Толкинов свет епске фантастике

Аутор: проф. Мирјана Грдинић

Џон Роналд Руел Толкин, или Џ. Р. Р. Толкин је енглески писац епске фантастике, песник, професор енглеског језика, лингвиста и полиглотa, велики познавалац старих језика и митологије. У књижевности популарност стиче као аутор романа Господар прстенова, а затим његовог претходника Хобита, као и великог броја постхумно издатих књига о историји замишљеног света званог Арда, највише једног њеног континента, Средње земље, где се одиграва радња ова његова два најпознатија романа. Велика популарност и утицај ових дела су устоличила Толкина као једног од зачетника жанра модерне епске фантастике што је допринело њеној популаризацији. Читав литерарни опус Џ. Р. Р. Толкина сведочи о величини његове имагинације и књижевног умећа. Толкин је човек који је у књижевност увео један нови свет, населио га бићима у којима се преплићу митологије различитих народа, дао им сопствене гласове на језицима чију је фонетику, синтаксу и морфологију сам осмислио, али, пре свега, Толкинове приче су приче о људској природи и ономе што је исконско у човеку.

Толкин је уживао у томе да забавља своју децу, измишљајући приче посебно за Божић када им је слао писма од Божић Бате. Сва та писма су сакупљена и издата у књизи под називом Писма од Божић Бате. И студенти су га волели: рецитовао им је Беовулфа на англосаксонском и певао им на старонордијском. Један догађај у Толкиновом животу при прегледању студентских задатака у многоме ће утицати на његово књижевно стваралаштво: Седео сам и прегледао школске тестове. Један ученик милостиво је оставио једну страницу празну, што је најбоља ствар која се може догодити ономе ко прегледа радове. На том празном листу ја сам нашкрабао: ’У једној рупи у земљи живео је Хобит’. Нити сам тада знао нити сад знам зашто. У мом случају увек су прво настајала имена, и она су покретала причу у мојој глави. На крају сам само помислио да би било добро да сазнам шта је то Хобит, и шта он ради у тој рупи у земљи (Толкин, Хобит: 5). Убрзо је Толкин нацртао и мапу света у којем обитавају Хобити (тзв. Тророву мапу), исписао топониме, а онда је све то дуго, дуго сазревало у њему. Неколико година потом прича је почела да се расплиће сама од себе, а писац је имао осећај не да измишља, него да објављује причу која „негде” већ постоји. У почетку он није знао ко је Хобит, и шта тражи у рупи, али уобразиља га је повела даље, и, мало-помало, настао је први значајни роман толкиновске саге, Хобит, о малом Билбу Багинсу, дебељуци из мирног Округа, који са патуљцима креће у потрагу за благом и борбу против змаја, да би дошао до једног чудног Прстена, способног да сваког ко га има учини невидљивим, али и да му срце и душу заувек обузме жељом за моћи и господарењем.

Роман Господар прстенова започет је као наставак Толкинов ранијег дела Хобит, али се развио у много већу причу – трилогију коју чине књиге: Дружина прстена, Две куле и Долазак краља. Жанровска одредница Господара прстенова је епска фантастика са практично сталном основном темом борбе добра и зла, при чему се акценат ставља на нужност успеха подвига главног јунака. Овај жанр има одлике и бајке и митолошке приче, али је уочљив и историографски приступ аутора. Бајка је утицала на стварање епске фантастике, међутим, она је настала у давним временима као један од прозних облика усмене књижевности, док су књижевна (ауторска) бајка и фантастика дела модерних времена. Толкин је на један бајковит начин увођењем праприче (или приче свих прича) читаоца одвео у један фантастичан свет Средње земље и испричао њену историју која је претходила настанку Прстена. Иако се не инсистира на представљању догађаја као стварних, у оквирима овог жанра често се јавља тенденција систематског предочавања догађаја у ширим оквирима, какве су, примера ради, приче о Конану Варварину.

Ширина приче, детаљни описи становника измишљеног света, њихових обичаја, личних прича и велики број ликова, још су једна од одлика ове прозне врсте. Важно обележје епске фантастике је и одвајање реалног света од света фантастике у којем се радња реализује, што није случај са неким другим романима, попут серијала о Харију Потеру, где долази до преплитања двеју стварности. Кључни елемент овде је да читалац треба да прихвати свет из приче као стварност. Сви доживљаји и опасности су стварни, јер Фродо и његови сапутници заиста могу да погину на путу за Мордор – Земљу сенки. Земља по којој се крећу Толкинови јунаци, и из чијих карактеристика произилази можда и највећа привлачност његовог дела, насељена је поред Људи, Патуљцима, Вилењацима, Змајевима и другим чудовиштима, премудрим и апсолутно злим краљевима који, и једни и други, вуку порекло из магичне давнине, као и бића која је створио Толкин и заувек их сместио у популарну митологију – Хобити, Орци, Енти. Вештина, умеће и напор који је Толкин уложио у стварање једног новог фантастичног света у оквиру трилогије је нешто што привлачи и одушевљава читаоца, а огледа се у: прецизној географији, дугој „документованој” историји, богатој флори и фауни са разноразним народима, језицима и писмима. Толкин је успео да реални свет који познајемо и митолошки свет из прошлости, који је негде дубоко закопан у нама, споји и смести између корица ових књига и да нам омогући да у току читања откријемо један нови свет за који смо одувек знали да постоји. Он је као мађионичар успео да ухвати наше снове и кошмаре, наша праисконска сећања и пронашао им једно ново место где они могу да живе. Дакле, Господар прстенова је предивно испричана прича о једном митском, херојском путовању кроз „измишљену земљу” – heroic quest је енглески назив за такву врсту сторије – у коју се може сврстати и Хомерова Одисеја и многе бајке из наше народне књижевности.

Толкин уводи термин Средња земља где смешта радњу свог романа, тј. ствара простор који представља бојно поље између сила добра и зла, односно место између раја и пакла, неба и подземља, те стога и назив термина средњa. У најпитомијем и најзабитијем округу Средњег света обитавају Хобити, безазлени мали народ који никада ником ништа није скривио, ниједан рат није водио и који живот проводи у миру и игри. Међутим, међу њима се, а да они то не знају, налази Јединствени Прстен, најзлокобнији предмет у читавом Средњем свету. Исковао га је Мрачни Господар, Саурон, како би уз његову чудовишну моћ загосподарио светом, али га је у једном давном рату изгубио. Када поново почне да се уздиже из мрака Мордора, Саурон сазнаје да се Јединствени налази код Хобита, те шаље по њега своје страшне слуге. Чаробњак Гандалф зна да Прстен не сме доспети у Сауронове руке и организује Дружину Прстена – коју сачињавају: најсмелији Хобити (Фродо Багинс, Сем Гемџи, Мери и Пипин), Вилењак Леголас, Патуљак Гимли и Људи Боромир и Арагорн (тајни наследник древних краљева Запада). Они крећу у најсмелији поход икада предузет у Средњем свету, а његова судбина у рукама је наизглед најслабијег из Дружине – Хобита Фрода Багинса, који Прстен мора да однесе тамо где је и створен – на Планину Усуд, у средиште Сауроновог мрачног царства Мордора, јер једино у његовом усијаном гротлу он може бити уништен.

Иако је у роману Хобит авантура са Прстеном била тек епизода, она у Господару прстенова постаје основ главног заплета. Управо, у целокупној трилогији, осетно је снажно присуство прошлости, као извора узрока последица које се одвијају у садашњости. Чињеница да Прстен није уништен када су за то постојали услови, омогућила је даље перипетије са његовим власништвом, да би коначна борба између добра и зла била заправо одложена за време које ће доћи. Контрасти између две сукобљене силе приказани су, имплицитно, и путем карактеризације Вилењака, са једне стране, и Саурона и војске Орка са друге. Као персонализација апсолутног Добра, налази се народ који је добио три прстена моћи, за троје вилењачких владара. Они живе у потпуном складу са природом, њихов физички изглед представља својеврсни узор античке лепоте, они су оличење способности руковања оружјем, али и стваралачког потенцијала, док се, насупрот њима, налазе бића из сенке, Саурон и Орци, оличење ружног, бестијалног и деструктивног.  

Толкин за главног јунака не узима хероја, вичног борби, те и ова чињеница његов роман одваја од бајковитих елемената, иако његово путовање има велики број одлика жанра бајке. Фродо Багинс није јунак који се сам бори са недаћама, већ у много чему мора да се ослони на своје сапутнике – три Хобита, а касније и Шумара Страјдера, односно, наследника престола земље Гондор – Арагорна. Осим што се сукобљава са опасностима у околини – натприродним бићима и непредвидљивим опасностима – Фродо се сукобљава и са унутрашњим демонима, које изазива само присуство Прстена. Он се развија као лик управо у борби са негативним дејством Прстена моћи, што суштински представља његов истински терет. Наиме, задатак уништења Сауроновог извора моћи није могао прихватити нико други: ни Гандалф, чије би моћи Прстен злоупотребио – што је жеља другог чаробњака, Сарумана – ни Арагорн, нити ико из народа Вилењака. Фродово јунаштво се не огледа у физичком напору који мора да истрпи, нити руковању оружјем, већ управо у савладавању утицаја Прстена снагом воље. У том смислу, супротстављање Саурону, као апсолутном оличењу Зла, не значи само спремност да се пође у борбу до истребљења и коначне победе, већ и одрицање од жеље за поседовањем Прстена као извора моћи, као и похлепе и себичности. Многи од ликова не одолевају јер немају снаге да се одупру лошем утицају Прстена и зато доживљавају пораз. У прилог томе говори и завршна сцена првог дела трилогије сукоб између Фрода и Боромира око Прстена, при чему ће слаб и на зов Прстена Боромир страдати, те Фродо одлучује да напусти Дружину прстена, како његова близина не би повредила особе које су му драге.

Мотив прстена у Толкиновом делу Господар прстенова је централни мотив и покретачка снага, те не чуди што своје дело управо почиње песмом о прстену и о његовој улози коју ће он одиграти у целокупној причи:

Прстена Три за вилин-краље где звезде сјају

И Седам за патуљке – владаре камених двора моћи

И Девет за људе, усуда клетог што зарана мреју

Ал прстен Један за Цара Мрака на престолу моћи

У Земљи Мордор где се сенке крију.

Прстен Један да завлада свима,

Прстен Један што тражи и сеже

Прстен Један да споји се с њима и у тами их свеже

У Земљу Мордор где се сенке крију.

Кроз ову песму видљива је Толкинова тенденција да опише оно што ће се догађати кроз целокупну трилогију, а прстен је приказан као симбол моћи и зато је само један. Он носи сво зло тога света, он управља свима, па чак и својим поседницима и претвара их у бездушне монструме. Толкин је индиректно критиковао слабост људи да поклекну пред оним што им моћ нуди, а у овом делу ту улогу је преузео Прстен. Свих деветоро људи који су носили прстење на крају су пали под власт Саурона и постали утваре-Назгули. Патуљци нису потпали под Сауронову власт, али су постали похлепни, изнад свега су ценили злато, па су зато несрећно и завршили, а њихово краљевство је било потпуно уништено. Спорни прстен, због којег је све ово и настало имао је неколико носилаца, а последња особа која га је имала у рукама је Голум, који ће на крају приче одиграти веома важну улогу. Носити прстен толике моћи није једноставан задатак, а велика моћ носи и велику одговорност, те је тежак задатак уништења прстена могао учинити само неко ко је чистог срца и ума, а то је био Фродо. Упркос свим овим својим особинама, Фродо није успео одолети снази прстена и на крају је одлучио да га задржи за себе. Фродо се на крају трилогије захваљује постојању Голума на њиховом путовању и каже да није било њега, Семе, ја не бих био кадар уништити Прстен. У суштини, мотив Прстена представља сталну борбу између добра и зла, како на спољашњем, тако и на унутрашњем плану, и истражује универзалну људску жељу за моћи и последице које она носи.

Захваљујући Толкиновом представљању повести о рату за Средњу земљу као историје, текста сакупљеног из различитих хроника, Господар прстенова врши одступање од митолошког или бајковитог времена, представљеног формулаичним „Некада давно…” или „Био једном…”. У Господару прстенова разликују се два поимања времена: историјско и митолошко, где се прво заснива на текстуалном, хроничарском, а друго на усменом, на предањима и уметничким остварењима у виду народних песама, а песме које ликови певају у много чему их карактеришу. Такође, за разлику од митова или бајки, Толкиново дело има главног јунака са свим биографским подацима, са изграђеном личношћу, односно, постављеним темељима исте, која ће се развијати кроз роман. Његов главни јунак више није само борац против сила зла (змаја, дива или другачијег митског бића у директом окршају), већ јунак који има посебан задатак чији се цивилизацијски значај не може порећи – у зависности од тога да ли ће Фродо успети да уништи Прстен, Средњом земљом ће владати Људи, односно, Орци – Добро или Зло. Антагонизми између народа Средње земље су грађени на контрастима по принципима духовно – телесно, лепо – ружно, природно – вештачко и деструктивно – конструктивно, те су тако, као носиоци крајности представљени Вилењаци и Орци, док су народи „између” они који, осим што су принуђени да савладају непријатеља, приморани су и да савладају своју природу која осцилује између крајности.

Џ. Р. Р. Толкин је утемељио жанр модерне епске фантастике као сагу о одлучујућој борби добра и зла, са јунацима који нису лишени психолошке карактеризације, који више нису отелотворење античког идеала, већ ликови свакодневице. Одсудна борба, пак, не завршава се само задатком главног јунака и не почива на темељима формуле „И живели су срећно до краја живота”, већ њихови животи настављају да теку у вечном самосавладавању својих мана, у покушајима стварања таквог света у којем до одсудних борби добра и зла више неће долазити. Свет Господара прстенова је свет у којем се у садашњости остварују претње из прошлости, проблеми који су остали неразрешени, а од чијег савладавања у садашњости – зависи будућност. Храброст није одсуство страха, нити привилегија јаких, права храброст је одлучност да се уради права ствар упркос свим околностима, и она најчешће буја код оних од којих се то најмање очекује. У данашњем свету који слави само очигледне победнике, Толкинов свет епске фантастике је подсетник да се најважније битке воде у сенкама, од стране оних неприметних. Епска фантастика је огледало наше стварности у чијем одразу се крије океан мудрости и ако заронимо у њега можемо пронаћи лекције о храбрости, нади и љубави које се вековима преносе кроз митове и приче. Испод слојева епике, митологије и магије, Толкин је сакрио дубоку и ванвременску филозофију о суштини стварног живота и указао да се најважније борбе воде унутар нас самих. Читањем његових дела млади читаоци доживеће бројне спознаје које ће им касније у животу користити да се храбро и промишљено суоче са изазовима стварног света, јер како Толкин каже у својој трилогији: Свет је заиста пун опасности, и у њему има много мрачних места; али ипак постоји много тога што је лепо, и иако је у свим земљама љубав сада помешана са тугом, она можда тиме расте још већа (Толкин, Дружина прстена: 253).

Литература:

1. Гарднер, Л. (2008). Краљевство господара прстенова – древне предаје о прстену и гралу, Мозаик књига, Загреб
2. Карпентер, Х. (2012). Џ.Р.Р. Толкин – Биографија, Аlbion books, Београд
3. Мрдуљаш-Долежал, П. (2012). Прстенови који се шире – јуначка потрага у дјелима Џ. Р.Р. Толкина, Алгоритам, Загреб
4. Толкин, Џ.Р.Р. (2012). Господар прстенова, књига 1–3, приредио Зоран Станојевић, Stylos art, Нови Сад
5. Толкин, Џ.Р.Р. (1995). Хобит, Соларис, Нови Сад