ТЕМЕЉНИ ПОЈМОВИ НАУКЕ О ПОЛИТИЦИ

02/06/2021

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Држава

Некада је појам државе у средњем веку имао различите називе због тога што се држава у модерном смислу речи конституисала полако и фазно, па су средњевековни облици који су обављали део њених садашњих функција били одређујући у добијању такве ентитетске маркације. На пример: societes civilis, res publika, politic body или, пак, guter polizei. Основно својство државе јесте то што је она организација sui generis и као таква разликује се од свих других друштвених организација, особито по томе што појединац не може из ње да иступи, односно, изађе. Чином свог рођења он постаје држављанин неке државе и то остаје до краја свог живота, чак и ако постане држављанин неке друге државе. За разлику од осталих друштвених организација чије чланство је углавном добровољно, у случају државе оно је обавезно и добија се по правном аутоматизму чином рођења. Управо због тога, држава је институционализовано посредовање између мноштва интереса и промотер општег карактера – интереса свих и свакога (Росоово разликовање опште воље од воље свих).

Држава је трајна установа и нужна асоцијација која има контролу над свим другим добровољним асоцијацијама и удружењима. Једино држава има монопол на тзв. легитимну примену физичке силе у спровођењу права и прописа које сама доноси. Управо је држава правна и политичка форма кроз коју се преко њених институција и кроз хоризонталну и вертикалну организацију власти врши сама политичка власт. Управо стога она организује и регулише јавни живот и јавни интерес грађана, и то кроз стабилни систем од већине прихваћених друштвених вредости и прописаних норми и правила.

На плану међународних односа, држава је њен главни субјект и суверено тело дефинисано и признато кроз стално становништво, дефинисану територију (омеђену међународно признатим границама), те легалном и легитимном влашћу, признатом од других међународних субјеката.

У оквиру бројних полемика о историји и теорији државе, највеће дилеме односиле су се на временско одређивање њеног настанка на крају средњег века, у циљу изградње оног типа политичке организације који је у функционалном смислу претеча савремене државе као јасно дефинисаног политичко-правног ентитета. Током XX века фокус интересовања политичке науке померио са државе на неке друге политиколошке теме, као што су теорије интересних група, истраживања политичког понашања и новог полиархијског плурализма, Павловићеве теорије друштвених покрета, цивилног друштва и сл. Према мишљењу В. Павловића, централне теоријске расправе у последње две деценије поново су вратиле интересовање политиколога на базичне проблеме државе – њен положај, функције, као и динамику промена са којима се суочава. Без намере да се детаљно бавимо ретроспективним историјским пресеком доктринарног разумевања природе и карактера модерне државе, потребно је поновити неколико кључних теоријских места науке о политици који су неопходни за разумевање правца еволуирања класичне модерне државе у савременом поствестфалском свету. На тај начин, у кратком луку обухватићемо теоријска одређења модерних концепција државности чији актуелни статус имамо намеру да преиспитујемо. Први у том низу нововековних политиколошких мислилаца свакако је Николо Макијавели. Он је своје виђење државе усмеравао на њену самосталну политичку моћ, мимо везе са моралним и духовним димензијама друштва и појединаца који у њему живе. Други значајан политички мислилац у тој епоси је Жан Боден са концептом суверености као једним од најважнијих својстава који се везују за државу. Том низу припада и Томас Хобс који је отворио питање концепта државе сигурности који ће касније, током модерне епохе, све више добијати на значају, као и Џон Лок који поставља темеље модерне конституционализације државе и грађанског друштва као неизбежног корелата држави.

Надаље, не треба заборавити ни Жан Жак Русоа и Г. В. Ф. Хегела, при чему је први инсистирао на концепту опште воље и залагању за непосредну демократију, а други на умском поретку државе која својом унутрашњом логиком треба да превлада све видове партикуларности и егоизма који постоје унутар грађанског друштва (партикуларни алтруизам породице, универзални егоизам грађанског друштва и универзални алтруизам државе), а која историјски тежи да се оствари као алтруистички поредак државе заокружен у својој правној и политичкој универзалности. Теоријски допринос дао је и Карл Маркс својим маркирањем класног карактера државе и анализом доминације партикуларних интереса владајућих класа и група над целим друштвеним животом, као и Макс Вебер који је државу видео као политичку организацију са карактером јавне установе, са бирократијом као њеним суштинским обележјем и ексклузивним правом на легитимну примену силе. Не треба превидети ни допринос Алексиса Де Токвила – његова политичка мисао изнијансирано указује на значај државе и то најмање у неколико битних политичких поља: у теорији демократије, у теорији цивилног друштва и политичке културе као и на пољу транзиције из старог ауторитарног поретка у поредак демократског друштва.

Без обзира на коју традицију дефинисања државе и њених главних одлика да се ослонимо, најмањи заједнички именитељ свих њих подразумевао би да модерна политичка заједница мора бити у стању да испуни најмање три битне функције да бисмо је могли сматрати државом. Прва функција односила би се на омогућавање унутрашње и спољне безбедности јавног поретка и самих грађана. Друга функција тицала би се обезбеђења неопходног степена легитимног и функционалног представљања, док би трећу улогу државе представљало обезбеђење економске функционалности, односно омогућавање довољног нивоа благостања својих грађана (редистрибуција довољног броја добара и услуга грађанима). Да би се ове три основне функције могле успешно реализовати, неопходно је да држава испуни шест битних предуслова:

  1. јасна територијална одређеност као један извор суверености и законски неограничена власт унутар уставно дефинисане територијалности;
  2. транспарентан и гарантован сет уставних принципа и правила, као и јасно диференциран национални идентитет;
  3. гарантован корпус униформних права и слобода грађана;
  4. директан и непосредован (без других посредујућих заједница) однос грађана са државом и државним институцијама;
  5. јасно дефинисан корпус тзв. „једног народа“ и већинског представљања и одлучивања;
  6. у случају сложених држава и равноправност федералних јединица (в. Стојановић–Ђурић 2012: 30).

Политичка етика

Политичка етика је комбинована политиколошка и филозофска дисциплина која се бави истраживањем и анализом моралне стране политике. Истражује специфично људско деловање у сфери политике, које је испољено кроз индивидуалне, моралне и етичке садржаје, односно понашања, као и суштински смисао таквог делања за човека у његовој политичкој заједници. Као превасходно филозофска дисциплина, пре свега се бави оним што је морално и добро у том делању и начинима којима се такво делање последично односи на политику. Односно – колико је сама политика морално утемељена и етички засновања с обзиром на то да је утемељена на позицијама власти и моћи, тј. да се у великој мери у стварности препознаје као криптополитика, као затамњени простор препун конспиролошких садржаја.

Стога, политичка етика бави се аксиолошким, односно, врлинским аспектима људског делања и расправља о веома важим питањима мира, слободе, среће, праведности, добра и сл. Пропитује тзв. деонтолошке аспекте политике и доброг владања. „Политичка етика се методички и систематично бави оним што је морално добро и што је проживљени етос (gelebetеn Ethos). Притом, није у питању етика која служи политици, већ се ради о питању да ли и на који начин се могу образложити етички принципи и начела у политици (Исто: 26).

Савремени међународни односи (светска политика)

За потребе овог одређења политиколошке дисцилине определићемо се за појам савремени међународни односи, јер сматрамо да у себи на најпрегнантнији начин обједињава више битних димензија онога што ова релативно нова научна дисциплина у корпусу политичких наука истражује и дефинише. Као прво – бави се истраживањем превасходно савремене фазе међународних односа у последњем веку, када се узима да је почела са конституисањем као самостална политиколошка дисциплина. Иако се у методолошком делу бави истраживањима које сежу у историју међународних односа, или – још прецизније – у њихову политичку историју, она то ради због потреба анализе њихове динамике.

Што прецизнија научна дескрипција представља базу нових сазнања и покушај да се утврде могући обрасци понашања држава у међународним односима. Затим следе напори да се направи њихова типологија и утврди евентуална закономерност, ако постоји, а све то ради што боље и прецизније антиципације будућег понашања актера у међународним односима. Потреба савремене политике садржана је у томе да своје деловање усклади са што извеснијим трендовима будућег развоја онога што често у последњих неколико деценија називамо глобалним друштвом.

Друго – као релативно нова научна дисциплина, она не истражује само политичке димензије међународних односа, већ и друге њихове аспекте – економске, финансијске, културне, војне, научнотехнолошке, безбедносне, комуниколошке, еколошке, хуманитарне и сл. Стога је, према нашем мишљењу, непотребно сужавати њену предметну одређеност и назив само на политичке аспекте, ма колико управо они били свеукупни израз вишедимензионалности савремене стварности. Треће – број међународних актера или тзв. субјеката савремених међународних односа у тој мери се мултипликовао да их једна научна дисициплина као што је СМО мора на свеобухватан начин истражити и исказати у својим научним синтезама. Таквим методолошким приступом СМО на стручно релевантан начин може дати квалитетна научна сазнања о сложености и међузависности света у коме живимо и делујемо. Затим – не без временског значаја, већина научних теорија и доктрина којима тумачимо међународне односе модерног су карактера и своју теоријску релеванцију и експликативност покушавају да докажу у тумачењу актуелних димензија сложене феноменологије, коју означавамо као савремене међународне односе чак и онда када своје значењске сублимације протежу и на неке епохе или периоде историје који су већ давно минули, не би ли тиме себи на реверзибилан начин обезбедили универзалистички каратер.

Дакле, СМО као научна дисциплина о међународним односима има, према нашем мишљењу, изражену темпоралну димензионалност јер је предметно фокусирана на синхорнијске аспекте међународних односа сагледаних у интеракцији субјеката међународне политике, чак и онда када се у својим истраживачким захватима позива на дијахронијске увиде из политичке историје светске политике. Њена повремена загледаност у значајне историјске догађаје из прошлости битна је, пре свега ради извлачења поука и евентуалних правилности које ће јој послужити ради бољег сагледавања садашњости, или антиципације будућности у међународним односима.

После подробне анализе теоријско-методолошких питања и предметне одређености СМО као научне дисциплине, професори Војин Димитријевић и Радослав Стојановић закључују „да наука о међународним односима проучава основне чињенице односа између политичких територијалних потпуних држава – која су данас државе – степен и облик међузависности између њих, чиниоце који на њих утичу и објективне и субјективне процесе у кретању међународних односа и организовања облика ових односа, с циљем откривања законитости које их одређују“.

Професор Радован Вукадиновић под називом међународни политички односи нуди једно симплификовано али дисциплинарно плаузибилно одређење СМО, чији је основни научни задатак да пронађе и проникне у динамику светског политичког кретања и у њему маркира „оне основне категорије, законитости и тенденције које одређују тај развој“ као и да одреди „основне чиниоце уз чију се помоћ тај развој остварује“ (Вукадиновић 2004: 16). Он затим наводи неколико значајних аутора који су покушали дати ближу предметну одређеност СМО као научне дисциплине. На пример, С. Хофман сматра да је главни предметни задатак СМО проучавање фактора који утичу на спољну политику и на владе главних јединица на које је свет подељен. Према мишљењу Ф. С. Дуна, међународни односи баве се активностима аутономних политичких група у свету и где не постоји концентрација силе на једном месту. Д. Витал пак инсистира на разумевању позиција влада у креирању спољне политике својих земаља и процесу доношења спољнополитичких одлука. Л. Ледерман стоји при приступу који је упућен на проучавање комплексних појава које се тичу међународног живота и које имају своје религиозне, духовне, социјалне, економске, политичке и друге карактеристике, саму међународну праксу, те идеолошку, идејну и доктринарну основу на којима ти односи почивају, као и правила, механизме и институције које су регулаторне у међународној заједници.

Г. Шварценбергер у средиште својих проучавања ставља еволуцију и структуру тзв. међународног друштва, његове актере, моделе понашања, покретачке снаге, односно, интересе и мотиве, као и проблеме везане за међународно планирање. На крају, сумарно узевши, Р. Вукадиновић предмет проучавања међународних односа одређује као научну активност у чијем фокусу би били међудржавни односи, односи између различитих субјеката међународног општења, истраживање фактора који утичу на њихово свеукупно понашање, те тражење и изналажење основних законитости у понашању и деловању субјеката у међународном политичком систему (Вукадиновић 2004: 52).

Колега Владимир Првуловић као превасходни задатак и улогу савремених међународних односа као научне дисциплине види у функцији анализирања и тумачења међународних односа кроз динамику међународног комуницирања и сарадње држава али и других међународних субјеката (Првуловић 2008: 66). Главни међународни субјекти су (поред држава) међувладине организације, међународне невладине организације (нарочито оне глобалног карактера финансиране из приватних фондација), регионалне организације, као и значајни појединаци или групе интелектуалаца (think tank). СМО, дакле, настоје да те односе добро проуче и утврде евентуалне правилности или тенденције, као и могуће законитости, и да на бази стечених сазнања предвиде, односно, антиципирају будуће смерове развоја у глобалној међународној заједници.

Из овог кратког прегледа дисциплинарног и предметног одређења СМО као научне дисциплине, јасно се тријерише став да су савремени међународни односи не само релативно млада научна дисциплина, већ се стиче и потпуна свест да су њени научни досези у извесној мери теоријско-методолошки лимитирани. Лимитирани су не само због недостатака и несавршености њене методологије и теоријских матрица промишљања, већ превасходно због сложености и вишезначности самих међународних односа који својом динамиком, али и мимикријом додатно отежавају посао њиховим истраживачима. Из свега наведеног, јасно се кристалише став да је коректна научна дескрипција полазни теоријски циљ СМО као научне дисциплине, на који се у наредним корацима истраживања додају потреба њене појмовне дограње и прецизирања њихових значења. Затим, поуздане класификације и типологизације међународног удруживања, утврђивање извесних образаца понашања који се упражњавају у односима међународних субјеката, изградње теоријско-експликативних оквира њиховог тумачења и најзад, могуће антиципације смерова будућег развоја унутар глобалне међународне заједнице (в. Деспотовић– Глишин 2021: 18).

 

Геополитика

Геополитика као синтезна научна дисциплина, поред евидентних политиколошких садржаја у себи обједињава више других наука и академских дисциплина као што су: географија (односно – политичка и економска географија), социологија, културологија, војна стратегија, историја, дефендологија, демографија, комуникологија и сл. Геополитика полази од става да је политика просторно мотивисана и територијално оријентисана, да настаје у симбиози политичког деловања државе и самог географског простора на којој та држава обитава. Истиче значај простора као чиниоца за одржавање и ширење политичких заједница, а посебно истиче значај тзв. природно-географских и друштвено-географских фактора у дефинисању геополитике као облика реалног политичког понашања држава у датом просторном окружењу. Геополитика се у теоријској рецензији М. Степића дефинише као синтезна наука која проучава међузависност географског положаја, природних ресурса и политичких појава кроз анализу конкретних циљева и интереса, како држава тако и разних војних, политичких и економских савеза, недржавних актера и др. Она представља неку врсту рационалне методолошке и дисциплинарне мешавине географије, политичких наука и историје превасходно у циљу откривања реалног понашања геополитичких субјеката у одређеном просторном захвату. Она открива њихове циљеве, интересе, планове и дискурсе који су некада јасно видиљиви, а некада скривени и морају се посредно декодирати из њиховог међународног понашања и дискурса.

Геополитика је релативно млада наука, настала на прелазу из XIX у XX век када је Швеђанин Рудолф Кјелен (Rudolf Kjellen) први пут употребио израз геополитика. Геополитика се јавља у времену подељеног света између три велика царства како би пружила ново схватање политичке реалности. Геополитику карактеришу дисциплинарна комплексност, теоријска вишедимензионалност и реалполитичка функционалност – као неопходни предуслови за објективно разумевање и озбиљно тумачење међународних односа. Другачије речено, геополитика је кључ за разумевање међународних односа. Дакле, реч је о комплексној науци која се бави „узорчно-последичним везама географског и политичког. Она синтетише и анализира узрочно-последичне везе између физичко-географских и друштвено-географских чинилаца, с једне стране и политичког делања, политичких и међународних односа, политичких организација и процеса, с друге стране и омогућава еклектички приступ предмету истраживања, бави се конкретним и апстрактним појавама, захтева вештине (techne), знање (episteme) и практичну мудрост (phronesis) у циљу сврсиходног промишљања о конкретним циљевима и интересима држава, државних и недржавних организација“ (Деспотовић–Глишин 2021: 185).

Литература

Вукадиновић 2004: Р. Вукадиновић. Међународни политички односи.Загреб: Политичка култура.

Деспотовић–Глишин 2021: Љ. Деспотовић, М. Глишин. Савремени међународни односи и геополитика. Сремски Карловци: Каирос.

Првуловић 2008: В. Првуловић. Савремени међународни односи. Београд: Мегатренд универзитет.

Стојановић–Ђурић 2012: Ђ. Стојановић, Ж. Ђурић. Анатомија савремене државе. Београд: ИПС.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања