Толстој – трагични див из Јасне Пољане

query_builder

Толстој – трагични див из Јасне Пољане

аутор: Милован Балабан, историчар

Књижевна дела и животни пут Лава Николајевича Толстоја сведоче о томе да овај руски писац свакако спада у врх, не само руске, него и светске књижевности. Но, Толстој није био само писац, него и мислилац и филозоф – чији је поглед на свет произвео крајњи пацифизам прецизиран у животном моту: не супротстављати се злу насиљем.

Толстој је био аристократа, а његова породица је почела да се уздиже у време Петра Великог. Временом је постала једна од најугледнијих породица у царској Русији, међу тридесет најутицајнијух у држави. Познат и признат књижевник је постао врло рано, практично после написане трилогије „Детињствоˮ, „Дечаштвоˮ и „Младостˮ. Оженио се са тридесет и четири године Софијом Андрејевном Берс, женом која је после удаје за Толстоја посветила читав живот свом мужу учествујући, како подршком тако и конкретним радом, у изграђивању његове каријере. Складан брак и материјална сигурност утицали су на то да се Толстој може посветити писању; и тако у наредном, најплодотворнијем периоду његовог књижевног живота, настају Толстојева најзначајнија дела. Пре свих „Рат и мирˮ и „Ана Крењинаˮ.

Током каснијег периода живота, Толстој је стекао светску славу као ретко који књижевник. Цео свет је ценио његово мишљење, док је индијски вођа Махатма Ганди своју теоријску, али и практичну филозофију засновао на Толстојевим принципима несупротстављања злу насиљем. Руководећи се овом начелима, Ганди је извојевао слободу индијском народу протеравши британску колонијалну власт. Но, иако славан Толстој је ипак, дубоко у себи, био несрећан.

Незадовољство, али и своје теоријске поставке схватања живота и човекове улоге у њему, Толстој открива у својим великим романима, али и каснијим приповеткама као и теоријским расправама у дневнику који је водио. Иако каснији Толстој има одређени дисконтинуитет са писцем „Рата и мираˮ ипак су „Рат и мир”, „Ана Карењина” и „Васкрсење” не само велика Толстојева дела, него и они камени темељци који су уграђени у основу његовог учења. Наведена дела, уз мноштво приповедака које је написао овај руски класик, осим што представљају основ његових касније разрађених филозофских схватања света и човека у њему, приказују руско друштво тадашњег времена, али и европско, као и политичка и стратешка кретања и превирања у тадашњој Европи, покушавајући да објасне смисао, како историјских догађаја, тако и личности које су кључне и тим турбуленцијама.

Иако је био славан и цењен од стране многих Руса, а поготово на Западу, може се констатовати да Толстој није у духовном и историјском смислу следбеник руске идеје, како су је изражавали умерени словенофили, али и како је изражавао Достојевски. Речи Достојевског да: бити Рус значи бити брат свима, као и руска историјска мисија сведочења православља (у разним варијантама проповедана од стране, како Достојевског, тако и многих руских религијских филозофа) као да су стране Толстоју. Његова мисао је више компатибилна са секуларним универзализмом и космополитизмом, што одражава став његовог сталежа, али и декаденцију руских владајућих елита изложених западним интелектуалним и филозофким струјањима током ранијих векова.

Горе наведено се може уочити кроз два централна јунака Толстоја. То су Андреј Болконски у „Рату и мируˮ и Константин Љевин у „Ани Карењинојˮ. Андреј Болконски, прво опчињен личношћу Наполеона, после рањавања показује малодушност. Велике идеје се заклањају и Болконски упада у једну просечност и осредњост у којој је природно да се Наполеон показује само као онај који руши тај поредак и такво стање ствари; али никако се Француски цар не види као онај који има план и мисију преуређења света, план његовог уједињења и модерним речником речено његове глобализације. Не види се као онај коме власт служи за остварење његових визија (ма какве биле), као: муж силни посланик самог провиђења како би Пушкин рекао.

Психолошко и духовно стање Андреја Болконског је повољно да се изгради личност склона усвајању духовних и филозофских постулата индијског нихилизма. Хришћанска  љубав се у таквом психолошком и духовном склопу схвата као нека врста негације личности, а блаженство као егзистенција у небићу, у нирвани. Љубав и вјерују Андреја Болконског немају моћ спајања људи, него пре представљају отклон од људског друштва и саборности и постају израз самосталне индивидуе и честице у свемиру. Андреј Болконски пред смрт осећа да није у заједници са кнегињицом Маријом и Наташом, они не разумеју ту његову доживљену нову нирванску стварност, као да он каже, док Толстој на крају живота каже: родио сам се сам и умрећу сам.

У пројекцији која је формулисана читавим „Ратом и миромˮ (иако је Андреј Балконски самосвојан јунак) нема места за озбиљног Наполеона као оличење идеје Запада, али нема места ни за руску идеју као отелотворење православног погледа на свет. Пошто француског цара не види као онога који има визију новог света, Толстој ствара конструкт у ком је Наполеон неко кога је провиђење довело на место које би могао да заузме свако други. Наполенова идеја уједињења великог дела света и кроз освајање, његов мисионарски рад на ширењу идеја француске револуције (и руска идеја православне империје као одговор на историјску реч Запада оличеној, у оно време, у Наполеону) за Толстоја као да немају никакав значај. Глобализација, која је данас присутна најснажније, и покушај људи да дефинишу васељенску заједницу и да се одреде једни према другима, за Толстоја би била највероватније, у готово свим видовима, неприхватљива. Покушај разрешења ове велике људске муке – уједињења рода људског – Достојевски није одрицао чак ни Џингис кану. Истина, та идеја код Монгола није јасна и дефинисана, али по Достојевском она представља подсвесну тежњу њених протагонииста да реше проблем уједињења човечанстава и да остваре његову хармонију.

Те идеје, међутим, као да не додирују Толстоја. Оне, просто, као да не постоје у Рату и миру. А пошто њих нема на њихово место долази провиђење, нека врста невидљиве руке која као на шаховској табли вуче потезе и премешта људе са једног краја на други по свом, људима најчешће непознатом нахођењу. Отуд Андреј Болконски као да изражава став писца да се за тако нешто (руску идеју, Наполеонову идеју, уједињење универзума) готово и не вреди борити, а да је спасење у изласку из круга историјских процеса на начин негирања истих као илузија или опсена.

Константин Љевин у „Ани Карењинојˮ каже како осећаја заједништва са угроженим Словенима на Балкану нити има, нити треба да их буде. Добровољци који се јављају и иду на балканско ратиште, према Љевиновом ставу, претежно су друштвени талог. Наравно, промишљања Љевиновог књижевног лика нисмо у могућности (нити бисмо то смели) учитавати и буквално приписивати Толстојевим личним промишљањима, али ипак остаје, условно речено, утисак индиферентности овог руског великана, чак и према природној тежњи ка заједници словенских народа, као и жељи да им руски народ помогне када су угрожени.

Из горе наведених ставова је настало Толстојево „вјерујуˮ. Оно се искристалисало после великих психолошких и духовних криза које је писац имао у педесетим годинама свог живота. Рационалност и покушај да се све објасни разумом и временом су формирали Толстоја супротног православном учењу и Цркви (у коју је ишао четири године редовно и када није могао разумски схватити црквене догме и свештене тајне он ју је одбацио). Његова вера, осим што је имала императив моралног усавршавања и што је прокламовала неку врсту безличног Хришћанства, постала је скуп различитих филозофија, нека врста синкретизма где за православну духовност није било места.

Иако је (уметничка и интелектуална) сензибилност Толстоја учинила човеком, са правом, осетљивог на светске неправде према најсиромашнијим деловима човечанства, мисаони склоп који је остао доминантан у његовим књижевним делима (као и животу уопште) више је био компатибилан са рационалистичким учењима увезеним у Русију са Запада. Са друге стране, његова критичност према Руској православној цркви, као и његово проповедање сопственог учења – које је због његове популарности добило немали број следбеника у Русији, испровоцирали су одговор Руске православне цркве. Како би верницима указали на заблуде религиозног учења великог писца руска црква је анатемисала Толстоја 1901. године.

Анатема је резултат различитих концепција и различитих визија Руске православне цркве и Толстоја. Она констатује духовне разлике и нема за циљ да оцењује књижевни рад Толстоја, нита да са уметничке стране сагледава великог писца. Она је донета практично у изнуди са циљем да се духовна патства, односно руски народ, упозори на штетност верског учења Толстоја. Отуда, пошто анатема није одраз мржње цркве према Толстоју, тешко да у будућности може доћи до приближавања два концепта сагледавања света, човека и Бога, а самим тим, тешко да може доћи и до њеног повлачења.

Може се констатовати да Толстој до краја свог живота није нашао смирење. Иако је формирао неку врсту сопственог учења са значајним бројем следбеника, иако је био за живота светски признат и слављен књижевник, иако је био истински и упорни борац за бољи свет (што нико не може да му оспори), Толстој је на крају живота био несрећан човек. Као да је сва слава коју је имао била со на рану човеку који је доживео сва признања и остварио све амбиције те му је и она загорчавала, ионако горку, стварност и спречавала га да оствари унутрашњу хармонију и мир за којим је чезнуо целога живота. Отуд и његова смрт, после бекства од породице, као да представља логичан крај његовог живота, крај живота човека који до последњег часа није нашао свој мир и који је за разлику од Достојевског (који је проповедао Христа) ипак нудио свету само себе.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language