražavao Dostojevski. Reči Dostojevskog da: biti Rus znači biti brat svima, kao i ruska istorijska misija svedočenja pravoslavlja (u raznim varijantama propovedana od strane, kako Dostojevskog, tako i mnogih ruskih religijskih filozofa) kao da su strane Tolstoju. Njegova misao je više kompatibilna sa sekularnim univerzalizmom i kosmopolitizmom, što odražava stav njegovog staleža, ali i dekadenciju ruskih vladajućih elita izloženih zapadnim intelektualnim i filozofkim strujanjima tokom ranijih vekova.

Gore navedeno se može uočiti kroz dva centralna junaka Tolstoja. To su Andrej Bolkonski u „Ratu i miruˮ i Konstantin Ljevin u „Ani Karenjinojˮ. Andrej Bolkonski, prvo opčinjen ličnošću Napoleona, posle ranjavanja pokazuje malodušnost. Velike ideje se zaklanjaju i Bolkonski upada u jednu prosečnost i osrednjost u kojoj je prirodno da se Napoleon pokazuje samo kao onaj koji ruši taj poredak i takvo stanje stvari; ali nikako se Francuski car ne vidi kao onaj koji ima plan i misiju preuređenja sveta, plan njegovog ujedinjenja i modernim rečnikom rečeno njegove globalizacije. Ne vidi se kao onaj kome vlast služi za ostvarenje njegovih vizija (ma kakve bile), kao: muž silni poslanik samog proviđenja kako bi Puškin rekao.

Psihološko i duhovno stanje Andreja Bolkonskog je povoljno da se izgradi ličnost sklona usvajanju duhovnih i filozofskih postulata indijskog nihilizma. Hrišćanska  ljubav se u takvom psihološkom i duhovnom sklopu shvata kao neka vrsta negacije ličnosti, a blaženstvo kao egzistencija u nebiću, u nirvani. Ljubav i vjeruju Andreja Bolkonskog nemaju moć spajanja ljudi, nego pre predstavljaju otklon od ljudskog društva i sabornosti i postaju izraz samostalne individue i čestice u svemiru. Andrej Bolkonski pred smrt oseća da nije u zajednici sa kneginjicom Marijom i Natašom, oni ne razumeju tu njegovu doživljenu novu nirvansku stvarnost, kao da on kaže, dok Tolstoj na kraju života kaže: rodio sam se sam i umreću sam.

U projekciji koja je formulisana čitavim „Ratom i miromˮ (iako je Andrej Balkonski samosvojan junak) nema mesta za ozbiljnog Napoleona kao oličenje ideje Zapada, ali nema mesta ni za rusku ideju kao otelotvorenje pravoslavnog pogleda na svet. Pošto francuskog cara ne vidi kao onoga koji ima viziju novog sveta, Tolstoj stvara konstrukt u kom je Napoleon neko koga je proviđenje dovelo na mesto koje bi mogao da zauzme svako drugi. Napolenova ideja ujedinjenja velikog dela sveta i kroz osvajanje, njegov misionarski rad na širenju ideja francuske revolucije (i ruska ideja pravoslavne imperije kao odgovor na istorijsku reč Zapada oličenoj, u ono vreme, u Napoleonu) za Tolstoja kao da nemaju nikakav značaj. Globalizacija, koja je danas prisutna najsnažnije, i pokušaj ljudi da definišu vaseljensku zajednicu i da se odrede jedni prema drugima, za Tolstoja bi bila najverovatnije, u gotovo svim vidovima, neprihvatljiva. Pokušaj razrešenja ove velike ljudske muke – ujedinjenja roda ljudskog – Dostojevski nije odricao čak ni Džingis kanu. Istina, ta ideja kod Mongola nije jasna i definisana, ali po Dostojevskom ona predstavlja podsvesnu težnju njenih protagoniista da reše problem ujedinjenja čovečanstava i da ostvare njegovu harmoniju.

Te ideje, međutim, kao da ne dodiruju Tolstoja. One, prosto, kao da ne postoje u Ratu i miru. A pošto njih nema na njihovo mesto dolazi proviđenje, neka vrsta nevidljive ruke koja kao na šahovskoj tabli vuče poteze i premešta ljude sa jednog kraja na drugi po svom, ljudima najčešće nepoznatom nahođenju. Otud Andrej Bolkonski kao da izražava stav pisca da se za tako nešto (rusku ideju, Napoleonovu ideju, ujedinjenje univerzuma) gotovo i ne vredi boriti, a da je spasenje u izlasku iz kruga istorijskih procesa na način negiranja istih kao iluzija ili opsena.

