Toksičnost društvenih mreža

Autor: Željko Injac, novinar

Hrvatski istoričar i teolog Goran Šarić na jednoj od tribina u KCNS dobro je zaključio da internet predstavlja globalnu psihijatriju. Kada je izneo ovu tezu, pre svega je aludirao na društvene mreže.

Fejsbuk, Tviter, Instagram, TikTok, kao i forumi i ostale mreže na internetu zaista su se pretvorile u jednu globalnu psihijatriju.

Najjača toksičnost je na Tviteru, ali i pojedini forumi, kao i Jutjub kanali ne zaostaju za Tviterom.

Niko ne spori korisnost društvenih mreža i interneta uopšte. Povezivanje ljudi iz celog sveta i brza razmena informacija su svakako nešto što pre interneta, na način na koji to internet obezbeđuje, nismo mogli ni da sanjamo. To nam omogućava održavanje kontakata sa prijateljima, porodicom, rodbinom, poslovnim partnerima koji žive u drugim državama, kontinentima, gradovima. Povezivanje sa ljudima sličnog ili istog interesovanja, stavova, dostupnost edukativnog materijala i informacija – sve su to pozitivne strane interneta i to je zaista neosporno.

Internet je zasigurno nešto novo pod kapom nebeskom i u istoriji čovečanstva. No, upravo to od čega je korist, ujedno je i problem.

Kada bi internet podrazumevao samo povezivanje dobrih i pozitivnih ljudi, on bi bio svojevrtsan sajber raj, ali nije. Internet koriste i teroristi jednako kao i humanitarne organizacije; kriminalci jednako kao i policija; dobronamerni jednako kao i zlonamerni.

Naravno da sve može biti zloupotrebljeno, kao što može biti i upotrebljeno na korist. Nažalost po statistikama najveći deo interneta otpada na zloupotrebu. Recimo pornografija je najkliktabilniji sadržaj na internetu, pa posle toga dolaze razni rijalitiji, nebulozni i nasilni sadržaji, dok su sadržaji koji čine nauku i kulturu realno najmanje posećeni.

To već govori o tome da većina korisnika interneta zapravo i ne želi da ga koristi drugačije, do zarad zadovoljenja svojih najnižih poriva i strasti. Sve je isto i na društvenim mrežama, gotovo preslikano sa globalnog sajber prostora, samo još toksičnije.

Toksičnost društvenih mreža je gotovo opipljiva. Prostor koji je trebao da posluži za diskusije, razmenu informacija, edukaciju, upoznavanje, postao je gladijatorska arena s jednim jedinim ciljem – zadovoljenja ega i napumpavanja lične narcisoidnosti.

Poznati srpski influenser koji se bavi marketingom i advertajzingom na internetu, a pre svega na društvenim mrežama ovako je opisao toksičnost Tvitera:

„Stanje Tvitera u Srbiji – Viber poruka koju sam poslao na pitanje: da li naš brend treba da se aktivira na Tviteru? Na Tviteru u Srbiji ljudi reaguju isključivo na političke teme, plus ismevanje tipa ”haha vidi ovu budalu” i postoji druga vrsta tvitova koji prolaze, a koji potiču od mlađih ljudi, koji ga koriste kao „emocionalno skladište” tipa devojka 22 godine koja tvitne ”molim vas prestanite da crtate te obrve kao flomasterom” (a to je opet ismevanje drugih sa podsvesnom porukom „ja sam bolji od vas”). Tako da tu nema mesta nikakvoj promociji za bilo koji brend, osim ako ne nađe način da se uklopi u taj diskurs, a to je jako teško.”

No bez obzira na ovakav opis domaćeg Tviter prostora i sam Istok Pavlović koristi Tviter.

Tviter, iako manji od drugih društvenih mreža, postiže daleko veći uticaj, te ga zato  rado koriste političari, društveni aktivisti, mediji, pa i influenseri poput Istoka Pavlovića. Podesan je za pokretanje političkih kampanja, građanskog aktivizma, i kao produžena ruka medija. Jednom rečju neizbežan je iako je upravo na njemu atmosfera najtoksičnija.

Za razliku od Fejsbuka, na kome većina korisnika ipak nastupa pod svojim imenom i sa svojom fotografijom, na Tviteru je omogućena anonimnost. Upravo ta anonimnost je najvećim delom odgovorna za većinu hejtova i toksičnosti na toj mreži. Pod niknejmom i sa profilnom slikom koja može biti i Čiča Gliša, korisnik Tvitera se oseća zaštićeno te mu to daje lažni osećaj sigurnosti i nedodirljivosti, a iz svega se rađa ogromna nadmenost, tj. egocentrizam i sve ono najgore u čoveku.

Lakše je naći konstruktivne diskusije na Fejsbuku, nego na Tviteru, upravo iz gore navedenih razloga.

Privid skrivenosti na Tviteru, pa i drugim mrežama, i ogroman ego, daje i najglupljim komentatorima mogućnost da izdominiraju nad nekim ko je uljudan i kulturan. Tako su društvene mreže postale mač sa dve oštrice. Iako s jedne strane možete mnogo lakše i brže da se povežete sa zanimljivim ljudima, ili ako vas baš ništa drugo ne zanima na mrežama ono barem sa rođacima, s druge strane je neminovno da naletite barem na jednog psihopatu koji će vam neko vreme zagorčavati život (dok ga ne blokirate).

Instagram je posebna priča. Neurotično bavljenje svojim izgledom je glavni fokus korisnika Instagrama. Naravno i ovo je deo narcisoidnosti i lažne predstave o sebi, ali je Instagram upravo podešen da forsira tu stranu ljudske prirode.

Jutjuberi, da bi privukli pažnju, odnosno klikove i posećenost, moraju bukvalno da prave performanse ili rijaliti program.

Koliko je zdrav rijaliti program dovoljno je pogledati na televiziji. Vremenom i sami jutjuberi upadaju u ozbiljna psihička stanja, a u ovoj profesiji nije retkost i samoubistvo. Dok se mediji trude da objasne pojavu samoubistava kod Jutjubera, pa i korisnika Instagrama, sajber nasiljem, niko ne pokušava da kaže istinu – a to je da je samo korišćenje ovih mreža bez ikakve kontrole zapravo dovelo te mlade ljude do lošeg psihičkog stanja i konačno samoubistva. Sajber nasilje može biti samo okidač, no ne primećujemo da je prevelik broj političara izvršio samoubistvo, a realno oni trpe najžešće i svakodnevno sajber nasilje.

Dakle, nije uzrok ovim samoubistvima sajber nasilje, već preterano dug boravak na društvenim mrežama, koji menja plastiku mozga i dugoročno oštećuje psihu korisnika mreža.

TikTok je sličan Jutjubu. Bez „jakih” snimaka nema uticaja. Dakle, opet performanski i rijaliti.

Forumi, iako su gotovo prevaziđeni zbog naknadne pojave drugih društvenih mreža, još uvek su aktuelni, a po konceptu su najsličniji Tviteru. Takođe i po toksičnosti umeju da budu veoma slični Tviteru, sem ako vlasnik i administratori ne odluče da po cenu smanjenja posećenosti, smanje tenzije na forumu. Tada forum ume da bude prijatniji od bilo koje druge mreže, ali kao što rekosmo, to obično vodi ka gašenju foruma jer se smanjuje ono što zapravo dovodi korisnike, a to je toksičnost, mržnja i sukobi.

Istraživanja su pokazala da što su ljudi umreženiji na mrežama to su u realnosti usamljeniji. Šta se zapravo dešava? Vreme provedeno na mrežama/internetu je vreme koje niste proveli u realnosti, sa realnim prijateljima. Što više vremena provodite sa onlajn prijateljima, to ste manje u realnosti i manje vremena sa porodicom i realnim prijateljima. Na kraju kod većine korisnika mreža dolazi do prekidanja odnosa sa realnim prijateljima i porodicom i zapravo postajete zarobljenik mreža jer svi vaši „prijatelji” su „u ekranu”.

Zarobljenost mrežama rađa nezadovoljstvo, anksioznost i na kraju depresiju.

Korisnost mreža je nesumnjiva, ali vreme provedeno na mrežama mora biti kontrolisano, inače dolazi do negativnih efekata. Na žalost većina korisnika mreža ne primećuje svoju zarobljenost mrežama i stoga njihove frustracije, anksioznost i depresija postaju uobičajena atmosfera društvenih mreža, prosto oni svoje duševno stanje prenose na mreže i kreiraju atmosferu mreža.

Zaista su retki oni koji kontrolisano koriste društvene mreže i koji imaju da ponude kvalitetan sadržaj, a da pri tom ne ulaze u hejterske diskusije i ne budu zarobljeni mrežama.

Zavisnost od mreža je ozbiljan problem korisnika interneta i ne odnosi se samo na mlađe generacije. Korisnici mreža iz svih generacija su podložni ili prijemčivi da postanu zavisni od njih.

Nekada se smatralo da je korisnik interneta zavisan od društvenih mreža ako na njima provede više od dva sata dnevno. Danas je ta granica pomerena na šest sati dnevno, što zapravo govori da je broj korisnika društvenih mreža drastično porastao i da je ujedno broj sati proveden na njima povećan za tri puta.

U Srbiji se samo na Fejsbuku nalazi preko tri i po miliona korisnika, a najmanje provedeno vreme dnevno na društvenim mrežama je oko pola sata. Sad računajte pola sata puta 3,5 miliona koliko je to sati samo u Srbiji izgubljeno na mrežama.

Neko može reći „dobro, ali ljudi svakako gube vreme i na druge zaludne stvari”. To je istina. No te druge „zaludne” stvari mogu biti pecanje, boravak u prirodi, druženje sa realnim ljudima, a takve aktivnosti ne štete psihi, dapače, veoma su korisne za ljudsku psihu, dok boravak na mrežama, bez obzira šta čovek na njima radio, korisno ili beskorisno, gotovo po pravilu dovodi do nekakvog oštećenja psihe.

Komfor koji pružaju društvene mreže i uopšte sajber prostor je možda jedan od glavnih uzroka razvijanja zavisnosti od istih.

Život u realnom svetu zahteva izvesna odricanja, ustupke, povremeno i žrtvu. Sajber prostor omogućava isključivanje svega neprijatnog i podređivanje tog prostora sopstvenom egu. Neko vam se ne dopada, jednostavno ga blokirate i on za vas više ne postoji.

Tako se kreira svet u kome su svi vaši „prijatelji” „savršeni” i „bez mana”. Lažni svet i lažna sigurnost.

Međutim, upravo taj lažni svet postaje jedna ozbiljna psihička deponija, sajber psihijatrija jer okupljate oko sebe ljude koji vam neće pomoći, neće biti prijatelji koji će vam ukazati na vaše greške, već se okružujete isključivo ljudima koji će vas češati po ušima i govoriti vam ono što želite da čujete.

Zatvoreni u takav matriks, korisnici mreža i interneta nemaju mogućnost ličnog razvoja, ostaju onakvi kakvi su i došli, ili pak još i degradiraju. Infantilnost, narcisoidnost i ego tripovi dominiraju društvenim mrežama upravo zbog svega navedenog.

Istraživanja pokazuju da je stepen narcizma u svetu u porastu. Retko ko to povezuje sa porastom društvenih mreža, odnosno sa porastom korisnika svih društvenih mreža. Smatra se da je to trend. No, svaki trend mora da ima svoj uzrok i mesto gde nastaje i razvija se. Nesumnjivo je da su upravo društvene mreže doprinele tom porastu narcisoidnosti u svetu.

Briga o sebi je jedno, a zaljubljenost u sebe je nešto sasvim drugo. Svako normalan brine o sebi, a to podrazumeva i brigu o svom duševnom stanju. Zaljubljenost u sebe je narcisoidnost, a upravo su društvene mreže mesto gde narcisoidnost cveta. Mesto gde pre svega mladi, ali i svi ostali pokušavaju sebe da predstave u boljem svetlu, onako kako oni zamišljaju idealnog sebe. Nažalost u tu lažnu sliku sebe većina na kraju poveruje i prosto ne želi više da menja takvu „realnost”, stoga je korisnicima društvenih mreža prava realnost zapravo muka i opterećenje, a društvene mreže su upravo beg od tog opterećenja, beg u iluziju o sebi i drugima.

No, život na društvenim mrežama je zapravo otuđenje. Od 1.000 prijatelja na Fejsbuku jedva da će vam JEDAN zaista pomoći ukoliko vam pomoć bude bila potrebna.

Grandiozna slika sebe, građena na mrežama pada u vodu prilikom prvog realnog problema u stvarnom životu. To posledično vuče za sobom gubitak sigurnosti, potištenost, anksioznost i na kraju depresiju.

Nažalost većina korisnika mreža živi u začaranom krugu. Nagomilane probleme upravo pokušava da reši na mrežama, umesto da pokuša sa apstinencijom od istih i vrati se u realan život, ma koliko to teško bilo.

Psiholozi iz celog sveta već uveliko nude terapije što za odvikavanje od mreža, što za prevazilaženje problema nastalih tokom predugog boravka na mrežama. Čak i u turističkim ponudama postoje destinacije koje nude oflajn boravak u prirodi, kao način lečenja zavisnosti od društvenih mreža, ili pak prevazilaženja problema koji su uzrokovani boravkom na tim mrežama.

Dakle, problem je prepoznat kao veoma ozbiljan, ali se još uvek nedovoljno o njemu govori. Takođe, još je veoma malo stručnih lica koja adekvatno mogu pružiti pomoć svima onima koji trpe posledice nekontrolisanog i predugačkog boravka na društvenim mrežama. Za sada se lečenje uglavnom sprovodi pokušajem ubeđivanja obolelih da apstiniraju od boravka na mrežama, što je još i dobro. No uglavnom, psiholozi ili psihijatri pribegavaju prepisivanju lekova koji dugoročno ne rešavaju problem.

Najbolje rešenje problema toksičnosti društvenih mreža bilo bi njihovo ukidanje. No to se neće dogoditi jer iza njih stoje moćne korporacije, koje imaju milionske zarade. Potrebna je edukacija, ne samo za mlade, ali prvenstveno za mlade i to još od predškolskog uzrasta, a zatim kroz školski sistem. Takođe, potrebna je i edukacija odraslih jer su i oni, isto tako i toliko, žrtve začaranog kruga društvenih mreža.

Ukoliko ne želimo da imamo potpuno stondirano društvo, nefunkcionalno i sa ozbiljnim psihičkim problemima, ovoj negativnoj pojavi mora se pod hitno pristupiti.

Već za par generacija će biti kasno jer ćemo početi da živimo u jednom sasvim izmenjenom društvu, nalik onom iz filma Idiokratija, u kojem će biti teško naći normalnu, funkcionalnu i inteligentnu osobu.

Što bi rekli mladi na društvenim mrežama, kada apeluju da je neki problem u društvu ozbiljan: #DržavaNeštoDuradi!