Tito – između političkog mita i surove stvarnosti

Tito – između političkog mita i surove stvarnosti

Autor: Prof. dr LJubiša Despotović

Mitološku praksu socijalizma nije moguće razumeti do kraja ako se na poseban način ne objasni fenomen lične vlasti i njegovo mitološko-mistifikatorsko jezgro. Režim Titove socijalističke vlasti do te mere je bio natopljen formom lične vladavine da mu je to postala važnija dimenzija postojanja negoli klasno-socijalni karakter političkog poretka. Iz forme tzv. klasne diktature proletarijata, ovaj društveni sistem preoblikovaće se u klasični oblik cezarističke vladavine – lidera koji zauzima poziciju neprikosnovenog šefa vlasti: predsednika države, predsednika partije i vrhovnog komandanta oružanih snaga, sa doživotnim mandatom. Kao neupitni vrhovni partijski i državni autoritet ali i kao „najveći sin naših naroda i narodnosti”, „voljeni vođa” podnosi ličnu žrtvu prihvatajući da doživotno vlada u korist svoje partije, države i radnog naroda u celini. Naslanjajući se na autoritarnu tradiciju, kolektivistički duh i patrijarhalni oblik društvenosti, kao i na tradicionalni oblik patrimonijalne državnosti, lični režimi vlasti na našim prostorima u XX veku oličeni su prvo u obliku monarhijske vlasti kralja Aleksandra Karađorđevića u Kraljevini Jugoslaviji, zatim Josipa Broza Tita u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i na kraju Slobodana Miloševića u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Ovi politički režimi prerastali su u manjoj ili većoj meri u forme svetovne religioznosti, i široko rasprostranjene i prihvaćene fenomene političke religioznosti. Osobito je to važilo za Josipa Broza Tita, čiji je kult pretio da zadobije božanske atribute, i postane „novo sunce” oko koga se okreće vaskoliki svet jugoslovenskog komunizma.
Sve što se ticalo ličnosti i dela „voljenog vođe” Josipa Broza Tita, bilo je mistifikovano i mitologizovano. Ni čin njegovog rođenja i detinjstva nije mogao ostati bez nužne mistifikacije. Do dana današnjeg istorijska nauka sa ovog prostora nije pouzdano utvrdila datum njegovog rođenja, a na brojne kontroverze vezane za njegovo nacionalno poreklo nije potrebno posebno trošiti reči. Naknadna ideološka racionalizacija unosila je svetlo ideološke čistote i na ovaj najneviniji period života velikog vođe. Ni on nije smeo ostati ideološki prazan. Još kao dete Josip Broz, budući Tito, bio je klasno svesni dečak, koji se nije mirio sa društvenom nepravdom i sve što je činio od rođenja bilo je iskazano kao oblik klasne borbe. Ovaj tipični ideološki scenario za životopis jednog vođe možemo prepoznati u svim biografijama i zvaničnim partijskim verzijama Titovog života.
Dolazak Tita na čelo partije, njegove zakulisne radnje u eliminisanju svojih partijskih oponenata i konkurenata, takođe su prekriveni velom snažne mistifikacije. Uloga Tita u NOR-u, velike ofanzive i navodne genijalne vojničke odluke, sve je to naknadnom ideološkom šminkom i retuširanjem dovedeno u traženi ideološki red i politički „zategnuto” tako da ništa ne štrči i ne remeti zvaničnu verziju partijske istorije.
Posleratni razvoj, sukob sa Staljinom, golootočka golgota, uvođenje radničkog samoupravljanja, osnivanje pokreta nesvrstanih, stalna laviranja i koketiranja sa Zapadom, ustavne promene, Zakon o udruženom radu, velike partijske čistke (smena Đilasa, Rankovića, maspok u Hrvatskoj i liberali u Srbiji i sl.), sve su to događaji koji su ideološki uštimavani tako da harmonizuju partijsku sliku socijalističke stvarnosti te nepogrešivu i nezamenjivu ulogu Josipa Broza u njoj. Bratstvo i jedinstvo, socijalna pravda, društveni razvoj, ravnopravnost naroda i narodnosti – sve su to dela Titovog „genija” čije se rođenje dovodi u vezu sa idejom i potrebom da upravo on usreći napaćene i izmučene jugoslovenske narode i izvede ih na put nacionalnog oslobođenja i srećnije budućnosti.
U zanimljivoj i na dokumentovanoj građi zasnovanoj biografiji Josipa Broza Tita, naš poznati novinar i publicista Pero Simić u uvodu svoje knjige Tito – tajna veka ističe neke veoma važne ali i lucidne ocene koje bacaju novo svetlo na Titov život i rad, pokazujući u svakom slučaju na suštinski karakter njegove ličnosti ali i političkog poretka koji je personifikovao. Život ispunjen kontroverzama, mistifikacijama, mitovima i kultom ličnosti ali i bolno realnim posledicama borbe za vlast i njeno očuvanje po svaku cenu. Simić ističe: „više od 35 godina Jugoslavija je bila opčinjena njime, njime se ponosila, njemu radovala, u njega se klela, po njemu prepoznavala vreme, njegovim očima gledala u srećniju budućnost. NJegovi spomenici bili su podignuti u svakom delu zemlje, njegovo ime nosile su najbolje jugoslovenske fabrike i škole, najuzornije vojne kasarne, najviši vrhovi planina, centralne ulice i trgovi svih jugoslovenskih gradova. Po jedan grad u svim jugo-republikama i pokrajinama nosio je njegovo ime, ostali su im zavideli. Tome se možda ne treba čuditi jer je Titov kult stvaran još od kraja 1943, kada ga je njegov provizorni ratni parlament izabrao za predsednika privremene jugoslovenske vlade, koju niko nije priznavao sem nje same. (…) Desetine generacija jugoslovenskih građana od malih nogu sistematski su ubeđivane da on ‘uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute, jača slabe, diže poklekle, stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne.’ Da je on ‘naš jedini putokaz’. (…) Omađijao je čak i stotine hiljada onih Jugoslovena koji za vreme njegove vladavine nisu uspeli da nađu posao u svojoj zemlji, već su svoju sreću pod suncem morali da traže na kraju sveta. A kad su se skrasili daleko od Tita i Jugoslavije, mnogi od njih su i dalje videli Boga u njemu, a neki i više od toga. (…) Celog života gradio je imidž zaštitnika sirotinje, koga bole sve nepravde ovoga sveta, a uredno vođeno knjigovodstvo njegove predsedničke administracije pokazuje da je bio jedan od najskupljih vladara prošlog veka. Opsluživalo ga je više od hiljadu ljudi. Imao je dvadesetak vila i rezidencija, hiljade hektara ličnih lovišta, tri sopstvena zoološka vrta, specijalni ‘plavi voz’, mnoštvo brodova i jahti, glisera i aviona. Raspolagao je većim i luksuznijim voznim parkom nego nemački kancelar, francuski predsednik i engleski kraljevski dvor zajedno. Bio je jedan od najpoznatijih komunista u svetu, a nikada nije činjenično utvrđeno ni ko ga je, kad i gde primio u članstvo partije kojom je doživotno vladao. Još manje se znalo kad i kako ga je moskovska Kominterna imenovala za generalnog sekretara svoje jugoslovenske filijale, KPJ, o čemu je za četrdesetak godina ispričao najmanje 16 različitih verzija. A o najvećoj nepoznanici Titovog života, njegovoj ulozi u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu, u kojima su, dok se on borio da dođe na čelo KPJ, streljane i stotine nevinih jugoslovenskih komunista nije se ništa znalo. (…) Koristio je više od 70 pseudonima, bio počasni član vodećih jugoslovenskih akademija nauka, nosilac 16 najviših jugoslovenskih i 98 ordena i medalja koje mu je dodelilo 59 zemalja sveta. Proglašen je za počasnog doktora sedam jugoslovenskih univerziteta. Trideset i pet godina vladao je Jugoslavijom i komandovao njenom armijom, četrdeset godina upravljao jugoslovenskom Komunističkom partijom, tri puta odlikovan ordenom narodnog heroja Jugoslavije. I u osamdesetoj godini života pričao je da ‘ne gleda na godine’, a kada biološki zakoni ni njega nisu mimoišli, Titovi naslednici su svetu poručili da je njegovim odlaskom ‘svetska istorija ostala udovica’, a Jugoslavene su tešili zavetom: ‘I posle Tita Tito’. (…) Sa suzama i jaucima ispratili su ga milioni Jugoslovena. Mnogi su za njim više i bolnije patili nego za svojim najrođenijim. Ni slutili nisu da time oplakuju i sebe i Jugoslaviju.”
Mit o nepogrešivosti vođe negovan je sve vreme trajanja njegove harizmatske vlasti. U vreme kada su činjene najveće političke greške u onome što se nazivalo ubrzanim socijalističkim razvojem, svaka zrela kritika potiskivana je i pobijana mitom o nepogrešivosti Titovog genija. Ali tu se mitologija nepogrešivosti nije zaustavljala. Nepogrešivost je pripisivana i čitavom partijskom vrhu, koji je poput kakvog kolektivnog uma upravljao društvenim razvojem i političkim životom zemlje. Česti su slučajevi da su se greške lokalnih partijskih elita pokrivale odlukama partijskih kongresa ili Tita samog. U toj atmosferi bezgrešnosti činjeni su katastrofalni politički potezi koji su polako ali sigurno čitavu zemlju, ali i komunističku partiju zajedno sa njom, gurali u predvorje opšte političke propasti i raspada.
Deo mita o Titu odnosio se i na njegovu političku tvorevinu SFR Jugoslaviju. I o njoj su se ispredali snažni mitovi, kao o zemlji ravnopravnih naroda i narodnosti, koja je ekonomski raj za njen radni narod. Da je reč o državi koja je oličenje socijalističke demokratije, da se u njoj ostvaruju najviša politička prava radnika kroz koncept samoupravljanja i udruženog rada. Sve ove i druge nepomenute mitove o Titovoj Jugoslaviji sažimao je jedan mit koji je na sintetički način pokušavao da ovu zemlju prikaže kao istinsku oazu lepog života – bio je to je mit o Jugoslaviji kao „zemlji dembeliji”. I kao u svim bajkovitim predstavama stvarnosti, i u ovoj predstavi tehnike preterivanja i šminkanja nisu bile u oskudici. Taj veliki virtuelni projekat Jugoslavije kao zemlje dembelije krunio se postepeno i tokom vremena postao karikatura jednog neutemeljenog političkog poretka i našminkana slika njegovog vladara koji je neumitno klizio ka svom biološkom kraju. Pokazalo se vrlo brzo da će to biti i politički kraj njegove zemlje dembelije.
I danas nakon tri decenije od njegove smrti, lik i delo Josipa Broza ne prestaju da izazivaju polemike i otvaraju stare ali i rađaju nove kontroverze o karakteru njegove vlasti i njegovom životu uopšte. Popriličan je broj onih koji nastavljaju da snagom vlastitih emocija neguju mit o Titu kao o nečem što nije podložno kritici i sudu istorije. On je za te ljude i danas neprikosnoveni vladar čiji se svaki korak na političkom putu pozlatio. On je osoba koja snagom svoga mita pored starih pristalica pleni i regrutuje nove fanove, mlade ljude koji su se rodili mnogo godina kasnije od njegovog političkog i biološkog odlaska. Posete „Kući cveća”, zvaničnom mestu njegove sahrane i počinka, sve su brojnije, i to ne samo u dane njegovog navodnog rođendana 25. maja, već i ostalim danima tokom godine. Tu ćete videti njegove ostarele omladince, i radnike udarnike, vojnike i policajce, ratare i sportiste, ali i njihove potomke, mlade ljude koji su o Titu slušali od svojih očeva i dedova, upijajući njihova emotivna svedočenja o lepom životu, socijalnoj sigurnosti, radničkoj pravdi, napretku, crvenom pasošu kojim se bez viza putovalo po celom svetu, bratstvu i jedinstvu i mnogim drugim plodovima Titove Jugoslavije. Tu ćete sresti ljude iz svih krajeva bivše Jugoslavije, od Triglava pa do Đevđelije – kako se klicalo u Titovo vreme. Opremljeni raznim predmetima i obeležjima sa Titovim likom i bivšom državom oni odaju poštu jednom vladaru i jednoj zemlji uvereni da je ona oličavala sve ono što aktuelna stvarnost patuljastih nacionalnih država nastalih na njenim ruševinama ne može da im pruži.
Naša posleratna istoriografija nakon II svetskog rata, pa i društvena nauka u celini, prepuna je raznih mistifikacija i sporova kada je u pitanju Brozova Jugoslavija, ali i karaktera njegove vlasti. Brojna su tumačenja koja imaju isključivo apologetski karakter i sa stanovišta seriozne naučne analize mogu danas poslužiti jedino kao primeri ozbiljne ideološke stranputice u koju je zabasala društvena nauka nespremna da se u tim teškim vremenima političke stege i ideološke represije bori za više slobode i naučne objektivnosti. Nemali je broj istraživanja koja su opterećena drugačijim ideološkim interesima pa i ona svojim zakrivljavanjima toga perioda naše istorije doprinose nastajanju konfuzije i političkim sukobljavanjima. Tako i danas decenijama nakon Brozove smrti i kraja njegove Jugoslavije žestina ideoloških sukoba ne jenjava, već se, naprotiv, u nekim segmentima oni i pojačavaju.
Brojni su primeri naknadnih ideoloških friziranja nacionalne istorije Srbije koji su ispunjeni falsifikatima i netačnim tumačenjima kako karaktera oružanog ustanka u Srbiji koji je vodila KPJ tako još više o rasprostranjenosti i utemeljenosti komunističkog pokreta u srpskom društvu toga vremena, stepenu podrške koji je navodno dobijao, brojnosti i snazi partizanskog pokreta u Srbiji sve vreme trajanja rata, i sl. Tek će novija istraživanja zasnovana na relevantnim i često dobro skrivanim dokumentima pokazati pravi karakter i stepen ukorenjenosti komunističkog pokreta u Srbiji. Nasuprot široko rasprostranjenom uverenju, koje je bilo posledica snažne partijske propagande, i potrebe naknadnog političkog utemeljenja Brozovog režima u srpskom društvu, pokazalo se da je broj partizanskih jedinica tokom celog rata u Srbiji bio više nego skroman, gotovo simboličan, kao i broj komunista pripadnika partije. To se osobito jasno pokazalo u vremenu pripreme ulaska sovjetskih trupa u Srbiju i nakon toga kada je oslobođen Beograd, i kada je Josip Broz pokušavao da ukoreni svoj režim vlasti u Srbiji, kao i da učvrsti potpunu političku kontrolu u celoj Jugoslaviji.
Za ilustraciju evo nekoliko važnih podataka o stanju komunističkog pokreta u Srbiji. U izveštaju od 15. avgusta 1944. godine upućenog Titovom Centralnom komitetu na Visu stoji: „Stanje u našim partijskim i narodnooslobodilačkim organizacijama je vrlo slabo. Gore je nego što je bilo prošle godine. Sadašnja rukovodstva su mlada, neiskusna i često sastavljena od nesposobnih ljudi. Ona često nisu u stanju da prenesu i običnu našu direktivu, a još manje da je ostvare”. Tada je u centralnoj Srbiji ukupno bilo 890 partizana: 75 u okolini Požarevca, 25 u čačanskom kraju, 70 u Timočkoj Krajini, 40 u Niškom okrugu, 430 na jugu Srbije, u Valjevskom odredu 40, Šumadiji 70, na Kosmaju 60 i u kruševačkoj oblasti 80. I uglavnom su bili „slabo vojnički obučeni”. Ovi podaci na prilično jasan način pokazuju da je uticaj Titovih komunista i njegov lično u Srbiji bio više nego simboličan. On će naknadnim partijskim falsifikatima biti prikazan kao veliki, i navodno opšteprihvaćen od srpskog naroda.
Brojni su razlozi koji ukazuju na činjenicu slabog poverenja koje je srpski narod imao u to vreme prema Josipu Brozu Titu i njegovoj partiji. I kada danas neki ideološki zaslepljeni istoriografi pokušavaju da sačuvaju mit o snažnoj podršci koju je Srbija navodno pružala Titu i njegovom režimu, oni ne ponavljaju samo istu metodološku grešku svojih politički zavrbovanih prethodnika već i dalje pokušavaju da falsifikuju našu kolektivnu prošlost održavajući na snazi neke mitove koji nikada nisu imali svoje realno utemeljenje u stvarnim istorijskim i političkim činjenicama. Ovo naknadno ideološko falsifikovanje i silovanje istorije najčešće se opravdava potrebom da se očuvaju veličina i doprinos koji je srpski narod dao borbi protiv fašizma. Taj doprinos nikada nije bio sporan, kako uzevši ukupan doprinos srpskog naroda na prostoru cele Jugoslavije i u Srbiji, tako i sa stanovišta različitih ideoloških i vojnih formacija kroz koje je on tokom godina rata imao priliku da deluje. Otuda se ovi falsifikati i post festum mistifikacije ne mogu drugačije razumeti nego kao pokušaj da se sačuva ideološki monopol Titovih komunista na antifašističku borbu koji su sami nasilno prisvojili.
Najbolji Titov biograf Pero Simić na osnovu relevantne građe ističe da je Titovom slabom rejtingu u Srbiji doprinosila koliko jaka vezanost Srba za monarhiju i uspomenu na kralja Petra – narodnog monarha, „toliko i partizansko junačenje na Sremskom frontu, na kome će od kraja 1944. do proleća 1945, samo prema delimičnom popisu žrtava, izginuti 37000 tek stasalih mladih ljudi, uglavnom iz Srbije. Titovi kritičari nisu tada videli neki poseban smisao tog masovnog žrtvovanja, izuzev njegove želje i sujete njegovih mlađanih generala da sebi i drugima dokažu da znaju da vode i ofanzivne frontalne bitke u ravnici. Logiku te ratne taktike teško je bilo razabrati i zbog toga što su se, posle prodora sovjetske Crvene armije na Balkan i iskrcavanja saveznika u Normandiji, nemačke trupe iz Grčke i Srbije ionako morale povlačiti prema Nemačkoj. (…) Na Sremskom frontu i u potonjim borbama sa nemačkim nacistima i ustašama, oboreni su svi rekordi gubitaka velikih vojnih formacija u istoriji savremenog ratovanja u Evropi. Iz Prve armije, najprestižnije jedinice celokupne Titove vojske, u poslednjih pet meseci rata izbačen je iz stroja, ubijen ili ranjen, svaki treći vojnik i oficir, a gubitci Treće armije bili su još veći. Za četiri i po meseca postojanja i vojevanja izginulo je i ranjeno 47 odsto njenog sastava. O tome kako se kotira u Srbiji Tito, tada nije imao nikakvih dilema: – Čaršija i gradska inteligencija je protiv nas – referisao je Blagoje Nešković 1945, na jednoj martovskoj sednici Politbiroa CK KPJ. I nastavio: Omladina gradska je takođe protiv nas. Edvard Kardelj je dodao: Neprijatelj u Srbiji nema seljaka ali ga nemamo ni mi. Niskom ugledu nove vlasti u narodu doprineli su i juriš polupismenih prvoboraca na Dedinje i njihova grabež za tuđom imovinom i privilegijama.”
I kao da se krug ovde zatvorio. Oni koji su se kleli u svoju borbu protiv eksploatacije i kapitalističkih privilegija, prvo čemu su pohrlili u novim uslovima bili su buržujsko vlasništvo, komfor i privilegije. Pokazalo se vrlo brzo da je od komunističkog mita o pravednom društvu ostala samo gola mitološka ljuštura. Ceo komunistički mitološki svet i Titova figura u njemu, polako ali sigurno, pretvarao se u brutalno političko nasilje i dominaciju boljševičkog tipa vlasti. U to vreme, život, sloboda i politička prava oponenata Brozovoj diktaturi, ali i intelektualaca, kulturnih radnika i pripadnika građanske klase imao je nisku cenu. Širom zemlje raširila su se stratišta i pasja groblja, koja su se punila stotinama leševa najčešće potpuno nevinih ljudi, koji su likvidirani bez suđenja ili pak po prekim postupcima i presudama Titovih vojnih sudova.
Golootočka tragedija po svojoj svireposti i brutalnosti predstavlja neizbrisiv beleg njegovog režima i diktature. U svom političkom sukobu sa Staljinom, kome je i u vreme najžešćeg oponiranja ostao ideološki veran i kome se kleo da on i njegova partija ostaju na Staljinovom putu izgradnje socijalizma, Broz je uspeo da prevaziđe svog uzora ako ne po broju žrtava, a ono po surovosti i svireposti obračuna i likvidacija svojih partijskih drugova čiji je jedini greh bio u tome što su i dalje više verovali i voleli druga Staljina i Sovjetski Savez od druga Tita i njegove partije. Glava se gubila za sitnicu, potkazivanja i osvete bili su strašni, bilo je dovoljno da porodici informbirovca pružite koricu hleba pa da i sami zbog tog „zločina” završite na stratištu. Sada već brojna golootočka literatura ali i autobiografije preživelih logoraša, pružaju obilje građe i dokumenata o zločinačkoj delatnosti Titovih egzekutora.
Odličan primer Titove političke dvoličnosti, ali i izražene želje za liderstvom, predstavlja i saradnja sa Zapadom i to upravo u vreme najvećeg zaklinjanja Staljinu da će ideološka i politička čistota i vernost Komunističke partije Jugoslavije i dalje biti najvažniji program Brozove Jugoslavije. Krajem 1950. i početkom 1951. Tito prvo potpisuje vojni savez Socijalističke Jugoslavije sa Grčkom i Turskom i time postaje pridruženi član NATO-a a zatim i Sporazuma o vojnoj pomoći i zajedničkoj odbrani sa SAD, čime se politička i vojna odbrana Jugoslavije potpuno pomera na atlantistički Zapad. Svoju veliku strast i liderske ambicije Josip Broz će naročito ispoljiti širenjem pokreta nesvrstanosti, čiji će nekrunisani lider postati koliko svojom ambicijom i radom toliko i prstom sudbine, jer će suosnivači pokreta Naser i Nehru vrlo brzo svojom smrću otvoriti prostor Titu da se nametne kao vođa ovog pokreta.
Političku naklonost i podršku za sebe i svoj režim vlasti, Tito nije dobijao samo veštim manevrima u svojoj spoljnoj politici, već i bukvalnim kupovanjem političke podrške deleći najskuplje poklone državnicima širom sveta, kako njima samima tako i njihovim porodicama, političkim saradnicima ili dvorskim svitama. Na svoja duga i skupa putovanja nosio je tovare blaga, po nekoliko desetina sanduka, zlatnog nakita, dragog kamenja, umetničkih dela, satova, foto-aparata, lovačkog oružja i drugih prigodnih stvari koje su mogle da odobrovolje domaćine i dostojno iskažu stepen Brozovog poštovanja prema njima. To se ponavljalo stalno tokom njegove duge vladavine. Ni Drug Staljin ni njegova partijska svita nisu odoleli Titovoj potrebi da kupuje naklonost tako što neštedimice daruje poklone. Ako tome nije odolela asketska priroda vođe prve zemlje komunizma, kako li je tek stajalo sa drugim hedonizmu više naklonjenim političarima i državnicima sveta? Car Hajle Salasije od Tita je na poklon dobio ni manje ni više nego celu ličnu dvorsku rezidenciju na Jadranu, kao uzdarje za sličan poklon Titu od cara u Etiopiji. Kao što je poklanjao tako lako je primao poklone. Bilo je tu svega, dvorskih rezidencija, lovačkog oružja, nakita, umetnina, divljih životinja i čega sve ne. Mnogi svetski monarsi i državnici izgledali su kao puki sirotani u poređenju sa onim čime je raspolagao i u čemu je uživao „najveći sin naroda i narodnosti” Jugoslavije.
Poznata je Titova strast ka lovu. Lovio je i odstrelio sve što se u svetu lova uloviti moglo. Titova lovišta po celoj Jugoslaviji postajala su poprište i velikih diplomatskih igara, mesta gde su se donosile nekada i sudbonosne odluke za zemlju, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu. Gotovo da nema iole značajnijeg svetskog državnika kome Tito nije priredio ovu vrstu diplomatskih privilegija u kojima je i sam strasno uživao. Isto se dešavalo i na Titovim putovanjima po inostranstvu. Lov jeste bio njegova strast ali i političko sredstvo kojim je češće postizao diplomatski uspeh negoli dugim pregovorima i ubeđivanjima.
Josip Broz Tito je za mnoge bio i ostao velika misterija, ali i veliki mit. Čovek koji je nadahnjivao generacije jugoslovenskih komunista, politički i partijski lider koji je preživeo i proživeo čitavu jednu političku epohu, političar koji je bio veliki majstor političke pragme, ali u isto vreme i čovek sklon neumerenom hedonizmu, nezajažljiv u konzumaciji slave i moći. NJegova najveća politička tvorevina Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija raspala se ubrzo nakon njegove smrti. Sa njom su na stratište istorije otišle i sve njene tekovine i vrednosti, za kojima i danas nostalgično pate neki njeni preživeli građani sećajući se za njih vremena mira i blagostanja. No ako od Jugoslavije nije ostalo ništa osim sete jugonostalgičara za razorenom državom, ono što je sigurno preživelo i što će živeti još dosta dugo, jeste mit o njenom stvoritelju, njenom vođi i „najboljem sinu”, mit o trostrukom narodnom heroju i maršalu Josipu Brozu Titu. On će vremenom bledeti ili jačati, sve zavisno od težine naših egzistencijalnih potreba da prošlost glorifikujemo i slavimo ili pak da joj se narugamo i da je ponizimo. Ni Tito i njegovo vreme neće u tom kontekstu imati drugačiju sudbinu, a i zašto bi. Svaka nova generacija ima pravo da iznova čita i tumači svoju prošlost, i njene mitske obrasce.