Konstantin Ljevin u „Ani Karenjinojˮ kaže kako osećaja zajedništva sa ugroženim Slovenima na Balkanu niti ima, niti treba da ih bude. Dobrovoljci koji se javljaju i idu na balkansko ratište, prema Ljevinovom stavu, pretežno su društveni talog. Naravno, promišljanja Ljevinovog književnog lika nismo u mogućnosti (niti bismo to smeli) učitavati i bukvalno pripisivati Tolstojevim ličnim promišljanjima, ali ipak ostaje, uslovno rečeno, utisak indiferentnosti ovog ruskog velikana, čak i prema prirodnoj težnji ka zajednici slovenskih naroda, kao i želji da im ruski narod pomogne kada su ugroženi.

Iz gore navedenih stavova je nastalo Tolstojevo „vjerujuˮ. Ono se iskristalisalo posle velikih psiholoških i duhovnih kriza koje je pisac imao u pedesetim godinama svog života. Racionalnost i pokušaj da se sve objasni razumom i vremenom su formirali Tolstoja suprotnog pravoslavnom učenju i Crkvi (u koju je išao četiri godine redovno i kada nije mogao razumski shvatiti crkvene dogme i sveštene tajne on ju je odbacio). Njegova vera, osim što je imala imperativ moralnog usavršavanja i što je proklamovala neku vrstu bezličnog Hrišćanstva, postala je skup različitih filozofija, neka vrsta sinkretizma gde za pravoslavnu duhovnost nije bilo mesta.

Iako je (umetnička i intelektualna) senzibilnost Tolstoja učinila čovekom, sa pravom, osetljivog na svetske nepravde prema najsiromašnijim delovima čovečanstva, misaoni sklop koji je ostao dominantan u njegovim književnim delima (kao i životu uopšte) više je bio kompatibilan sa racionalističkim učenjima uvezenim u Rusiju sa Zapada. Sa druge strane, njegova kritičnost prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi, kao i njegovo propovedanje sopstvenog učenja – koje je zbog njegove popularnosti dobilo nemali broj sledbenika u Rusiji, isprovocirali su odgovor Ruske pravoslavne crkve. Kako bi vernicima ukazali na zablude religioznog učenja velikog pisca ruska crkva je anatemisala Tolstoja 1901. godine.

Anatema je rezultat različitih koncepcija i različitih vizija Ruske pravoslavne crkve i Tolstoja. Ona konstatuje duhovne razlike i nema za cilj da ocenjuje književni rad Tolstoja, nita da sa umetničke strane sagledava velikog pisca. Ona je doneta praktično u iznudi sa ciljem da se duhovna patstva, odnosno ruski narod, upozori na štetnost verskog učenja Tolstoja. Otuda, pošto anatema nije odraz mržnje crkve prema Tolstoju, teško da u budućnosti može doći do približavanja dva koncepta sagledavanja sveta, čoveka i Boga, a samim tim, teško da može doći i do njenog povlačenja.

Može se konstatovati da Tolstoj do kraja svog života nije našao smirenje. Iako je formirao neku vrstu sopstvenog učenja sa značajnim brojem sledbenika, iako je bio za života svetski priznat i slavljen književnik, iako je bio istinski i uporni borac za bolji svet (što niko ne može da mu ospori), Tolstoj je na kraju života bio nesrećan čovek. Kao da je sva slava koju je imao bila so na ranu čoveku koji je doživeo sva priznanja i ostvario sve ambicije te mu je i ona zagorčavala, ionako gorku, stvarnost i sprečavala ga da ostvari unutrašnju harmoniju i mir za kojim je čeznuo celoga života. Otud i njegova smrt, posle bekstva od porodice, kao da predstavlja logičan kraj njegovog života, kraj života čoveka koji do poslednjeg časa nije našao svoj mir i koji je za razliku od Dostojevskog (koji je propovedao Hrista) ipak nudio svetu samo sebe.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja