Текст др Небојше Кузмановића, филозофа и директора Архива Војводине, на тему „Свет нација“

25/04/2020

 

Национални идентитети у време короне

Аутор: др Небојша Кузмановић, филозоф

 

Имајући у виду наглашену комплексност тема везаних за проблематику колективних идентитета, као и корпуса тема које се могу подвести под студије национализма, јасно је да овде не претендујемо некој сериознијој анализи, већ овај текст представља кратак критички приказ, који се односи на поједине аспекте везане за опште карактеристике национализама и националних идентитета у савременом друштвеном и политичком контексту.

Узимајући у обзир широк опсег литературе усмерене на проблематику дефинисања национализма, етницитета, као и других облика групних идентитета, већина значајнијих аутора (Б. Андерсон, А. Смит, Е. Гелнер, Т. Х. Ериксен, М. Хрох, итд.) сагласни су да је национални иденитет као конструкт повезан са формама идентификовања и да је као такав променљив и у значајној мери узрокован читавим низом констелација. Национални идентитет не представља јасно одређену, статичну и постојану категорију, већ је попут других облика колективног идентитета фрагментаран, динамичан и варијабилан.

Без намере да улазимо у сложену проблематику конструисања националних идентитета, битно је нагласити да једну од основних компоненти стварања нације – поред осећаја колективитета (припадности одређеној групи) које може бити засновано на заједничким историјским сећањима, митовима, традицији, симболима, заједничком језику итд. – представља и наглашена дистинкција у односу на Другог. Национални идентитети се попут етницитета донекле одређују према ономе што конкретна група није, тј. према онима (другима) који не припадају групи. При томе, како је указао С. Хал, јединственост и унутрашња хегемонија коју појам идентитета третира као темељну, нису природне, већ представљају конструисани облик затварања који сваки идентитет назива својим неопходним Другим, тј. оним које му недостаје, чак и уколико је тај Други на неки начин неисказан и неприметан. Дакле, национални идентитетети су иницијално формирани и често се формирају са антагонистичких позиција у односу на друге идентитете (национализме). Ови процеси се могу пратити кроз читав низ примера од друге половине осамнаестог и током деветнаестог века, када је већина нација створена, али свакако су видљиви и данас, односно уочавају се у контексту настанка нових нација, што се посебно може пратити на појединим примерима настанка нових националних идентитета на просторима које је обухватала СФРЈ.

Посматрајући савремени друштвени, политички и културни контекст може се аргументовано констатовати да национални идентитет, као и националне државе играју доминантну улогу у различитим сферама политике, али и друштва као целине. У том смислу, различита предвиђања појединих теоретичара током осамдесетих и деведесетих година, па све до недавно, о томе како је ера национализма наводно завршена, показала су се у потпуности нетачна и површна. Данас се овакве хипотезе, у оквиру студија национализма, прилично оправдано практично сматрају псеудонаучним.

Многобројни примери у протекле три деценије, сведоче о процесу настанка нових националних идентитета, али такође и о јачању концепта националних држава. Како је то приметио Ентони Смит, у модерном свету национализам вероватно представља „најнеодољивији идентитски мит”, при чему се он манифестује у различитим формама. Иако нација представља „замишљену заједницу”, на шта је аргументовано указао Б. Андерсон, битно је нагласити да припадност некој нацији ипак не представља искључиво ствар избора појединца, већ је оно делимично условљено низом фактора окружења у коме је конкретна индивидуа рођена и у коме живи.

Када је конкретно реч о значају нација у савременом контексту, односно у XXI веку, неоспорну чињеницу представља то што је савремени свет заправо у суштини уређен по моделу националних држава. Акцептујући ову круцијалну чињеницу, а при томе избегавајући било какав вредносни суд, јасно је да је значај нација у XXI веку изразито велик, како на тлу Европе, тако и на глобалном плану.

Без обзира на покушаје стварања наднационалних политичких субјеката попут ЕУ, као и афирмисања форме заједничког „европског идентитета”, национални идентитет и ниво идентификације на националној основи је генерално посматрајући у потпуности постојан, док је током протекле деценије у извесном смислу додатно ојачао. Свакако, испољавање национализма у ширем смислу значења, непрекидно варира у зависности од конкретне државе и условљено је различитим унутрашњим и спољашњим чиниоцима. Оно је такође, барем што се европског контекста тиче, у константном преплитању са конструисањем и испољавањем некаквог заједничког европског идентитета, који је попут националних, а вероватно и више од њих, склон осцилацијама. Како истиче норвешки антрополог Т. Х. Ериксен, заједнички европски идентитет је дефинисан разликом у односу на муслимански, средњоисточни или арапски идентитет, а можда и у односу на афричке, источноазијске и северноамеричке идентитете, што зависи од конкретне друштвене ситуације. Поред тога, треба истаћи да европски идентитет не представља хомогену и монолитну категорију, односно да није интерно компактан – већ да га у значајној мери управо одређују европски национални идентитети, те се у том контексту може у одређеним сегментима компарирати са појединим деветнаестовековним пан-покретима.

