(О РОМАНУ САТАНТАНГО ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА)
Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Пре неколико недеља Нобелов комитет је одлуку да сто двадесет другим по реду признањем за књижевно дело овенча мађарског писца Ласла Краснахоркаија образложио истичући ауторово „снажно и визионарско дело, које, усред апокалиптичног ужаса, потврђује моћ уметности“. Чини се да је реч „апокалипса“ неизоставна када су у питању тумачења романа и збирки прича овог аутора – неколико најзначајнијих текстова о његовој прози, објављених на српском језику, носе наслове: „Апокалиптички карневал Ласла Краснахоркаија“ (Дајана Милованов), „Апокалиптичка игра у роману Сатантанго Ласла Краснахоркаија“ (Милена Давидовић), „Апокалипсавање – јунаци прозе Ласла Краснахоркаија и њихова сметењачка потрага за смислом“ (Марко Чудић). Будући да је Сузан Зонтаг мађарског аутора назвала „највећим мајстором апокалипсе“[1] не изненађује опредељеност критичара да у наслове својих промишљања уграде реч чије је примарно значење откровење, објава или пророчанство, и да посредством редова исписаних незаустављиво дугом Краснахоркаијевом реченицом објасне како се откровење трансформише у крај света.
Читаоци у Србији на прозу Ласла Краснахоркаија чекали су дуго – нарочито ако се у обзир узме присутност овог књижевног гласа на светској литерарној сцени. Најпре је филмски медиј домаћу јавност упознао са најпревођенијим савременим мађарским писцем, који је (у својству косценаристе), заједно са Белом Таром, радио на транспоновању свог романа-првенца Сатантанго на платно, поводом чега је јасно истакао да нипошто није реч о адаптацији, већ о верном представљању његовог дела. Филмаџије широм света овај маратонски филм доживљавају својеврсном посластицом из домена седме уметности, будући да је реч о остварењу које траје седам и по сати. Читава европска јавност (осим Немачке у којој је 1989. године Меланхолија отпора чак проглашена романом године) са апокалиптичком прозом Нобеловог лауреата интензивно се упознаје у последње две деценије, иако је Краснахоркаи имао тек 31 годину када је читалачкој публици обнародовао свој (за сада најчувенији) роман Сатантанго (1985). На српски је овај роман превео Золтан Могушчиј (редакцију превода урадио је и предговор написао Марко Чудић) пре готово десет година, 2013. први пут је за ИК Плато преведен роман Мелахолија отпора (Марко Чудић) – недавно је ИК Сатурна објавила исти роман, а 2019. Марко Чудић превео је на српски језик и збирку прича / текстова Иде свет (ИК Ренде).
Гест да мађарски наслов Сатантанго у преводу не буде замењен синтагмом Дајана Милованов сматра добрим решењем преводиоца, који „препушта читаоцу да сам проникне у природу необичних појава у неименованој мађарској вароши и одговори на питање ко плеше танго по вечитој киши и блату“ (Милованов 2017: 184). Наиме, питање је – због потенцијалне двосемантичности која подразумева посесивност и/или квалитативно својство игре – да ли би исправније било овај плес назвати сатаниним, што упућује на то да он плеше или – сатанским, где би се могло рећи да у плесу учествују сви. Препознато је да структура романа прати ритам аргентинског плеса – прича је организована у два дела, у оквиру којих се нумерацијом поглавља ишчитава кретање од 6 корака унапред и 6 корака уназад. Позивајући се на Финкову теорију игре – која је „као да“, привидно чињење, и на историјске аспекте аргентинског танга, описане у делу Танго и његов смисао: повест о аргентинском плесу Кристин Денистон, Милена Давидовић тумачи Краснахоркаијеву „граматику плеса“, наводећи како је управо за ову игру карактеристичан однос између лидера и пратиоца – оног који чека, пун поверења у лидерово умеће вођења (Давидовић 2022: 140). Привидно чињење, односно, пасивност заоденута у свакодневне обавезе и чекање некога или нечег представљају најистакнутије лајтмотиве романа Сатантанго, апострофиране и избором максиме овог дела, преузете из дела Замак Франца Кафке: „У том случају, радије ћу га пропустити тако што ћу да чекам“. На овај мото, а у складу са атмосфером Краснахоркаијевог дела, могла би се надовезати и реченица К.-овог саговорника из Кафкиног романа: „Ви ћете га промашити у сваком случају, чекали или не чекали“ (Кафка 1984: 72).
Сатантанго исписан је из перспективе свезнајућег приповедача који надахнуто, нашироко и уплићући бројне импресије казује о свету, рачунајући на „читаоца дугог даха“ (Милованов 2017: 188). Свет је у овом случају микрокосмос огледан у мађарској провинцији са нахереним и пропалим настамбама, усахлом вегетацијом и малобројним становницима, који се и поред силне жеље нису померили са учмалог тла након катастрофе, „суспензије“, која је задесила варошицу. О околностима замирања живота у насељу читалац сазнаје између редова, кроз успутне коментаре о отказивању лекарске услуге, затварању школе, затрављивању богомоља, помору оваца, изостајању дневница и уопште кроз ламенте преосталих о томе како је требало да и они напусте непросперитетно насеље. „Ни ја не желим да цркнем овде жив закопан“ (Краснахоркаи 2016: 26), јадикује Футаки, ћопави заљубљеник у стројеве, који с нарочитим узбуђењем сања о обнављању машинске хале црпне станице. Чемерне животе прекида вест о изненадном доласку двојице пробисвета и полицијских шпијуна скоро па библијских имена, Иримије и Петрине, лажних пророка и самопрокламованих избављача наивне светине. Сама вест мења атмосферу читавог места и подгрева идеју о поновном проналаску изгубљеног раја.
Попут лидера који води партнера, и Краснахоркаи с читаоцем шета од једног до другог лика, с жељом да у краткотрајном плесу по блатњавој мађарској варошици исцрта заносе и пркосе чланова „збрда-здола скупљене багре“ (Исто, 156). Иако заглављени у љуштурама негдашњих живота као жртве „скруњене маште, урушених перспектива, расклаћених колена“, што условљава „њихову потпуну немоћ за делањем“ (Исто, 184), они сањају о рају и препуштају се најразличитијим ситним угођајима како би, макар накратко, удовољили себи. Примера ради, Футаки је опседнут смрћу, у тој мери да то опажа и од света изоловани доктор, који околности у вароши детектује и документује са своје осматрачнице. Дан за даном Футаки опрезно куша храну, испитујући њен укус, како би на време спознао упозорење смрти да је крај близу, јер је уверен да се у јестиво најпре усељава. За доктора срећу представљају прецизан распоред ствари, стари часописи са фото-репортажама о ратовима у Азији и стални пописи активности суграђана, које уредно допуњава и проширује у уредно посложеним свескама са именима сваког од мештана. Госпођа Шмит радост проналази у сањарењима о лагодном животу са Иримијом и обавезним чајанкама у салону, скупоценим шеширима, вечерњим плесовима уз музику популарних оркестара. За десетогодишњу Ештику коју Иримија назива „одбаченим јагањцем божјим“ (Исто, 182), рај су медењаци и шећерлеме, а једино чему у животу препуном неразумевања и батина стреми јесте братовљево поштовање и прихватање, јер ће „уз њега читав свет бити освојив“ (Исто, 135). Крчмару уточиште од лоших мисли и дешавања пружају изнова уређени спискови инвентара и тајанствена евидентност бројева, који се откривају као немоћни када вест о Иримијином доласку читаво насеље подигне на ноге: „Али, постоји ли неки низ бројева који може да победи тог жилавог, седокосог, коњоглавог Иримију беживотног погледа, ту поган, то ђубре, ту говнаре достојну гују?! Има ли бројке која ће надјачати ту неизмерну подлост, ту ђавољу барабу?“ (Исто, 111).
Литература
Давидовић Милена, „Апокалиптичка игра у роману Сатантанго Ласла Краснахоркаија“, Летопис Матице српске, год. 198, књ. 509, св. 1/2 (2022), 136–153.
Кафка Франц, Замак, прев. Предраг Милојевић (Београд: Нолит, 1984).
Краснахоркаи Ласло, Сатантанго, прев. Зоран Могушчиј, ред. Марко Чудић (Београд: Дерета, 2016).
Милованов Дајана, „Апокалиптички карневал Ласла Краснахоркаија“, Летопис Матице српске, год. 193, књ. 499, св. 1/2 (2017), 183–188.
Чудић Марко, „Апокалипсавање – јунаци прозе Ласла Краснахоркаија и њихова сметењачка потрага за смислом“, Doomsday. Седми печат (Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 2020), 239–255.
Чудић Марко, „Ласло Краснахоркаи: од ђавољег плеса у панонском блату до далекоисточних медитација“ у: Краснахоркаи Ласло, Сатантанго, прев. Зоран Могушчиј, ред. Марко Чудић (Београд: Дерета, 2016), 5–14.
[1] Марко Чудић истиче како је овај најцитиранији навод немогуће пронаћи у форми текста и да је вероватно реч о „блурбу“, који је за потребе иностраног издања Меланхолија отпора Сузан Зонтаг била замољена да напише: „Могуће је да је реч једноставно о томе да су ови велики савременици једноставно замољени да кажу нешто или напишу понеку пригодну реч о Краснахоркаијевој прози и да је то циљано ишло на корице његових књига, да је дакле реч о тзв. ʻблурбовимаʼ (blurbs), који нигде касније нису детаљније елаборирани у есејистичком и критичарском делу опуса ових аутора“ (в. Чудић 2020: 241).
Остави коментар