Tijeri Mejsan: epoha velikih promena

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Tijeri Mejsan (1957) je francuski novinar, analitičar i politički aktivista. Osnivač je međunarodne neprofitne organizacije i alternativne medijske mreže Voltaire Network koja objavljuje analize posvećene najznačajnijim temama iz oblasti međunarodne politike. Ova organizacije je najpre bila zamišljena kao levičarski „tink-tenk”, da bi se od 2007. godine transformisala u alternativnu mrežu za razmenu informacija i analiza koje izostaju u medijima „glavnog političkog toka”. Povod za ovaj čin bila je Mejsanova spektakularna  knjiga 11. septembar 2001. godine: velika prevara koja je objavljena 2002. godine u Francuskoj i prodata u rekordnom tiražu. Ova knjiga toliko je dovela u pitanje nametnuti narativ o ovom događaju, da je Mejsan bio primoran da napusti Francusku, jer mu je tamo bila ugrožena lična bezbednost.

Zahvaljujući Mejsanu, medijska mreža koju je osnovao trenutno objavljuje besplatne analize na čak 17 svetskih jezika, uz napomenu da su poslednjih godina  u središtu njegovih istraživanja rat u Ukrajini i događaji u Siriji i Iranu. Zbog navodno proruskih i prosirijskih stavova i analiza, kao i sklonosti da preispituje „zvanične verzije” o najznačajnijim međunarodnim dešavanjima, Mejsan je u Francuskoj označen kao „teoretičar zavere” što je, kao što je poznato, termin koji je skovala američka CIA kako bi ućutkala sve kritičare američke doktrine neograničenog intervencionizma i pokušaje pretvaranja planete u „globalnu samouslugu” njenih korporacija.

Pored knjige o terorističkim napadima na Ameriku, koja je prevedena na brojne svetske jezike (kod nas je knjigu objavila izdavačka kuća „Draganić”, prim. autora), francuski novinar je autor i više zapaženih analiza koje karakteriše pronicljivo opažanje uticaja tzv. svetske zakulise u aktuelnim svetskim krizama. Reč je o tekstovima: Engleska angažovala hrvatske ustaše iz Bolivije za zbacivanje Moralesa; Mogu li Venecuela i susedne države preživeti predstojeći rat?; SAD odbijaju da se bore za transnacionalne finansijere; Ko je naručio napad na Šarli ebdo?; Anglosaksonska agresija protiv Rusije; Srbi, nacija je glavni bedem imperijalizmu; Sirijski talibani. Iznenađenje za NATO? i dr.

Tijeri Mejsan je proteklih godina mnogo pisao o događajima na Kosovu i Metohiji kao primeru zapadne politike dvostrukih standarda. Posebnu pažnju posvetio je medijskim lažima i manipulacijama koje su 1999. godine pratile agresiju NATO na našu zemlju, što je kasnije poslužilo kao medijski obrazac za mnogobrojne operacije izvedene širom sveta pod lažnom zastavom. Mejsan ističe da kao primer „operacije pod lažnom zastavom” događanja na području Gaze od 7. oktobra 2023. godine, jer je premijer Izraela Benjamin Netanjahu „najmanje godinu dana unapred znao da Hamas priprema operaciju”. Francuski analitičar iznosi stanovište „da su Hamas i Netanjahu zajednički organizovali napad” i svoju tvrdnju potkrepljuje činom smene prethodnog izraelskog ministra odbrane koji je očigledno postavljao neka suvišna pitanja. Za Mejsana nema dileme da su trenutni događaji u Gazi genocidnog karaktera, ali i ukazuje da se, upravo na ovom primeru, najbolje oslikava licemerje i moralna hipokrizija Zapada koji različito reaguje na zločine u zavisnosti od „identiteta dželata”.

Velika prevara

Knjiga Tijeri Mejsana 11. septembar 2001. godine: velika prevara postala je u vreme objavljivanja svetski bestseler i kao takva je rasprodata u višemilionskim tiražima. Reč je o istraživanju multidisciplinarog karaktera u kojem je francuski novinar do temelja urušio zvaničnu verziju o terorističkim napadima na SAD, iza kojih navodno stoji islamistička mreža Osame bin Ladena. Ova knjiga je posebno zanimljiva jer ukazuje na stvarne finansijere ovih događaja i poslovne veze porodice Buš sa saudijskim milionerima i porodicom Bin Laden. Mejsan je ukazao na brojne nelogičnosti zvanične verzije, od kojih je naročito sporna tvrdnja Pentagona o udaru putničkog aviona u samo srce američkog vojnoindustrijskog kompleksa. Tu su i drugi osporeni detalji zvanične istrage, koji bacaju potpuno novo svetlo na ove dramatične događaje, posle kojih Amerika i svet više nisu bili isti.

U proteklim godinama o događajima od 11. septembra napisana je obimna literatura i sačinjen veliki broj analiza. Već odavno je formiran svetski pokret koji se bavi preispitivanjem „zvanične verzije” terorističkog napada na SAD. Predstavnike tog pokreta u Americi nazivaju „istinašima”. Neke od tih organizacija, poput Američkog instituta arhitekata, prikupile su veliki broj potpisa čiji je cilj otvaranje nove istrage o tragičnim dešavanjima od 11. septembra. Ipak, sa ove vremenske razdaljine, čini se da je mnogo značajnije pitanje o geopolitičkim posledicama tog događaja, te su se u vezi s tim pitanjem  izdvojile tri različite škole mišljenja.

Prvu školu mišljenja zastupaju najpoznatiji vašingtonski „insjaderi” i njima naklonjeni alternativni mediji, koji su, podsetimo, na odlučujući način doprineli pobedi Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine. NJihovo zajedničko stanovište (pogledati tekstove Pola Krejga Robertsa) jeste da je „američka duboka država” događaje od 11. septembra iskoristila za suspenziju američkog ustava i temeljnih ljudskih prava i sloboda, pretvarajući SAD u „državu sveopšteg nadzora”. Oni ističu da ideja o „suspenziji američke demokratije” ima svoju predistoriju koja seže u vreme Hladnog rata. Pored oproštajnog govora predsednika Ajzenhauera, koji je izrazio zabrinutost zbog povećanog uticaja vojnoindustrijskog kompleksa na američke društvene prilike, zastupnici ovog stava kao ključni dokaz ističu famozni Memorandum broj 7 (autor Linkoln Blumfild) koji je još tada, na zahtev predsednika Kenedija, izradio Institut za analizu odbrane.

Reč je o dokumentu koji je početkom šezdesetih godina prošlog veka trebalo da odgovori na pitanje o tome koliko je svet spreman za prerastanje Ujedinjenih nacija u svetsku vladu. Uz negativan odgovor na ovo pitanje, predsedniku Kenediju je u ovom izveštaju preporučen i skraćeni put do svetske vlade, kroz izazivanje „traumatičnih i šokantnih događaja” posle kojih je javnost spremna da prihvati i krajnje nepopularne mere, uključujući i ograničenja svojih prava i sloboda. Nije li se posle 11. IX zapravo to i desilo, ne samo u SAD već i u Evropi, koja je i sama nakon sličnih „terorističkih napada” posegla za konceptom „države bezbednosti”. Mejsan u prilog ovoj tezi navodi govor koji je predsednik Buš mlađi izgovorio odmah posle tih događaja.

Druga škola mišljenja zastupa stav o tome da se posle 11. IX u fokusu svetske javnosti našao islamski faktor. Naime, posle tih dešavanja dogodila se potpuna „geopolitička transformacija” islamskog sveta u smeru urušavanja njegovog izgleda koji je uspostavljen u vreme hladnoratovske podele sveta. Prva žrtva te transformacije bile su države tzv. „islamskog socijalizma” (Libija, Irak, Tunis, Sirija, donekle Egipat). Širom islamskog areala ojačale su radikalne „islamističke strukture” koje su poput „Islamske države” ili Muslimanskog bratstva u Egiptu uspostavile mehanizam terora ne samo nad nemuslimanima, nego i pripadnicima islamske vere i ugrozile suverenitete mnogih država (Libija, Sirija i Irak su tipični primeri, dok se Egipat spasao u poslednjem trenutku).

Pojedini ruski geopolitičari su iskovali izraz „atlantistički islam” ukazujući na čudnu simbiozu interesa korporativnih kapitalista i islamskih fundamentalista širom sveta, koji zajednički delaju na realizaciji koncepta „desuverenizacije” muslimanskog sveta, razume se, svako iz svojih razloga. Istina, treba reći da turbulentni procesi u islamskom svetu pogoduju i pojavi fenomena „globalnog islama”, koji će prema nekim procenama obeležiti 21. vek. Pojedini autori naglašavaju neka od njegovih obeležja kao što su: narasla svest islamskih elita o potrebi jedinstva svih muslimana, ogromni naftni i gasni resursi iz kojih proističe ekonomska moć, fizička kontrola gotovo svih važnijih svetskih moreuza, demografska eksplozija bez presedana i sve veća oslonjenost na globalna tržišta, što, između ostalog, podrazumeva i širenje verske propagande sredstvima globalne komunikacije.

Konačno, treća škola mišljenja uzorke događaja od 11. IX vidi u ključnim karakteristikama ideologije globalizma koja se sve više na američkom primeru pokazuje kao „mač sa dve oštrice”. Prema teoretičaru Hantingtonu mi smo toga dana prisustvovali „razaranju još jedne ideološke utopije” (ideologije globalizma – prim. autora). Malo je poznat podatak da je u vreme predsednika Klintona u najstrožoj tajnosti donet akt o potpunoj deregulaciji koji je „terorističkim organizacijama” u praksi omogućio nesmetano investiranje i pristup osetljivim tehnologijama, kupovinu medija i berzanske veleoperacije „pranja novca”. Zanimljivo je da je ubrzo po otvaranju i zatvoreno finansijsko krilo istrage o 11. IX 2001. godine, o čemu Mejsan veoma uverljivo piše u svojoj kultnoj knjizi.

Agresija na Evroaziju

Agresija koju izvode Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Izrael – sračunata je na održavanje njihove svetske hegemonije, a istovremeno ima dva pravca dejstva: stvaranje „Velikog srednjeg Istoka” (Greater Middle East) pomoću ratova u Iraku, Siriji, Libanu i Palestini, i odvajanje Rusije od Evropske unije pomoću krize izazvane u Ukrajini. Ovu konstataciju je Tijeri Mejsan napisao u svom autorskom tekstu, još u avgustu 2014. godine, uz napomenu da su njegovi osnovni akcenti i danas aktuelni.

Tijeri Mejsan je tada upozoravao da „zapadni mediji gotovo ništa ne objavljuju o ratu u Donbasu, pa stanovništvo zapadnih zemalja ništa ne zna o razmerama borbi, učešću američkih vojnika, broju civilnih žrtava i rekama izbeglica. Sasvim obrnuto, zapadni mediji sa kašnjenjem izveštavaju o događajima u zemljama Magreba i na Levantu, a pritom ih predstavljaju kao posledicu „arapskog proleća”, ili kao razorno dejstvo te civilizacije koja se sama za sebe ubrzano razvija. Zato je, kao nikada ranije, tobože neophodno priteći u pomoć Arapima koji su nesposobni da žive mirno, bez pomoći zapadnih kolonizatora.

Francuski novinar je zastupnik stava „da je Rusija glavna sila koja je u stanju da pruži otpor anglosaksonskom imperijalizmu”. Ona za to raspolaže sa tri instrumenta: BRIKS – savez ekonomskih suparnika sposobnih da se usklađeno razvijaju, Šangajska organizacija za saradnju – strateška alijansa sa Kinom radi stabilizacije centralne Azije, i  ODKB – vojni savez bivših sovjetskih republika. Uz to zemlje BRIKS-a su se odvažile da formiraju valutni rezervni fond (uglavnom kineski) i Banku BRIKS kao alternativu MMF-u, Svetskoj banci i celokupnom dolarskom sistemu.

Mejsan naglašava da su ove mere svojevremeno preduzete kao reakcija na anglosaksonsko pretvaranje „terorističke Al Kaide u nekakav kalifat” sa namerom da se stvori pometnja među muslimanima Rusije i Kine. Taj svoj naum započeli su u Siriji, a zatim produžili u Iraku i Libanu. NJihov stari cilj je da isteraju deo stanovništva Palestine u Egipat (što rat u Gazi nedvosmisleno pokazuje – prim. autora) i na taj način destabilizuju ceo region. Istovremeno u Iranu nastoje da oslabe unutrašnju poziciju „antiimperijalističkog pokreta homeinijevaca”, nizom operacija obaveštajno-terorističkog karaktera.

Shvatajući da rukovodstva evropskih zemalja ne služe interesima svojih naroda, nego interesima Anglosaksa, Rusija je dugo bila uzdržana u Ukrajini. U objavljenom ekonomskom ratu, Moskva je uzvraćala simetričnim merama, ali se očigledno godinama spremala za rat, preuređujući prvenstveno poljoprivrednu proizvodnju ka smeru punog suvereniteta. Dosadašnji tok rata u Ukrajini pokazao je i da nisu uspeli nikakvi zapadni planovi unutrašnje destabilizacije Rusije i podele njene teritorije po obrascu o kojem je pisao Zbignjev Bžežinski u Velikoj šahovskoj tabli (1996) svojevrsnom ratnom manifestu angloameričkih sila na području Rusije – Evroazije.

Naličje neonacizma

Francuski novinar se kao stručnjak za izvođenje „operacija pod lažnim zastavama” detaljno bavio savremenim manifestacijama neonacizma. Korene ove pojave on uočava u činjenici „da Anglosaksonci nikada nisu završili Drugi svetski rat, već su nastavili Hladni rat protiv Sovjeta, ovoga puta oslanjajući se na naciste”. Kada se Sovjetski Savez raspao, nacisti su izašli iz senke, najpre u Hrvatskoj, a zatim širom Evrope – posebno u Letoniji. Istovremeno, Britanci su 2019. godine iskoristili ustaše, čiji su se roditelji sklonili u Latinsku Ameriku, da zbace bolivijskog predsednika Moralesa i zamene ga sa Žanin Anjez.

Mejsan je u svojim analizama ukazivao i da na Zapadu nisu upoznati s činjenicom da jevrejski suprematisti imaju zajedničku istoriju sa ukrajinskim „banderistima”, „štrausovcima” u SAD i Muslimanskim bratstvom Hamasa. Tako je, primera radi, Netanjahuov otac bio privatni sekretar ukrajinskog fašiste Vladimira Jabotinskog koji je 1922. godine sklopio savez sa Simonom Petljurom i Dmitrom Doncovim, koji su odgovorni za masakre nad desetinama hiljada Jevreja. Tako je  Doncov postao mentor Stefana Bandere, a za vreme Drugog svetskog rata i administrator Instituta „Rajnhard Hajdrih”. Posle Drugog svetskog rata Bandera je radio sa Muslimanskom braćom na „Radiju slobodna Evropa” u Minhenu. Zanimljiv je podatak i o saradnji Jabotinskog i Musolinija. Pod okriljem Dučea osnovao je fašističku miliciju „Betar”. Na početku rata Jabotinski i Benjamin Netanjahu primili su u NJujorku neokonzervativnog filozofa Lea Štrausa. NJihovi sledbenici su se borili protiv Britanaca. Posle rata digli su u vazduh britanski štab u Palestini, ubili britanskog sekretara za kolonije i specijalnog izaslanika UN grofa Folkea Bernadota. Intrigantna je i istorija formiranja Hamasa. Naime, Muslimanska braća su 1987. godine osnovala ovaj svoj palestinski ogranak, dok su verovatno sledbenici ideja Lea Štrausa organizovali napade 11. septembra.

Sve ove skrivene činjenice se moraju uzeti u obzir kako bi se dešifrovala pozadina aktuelnih događaja u Gazi. Naime, Međunarodni sud pravde se pridružio Stejt departmentu zahtevajući od Izraela da ne čini zločin genocida, ali ga ne sprečavajući da to i učini. U isto vreme zapadnjaci su se svrstali uz Belu kuću i Izrael. Povukli su svoja sredstva kako bi mogli da izgladnjuju Palestince, a njihovi mediji operaciju od 7. oktobra pripisuju isključivo Hamasu, što je netačno. Naime, istina je da su u ovoj operaciji učestvovali i Islamski džihad i marksistički PFLP. To je bila prva zajednička akcija različitih frakcija palestinskog otpora u poslednjih petnaest godina. Svetskoj javnosti je malo poznat podatak i o podelama u Hamasu, u okviru kojeg su na jednoj strani lideri lojalni Muslimanskom bratstvu i Anglosaksoncima, a na drugoj strani su oni koji su se pridružili palestinskom otporu. Prvi su se borili sa Izraelcima protiv Sirijske Arapske Republike, dok se drugi deo frakcije pomirio s predsednikom Bašarom el Asadom i predstavljaju okosnicu pokreta otpora protiv izraelske okupacije. Sve ove činjenice izazivaju totalni haos u ovom delu sveta.

Kao jedan od desetak najuticajnijih svetskih analitičara, Mejsan se bavio i mogućim ishodima sadašnjeg „globalnog nereda” zastupajući stanovište o svetu multipolarnosti koji bi bio zasnovan na poštovanju zakona. On je, međutim, skeptičan u pogledu eventualnog procesuiranja zločina jer je organizacija suđenja nacistima u Nirnbergu bila posledica završetka svetskog rata. Štaviše, taj sud je uspeo da razotkrije zločine, ali je sudio samo nekolicini zločinaca. Isto se dogodilo i s tokijskim dvorom i japanskim imperijalistima. Otuda je, po Mejsanu, svet potrebno iznova organizovati jer  garantovanje mira danas se čini važnijim od moguće osvete.

LITERATURA:

1. Mejsan, T. (2002). septembar 2001. godine: velika prevara, Draganić, Beograd;
2. Vukašinović, M. (2010). U tamnom srcu epohe, autorsko izdanje, Novi Sad;
3. Vukašinović, M. (2011). Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Beograd.