Иако се попут националног и европски идентитет у свим својим формама увек одређује у односу на спољашњег Другог, он свакако не представља јасно одређену категорију већ само виши облик идентификације у односу на европске националне идентитете. Самим тим, национална форма идентификовања и форма наднационалне европске идентификације најчешће нису у супротности, односно скоро по правилу не искључују једна другу. Док је ниво идентификовања који се подводи под европски идентитет искључиво намењен спољашњем (ваневропском) другом, национална идентификација у контексту постојећих национализама у Европи има знатно јаснију, одређенију, али и постојанију форму унутрашњег одређења о припадности одређеној националној групи. У том контексту, национални идентитет је далеко значајнији и истакнутији од магловитог, сложеног и фрагментарнијег европског пан-националног идентитета. Он се као такав рефлектује у унутрашњим, али и спољашњим политичким дискурсима, како држава чланица ЕУ, тако и државама кандидатима и потенцијалним кандидатима од којих свака има свој специфичан национални имагинаријум проистекао из сложених процеса стварања политичке митологије, као и из процеса конструисања традиција.

Респектујући претходно наведено, уколико се посматра целокупни европски контекст, јасно је да се концепције национализама разликују у зависности од конкретне државе, што је свакако консеквенца околности и начина настанка појединачних националних идентитета. Oблик националног идентитета у одређеној мери зависи и од тога да ли се ради о тзв. етничком тј. немачком (источном) или тзв. западном тј. грађанском типу нације. Поред тога, посебан облик представљају тзв. мале нације (недоминантне етничке групе) што је термин употребљен у складу са терминологијом и типологијом националних покрета М. Хроха, који под њима подразумева народе који су се за разлику од тзв. великих нација налазили у саставу мултиетничких држава попут Хабсбуршког или Османског царства, односно етничке групе које нису имале сопствене политичке ентитете, утемељене традиције, кодификован језик, политичке естаблишменте, итд.

Посматрајући сложену проблематику особености нација и националних држава у Европи на почетку XXI века, морају се свакако, између осталог, узети у обзир етнички, верски и национални сукоби, који су се одиграли на простору бивше СФРЈ током деведесетих година прошлог века и из којих су проистекле бројне консеквенце, не само по регионални, већ по знатно шири европски контекст. Такође, значајне последице које се односе на националне идентитете у савременом европском контексту имао је пад комунизма и распад Варшавског пакта крајем осамдесетих и почетком деведесетих година XX века, што је довело до извесног оживљавања различитих национализама, како на простору бившег СССР, тако и на простору источне и југоисточне Европе. Регион централног и западног Балкана је прошао кроз посебне промене и показао се као изузетно трусно подручје погодно за испољавање различитих екстремних облика национализама који су на појединим територијама резултирали етничким чишћењима и општом променом националног састава становништва. Такође, након ратова, створени су нови национални идентитети попут бошњачког, као и нови облици регионалног идентификовања, док су поједини старији облици идентификације као што је југословенство у потпуности маргинализовани.

Догађаји попут избијања кризе у Украјини, заоштравања политичких односа између Русије и САД, интерних осцилација међу чланицама ЕУ, Брегзита и све веће кризе у којој се она налази, а посебно избијање светске пандемије, изазване Корона вирусом, доприносе додатном јачању концепта националних држава, у извесном смислу и обнављању неких старијих антагонизама. Посебно је то сад видљиво када се пред опасношћу од корона вируса све државе затварају у своје национално државне оквире. Цео концепт либералне глобализације и Европе без граница пао је за свега неколико месеци и то пред невидљивим непријатељем – вирусом.

Уколико се узме у обзир целокупан фундус чињеница, јасно је да нације у XXI веку имају изразито велики значај који се рефлектује практично свакодневно кроз различите форме политичких, друштвених и културних рефлесија. У том смислу, национални идентитети, иако иницијално замишљени, данас представљају реално постојеће категорије које многоструко утичу, како на групе тако и на појединце, чак и уколико се поједине индивидуе идентификују на другачије начине, а не као припадници одређене етничке или националне групе.

У том контексту, предвиђања појединих аутора током протекле три деценије „о скорој смрти нација” и окончању ере националних држава, која су била инспирисана Фукујаминим „крајем историје“,  показала су се у потпуности наивним или чак бесмисленим. Свакако, озбиљнији аутори који се баве студијама нација и национализма оваквим предвиђањима нису придавали никакав значај и оцењивали су их у суштини апсурдним.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања