(О РОМАНУ САТАНТАНГО ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА)
Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Макабрична Иримијина спољашњост још више учвршћује слику о њему као о Сотонином следбенику или земаљском представнику – нескладу у бојама (дречавоцрвена кравата, јаркожуте ципеле шиљатог врха, карирани капут) придружују се физичке девијације попут преломљеног кобачког носа. Његова „месијанска игра“ карневалска је пародија на Апокалипсу Јована са Патмоса (Давидовић 2022: 139) – и то од самог тренутка „васкрсавања“ пред окупљеним светом, који свог спаситеља, симптоматично, чека у крчми. Попут гласноговорника тоталитарног друштва који је њему објашњавао природу потчињености у односу на систем, и Иримија свом „стаду“ упућује критике због учињених погрешака и избора да за свој живот не преузму одговорност, позивајући их на поверење и, последично, покорност. Високопарним стилом и великим речима за Ештикину смрт тражи заједничко прихватање кривице и одговорност, за оно што назива „лаганим испуњењем једног неопозивог усуда“ (Краснахоркаи 2016: 193) – као једне од последица „неког проклетства“ које се надвило над насеље. Узвисујући се пред окупљенима, Иримија успева да слушаоце додатно укопа у глиб и нагна чак и да физички испоље свој стид. Он опомиње, али и ислеђује, под маском судбинске предодређености, чији су се рукавци сплели како би сународницима помогао да се „испраћакају“ из јаловог живота. Вешти говорник великим и бројним речима (депресија, капитална улагања) сакрива своје праве намере, пуштајући слушаоце да се сами изборе за информацију шта је потребно да би се у остварење планова кренуло.
„Пријатељи, ви сте од овог часа слободни!“ – мобилишућа је реченица, увертира у победнички плес по полупаном и изгаженом покућству које неће доживети премештај у бољи и лепши свет, резервисан за Иримијине изабранике у Алмаши мајуру. Без запитаности о избору места за почетак новог живота, накратко уједињени мештани крећу према простору препознатом као урушеном, неперспективном и удаљеном од свега. Краснахоркаијево мајсторство приповедања још једном се потврђује кроз описано исклизнуће у оно што сневају промрзли путници у руинираном дворцу, где ритам реченице прати сурвавање у тишину и тмину. На адресу Золтана Могушчија, који је Сатантанго превео, и Марка Чудића – редактора превода, морале би ићи похвале за сликовито приближавање краснахоркаијевског света српском читаоцу. Примера ради, у преводу су забележене специфичне речи, углавном из домена из свакодневног говора: џилитати се, орцати, оштроконђа, прхко, скочањено, ошљар, шкрбаво, сокоћало, сељобер и многе друге, које доприносе остваривању дубље везе између читаоца и текста – па и јунака.
У најкраће, претпоследње поглавље, у роман је ушетао колективни лик полицијске редакције, са задатком да преправи извештај о појединостима везаним за групе маргиналаца, развејаних по региону, с наслеђеним задатком будног проматрања околине. Неспорно је да би систему добро дошао један посвећени бележник појединости, какав је доктор – исписник читавог замешатељства о лажном пророку и његовим следбеницима. „Густо језичко ткање писца извештаја“ (Исто: 281) – са евидентно негативним односом састављача према препорученој скупини – наилази на неодобравање апаратчика неспособних да редактуру изврше без избацивања већих делова текста, сводећи читаве сторије о животима појединаца на безличне, уобичајене реченице. Овај кратки поступак замене интригантних цртица и анегдота полурешењима или брисањима, ауторов је манир додатног потцртавања односа државног система према житељима пропалог газдинства и провинције уопште. Толико је „делотворан“ и план избавитеља, уз подразумевано расељавање са огњишта у подстанарске уџерице као неопходном станицом на путу ка острвцима где ће живети једни за друге. Наравно, када пројекат наиђе на одобравање „одређених кругова“, који, као што Иримија сасвим добро зна, заиста одлучују о свему. Овом преваром показао се као прави изданак система који и њега сапиње – џепове је натрпао тешко зарађеним новцем наивних мештана и своје шпијунске задатке распоредио на њих, постављајући се као важна карика у ланцу обмане. И поред постигнутог успеха, чини се да није задовољан:
„Све око нас дејствује испразно и без смисла, под принудом зависности и једног ванвременског, дивљег замајца, и само је наша машта, а не вечити порази наших чула, та која нас непрестано искушава вером у то да се из јаруга овог чемера ипак можемо искобељати. Излаза, ћулави, просто нема“ (Исто, 246).
Генијалан је систем из ког излаза нема, примећује његов упосленик, свесно мењајући једну клопку другом – којом он може управљати, под маском пружања подршке „жилавој, безнадежној борби за људско достојанство“ (Исто, 234). Милена Давидовић примећује да, како би описали стање у друштву које посматрају, Иримија и доктор узимају оловку у руке. И један и други радије говоре о појединцима него о догађајима, док упорно покушавају да иступе из света насеља – Иримија ишчезава на годину и по дана, а доктор организује самоизолацију закивањем врата, након што је отпуштен са лечења из градске болнице (в. Давидовић 2022: 148). Заједничко за ова два јунака јесте и присуствовање чудноватим збивањима у околини насеља – један бива сведок лупњаве посмртних звона у оронулој капели, док другог обузима страх због лебдења тела увијеног у провидни вео, праћен нарицањем незадовољног хора. Иако делује да су ови догађаји места најватренијег сатаниног плеса – због самог уплива оностраног у радњу, важно је подсетити се како је игра непрестана, попут злокобне падавине која ствара привид Трећег круга пакла, у ком се по смрдљивом блату и проклетој киши ваљају прождрљивци.
Када Марко Чудић каже како „датум објављивања Сатантанга данашња мађарска историја књижевности већ сматра прекретницом у развоју савремене мађарске прозе“ (Чудић 2020: 243), он свесно, с дистанцом од неколико додатних година проучавања Краснахоркаијевог дела, допуњава мисао из предговора српском издању овог романа, где је навео како је мађарски аутор храбро и поетички освешћено одступио од дотадашњег помодног тока прозе и дрзнуо се да напише
„један наизглед врло класичан роман са готово старомодно свезнајућим приповедачем, дистопијски роман-алегорију о мањкавостима једног болно конкретног тоталитарног система, али и о мањкавостима људског мишљења, роман о безнадежној и тужној поводљивости за лажним пророцима, псеудомесијама и усрећитељима који обећавају инстант-бољитак (уз приношење одговарајућих, не баш малих жртава, разуме се)“ (Чудић 2016: 6).
Марко Чудић у текстовима о Ласлу Краснахоркаију говори и о његовим другим делима, још увек непреведеним на српски језик, истичући неоправдано прескакање мање познатих, а подједнако значајних романа и збирки прича. Ако је нама као читаоцима мањег узорка савршено јасно због чега је Нобелов комитет донео праву одлуку и признање заслужено доделио аутору великог имагинативног замаха и раскошне (а нипошто и распојасане) реченице, тек је Краснахоркаијевим преводиоцима одавно познат потенцијал дела виртуоза[1] из Ђуле. Мање умешан писац зауставио би се на описивању „перспектива“ насамарених злосрећника у Алмаши мајуру и дозволио Иримији, Петрини и Ештикином брату да, испрепадани краткотрајним трагом савести у лику девојчициног мртвог лебдећег тела, ипак утекну из вароши с новцем у џеповима. Ласло Краснахоркаи није ни писао класичну причу о превари наивних и безвољних, већ је насликао свет и свест савременог човека који самовољно постаје роб.
Литература
Давидовић Милена, „Апокалиптичка игра у роману Сатантанго Ласла Краснахоркаија“, Летопис Матице српске, год. 198, књ. 509, св. 1/2 (2022), 136–153.
Кафка Франц, Замак, прев. Предраг Милојевић (Београд: Нолит, 1984).
Краснахоркаи Ласло, Сатантанго, прев. Зоран Могушчиј, ред. Марко Чудић (Београд: Дерета, 2016).
Милованов Дајана, „Апокалиптички карневал Ласла Краснахоркаија“, Летопис Матице српске, год. 193, књ. 499, св. 1/2 (2017), 183–188.
Чудић Марко, „Апокалипсавање – јунаци прозе Ласла Краснахоркаија и њихова сметењачка потрага за смислом“, Doomsday. Седми печат (Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 2020), 239–255.
Чудић Марко, „Ласло Краснахоркаи: од ђавољег плеса у панонском блату до далекоисточних медитација“ у: Краснахоркаи Ласло, Сатантанго, прев. Зоран Могушчиј, ред. Марко Чудић (Београд: Дерета, 2016), 5–14.
[1] Ова је метафора двосмерна улица, будући да је Ласло Краснахоркаи у младости био пијаниста.
Остави коментар